ОПШТА ИСТОРИЈА ЦРКВЕ
1. ХРИШЋАНСКО СХВАТАЊЕ ИСТОРИЈЕ
Антички свет време је схватао циклично, тј. као непрекидни кружни ток, без
почетка и краја, без излаза и коначног циља и смисла. Једино у Старом Завету постоје
назнаке линеарног схватања времена. Доласком Исуса Христа („једино ново под
сунцем“) и оснивањем хришћанства, јавио се револуционарно нови поглед на историју,
као на време које има свој почетак и крај, у ком је сваки догађај јединствен и
непоновљив. У богословљу постоји терминолошки пар историја-есхатон, у ком
историја означава живот пре другог доласка Христовог, у ком људи живе „у зноју лица
свога“, док есхатон означава Царство Небеско, које ће настати укидањем историје
приликом другог доласка Христовог, преображењем творевине и, уједно, времена.
2. ВРЕМЕ ПОЈАВЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА
и 6. ГРЧКО-РИМСКИ СВЕТ У ВРЕМЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА (Малицки)
Господ Исус Христос, оваплоћени Син Божији, појавио се у јеврејском народу,
као што је Бог обећао том истом народу преко пророкā. Јудеја је тада била под римском
влашћу, конкретно цара Ирода Великог. Због тешке животне ситуације, многи Јевреји
нису разумели Исусову божанску благовест, јер су очекивали овоземаљског месију,
који ће их овде и сада избавити од тиранске власти Римљана, али и успоставити власт
над целим светом. Што се тиче религије, постојале су разне секте, нпр. фарисеји,
садукеју, терапевти, есени, иродовци итд.
Међу незнабошцима, пак, религијско-морална ситуација била је страшна,
нарочито у римском царству. Овладавао је скептицизам и неумерени хедонизам. Људи
нису налазили смисао живота, и самоубиство је било уобичајена појава. Мноштво
незнабожачких култова с једне стране, прихватање нових религија с друге, предавање
оргијама и другим видовима первертованог уживања. Неки су чак примали и Јудејство,
захваљујући томе што је Писмо (= Стари завет) било преведено на грчки.
Христос је заиста једини могао, као Син Божији, да избави свет из ужаса у ком
се налазио и у који је све више западао.
3. ПОЧЕТАК НОВОЗАВЕТНЕ ЦРКВЕ (Малицки)
Први период Цркве, до Миланског едикта за време цара Константина 313.
године, био је период у ком је Црква непоштедно прогањана. Римска власт је у Цркви
видела опасност по саме темеље друштва и државе: држање девствености, одбијање да
се клања цару као богу, ноћно скупљање на богослужење, чак оптужбе за канибализам
итд. С друге стране, Јевреји који нису прихватили хришћанство, такође су непоштедно
прогонили хришћане, често преко римске власти, измишљајући оптужбе, које је римска
власт без устезања прихватала као истините.
Цркву је основао сам Исус, проповеђу и јеванђелизацијом проширили су је по
читавом тада познатом свету његови најближи ученици – апостоли, као и њихови
наследници – први епископи. По васкрсењу и вазнесењу, Господ је послао Духа
Светога, који је апостолима подарио силу и разум, да би могли да испуне тако велики и
божански задатак.
стр. 1
4. 1, 2. И 3. ПУТОВАЊЕ АПОСТОЛА ПАВЛА (Малицки, Каравидопулос)
ПРВО (46-48, Кипар и јужна обала Мале Азије). За време богослужења у
Антиохији чуо се глас „Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које их позвах“. Из луке
Селевкије стигли су на Кипар. Тамо је проповед била успешна, али појавио се неки
гатар Варсиус, кога је Павле изобличио и чудом ослепео. Следећа станица била је
Антиохија. Павле је проповедао у синагоги тако импресивно, да је замољен да
проповеда и следеће суботе. Међутим, многи Јевреји су се побунили и отерали их из
града. Затим одлазе у Иконију, одакле беже од Јевреја који желе да их каменују. У
Листри је Павле исцелио хромог од рођења. Стижу Јевреји из Иконије и каменују
Павла. Он је, међутим, преживео, и њих двојица одлазе даље у Дерву. Затим су се
вратили у Антиохију, посећујући успут места у којима су већ проповедали.
ДРУГО (49/50-51/52, Мала Азија и Грчка). На друго путовање Павле је кренуо са
Силом и Тимотејем. Најпре је посетио заједнице у Дерви, Листри, Иконији и
Антиохији. Затим су отишли у Троаду, где је добио откровење да иде у Македонију.
Тамо се неколико дана задржао у Филипима. Нека робиња са злим погађачким духом
викала је за Павлом да су они слуге Бога Вишњега. Павле је истерао духа из ње, и тиме
су њени власници изгубили доходак који су имали од њеног погађања. Власници су
проповеднике тужили код власти, која их је ишибала и затворила у тамницу. Ови су
чудом изашли, покрстили дом једног од чувара тамнице. Власт је опет дошла да их
тражи, али су им се извинили када су сазнали да су римски грађани. Одатле иду у
Солун, где су успешно проповедали, али их гоне Јевреји, и они одлазе у Верију. Ту
такође успешно проповедају, али стижу их Јевреји из Солуна. Павле сам наставља пут,
одлазећи у Атину. Тамо је имао говорнички окршај са епикурејцима и стоицима. Међу
онима који су поверовали био је Дионисије, члан Ареопага. Затим Павле иде у Коринт,
где је био око годину и по. Опет због јеврејских побуна, напушта град, одлази у Сирију,
затим Ефес, па у Јерусалим на (неки) празник, и затим у Антиохију.
ТРЕЋЕ (53/54-56/57, Ефес, Мала Азија, Грчка). Из Антиохије, Павле најпре
посећује заједнице у Фригији и Галатији. Затим се задржао у Ефесу читаве две године,
где је проповед имала много успеха, чак и међу гатарима. Овај пут против проповеди
устају незнабожачки жреци и израђивачи идолких кипова, подбуњени Димитријем
златаром. Димитрије је убедио народ да ће храм богиње Дијане изгубити значај. Власт
је смирила руљу, а Павле је мирно напустио град. Посетио је заједнице у Македонији,
Грчкој и у Милету у Малој Азији, одакле је отишао у Јерусалим. На путу за Јерусалим,
пророк Ахав предсказао му је да ће бити окован тамо. Павле није хтео да послуша
наговоре хришћана да не иде у Јерусалим, где је заиста окован, и одведен у Рим, где је
посечен мачем.
5. АПОСТОЛСКИ САБОР У ЈЕРУСАЛИМУ (Малицки)
Ово је први црквени сабор. Одржан је 51. године. Главно питање је било да ли
хришћани из незнабоштва мора да буду обрезани, како су говорили неки
јудеохришћани који су дошли у Антиохију. Апостоли су, позивајући се на успешну
проповед међу незнабошцима и изливање дарова Духа и на њих (а без претходног
обрезања), установили да обрезање није неопходно. Одлуке сабора су писмено
саопштене свим црквеним заједницама из незнабоштва.
стр. 2
8, 9, 10. и 11. ПРОГОНИ ХРИШЋАНА У 1, 2, 3. И ПОЧЕТКОМ 4. ВЕКА (ЈевсПоп)
Хришћани су прогоњени од стране Јевреја, као и римске власти све до 313, када
је за време цара Константина издат едикт којим је Хришћанство постало равноправно
са осталим религијама у Царству. До тада, прогони су били непрекидни, али су
постојали периоди већих гоњења, и узима се да их је било 10 (вероватно симболички,
јер их је било више).
1) Нерон (54-68). Цар Нерон изазвао је 64. године у Риму пожар, за који је
накнадно оптужио хришћане. Хришћани су већ били на лошем гласу. На цара је,
можда, и утицала његова жена Помпеја, која је била јеврејски прозелит. Гоњење је
тралајо 4 године. Хришћани су разапињани на крст, бацани у Тибар, бацани зверима,
паљени у царским баштама ноћу као бакље... Страдало је мноштво хришћана, а
најпознатије жртве су апостоли Петар и Павле. Павла су, као грађанину Рима, посекли
мачем, а Петра су разапели, али наопако, јер је сматрао да је недостојан да буде разапет
као Господ.
2) Домицијан (81-96) је био регент. Тачан разлог гоњења се не зна, мада се
претпоставља да је по среди Домицијаново властољубље (бојао се хришћана који су
говорили о Царству Небеском), славољубље (хришћани нису хтели да га обожавају) и
среброљубље (заплењивао је имовину богатих хришћана). Домицијан је прогнао
апостола Јована на Патмос.
* Нерва (96-98) – мир за хришћане.
3) Трајан (98-117). Трајан је обновио старе римске законе о „Religiones
peregrinae“ (страним религијама) и „Collegia illicita“ (незаконитим друштвима), међу
које је убројано и хришћанство. Одмах стиже мноштво оптужби на рачун хришћана.
Основни извор из кога сазнајемо о овом периоду гоњења јесу два писма, једно
витинијског проконзула Гаја Плинија Млађег цару Трајану, и друго царев одговор
Плинију. Плиније пише цару поводом неких својих недоумица приликом суђења
хришћанима. [Видети питање 7 под 4]. Најпознатији мученици пострадали под царем
Трајаном су св. Симеон Јерусалимски и св. Игнатије (Велики) Богоносац.
* Адријан (117-138) је, под утицајем Кодратове и Аристидове апологије, као и
хуманог проконзула Серенија Гранијана, наредио да хришћане не треба гонити осим за
неки истински злочин. Ипак, Јевреји су гонили хришћане.
* Антоније Пије (138-161) није гонио хришћане, али народ их је гонио, чак је
народу у Малој Азији забранио да гони хришћане, где су природне непогоде тумачене
као гнев богова на хришћане.
4) Марко Аврелије (191-180) био је под утицајем незнабожачких философа, па је
хришћане презирао, сматрао их људождерима, родоскверницима итд. Хришћани су
нарочито страдали у Италији и Галији. Постоји легенда, вероватно нетачна, о престанку
гоњења од стране Марка Аврелија. У једном рату, Царева војска била је у смртној
опасности. Једна легија, коју су чинили хришћани, усрдно се помолила, и наступила је
бура са кишом, која је војсци погодовала, а непријатеље растерала. Мученици:
Поликарп Смирнски, Јустин Философ, Цецилија, епископ Лугдуна Потин.
* Комод (180-192) није гонио хришћане, мада и из тог периода има жртава.
5) Септимије Север (193-211) је био исцељен „уљем“ од неке болести од стране
роба хришћанина Прокула, па је у прво време чак штитио хришћане. Видећи, међутим,
колико се хришћанство раширило Империјом, 202. године обновио је старе царске
едикте о гоњењима, и наступило је страшно гоњење, једнако оном под Нероном.
Мученици: Леонид Александријски (Оригенов отац), Перпетуа и Фелицитата...
* Каракал (211-217), Елагабал (218-222) и Александар Север (222-235) нису
гонили хришћане. Елагабал је имао у плану да оснује синкретистичку религију са
стр. 4
култом сунца, за коју би приволео и хришћане. Александар Север је био веома
наклоњен према хришћанима, чак је на зидовима своје палате исписао „Што хоћете да
вама други чине, чините и ви другима“.
6) Максимин Трачанин (235-238). Дошао је на власт убивши Александра Севера.
Његово гоњење, у ком је учествовао и народ, било је усмерено првенствено против
клирика. У изгнанству на сардинији умрли су римски епископ и викар Понцијан и
Иполит, а у затвору Понцијанов наследник Антер.
* Пупијен, Гордијан I, II и III и, нарочито, Филип Арапин (245-249) били су
пријатељски расположени према хришћанима. О Филипу Арапину постоји чак извештај
да је био хришћанин, мада потајно.
7) Декије Трајан (249-251). Дошао је на престо убивши Филипа Арапина.
Хришћанство је сматрао опасним по Царство, и наредио је да се истребе хришћани.
Ово је било највеће гоњење до тада. Нарочито су страдали епископи. Они који су се
одрекли вере (лапси, пептокóтес) деле се на четири групе: сакрификати (који су
принели жртве), турификати (који су принели тамјан), либелатици (који су израдили
лажне потврде да су жртвовали) и акта фациентес (који су изјавили да нису хришћани).
Мученици: Фабијан Римски, Вавила Антиохијски, Александар Јерусалимски, Ориген.
* Гал (251-253) је желео, али због нестабилне и кратке власти није могао да гони
хришћане, мада прогони нису сасвим изостали. Исповедници: римски епископи
Корнилије и Луције.
8) Валеријан (253-260). Био је толерантан према хришћанима, али га је софиста и
египатски врачар Макријан наговорио да истреби хришћане. Завршио је живот у
персијском ропству. Мученици: Кипријан Картагински, римски епископи Стефан и
Сикст Други, ђакон Лаврентије, 153 мученика у сев. Африци спаљени у кречу („massa
candida“)...
* Галијен (260-268) и Клабдије Други (268-270) били су пријатељски
расположени према хришћанима. Галијен им је чак вратио гробља и имовину.
9) Аврелијан (270-275). Био је пријатељ хришћана. Чак је судио по питању
проблема Павла Самосатског. Али, последње године владавине наредио је гоњење, које
није могло дуго трајати. У каснијим извештајима о овом гоњењу помињу се мучених
Мамант из Кападокује и Сава из Рима са 70 другова.
* Тацит (275-276), Проб (276-282), Кар (282-284). Ово је био миран период, у
ком су се хришћани раширили империјом.
10) Диоклецијан (284-312). Првих 19 година хришћани су толико били слободни,
да их је било доста на двору, где су чак били слободни да богослуже. Диоклецијан је,
међутим, узео за савладара Максимијана Херкулија, и обојица су узели по једног
помоћника – Диоклецијан Галерија, а Максимијан Херкулија Хлора. Галеријан је мрзео
хришћане, и постепено је убедио цара да су они опасни за Империју. 303-304
Диоклецијан издаје четири едикта о гоњењу хришћана и спаљивању њихових књига и
црквава. Ово је било
највеће од свих гоњења
. Диоклецијанова жена Приска и Галеријева
Валерија, као хришћанке или наклоњене хришћанима, умрле су у изгнанству.
Хришћани који су се одрекли вере названи су лапси, а они који су предали свете књиге
традиторес. Диоклецијан и Максимијан су напустили власт. Касније је било чак шест
савладара. Сви су гонили хришћане, једино су нешто блажи били Констанције Хлор и
његов син Константин Велики, који није спроводио гоњења, а касније је под његовом
влашћу (завладао је уклонивши своје савладаре) издат 313. Милански едикт, којим
хришћанство постаје дозвољена религија. Мученици: Георгије Победоносац, Козма и
Дамјан, Теодор Тирон, Методије Олимпијски, Маркелин Римски (који је прво принео
тамјан идолима, а затим се покајао и пострадао).
стр. 5
је да од вечности постоје два начела – добро и зло. Фантазмагоричан приказ стварања
узео је из зороастризма. Адам и Ева су синови мрака, којима је спаситељ Исус дао да
пробају од дрвета живота. Тако су они схватили да треба да постепено ослобађају
божанску суштину из материје. Манес је себе сматрао једним од пророка, већим од
Исуса. Морал им је био веома строг, чак строжи од монтанистичког. Постили су
понедељак и четвртак. Задржали су крштење и причешће. Највећи празник је Вима, на
дан Манесове смрти.
Припадници култа бога Митре прихватили су манихејство, захваљујући чему се
оно брзо раширило Римским царством. Против њих су се борили како нехришћански
(Диоклецијан), тако и хришћански владари Рима (Теодосије Велики, Валентинијан III,
Теодосије II, Јустинијан I).
5) Антитринитаризам (монархијанизам). Она је, заправо, покушај да се (на
погрешан начин) избегне како монотеизам у старозаветном смислу речи, тако и
многобожачки политеизам. Две су врсте:
а) Динамисти (грч. динамис – сила). Три Лица нису личности, већ Божије силе.
Представник: Павле Самосатски
б) Модалисти или патрипасијани (грч. модус – облик; Отац је страдао у облику
Сина). Три Лица нису личности, већ облици у којима се Бог јавља у свету.
Представник: Савелије Птолемаидски.
13. СВ. ЦАР КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ (Појмовник)
Flavius Valerius Constantinus Augustus, римски цар. Рођен између 274-276. у
Медијани код данашњег Ниша. Син цара Констанција Хлора и св. Јелене. Умро у
Никомидији 3. јуна (21. маја) 337. Сахрањен у храму Светих апостола у Цариграду.
Када му је 306. умро отац, проглашен је за савладара са царем Максенцијем.
Константин је хтео сву власт. Максенција је победио у бици код Милвијског моста
близу Рима 312. године. По Јевсевију Кесаријском, пред битку имао је виђење крста на
небу са речима „туто ника“, тј. „овим побеђуј“. Следеће године, у Медиолануму (данас
Милано у Италији), заједно са зетом и савладаром Ликинијем, издао је едикт о слободи
хришћанске вере у Римском царству. И надаље је помагао Цркви, нпр. у решавању
Донатовог раскола, Аријеве јереси итд. И Ликинија је 324. победио, узевши сву власт.
Сазвао је Први васељенски сабор 325. у Никеји поводом Аријеве јереси. Градио је
храмове и помагао Цркву у сваком погледу. Недељу је прогласио државним празником.
Изградио је 330. нову престоницу на Босфору, Константинопољ (Цариград, претходно
градић Визант, данас Истанбул). Крстио се тек пред смрт. Назива се равноапостолним и
13. апостолом.
14. МИЛАНСКИ ЕДИКТ (Појмовник)
Милански едикт је законски акт издат у Медиолануму (данас Милано у Италији)
313. у фебруару, а обнародован 13. јуна у Никомидији, од стране св. цара Константина
Великог и његовог зета и савладара Ликинија. Оригинал није сачуван, већ само препис,
у списима Јевсевија Кесаријског и Лактанција. Овим документом хришћанство је
постало равноправно са осталим религијама у Римском царству. Такође, хришћанима је
враћена имовина.
стр. 7
