великом броју у робном промету, у циљу размене робе и пружања услуга, а чије
склапање и извршавање спада у редовну делатност одређених привредних субјеката.
Као што је у уводу поменуто, пословима у привреди се сматрају само они, који су
склопљени између привредних друштава, а тичу се послова робног промета, односно
промета роба и услуга.

Ради ефективности и поузданости уређивања уговора у привреди, субјекти су

дужни да своје понашање заснивају на извесним начелима, утврђеним позитивним
законским прописима, а пре свега Закону о облигационим односима.

Начело слободе уговарања или начело аутономије воље уговорених страна,

учесницима у промету даје слободу да ли ће и с киме склопити уговор. Ово начело
обезбеђује   слободу   у   погледу   уређивања   својих   односа.   Облигациони   односи   се
уређују,   у   принципу   диспозитивним,   а   неимперативним   правилима.   Слобода
уговарања   није   апсолутна   и   безгранична   и   она   делује   у   одређеним   оквирима.
Слобода   уговарања   је   ограничена   друштвеним   поретком   земље,   принудним
прописима и моралним правилима понашања. Правни систем има своја ограничења
и   он   одређује   границе   докле   се   слобода   уговарања   може   простирати.   Слобода
уговарања   мора   бити   у   складу   са   друштвеним   поретком   и   добрим   пословним
обичајима.

Начело равноправности уговарача обезбеђује да сви учесници робног промета

буду равноправни, односно да имају исти положај, права и обавезе на тржишту. То
значи да једна уговорна страна не сме да намеће своју вољу другој уговорној страни,
да   намеће   садржај   уговора   или   нежељене   обавезе   које   из   њега   произилазе.
Равноправност   мора   да   постоји   у   моменту   закључивања   уговора,   приликом
остваривања   уговора,   током   реализације   права   и   обавеза   које   произилазе   из   тог
уговора, као и приликом престанка уговора.

Начело савесности и поштења је једно од основних начела нашег уговорног

права, које се заснива на обавези моралног понашања уговорних странака у
међусобним пословима, чиме се остварује морализација права. Циљ овог начела је
отклањање било које законске или уговорене одредбе, која би произвела последице
супротно овом начелу. Реч је о пословном моралу, чију садржину чини квалитетно,
свесно поштено, рационално, друштвено корисно понашање, понашање које је
солидарно својим пословним партнерима, али и уопште на тржишту према другим
пословним субјектима.

Начело теретности објашњава како су уговори робног промета теретни

уговори и где се обе уговорене стране обавезују на одређено деловање или чињење.
То је зато што се уговори закључују да би се остварила одређена корист,
односно профит. Теретност ових уговора је претпоставка и када уговором није

предвиђена накнада за извршену испоруку или за извршену услугу. Цена испоруке
или услуге не мора бити одређена, већ је довољно да је она одредива, односно да
постоје начини како ће се она одредити.

Начело појачане пажње представља пажљиво поступање у закључивању

уговора и њиховом извршењу. Међутим, понашање с таквом пажњом претпоставља
и уздржавање од одређеног чињења, којим би се отежало извршење обавеза другог
субјекта.

3. ОПШТА ПРАВИЛА УГОВОРА У ПРИВРЕДИ

Савремени начин пословања привредних друштава и тржишни услови намећу

потребу за израдом најразличитијих врста уговора, који су одавно и вишеструко
превазишли број уговора који су регулисани позитивним правом. Околности у
којима се одвија тржишна утакмица, технолошке иновације и савремени токови
привреде, испраћени су креативношћу и способношћу правних саветника, да идеје и
замисли њихових налогодаваца уобличе кроз одговарајуће уговорне одредбе. При
састављању уговора се мора водити рачуна о правилима по којима функционише
тржиште, али и о императивним правним нормама, које прописује држава.

Није чудно да, у данашње време трке за профитом, максимална ангажованост

и посвећеност врхунских правника може да злоупотреби институт уговора у
привреди, те да наруши једно или више поменутих начела у корист једне, а на штету
друге уговорне стране.

Како би се смањио ризик и избегле штетне последице, постоје одређена

формална и морална правила уговора у привреди.

3.1. ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА

Закључењу уговора у привреди претходе преговори. Преговори нису

обавезујући и свака их страна може прекинути кад год хоће. Трошкове који настају
ако се стране не споразумеју, свака страна сноси појединачно. Страна која је водила
преговоре без намере да закључи уговор, одговара за штету насталу вођењем
преговора. Кроз преговоре се формира воља за закључење одређеног уговора. Као
резултат добрих преговора, једна уговорна старна другој доставља понуду за
закључење уговора.

Понуда за закључење уговора је предлог за закључење уговора, и то по

правилу оне стране која је узела иницијативу за закључење уговора. Ова изјава мора