Uvod
Džez-muzika je uvek mogla da računa na mnogo veće tržište u Sjedinjenim
Državama nego u Evropi, možda iz razloga što je džez, u prvom slučaju, oduvek bio
značajan deo opšte kulture i spadao u popularnu muziku, muziku za igru. U Evropi je stvar
stajala nešto drugačije. Tamo se na džez gledalo kao na umetničko područje i publika džez-
muzike slična je onoj kakvu, na primer, privlači balet. Evropljani džez doživljavaju manje
površno, a o njemu pišu i češće i bolje od Amerikanaca.
Evropljani su počeli da sviraju džez dvadesetih godina 20. veka. Takođe, u to vreme,
počinje da se razvija i tržište koje nudi američke gramofonske ploče. Za to tržište su,
doduše, birane one iste ploče koje su nuđene i američkoj belačkoj publici. Razume se,
orkestri čija se muzika na tim pločama nalazila bili su uglavnom beli. Odavde logično sledi
da su evropski džez-muzičari u početku svoju muziku zasnivali na muzici belih američkih
instrumentalista, i skoro potpuno su bili nesvesni muzike njuorlienskih pionira iliti „pravog
džeza“. Svejedno, džez-muzičari su do kraja dvadesetih godina bili u priličnoj meri izloženi
džez-muzici, bilo zahvaljujući posetama američkih grupa, bilo posredstvom gramofonskih
snimaka.
Džez tridrsetih godina u Evropi
Nakon Prvog svetskog rata, džez je slušala elita, ali tridesetih godina on postaje
popularna muzika koja je postala atraktivna omladini. Prihvatanje džeza može se nazvati i
prvom mladalačkom modom koja se proširila iz američke kulturne industrije, a neki
istoričari smatraju da je džez možda najvažniji doprinos Sjedinjenih Država svetskoj
kulturi, čak mnogo važniji od Rock’n’roll-a.
U to vreme, društveni naučnici vrednovali su fenomen džeza različito: dok je Teodor
Adorno apsolutno prezirao džez i čak svojevremeno pozdravljao nacističku zabranu džeza
na radiju, Herbert Markuze je smatrao da bi džez, povezan sa hedonizmom, mogao
imunizovati ljude protiv fašizma.
Tokom tridesetih godina, tj. sve do Drugog svetskog rata, Engleska i Francuska,
tačnije London i Pariz, bili su glavni centri evropskog džeza. Ali, to ne znači da izvesnih
aktivnosti u vezi s ovom muzikom nije bilo i drugde u Evropi. Švedska i Danska su
naročito bile za petama Engleskoj i Francuskoj u pogledu razvijanja vlastitih džez-
muzičara. Džeza je bilo i u Holandiji, pa čak i u Rusiji.
Opstanak džez-muzike u zemljama pod fašističkim režimom, u Španiji, Italiji i
Nemačkoj, bio je sasvim nesiguran. Hitler je ubzo posle 1933. godine zabranio džez u
Nemačkoj, kao tvorevinu dekadentnih američkih „nearijevaca“. Džez je tamo, međutim,
tinjao u podzemlju.
Stanje u Italiji bilo je nešto povoljnije. Godine 1935, Luj Armstrong je posetio
Italiju, a i Džango Renart, koji je u to vreme bio veoma uticajan u Evropi, povremeno je
tamo svirao. U svakom slučaju, u Italiji je džez bio retka pojava, a kad su u rat ušle i
Sjedinjene Države, postao je još ređa. Ne može se reći da je džez tamo bio zvanično
zabranjen, koliko se Italijanima činilo da ga nije baš u redu svirati dok se nalaze u ratu sa
Amerikancima.
I pored toga što se džez barem povremeno svirao svuda u Evropi, glavna središta
ove muzike ostali su London i Pariz. Sredinom tridesetih godina, posle velikog zakašnjenja,
tamo je počeo da se oseća i uticaj crnačkog džeza. Rastuće interesovanje za crnačku
muziku, međutim, nije imalo nikakve veze sa njuorlienskim džezom. Evropljani su, pre
svega, bili zainteresovani za savremenu crnačku muziku i stoga se evropski džez tokom
tridesetih godina iscrpljivao muzikom velikih orkestara swing-škole.
Godine 1932, u Parizu je osnovan džez-klub pod imenom
Hot Club de France
. Klub
je isprva obuhvatao samo nekoliko studenata, koji su se okupljali da slušaju gramofonske
ploče. To je ipak bilo dovoljno da klub posluži kao središte zanimanja za džez. Nije prošlo
mnogo vremena kada je klub rešio da priredi niz džez koncerata. Prvi od koncerata održan
je u februaru 1933. godine i predstavio je grupu manje poznatih američkih muzičara,
crnaca, koji su se zatekli u Parizu. Ali, već naredne godine rukovodioci kluba postali su
svesni prisustva i nekih francuskih džez-muzičara. Među njima su bili i violinist Stefan
Grapeli i gitarist Džango Renart, koji su uskoro osnovali ansambl Quintette du Hot Club de
France, koji su, pored njih dvojice, činili basista i dvojica gitarista. Quintette je sredinom
2
