Зоран Станковић, "
Општа историја права
", скрипта
ФРАНАЧКА
19. ОПШТЕ ОДЛИКЕ ФРАНАЧКЕ КАО РАНОФЕУДАЛНЕ ДРЖАВЕ
Победа Клодовика у борби са остацима римске војске
486
. године
узима се као почетак историје Франачке. Клодовик је успео да се свим
Францима наметне као владар - краљ. Примањем хришћанства, Франци су
добили подршку римске цркве за нова територијална освајања. Под
Клодовиком и његовим наследницима изграђује се краљевска власт
династије
Меровинга
. Записују се племенски обичаји а краљ поред војне
добија и законодавну и судску власт. Од средине 7. века краљевска власт
се смањује и то је доба "лењих краљева". После Клодовикове смрти
Франачка краљевина је раздељена међу четворицом његових синова.
Касније се уздиже династија
Каролинга
која је позната по њеном
најистакнутијем представнику
Карлу Великом
. Тада је Франачка
доживела највећи успон. Он ствара пространу државу новим освајањима
желећи да постигне границе бар западног дела Римске државе. После
победе над Лангобардима постаје краљ Лангобарда и Франака.. На Божић
800. године у цркви св. Петра у Риму папа Лав 3. га крунише за цара.
Мајордоми
Аустразије постају и мајордоми читаве Франачке, уз
истовремено постојање краљева без власти.
После смрти Карловог јединог наследника
Лудвига
Побожног
Франачка је подељена на три дела:
Верденским уговором 843
. године
означен је крај њеног постојања као јединствене државе.
ДРУШТВО У ФРАНАЧКОЈ
.- Стављањем слободних сељака под
покровитељство крупних земљопоседника врши се претварање слободног
становништва у зависно. Слободно становништво се одржало на истоку
Франачке. Путем
прекаријума
, ситни земљопоседник уступао је крупном
своју земљу и одмах је добијао натраг али не више у својину већ у
државину. Тако од власника постаје држалац. Поседи које су владари
давали вазалима уз услов вршења војне службе звали су се
бенефицијум
. Током 8. века бенефицијум се све више повезује са
установом вазалитета.
Ранија етничка структура франачког становништва: војна и
земљишна аристократија, свештенство, слободно сељаштво, полузависни
лити, робови, Римљани, сведена је на
три
друштвена реда: они који се
моле
, они који
ратују
и они који
раде
.
20. ЦЕНТРАЛНА ВЛАСТ У ФРАНАЧКОЈ
ВЛАДАР
.- У почетку краљеви су владали по обичајима племена
коме су припадали.
Краљ
окупља војску и командује њоме, издаје наредбе
које су обавезне за све, представља највиши суд у држави, убира порезе.
Његова власт се означавала речју
банус
. Састоји се од права издавања
наредби која се тичу: управе, судства, војске и цркве.
Његови
приходи
су се састојали од сопствених домена, годишњих
дарова које добија од поданика, глобе које се плаћају за повреду краљевих
штићеника, царине, ратног плена и дажбине.
Основна
војна
снага су припадници њихове гарде -
антрустиони
.
На челу антрустиона на у почетку је био краљ а касније мајордом.
Центар
управе
је краљев двор састављен од службеника и
владареве
пратње. Старешина дворске канцеларије био је
референдариус
, а под каролинзима
канцелариус
.
Дворски гроф
је
1
Зоран Станковић, "
Општа историја права
", скрипта
руководио краљевским судом. Управник целокупног дворског особља био
је
сенешал
а посебно место на двору припадало је
маршалу
, грофу
коњице.
МАЈОРДОМ
.- У почетку је био само управник краљевог имања а
касније постаје и управник двора, командант краљевске војске и
председавајући краљевског суда. Мајордома је првобитно постављао и
смењивао краљ. Касније, функција мајордома постаје наследна. После
смене династија на престолу Франачке Каролинзи укидају функцију
мајордома, па је највиши дворски службеник постао дворски гроф.
САБОР
ФРАНАЧКОГ ПЛЕМСТВА.- се састајао једном годишње, у
пролеће кад и народна скупштина. Расправљао је о политичким и правним
питањима значајним за државу, припремао и претресао одлуке које је
формално доносио владар. Мањи сабори састајали су се у јесен. Краљ је
сазивао и црквене саборе на којима су одлучивали само бискупи.
ФРАНАЧКЕ НАРОДНЕ
СКУПШТИНЕ
.- Под Меровинзима се састају
сваке године у марту. Одлучивале су о ратним походима, законима,
изборима а имале су и судска овлашћења. То су у ствари војне смотре на
којима се повремено проглашавају краљеве уредбе.
21. ЛОКАЛНА ВЛАСТ У ФРАНАЧКОЈ
ВОЈВОДСТВА
.- Војводства се подударају са племенском
територијом преовлашујућег становништва. На њиховом челу је наследни
војвода
-
дукс
. Има сва права која припадају и краљу с тим што војвода
признаје врховну војну власт Франачке. Војводство има своје скупштине,
своје племство и племенско право. Карло Велики формално укида
војводства.
ГРОФОВИЈЕ
.- У време Меровинга имају општи назив
комитатус
.
На челу је
комес
или
гроф
. Погранична грофовија је
марка
а њени
грофови носе титулу
марк-гроф
. По
две
грофовије чине једну
епископију
.
Гроф је заповедник свих војника грофовије, осим краљевских вазала,
извршава налоге краља и војводе. Уз војна, има управна и судска
овлашћења. Није добијао плату али му је додељиван бенефицијум из
краљевских домена.Од 9. века служба грофа постаје наследна и
грофовија добија облик феуда који припада владајућој грофовској
породици.
ЦЕНТЕНА
(
викариа
),- је најнижа територијална јединица. Она је
подручје са истим обичајним правом па је и судска функција
најизраженија.Скупштина свих одраслих мушкараца сатније -
малус
састајала се ради суђења 6 до 9 пута годишње. Председавао је
викар
. У
почетку је председника скупштине и седморицу рахинбурга бирао
сакупљени народ. Касније их именује гроф а њихова судска функција
постаје доживотна. У доба Карла Великог суђење је прешло са рахинбурга
на скабине које је именовао гроф.
МИСИ ДОМИНИКИ
.- Владареви изасланици, одн. двочлана
владарева инспекција састављена од једног световњака и једног
свештеника, која је обилазила и надзирала грофовије. Владар им је
додељивао и оружану пратњу. Могли су на лицу места да деле правду или
да помоћу војне пратње присиле на покорност поједине грофове.
22. ОБИЧАЈНО ПРАВО У ФРАНАЧКОЈ
У Франачкој је важило правило - колико племена, толико обичајно-
правних система. Нису биле изузетак ни владајуће породице. Меровинзи
2
Зоран Станковић, "
Општа историја права
", скрипта
карта
- је потврда о закључењу неког правног посла.
комематорија
је забелешка о већ постојећем правном послу и
издаје се без посебних формалности.
Исправе су састављане на осносу формулара који су сакупљени у
зборницима формула.
24. БРАЧНО, ПОРОДИЧНО И НАСЛЕДНО ПРАВО У ФРАНАЧКОЈ
Брак
се закључује свечаним договором невестиног оца и
младожење. Невестином оцу младожења даје женидбени дар што
представља симболичну куповину жене. Девојка у младожењину кућу
доноси мираз. У браковима између слободних и робова слободни
супружник постаје роб. Развод је допуштен само на иницијативу мужа, а
састојао се у једноставном отпуштању жене која је враћана својој ранијој
породици.
Под притиском цркве, Капитуларијом из 744. године потписана је
нераскидивост брака.
Породично
право је претежно обичајно. По Салијском закону,
породица је природна заједница на челу са главом породице. Он је имао
старатељство (
mundium
) над женом, непунолетном децом и слугама.
Заступа чланове породице, одговара за њихове поступке и одлучује о
удаји кћери. Над синовима је старатељство престајало кад ови наврше 12
година док је над женом и кћерима трајало доживотно.У случају
мужевљеве смрти, удовица долази под старатељство својих пунолетних
синова а ако њих нема под старатељство осталих наследника умрлог.
Преовлађује законско
наслеђивање.
Умрлога наслеђују
деца
, ако
нема деце наслеђује га
мајка
није надживела,
браћа и сестре
, затим
тетка
, а ако нема ни ње наслеђују
најближи
потомци
из споменутих лоза
(код Салијских Франака до шестог степена сродства а код рипуарских до
петог). Све ово је везано за наслеживање покретних ствари.
Када је реч о земљи њу не може да наследи женска особа. Установа
афатомије
уноси измене у законски ред наслеђивања. Оставилац је за
живота остављао своју имовину на одабрано лице с којим није био у
сродству. Овај је преузимао обавезу да после смрти оставиоца, најкасније
у року од 12 месеци ту имовину преда ономе коме је оставилац стварно
наменио.. Одређивање преносиоца имовине обављано је пред народним
судом сатније, а њена сама предаја пред самим краљем или краљевским
судом.
25. КРИВИЧНО ПРАВО У ФРАНАЧКОЈ
Кривично право у Франачкој карактерише казуистичност и слабо
разликовање кривичне одговорности од накнаде штете. Такође, постоји
дуализам кривичног права, између племенског (обичајног) и краљевског
права у коме су прописане строжије норме.
Једно кривично дело се различито квалификује, с обзиром на
извршиоца кривичног дела, нападнутог или угроженог објекта и околности
конкретног случаја. Постоји
класни
принцип - већа заштита виших слојева
и
етнички
принцип - већа заштита галоримљана.
Најчешћа казна је
композиција (откуп)
а само у неколико случаја у
Салијском закону предвиђена је
смртна казна
. И композиција се претвара
у смртну казну, онда када ни кривац ни његови најближи сродници нису у
могућности да је исплате. Малолетни учиниоци, узраста до 12 година не
4
Зоран Станковић, "
Општа историја права
", скрипта
подлежу кривичној одговорности. Робови су лично одговорни за своја
дела:
- за убиство смртна казна,
- за силовање, казна ушкопљењем,
- за крађу, казна бичевањем.
Франачко право највише познаје:
1.-
Дела против личности
(убиство, телесна повреда, увреда, силовање)
2.-
Дела против имовине
(крађа која се кажњава новчаном казном,
оштећење туђе ствари, паљевина)
3.-
Дела против правосуђа
(лажна оптужба, лажно сведочење,
непослушност грофа код извршења пресуде).
Крвна освета и одмазда постепено су потискиване откупом -
композицијом. Крвна освета је везана за убиство и тешке телесне повреде.
Вергелд
(крвнина, вражда) који се плаћа за убиство или тешке
телесне повреде зависио је од тежине самог кривичног дела, као и од
етничке припадности, сталежа, узраста и пола убијеног или повређеног
лица. Обавеза исплате крвнине преношена је на сроднике.
Супсидијарна
одговорност погађа најпре оца и браћу кривца, а затим тројицу најближих
сродника са очеве и тројицу сродника са мајчине стране.
Телесне казне
(бичевање и ушкопљење предвиђене су за робове, а
смртна казна
је примењивана изузетно ретко - за полуслободног лита и
краљевог кмета, за робове и за грофа који не врши овлашћења законито.
Примењивана је и у случајевима када се не може исплатити вергелд.
Накнада коју кривац или његови сродници плаћају припада
оштећеном. Код убиства - породици убијеног. Половина синовима а
половина најближим сродницима по очевој и мајчиној линији. Ако нема
сродника крвнина ће припасти држави.
26. ОРГАНИЗАЦИЈА СУДСТВА И СУДСКИ ПОСТУПАК У ФРАНАЧКОЈ
Код Франака је у најстарије доба судску финкцију обављао
збор
-
скупштина свих одраслих слободних мушкараца сатније. Председавао је
изабрани сатник -
тунгин
.. Пресуду су изрицали народни пресудитељи
рахинбурзи
које је тунгин именовао.Рахинбурзи су били зналци обичајног
права.
Судска организација је изворно била франачка - салијска и
рипуарска а касније ће се проширити и на друга подручја
Са јачањем краљевске власти
гроф
је једно време био најпре
почасни председавајући збора сатније. Затим је заједно са разинбурзима
изрицао пресуду. У време Карла Великог разинбурге замењују 7 до 12
скабина
које именује гроф уз пристанак локалног становништва.. Скабини
имају статус доживотних заклетих судија.. Гроф их не именује посебно за
сваку сатнију већ за све сатније у својој грофовији.
За грађанске и кривичне ствари (
каузе минорес
) пресуђивао је
грофовски и суд сатније. Крупније ствари (
каузе мајорес
) и спорове
пресуђује грофовски суд.
КРАЉЕВ СУД
.- Судство је једностепено. Пресуда сваког суда је коначна.
Само изузетно, на пресуду грофовог суда може се изјавити жалба
краљевом суду.Он је надлежан за оне предмете који се тичу краља или
особа под његовом заштитом. Може заседати свуда где борави краљ или
његов опуномоћеник а некада и читава народна скупштина..
У ужем смислу, краљев суд чине: краљ и седморица судија. Када
краљ није лично председавао, под Меровинзима то је чинио
мајордом
а
под Каролинзима
дворски гроф
.. Краљев суд суди по племенском праву
5
Зоран Станковић, "
Општа историја права
", скрипта
Тврдње странке доказују најмање
три
призната сведока или
седам
општинских сведока. Жене, малолетници, лица која су раније полагала
лажну заклетву не могу бити сведоци.
Разлика између сведока и саклетвеника је и у следећем: одбијање
саклетвеника уперено је против странке, а одбијање сведока је гест против
њега самог као личности. Зато је приговор против сведока доводио до
двобоја измећу сведока и тужиоца.
ОРДАЛИЈЕ
.- Пре приступања ордалијама странке су се заклињале да ће
прихватити као доказно средство "божји суд".
Једностране ордалије
су оне у којима се користи врела вода,
усијано гвожђе и потапање. У прва два случаја оптужени ја вадио камен из
котла са врелом водом или носио комад усијаног гвожђа 12 корака. Ако би
му ране зарасле за уобичајено време проглашаван је невиним. У трећем
случају је окривљени са везаним рукама и ногама стављан на дубоку воду.
Ако га вода одмах не прими сматран је кривим.
Двострана ордалија
је суд пред крстом. Састојала се у томе што су
обе странке стајале пред распећем са подигнутим и раширеним рукама.
Сматрало се да је своју тврдњу доказао онај ко у том положају издржи
дуже.
Судски двобој
је одређиван у случају када је тужилац намерно
лагао или, када би једна страна у поступку сматрала да је пресуда
неправедна и одмах предложила другачију. Као стране у двобоју могу се
појавити: т5ужилац и сведок, тужилац и тужени или један од ове двојице
насупрот рахинбургу.
ИЗВРШЕЊЕ ПРЕСУДЕ
је:
1.- Препуштено странкама,
2.- Ако осуђени не поступи по пресуди добровољно супротна страна се
обраћала грофу. Предмет принудног изврђења су покретне ствари. Једино
је краљ могао да нареди пленидбу некретнина.
КИЈЕВСКА РУСИЈА
28. ОПШТЕ ОДЛИКЕ КИЈЕВСКЕ РУСИЈЕ КАО РАНОФЕУДАЛНЕ
ДРЖАВЕ
Почеци државности древне Русије везани су за два државотворна
жаришта, једно на северу са средиштем у Новгороду, друго, на југу, са
центром у Кијеву. Обједињавањем ова два простора под јединствену власт
кнеза Олега 882. године настаје јединствена руска ранофеудална држава.
Код племена која су настањивала обале Дњепра и Дњестра и оних
на крајњем северу родовско уређење се брже распадало. Развијају се
неки занати као, ковачки, грнчарски дрводељски. Занатство доприноси
настајању већих насеља која се претварају у градове
Настају јаки племенски савези који су под влашћу једног старешине.
То је било и у интересу одбране од спољног непријатеља. У 9. веку део
Источних словена био је уједињен у јак племенски савез који је
представљао опасност и за Византију. Почиње да се употребљава термин
Рус за земље у средњем току Дњепра.. Када је Кијев постао центар
обједињених племена држава се све чешће назива Рус.
Први владар је Рјурик који је владао Новгородом. Његов наследник
Олег предузима поход на Кијев и 882. г. тамо заснива своју власт. Тако
Кијев постаје "мајка руских градова".
7
