OPŠTA PEDAGOGIJA
NASTANAK I RAZVOJ PEDAGOGIJE
Pedagogija je nauka o vaspitanju.
Peč „pedagogija“ nastala je od dve grčke reči:
pais
– dečak i
agein
– voditi, što je u
grčkoj antici označavalo vođenje dečaka od kuće do javnog učitelja.
Paidagogus – je onaj koji vodi dete.
Institucionalni razvoj pedagogije počinje osnivanjem prve katedre za pedagogiju na
Univerzitetu u Haleu, od 1779. godine, koju je držao Ernest Kristijan Trap.
Na samom početku XIX veka, Johan Fridrih Herbart, je sistematizovao pedagošku
nauku, koristeći termin „pedagogija“ i uveo je u red univerzitetskih disciplina.
On je pedagogiju izdvojio iz filozofije u XIX veku i zbog toga ga mnogi smatraju
osnivačem pedagogoije kao nauke.
Objašnjenje strukture nauke o vaspitanju, prema Lenzenu, ima šest dimenzija:
- prvi nivo čini sistem pedagoških disciplina
predškolska pedagogija, školska
pedagogija, specijalna pedagogija, istorija pedagogije, didaktika, metodika nastave,
domska pedagogija, andragogija...;
- drugi nivo čine različite specijalnosti u okviru svake pedagoške discipline /npr.
specijalna pedagogija deli se na logopedsku pedagogiju, surdopedagogiju,
oligofrenopedagogiju.../;
- treći nivo su vaspitno-obrazovna polja
estetsko vaspitanje, moralno, fizičko,
intelektualno, radno vaspitanje, vaspitanje za mir, ekološko vaspitanje...;
- četvrti nivo su naučne koncepcije u pedagogiji;
- peti nivo čine pedagoška učenja koja na osnovu određene slike o detetu i društvu
daju svoje tumačenje vaspitanja /npr. Montesori pedagogija.../;
- šesti nivo čine pedagoški procesi kao što su: vaspitanje, obrazovanje,
socijalizacija, nastava...
Odnos pedagogoije i drugih nauka možemo posmatrati kroz interdisciplinarnost i
multidisciplinarnost.
Interdisciplinarni pristup je integrisan pristup naučnih disciplina u okviru
pedagogoije /npr. predškolske i školske pedagogije/.
Multidisciplinarni pristup odnosi se na usklađen rad tima različitih stručnjaka iz
drugih nauka na polju vaspitanja i obrazovanja (npr. psiholozi, sociolozi, lekari...).
ŠTA JE VASPITANJE?
U pedagogiji naći ćemo veliki broj definicija i tumačenja vaspitanja, i to kao:
pripremanje tla da biljka raste, pisanje po praznoj tabli, svesno delovanje na ličnost
u razvoju, buđenje sopstvenog JA, svesna briga o čovekovom razvoju...
Aleksandra Marjanović vaspitanje definiše kao specifičan model upravljanja i
uobličavanja razvoja zavisan od kulture i tradicije.
Vaspitanje je najširi pedagoški proces.
On obuhvata celokupnost svih odnosa i uticaja, sve oblasti, metode, sredstva,
organizacione oblike, itd. Pomoću kojih se ostvaruje cilj vaspitanja.
ŠTA JE OBRAZOVANJE?
Obrazovanje se najšire definiše kao sticanje znanja, umenja i navika.
Obrazovanje je i prenošenje iskustava i stavova sa jedne generacije na drugu, sa
jedne grupe ljudi na drugu, bez obzira na uzrasne odnose i razlike.
Obrazovanje čine sledeće komponente:
- to je proces prenošenja i sticanja naučnih znanja iz raznih oblasti nauke, tehnike,
tehnologije, proizvodnje, umetnosti, kulture i drugih oblasti ljudske delatnosti;
- znanja koja se stiču u procesu obrazovanja moraju biti međusobno povezana u
jedan celovit sistem;
- to je proces izgrađivanja i razvijanja intelektualnih, tehničkih, tehnoloških,
proizvodnih, hemijskih, kulturnih i drugih navika i umenja;
- to je proces osposobljavanja ličnosti da se može u praksi, u životu, služiti stečenim
znanjima i umenjima.
MATERIJALNO SHVATANJE OBRAZOVANJA
U XIX veku nastale su nesuglasice oko jednoznačnog utvrđivanja sadržaja učenja.
Taj period svođenja obrazovanja na utvrđene sadržaje nazivamo materijalnim
shvatanjem obrazovanja.
FORMALNO SHVATANJE OBRAZOVANJA
To su sposobnosti ili kompetencije koje neko treba da ima da bi bio obrazovan.
Formalno shvatanje može se shvatiti kao kompetencije koje nam ostaju kada sve
naučeno zaboravimo.
TUMAČENJE OBRAZOVANJA KAO INDIVIDUALNOG PROCESA
Punoletni mladić se razlikuje od dečaka predškolskog uzrasta – on drugačije govori,
razmišlja, samostalno odlučuje...
Individualni proces označava proces nastajanja individue.
Obrazovan čovek prepoznatljiv je kao autonomna osoba.
OBRAZOVANJE KAO AKTIVNOST OBRAZOVNIH INSTITUCIJA
U školama se školujemo.
Ustanove nas ne obrazuju, to činimo aktivnim konstruisanjem sami za sebe.
Obrazovanje je kontinuirani, stalan proces koji traje tokom čitavog života.
Škole su deo procesa obrazovanja.
DVE LINIJE SHVATANJA DETETA I VASPITANJA U PEDAGOGIJI
DŽON LOK I ŽAN ŽAK RUSO
1. PRIRODA DETETA
DŽON LOK: Dete se rađa kao tabulla rasa, prazna ploča, smatrao je Lok.
Vaspitanjem i usmeravanjem iskustva deteta možemo oblikovati dete.
ŽAN ŽAK RUSO: Vaspitanje treba da bude u skladu sa prirodom deteta, govorio je
Ruso.
U vaspitanju, prema Rusou, postoji trostruka veza:
vaspitava priroda deteta;
vaspitavaju ljudi;
vaspitava okolina.
2. PRIRODA VASPITAVANJA
DŽON LOK: Osnovni mehanizam u vaspitavanju je mehanizam pokazivanja detetu šta
da radi ili kako da uči, primerom ili podučavanjem.
ŽAN ŽAK RUSO: Prema Rusou, vaspitač je onaj koji poznaje prirodni razvoj deteta, a
osnovni mehanizam vaspitanja je pripremanje sredine i pružanje neophodne pomoći.
3. INDIVIDUALNO VASPITANJE
DŽON LOK: Lok je zagovornik individualnog vaspitanja.
On je protivnih javnih škola, zbog toga što je smatrao da za dete postoji opasnost da
stiče iskustva i kontaktira sa osobama koje mogu negativno uticati na njegovo
vaspitanje.
ŽAN ŽAK RUSO: Ruso je zagovornik individualnog vaspitanja.
Protivnik je javnih škola zbog toga što je smatrao da vaspitni ciljevi ne mogu biti
dati unapred jer ne poznajemo dovoljno prirodu dece koju vaspitavamo.
Vaspitni ciljevi ne mogu biti isti za svu decu jer je priroda svakog deteta
jedinstvena.
4. CILJ VASPITANJA
DŽON LOK: Cilj vaspitanja, prema Loku, je „formirati“ pojedinca, sposobnog da
rasuđuje, sa odgovarajućim smislom za praktične potrebe.
ŽAN ŽAK RUSO: Ruso zastupa tezu prava deteta da bude ono što jeste.
Dete je prirodno radoznalo.
Njegov sopstveni interes može ga voditi dugo i daleko.
Osnovni zadatak vaspitanja je da pomogne da dete razvije samostalnost i sposobnost
da deluje, da bude aktivno.
5. POSTUPCI U VASPITANJU
DŽON LOK: U vaspitanju Lok je bio protiv kažnjavanja ali je zagovarao autoritativno
vaspitanje, sa strogim pravilima ponašanja.
ŽAN ŽAK RUSO: Ruso je proglasio princip „prirodnih posledica“.
Dete treba pustiti da snosi posledice svog ponašanja.
6. DETE KAO OBJEKT ILI SUBJEKT VASPITANJA
DŽON LOK: Ako dete vaspitavamo prema shvatanju Loka, primerom, pokazivanjem,
podučavanjem, dete u vaspitanju postaje objekat koji modelujemo.
ŽAN ŽAK RUSO: Prema shvatanju Rusoa, dete od objekta postaje subjekt vaspitanja.
