(OPŠTA I NACIONALNA ISTORIJA PEDAGOGIJE)

OPŠTA ISTORIJA PEDAGOGIJE



PREDMET I ZADACI ISTORIJE PEDAGOGIJE

Ova nauka proučava razvoj vaspitnog rada i pedagoških ideja od prvobitne zajednice do

naše neposredne prošlosti. U tu prošlost spada razvoj vaspitnih ciljeva, pricnipa, metode, razvoj

sistema i upozanvanje najistaknutijih pedagoških ličnosti koje su sve to iznosile i na taj način
uticale na razvoj celokupnog vaspitanja i na školstvo.

Istorija pedagogije ne bavi se samo nizanjem istorijsko-pedagoških činjenica u toku

vremena, nego joj je ujedno stalo do toga da otkriva mnogobrojne uzroke vaspitnih zbivanja u
prošlosti i da posebno utvrđuje na koji način su vaspitna iskustva i pedagoške ideje starijih doba
uticale na pedagošku prasku i teoriju budućeg doba; njen je zadatak da otkriva međusobne
uticaje i veze i na samom pedagoškom području.

Istorija pedagogije se ne može odvojiti od opšteg ekonomsko-političkog i kulturno-

filozofskog razvoja društva.

Istorija pedagogije mora što određenije i što kritičnije da objasni sve one praktične i

teorijske vaspitne tekovine koje su u istoriji toliko napredne da su sačuvale svoj značaj i za
današnjicu, za našu pedagogiju. Istorija pedagogije progresivnost vaspitnog delovanja i
pedagoških ideja u prošlosti ocenjuje prema njihovom značenju za razvoj materijalnog
društvenog života, za razvoj društvenog bića i pedagoške kulture u celini.

Istorija pedagogije mora prikazati i ulogu onih ideja koje su kočile razvoj društva.
Predmet opšte istorije pedagogije je proučavanje celokupne pedagoške prošlosti u njenoj

društveno-istorijskoj zavisnosti i ulozi-proučavanje razvoja pedagoških doktrina, pedagoških
sistema i vaspitnih ustanova.

Zadatak opšte istorije pedagogije je u tome da otkriva društvene i kulturne uzroke

vaspitanja u prošlosti, posebno njegov klasni karakter u eksploatatorskom društvu i da u borbi
pedagoških shvatanja, koja su izraz društvneih suprotnosti, kritički razmatra pozitivne, napredne
elemente. Tako ukazuje na neprekidnu povezanost u razvoju vaspitne prakse i teorije i otkriva
uticaje pedagoške društvene svesti na opšti društveni napredak.

Istorija pedagogije treba da posveti naročitu pažnju onim dostignućima pedagoškog rada

kojim i mi treba da ovladamo kao pozitivnim pedagoškim nasleđem i da ga smatramo jednim od
izvora za naše vaspitanje i pedagogiju.

Proučavanje istorije pedagogije mora na taj način kod vaspitača da razvija poštovanje

prema pedagoškoj prošlosti, da probudi kritičko osećanje za njeno ocenjivanje, da osvetljavanjem
velikih napora i analizom dostignuća prošlosti probudi u njima razumevanje sadašnjeg
pedagoškog rada kod nas, da izoštri njihovo osećanje za istorijske elemente u našoj pedagoškoj
sadašnjosti i osećanje za sve što je u njoj zaista novo.



VASPITANJE U PRVOBITNOJ ZAJEDNICI

Već u prvobitnoj zajednici možemo govoriti o vaspitanju. Vaspitanje se javilo u procesu

rada.

Besklasnost prvobitnog društva dala je i tadašnjem vaspitanju besklasni karakter.

Vaspitanje se razlikovalo samo po polu. U početku je bilo povezano sa neposrednim radnim
procesom i osposobljavalo je omladinu za taj proces. Sa postepenim razvojem proizvodnih

zavodima (u surovim uslovima). Okosnicu vaspitanja činili su učenje ratnih veština, razvijanje
fizičke snage, okretnosti, izdržljivosti, snalažljivosti i lukavosti u borbi, a posebno je uvežbavan
tzv. lakonski govor (što kraće postaviti pitanje i još kraće na njega odgovoriti).

Vaspitanje u Atini

se odlikuje svojim vaspitnim idealom, skladnošću tela i duha.

Upravo je u Atini, prvi put,

harmonijski razvoj ličnosti

postavljen kao cilj vaspitanja.

Nastavno gradivo se koncentriše u predmetima: gramatici, dijalektici, retorici, aritmetici,
geometriji, astronomiji i muzici. Ova nastavna sadržina je veoma bogata i odgovara životu u doba
cvetanja antičkog sveta.

Za grčku vaspitnu praksu i teoriju veoma su značajni filozofi. Najznačajniji grčki filozofi koji

su teoretski osnovali vaspitanje i tako stvorili pedagošku teoriju na osnovu posmatranja prakse
jesu

Platon i Aristotel

Obojica ističu društveno značenje vaspitanja, svesni su toga kolika je važnost

predškolskog vaspitanja, za koje daju izvesna uputstva, zamišljaju sistem školstva i odvojeno
posvećuju pažnju teoretskom i filozofskom obrazovanju.

Aristotel veoma ističe realističko vaspitanje, što se vidi iz njegovog odnosa prema

nastavnim predmetima (važnost telesnog vaspitanja, geografije, istorije, zakonodavstva i dr.), a
zatim i iz toga što vodi računa o čovekovoj prirodi i vežbanju.

Platon i Aristotel zasnivaju celokupni sistem obrazovnih predmeta koji su se tada izučavali

i raspravljaju o međusobnim odnosima raznih vaspitnih područja; telesnog, umnog, moralnog,
estetskog vaspitanja. Aristotel ističe njihovu nedeljivu međusobnu povezanost.

Platon i Aristotel utiču svojim pogledima na srednjevekovno vaspitanje. Aristotetl, pre

svega, na vaspitanje u vreme Humanizma i Renesanse.

U dodiru sa grčkom kulturom,

rimski

vaspitni sistem

snažno oslanja na grčki vaspitni

sistem, što se vidi naročito u školstvu, mada Rim muzici i gimnastici nikad nije pridavao toliko
važnosti koliko Atina.

Rimski pedagog

Kvintilijan

bio je veoma značajan za istoriju pedgogije. On je sredio

grčke pedagoške poglede i plodonosno ih dopunio rimskim vaspitno-obrazovnim iskustvima i
svojim pedagoškim talentom. Značajan je za didaktiku.

Karakteristična crta celokupnog antičkog vaspitnog sistema jeste etička nota koja

provejava kroz taj sistem. Tu se ne radi samo o visokom stepenu umnog vaspitanja, zatim
telesnog i estetskog, nego ujedno i uvek o poptuno određenom moralnom liku čoveka koga
vasptianje treba da formira za antičko društvo.

Etička shvatanja antičkih filozofa prepliću se uvek i sa njihovim pedagoškim shvatanjima.

Sokrat, Platon i Aristotetl vide glavni vaspitni zadatak u vaspitanju građanina punog vrlina.
Grčkom i rimskom vaspitanju poznat je niz etičkih vrlina koje će pred kraj hrišćanstvo dopuniti sa
svoje idejne osnove (humanost).

O radnom vaspitanju kroz čitavu antiku nema govora.

U vreme raspada robovlastičkog društva (od II do IV veka nove ere) antička kultura i

obrazovanje osetno opadaju. U punom smislu reči počinju da cene ovu kulturu tek u XIV veku, u
doba Humanizma i Renesanse.

Ekonomsko-političke krize i nova vera koja je podredila celokupno znanje teologiji,

pripomogle su tome da su antičko vaspitanje i pedagogija počeli venuti i da se nastava sve više
pretvara u dogmatičnost i formalizam.

Kulturna uloga hrišćanstva sastoji se u tome što među manje razvijenim evropskim

narodima širi pismenost i tako bar delimično omogućava kontinuitet sa elementima one kulture
kojoj su bili skloni neki hrišćanski mislioci.

U zapadnoj Evropi pojavila se antička kultura sa Arabljanima u VIII veku.



FEUDALIZAM:

ŠKOLE, NASTAVA I UMETNOSTI U FEUDALIZMU

Za srednjevekovno vaspitanje presudan je stav da je

ljude trebalo vaspitati u

jedinstvenom duhu katoličke vere, u duhu odanosti Bogu i bezuslovnoj poslušnosti

. Cilj na

onom svetu treba da nadoknadi sve potrebe na ovom svetu.

Zbog interesa svešteničke službe, crkva drži skoro isključivo vlast nad školstvom. Ali je

ona za to imala i stvarnih uslova, pošto je ogromno antičko kulturno bogatstvo bilo u rukama
njenih zastupnika.

Srednji vek nije znao za opšte obavezno i osnovno školstvo. Tip srednjevekovne škole

predstavljala je staleška škola, bilo da je crkvena ili gradska. Toj školi je bilo stalo da vaspita i
obrazuje sveštenika, ili kasnije da vaspita i obrazuje trgovca, zanatliju ili upravnog službenika;
dakle, da vaspita pripadnika određenog staleža. Staleški karakterer srednjevekovne škole vidimo
iz njene svrhe, njene pristupačnosti i iz njene celokupne nastavne sredine. Gradske škole znače
važan korak napred u razvoju školstva naročito s obrzirom na osamostaljenje školstva od
crkvenog gospodstva.

Feudalno društvo sastojalo se iz dva osnovna staleža: duhovnog (sveštenstva) i

svetovnog (plemstva).

To je period kada sveštenstvo preuzima monopol i nad vaspitanjem, sa osnovnim

zadatkom pripreme sveštenika, koji bi mogli da vladaju i da drže mase u pokornosti hrišćanskim
dogmama. U tu svrhu otvaraju se manastirske, katedralne i parohijske škole. U njima su učenici
izučavali „sedam slobodnih veština“ podeljenih u dva ciklusa: trivium (gramatika, retorika i
dijalektika) i kvadrivium (aritmetika, geometrija, astronomija i teorija muzike). Sve proučavane
discipline bile su podčinjene teologiji (važio je princip da je nauka sluškinja teologije). Nerazvijen
način proizvodnje u tom periodu nije zahtevao razvijanje prirodnih nauka, a crkva, kao vrhovni

Bio je to period borbe protiv mračnjaštva srednjeg veka, protiv neprikosnovene dominacije

crkve i teologije. To je vreme kada čovek svoj pogled spušta na zemlju i počinje da se bavi
„ovozemaljskim brigama“

Humanisti su bespoštedni kritičari feudalnog poretka, obespravljenosti ljudi, asketizma i

duhovne ograničenosti, posebno monopola crkve i njenog nastojanja da ljude okuje teološkim
dogmama, a slobodnu misao spreči lomačama. (iz Pedagoške enciklopedije, str. 251.)

Naziv pokreta nastao je od francuske reči

renaissanse

– obnavljanje, preporod (antičke

misli i kulture) i latinske reči

humanus

– ljudski (pošto je problem čoveka stavljen u centar

razmatranja).

Osnovni pedagoški problemi o kojima su humanisti raspravljali su



nov sadržaj obrazovanja

(pored klasičnih jezika i srednjovekovnih sadržaja, traži se

izučavanje prirodnih nauka, koje se u ovom periodu sve snažnije razvijaju),



nove metode vaspitanja

(umesto reči i dogmi u vaspitanju prvenstveno treba koristiti

realne stvari i predmete, prirodu koja nas okružuje),



nov odnos prema detetu

(prilikom vaspitanja moraju se uzimati u obzir posebna svojstva,

potrebe i mogućnosti dece),



posvećuje se pažnja fizičkom vaspitanju, aktivnosti u procesu vaspitanja itd.

Feudalna, humanistička i reformaciska pedagogija

Feudalna, humanistička i reformaciska pedagogija razlikuju se u mnogo čemu, ali im je

ponešto zajedničko. Činjenica da ih je vreme najtešnje približilo i da se na temelju živih dodira i
odbijanja elemenata svih triju pedagogija počeo formirati lik nove, buržoaske pedagogije.
Feudalna pedagogija kao sistem zatajila je zbog zahteva koje je stavljao humanistički pokret, a
Humanizam nije u celini mogao da odgovara potrebama protestantskih socijalnih i verskih težnji.
Pa ipak Humanizam nije u potpunosti moga da mimoiđe neke osnovne osobenosti feudalne
pedagogije, a reformacija nije mogla da pređe preko tradicijom ukorenjenih postignuća i jedne i
druge. Koji elementi razdvajaju, a koji spajaju feudalnu, humanističku i reformacisku pedagogiju?

Zajedničkih elemenata ima mnogo. Među njih spadaju na primer: versko-moralna

obojenost vaspitnih ciljeva, koja ni u humanizmu nije nestala, premda humanizam postavlja već
čitav niz “ovozemaljskih” vaspitnih zahteva i motivacija; ideja staleške škole, koju su zadržali i
neki   protestanti;   nada   sve   značajna   uloga   latinskog   jezika   u   feudalnim,   humanističkim   i
reformacijskim školama; elementi feudalnog nastavnog sistema “sedam slobodnih umetnosti”;
veoma veliki značaj ponavljanja; delimično sačuvane telesne i ponižavajuće kazne. Ni jedna ni
druga ni treća pedagogija nisu se mogle odvojiti od po nekog autoriteta: ono što je za srednji vek
značilo božje otkrovljenje, to je za humanizam značila antika, a protestantima biblija. Znanja su,
dakle, sticali iz knjiga, a zato je jezička nastava kroz čitav ovaj period uvek na prvom mestu. Reč
je bila polazna tačka ka znanju o stvarima. Naročito je isticana važnost govorništva, rečitost u
latinskom   jeziku   (elokvencija);   ove   elemente   nalazimo   u   sve   tri   pedagogije,   mada   se   one,
naravno, ovde – onde u pojedinim nijansama razlikuju.

Na drugoj su strani elementi u kojima se ove pedagogije iz osnova razlikuju. Vaspitni cilj u

Srednjem veku izrazito je ortodoksno – verski, u humanističkoj pedagogiji izrazito životni, u