ФРАНАЧКА
19. ОПШТЕ ОДЛИКЕ ФРАНАЧКЕ КАО РАНОФЕУДАЛНЕ ДРЖАВЕ
Победа Клодовика у борби са остацима римске војске
486
.
године узима се као почетак историје Франачке. Клодовик је успео да
се свим Францима наметне као владар - краљ. Примањем
хришћанства, Франци су добили подршку римске цркве за нова
територијална освајања. Под Клодовиком и његовим наследницима
изграђује се краљевска власт династије
Меровинга
. Записују се
племенски обичаји а краљ поред војне добија и законодавну и судску
власт. Од средине 7. века краљевска власт се смањује и то је доба
"лењих краљева". После Клодовикове смрти Франачка краљевина је
раздељена међу четворицом његових синова.
Касније се уздиже династија
Каролинга
која је позната по
њеном најистакнутијем представнику
Карлу Великом
. Тада је
Франачка доживела највећи успон. Он ствара пространу државу новим
освајањима желећи да постигне границе бар западног дела Римске
државе. После победе над Лангобардима постаје краљ Лангобарда и
Франака.. На Божић 800. године у цркви св. Петра у Риму папа Лав 3. га
крунише за цара.
Мајордоми
Аустразије постају и мајордоми читаве Франачке, уз
истовремено постојање краљева без власти.
После смрти Карловог јединог наследника
Лудвига
Побожног
Франачка је подељена на три дела:
Верденским уговором 843
. године
означен је крај њеног постојања као јединствене државе.
ДРУШТВО У ФРАНАЧКОЈ
.- Стављањем слободних сељака под
покровитељство крупних земљопоседника врши се претварање
слободног становништва у зависно. Слободно становништво се
одржало на истоку Франачке. Путем
прекаријума
, ситни
земљопоседник уступао је крупном своју земљу и одмах је добијао
натраг али не више у својину већ у државину. Тако од власника постаје
држалац. Поседи које су владари давали вазалима уз услов вршења
војне службе звали су се
бенефицијум
. Током 8. века бенефицијум се
све више повезује са установом вазалитета.
Ранија етничка структура франачког становништва: војна и
земљишна аристократија, свештенство, слободно сељаштво,
полузависни лити, робови, Римљани, сведена је на
три
друштвена
реда: они који се
моле
, они који
ратују
и они који
раде
.
20. ЦЕНТРАЛНА ВЛАСТ У ФРАНАЧКОЈ
ВЛАДАР
.- У почетку краљеви су владали по обичајима племена
коме су припадали.
Краљ
окупља војску и командује њоме, издаје
1
наредбе које су обавезне за све, представља највиши суд у држави,
убира порезе. Његова власт се означавала речју
банус
. Састоји се од
права издавања наредби која се тичу: управе, судства, војске и цркве.
Његови
приходи
су се састојали од сопствених домена,
годишњих дарова које добија од поданика, глобе које се плаћају за
повреду краљевих штићеника, царине, ратног плена и дажбине.
Основна
војна
снага су припадници њихове гарде -
антрустиони
.
На челу антрустиона на у почетку је био краљ а касније мајордом.
Центар
управе
је краљев двор састављен од службеника и
владареве пратње. Старешина дворске канцеларије био је
референдариус
, а под каролинзима
канцелариус
.
Дворски гроф
је
руководио краљевским судом. Управник целокупног дворског особља
био је
сенешал
а посебно место на двору припадало је
маршалу
,
грофу коњице.
МАЈОРДОМ
.- У почетку је био само управник краљевог имања а
касније постаје и управник двора, командант краљевске војске и
председавајући краљевског суда. Мајордома је првобитно постављао и
смењивао краљ. Касније, функција мајордома постаје наследна. После
смене династија на престолу Франачке Каролинзи укидају функцију
мајордома, па је највиши дворски службеник постао дворски гроф.
САБОР
ФРАНАЧКОГ ПЛЕМСТВА.- се састајао једном годишње, у
пролеће кад и народна скупштина. Расправљао је о политичким и
правним питањима значајним за државу, припремао и претресао
одлуке које је формално доносио владар. Мањи сабори састајали су се
у јесен. Краљ је сазивао и црквене саборе на којима су одлучивали
само бискупи.
ФРАНАЧКЕ НАРОДНЕ
СКУПШТИНЕ
.- Под Меровинзима се састају
сваке године у марту. Одлучивале су о ратним походима, законима,
изборима а имале су и судска овлашћења. То су у ствари војне смотре
на којима се повремено проглашавају краљеве уредбе.
21. ЛОКАЛНА ВЛАСТ У ФРАНАЧКОЈ
ВОЈВОДСТВА
.- Војводства се подударају са племенском
територијом преовлашујућег становништва. На њиховом челу је
наследни
војвода
-
дукс
. Има сва права која припадају и краљу с тим
што војвода признаје врховну војну власт Франачке. Војводство има
своје скупштине, своје племство и племенско право. Карло Велики
формално укида војводства.
ГРОФОВИЈЕ
.- У време Меровинга имају општи назив
комитатус
.
На челу је
комес
или
гроф
. Погранична грофовија је
марка
а њени
грофови носе титулу
марк-гроф
. По
две
грофовије чине једну
епископију
. Гроф је заповедник свих војника грофовије, осим
краљевских вазала, извршава налоге краља и војводе. Уз војна, има
управна и судска овлашћења. Није добијао плату али му је додељиван
2
Владарске уредбе
нису смеле бити у супротности ни са правом
покорених племена а важиле су само за живота онога краља који их је
донео.. Док су
легес
примењивани у народним судовима,
капитуларије
су примењивали и спроводили државни чиновници
ради уређивања новонасталих односа везаних за државну власт.
С обзиром на њихов однос према законима капитуларије се деле:
капитуларија легибус аденда
, коју владар не може да изда
самостално јер се додаје законима. Он их само предлаже
одговарајућим племенским скупштинама.
капитуларија пер се скрибенда
, која је самостална и
садржински се не дотиче племенског, народног права па је
владар може доносити сам.. Њима се углавном уређују питања
државне управе. И њих краљ проглашава на франачким
скупштинама.
По садржини могле су бити:
капитукарија еклезиасцика
(црквене)
капитуларија мундана
(световне)
капитуларија микста
(мешовите)..
До данас је сачувано 159 капитуларија, а приватна збирка Карла
Великог и Лудвига Побожног призната је за службену.
Из јавних и приватних исправа се сазнаје оно што је било
регулисано неписаним обичајним правом.
1.-
Јавне исправе
са неспорном доказном снагом имале су само
краљеве исправе. Овој групи припадају:
дипломата
- успостављање неког правног односа,
плакита
- записник о расправи пред краљевским судом,
индикули
- акти државних органа.
2.-
Приватне исправе
су могле бити оспораване пред судом.
Овде спадају:
карта
- је потврда о закључењу неког правног посла.
комематорија
је забелешка о већ постојећем правном послу и
издаје се без посебних формалности.
Исправе су састављане на осносу формулара који су сакупљени у
зборницима формула.
24. БРАЧНО, ПОРОДИЧНО И НАСЛЕДНО ПРАВО У ФРАНАЧКОЈ
Брак
се закључује свечаним договором невестиног оца и
младожење. Невестином оцу младожења даје женидбени дар што
представља симболичну куповину жене. Девојка у младожењину кућу
доноси мираз. У браковима између слободних и робова слободни
супружник постаје роб. Развод је допуштен само на иницијативу мужа,
а састојао се у једноставном отпуштању жене која је враћана својој
ранијој породици.
4
Под притиском цркве, Капитуларијом из 744. године потписана је
нераскидивост брака.
Породично
право је претежно обичајно. По Салијском закону,
породица је природна заједница на челу са главом породице. Он је
имао старатељство (
mundium
) над женом, непунолетном децом и
слугама. Заступа чланове породице, одговара за њихове поступке и
одлучује о удаји кћери. Над синовима је старатељство престајало кад
ови наврше 12 година док је над женом и кћерима трајало доживотно.У
случају мужевљеве смрти, удовица долази под старатељство својих
пунолетних синова а ако њих нема под старатељство осталих
наследника умрлог.
Преовлађује законско
наслеђивање.
Умрлога наслеђују
деца
,
ако нема деце наслеђује га
мајка
није надживела,
браћа и сестре
,
затим
тетка
, а ако нема ни ње наслеђују
најближи
потомци
из
споменутих лоза (код Салијских Франака до шестог степена сродства а
код рипуарских до петог). Све ово је везано за наслеживање покретних
ствари.
Када је реч о земљи њу не може да наследи женска особа.
Установа
афатомије
уноси измене у законски ред наслеђивања.
Оставилац је за живота остављао своју имовину на одабрано лице с
којим није био у сродству. Овај је преузимао обавезу да после смрти
оставиоца, најкасније у року од 12 месеци ту имовину преда ономе
коме је оставилац стварно наменио.. Одређивање преносиоца имовине
обављано је пред народним судом сатније, а њена сама предаја пред
самим краљем или краљевским судом.
25. КРИВИЧНО ПРАВО У ФРАНАЧКОЈ
Кривично право у Франачкој карактерише казуистичност и слабо
разликовање кривичне одговорности од накнаде штете. Такође,
постоји дуализам кривичног права, између племенског (обичајног) и
краљевског права у коме су прописане строжије норме.
Једно кривично дело се различито квалификује, с обзиром на
извршиоца кривичног дела, нападнутог или угроженог објекта и
околности конкретног случаја. Постоји
класни
принцип - већа заштита
виших слојева и
етнички
принцип - већа заштита галоримљана.
Најчешћа казна је
композиција (откуп)
а само у неколико
случаја у Салијском закону предвиђена је
смртна казна
. И
композиција се претвара у смртну казну, онда када ни кривац ни
његови најближи сродници нису у могућности да је исплате.
Малолетни учиниоци, узраста до 12 година не подлежу кривичној
одговорности. Робови су лично одговорни за своја дела:
- за убиство смртна казна,
- за силовање, казна ушкопљењем,
- за крађу, казна бичевањем.
5
За грађанске и кривичне ствари (
каузе минорес
) пресуђивао је
грофовски и суд сатније. Крупније ствари (
каузе мајорес
) и спорове
пресуђује грофовски суд.
КРАЉЕВ СУД
.- Судство је једностепено. Пресуда сваког суда је коначна.
Само изузетно, на пресуду грофовог суда може се изјавити жалба
краљевом суду.Он је надлежан за оне предмете који се тичу краља или
особа под његовом заштитом. Може заседати свуда где борави краљ
или његов опуномоћеник а некада и читава народна скупштина..
У ужем смислу, краљев суд чине: краљ и седморица судија. Када
краљ није лично председавао, под Меровинзима то је чинио
мајордом
а под Каролинзима
дворски гроф
.. Краљев суд суди по племенском
праву краљева - под Меровинзима по Салијском, под Каролинзима по
Рипуарском закону.
ЦРКВЕНИ СУДОВИ
.- Црквени судови су надлежни за свештенство и за
лаике, када је реч о примени црквеног права. У световним стварима је
надлежан суд сатније и грофовски суд. Парнице код којих се као
странке појављују клирици и световна лица изношене су пред
мешовити суд састављен од представника црквене и световне власти..
Код тешког деликта који учини свештеник прво бискупски суд
спроводи дисциплински поступак а тек после ће судити суд сатније.
Бискупски суд суди по световном праву каузе минорес свештенства, а
каузе мајорес суди грофовски суд..
Казне које су изрицали црквени судови биле су блаже: забрана
богослужења, искључење из цркве, а црквено право није допуштало
смртну казну.
СУДСКИ ПОСТУПАК
.- И у грађанским и у кривичним стварима судски
поступак
покреће
оштећени. Окривљеног лично
позива
да дође на
суд. Тај позив се звао
маницио
, а касније када је суд позивао то је
баницио
.
Ако се позвани не одазове на први позив, позиван је поново, уз
одређени рок који је по Салијском закону износио "четрдесет ноћи".
Ако се не одазове и на други позив позиван је и трећи пут. Ако се не
одазове ни тада сматрало се да је позвани сам себе ставио ван закона.
На тај начин он губи целокупну имовину, нико му не сме пружити
уточиште и свако га може некажњено убити.
Од 7. века суд неке радње предузима и самостално. Суд поступа
по свом обичајном праву а тужени и сведоци ако су из других племена,
могли су да поступају по свом праву.
Ако позвани призна захтев тужиоца, суд је одмах доносио
пресуду. Ако је неко ухваћен на месту злочина, пресуда је доношена
одмах. Било је довољно да оштећени и одређени број сведока положе
заклетву којом потврђују да је кривац ухваћен на делу.
27. ЗАКЛЕТВЕ, СВЕДОЦИ И ОРДАЛИЈЕ У ФРАНАЧКОМ СУДСКОМ
ПОСТУПКУ
7
