Висока медицинска школа струковних студија Ћуприја
Ћуприја, 2015
Семинарски рад
Психијатрија
ОПСЕСИВНО-КОМПУЛЗИВНИ ПОРЕМЕЋАЈ
др Саша Атанасковић
Студенти: Милан Глувић 608
Дарко Колев 610
Гордана Познановић 655
Милица Николић 638
2. Епидемиологија
Стопа преваленције опесивно-компулзивног поремећаја током људског живота
износи 2-3%, а до краја адолесценције износи 1-2%. Око две трећине болесника
доживело је почетак болести пре 25. године тако да је болест у знатној мери ипак
проблем дечије и адолесцентске психијатрије. Изгледа да су опесивно-компулзивни
поремећаји подједнако заступљени у оба пола. Има, међутим, података да жене чешће
развијају теже облике овог поремећаја.
3. Етиологија
3.1.
Генетски фактори
Нађено је нешто чешће јављање ОКП у породицама ових пацијената, него у
контролним породицама. Подударност оболевања је већа у монозиготних него у
дизиготних близанаца. Ризик оболевања за сроднике из прве линије сродства је већи
него што је то случај са даљим сродницима. Све би то указивало на известан удео
наследних чинилаца у етиологији ових поремећаја.
3.2.
Психосоцијални фактори
Сигмунд Фројд је описујући анални карактер изнео мишљење да ће се
опсесивно-компулзивна неуроза највероватније развити код појединца са оваквом
структуром личности, као одбрамбени механизам против несвесног страха која се
карактерише специфичним тријасом симптома (уредност, штедљивост, тврдоглавост).
Особе са ОКП-ом углавном имају карактеристике типичне за зависни и избегавајући
тип личности. Постоје и налази који истичу важност срединских фактора и повезују
настанак и одржавање ОКП-а са породичном средином, стиловима васпитања,
изложеношћу стресу и сл. Тако се показало да је ОКП чешћи код оних које су родитељи
претерано штитили и тако неговали њихову несамосталност и зависност, као и код оних
чији су родитељи били претерано критикујући и захтевни.
