Глава прва
Глава прва
ОПШТИ ПОЈМОВИ О ИНТЕЛЕКТУАЛНОЈ СВОЈИНИ - ПРАВУ
ОПШТИ ПОЈМОВИ О ИНТЕЛЕКТУАЛНОЈ СВОЈИНИ - ПРАВУ
ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ И АУТОРСКОМ ПРАВУ
ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ И АУТОРСКОМ ПРАВУ
Поглавље I
Поглавље I
ПОЈАМ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СВОЈИНЕ
Интелектуалну својину чине у суштини два права – право индустријске
својине и ауторско право. Интелектуална својина јесте генерички (скупни)
назив за ове категорије.
Интелектуална својина се може дефинисати и као скуп правних норми или
прописа којима се регулишу друштвени односи и појаве у вези са
интелектуалним стваралаштвом.
Појам интелектуална својина код нас је прихваћен и користи се једино у
науци, док га законодавац не користи.
Од великог је значаја Конвенција о оснивању Светске организације за
интелектуалну својину (WIPO) из 1967. године из Штокхолма која обједињује
припаднике Париске уније (област индустријске својине) и Бернске конвенције
о заштити књижевних и уметничких дела (област ауторског права). Иста
конвенција наводи седам категорија шта она сматра интелектуалном својином.
Кључна разлика између интелектуалне својине и својине у стварном праву
јесте државина као фактички однос присвајања ствари - она у стварном праву
постоји, а нема је у интелектуалној својини, јер су то интелектуалне творевине
које не могу да се држе.
Заједничка карактеристика права индустријске својине и стварних права су
предмет и економска функција.
Предмет заштите им је исти, то је резулатат интелектуалног стваралаштва
или духовне, нематеријалне творевине.
Економска функција се огледа у искључивом овлашћењу на привредно
искоришћавање интелектуалних добара кроз гарантовање субјективних права.
Права индустријске својине могу бити предмет улагања у предузеће или
оснивачки улог у предузећу, али не и сва права - једино географска ознака
порекла не може бити предмет улагања по природи ствари (непреносива је,
везана за локалитет).
За права индустријске својине значајно је да она имају тржишну вредност,
те их миноги називају интелектуалним ресурсима (капиталом).
Суштина и најзначајнија карактеристика свих права интелектуалне својине
јесте та да су то духовне и нематеријалне творевине и да се могу неограничено
искоришћавати, а да се супстанцијално њихова количина и вредност не умање.
Разлика између права индустријске својине и ауторског права јесте и начин
стицања - право индустријске својине стиче се доношењем решења у управном
поступку пред Заводом за интелектуалну својину, а ауторско право - самим
чином стварања ауторског дела.
7
Постоји и институт депоновања дела у ауторском праву који је
декларативног, никако конститутивног карактера, а може имати и доказну
снагу (најчешће композитори депонују своја дела).
Систематика писања се састоји од изношења појма, његових елемената и
особина, а посебно:
предмета заштите
- оно шта се штити и
облика правне заштите
субјеката права индустријске својине - оно
чиме се штити.
Поглавље II
Поглавље II
ПРАВО ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ
Право индустријске својине јесте скуп правних норми којима се регулишу
три односа или појаве у друштву, односно у области индустрије:
1. проналазачко право,
2. право знакова разликовања и
3. заштита нелојалне конкуренције (сузбијање утакмице).
Имовинско-правна овлашћења у праву индустријске својине су временски
ограничена.
ПРОНАЛАЗАЧКО ПРАВО
Проналазачко право проучава резултате стваралачког рада
Први степен проучавања у проналазачком праву јесте проналазак.
Проналазак
је ново решење (апсолутна светска новост) које одређује технику
проблема који има инвентивни ниво и који се може применити у индустрији,
занатству или некој другој делатности. Све ово су материјални услови.
Формални услов јесте тај што се подноси пријава проналаска од стране
проналазача у управном поступку пред надлежним државним органом.
Штити се путем генералне клаузуле.
Елементи проналаска јесу апсолутна новост, инвентивност и
применљивост
1
.
Новост код проналаска постоји онда када такав проналазак није раније
обухваћен стањем технике у свету или већ поднетим патентним пријавама у
свету (апсолутна новост – временски и територијално неограничена, и
објективна новост).
Инвентивност подразумева да решење одређеног проблема за стручњака
не произилази на очигледан начин, односно да се не ради о рутинској
примени.
Патент
је облик заштите за проналазак (субјективно право које припада
проналазачу) који испуњава материјалне и формалне услове и може трајати 20
година. Поред њега, постоји и мали патент, тј. проналазачко сведочанство које
траје упола краће - 10 година.
1
Perpetum mobile
није проналазак јер му недостаје један од елемената, а то је применљивост.
8
иновативног нивоа
4
код кога су битне просторне форме (на пример облици
алата или нови облик паковања).
Услови правне заштите су новост, техничка природа и применљивост.
Трајање овог права је иницијално 6 година, с тим што се може продужавати
још два пута по две године.
Биљне сорте
јесу скуп биљака унутар јединствене ботаничарске
класификације најниже познате категорије
5
.
Штити се репродукциони материјал (биљке, делови биљке, семе), а објект
заштите је заштићена сорта. Материјални услови правне заштите су новитет,
различитост (дистинктивност), униформност, стабилност и име сорте.
Патент, или право оплемењивача, траје 25 година, осим за кромпир,
винову лозу и дрвенасте биљке где је рок 30 година.
Дизајн
6
је дводимензионални или тродимензионални изглед неког
производа или његовог дела одређен визуелним карактеристикама и/или
материјалима од којих је сачињен. У ранијој класификацији делио се на два
права - узорак и модел.
Узорком се штити нова слика или цртеж преносив на индустријски или
занатски производ или његов део.
Модел је тродимензионални облик или изглед производа.
Услови правне заштите јесу новост (некада у националним оквирима) у
свету индустријског карактера.
Имовинско-правно овлашћење траје 25 година, док морално овлашћење -
да име дизајнера буде означено у патенту док уметник не ствара, а чини право
располагања, коришћења и преношења јесте трајно.
Дизајн се штити двоструко: као право индустријске својине, али и по основу
ауторског права као дело примењене уметности. По мишљењу професора
Видоја Спасића, дизајн се штити на још један начин - по основу нелојалне
конкуренције, чиме настаје триплицитет у правној заштити.
ПРАВО ЗНАКОВА РАЗЛИКОВАЊА
Право знакова разликовања
чине робни и услужни знаци и географска
ознака порекла.
Робни и услужни знаци
јесу жигови и марке производа који служе за
обележавање производа и услуга и њихово разликовање од сличних роба и
услуга другог произвођача.
Жиг је право којим се штити робни и услужни знак који испуњава законске
материјалне и формалне услове.
Једним жигом може бити обухваћено до сто производа по начелу
специјалности што практично значи да неки други произвођач у истој области
4
проналазак – иновативни ниво = корисни модел
5
Закон о заштити права оплемењивача биљних сорти из 2009. године.
6
Некада се сврставао у сродна права патентном, а данас је између њих и права знакова разликовања.
10
производње, односно пружања услуга не сме користити те жигове за
означавање своје робе, односно услуге
7
.
Код реномираних жигова, попут Мерцедеса и томе слично, тај жиг се не
сме употребљавати ни у истој нити у било којој другој области производње или
пружања услуга. Познат је спор Мерцедеса са компанијом Ив Сен Лоран у вези
парфема Мерцедес, који је спор овај реномирани произвођач аутомобила и
добио.
Код власника не стоји никаква обавеза означавања производа жигом,
будући да је сам жиг заштићен.
Ови знаци могу бити акустични, мирисни, визуелни, сачињени од слова
или бројева, а могу бити дводимензионални или тродимензионални
8
. Међу
њима не спадају брендови, који су шира категорија.
Услови правне заштите су одређени путем негативне енумерације (шта не
може бити робни или услужни знак), али постоје и три позитивна материјална
услова: различитост (дистинктивност), могућност графичког приказивања знака
(само за ноторне жигове) и везаност жига за одређену врсту роба и услуга
(начело специјалности жига
9
).
Ово право траје 10 година, с тим што се може неограничени број пута
продужавати, што зависи од самог влсника жига.
Овде су предмет заштите робни и услужни знаци, а објект заштите је жиг и
марка.
Географске ознаке порекла
овде се сматра правом, док професор Весна
Бесаровић у својој књизи спомиње географске ознаке и ознаку порекла.
По нама, географска ознака је прост назив неког региона или места који
означавају да неки производ потиче са неког локалитета. Наспрам њега је
ознака порекла под којом се подразумева географски назив локалитета који
служи за обележавање производа који потичу са тог локалитета и чија су
специфична својства условљена географским и природним и/или људским
фактором.
С тим у вези, код неких производа је заступљен само природни фактор
(винова лоза, на пример), код других само људски (пиротски ћилим), а код
трећих оба фактора (код вина, на пример).
Следствено томе, постоје четири категорије вина:
1. стона вина,
2. квалитетна вина,
3. квалитетна вина са географском ознаком порекла и
4. чувена (врхунска) вина.
Ово право је раније трајало 5 година, док данас траје 3 године, с тим што је
може још два пута продужавати још за толико. Услови правне заштите су
формални и материјални - локалитет, специфична својства и узрочна веза
локалитета и својстава производа.
ЗАШТИТА НЕЛОЈАЛНЕ КОНКУРЕНЦИЈЕ
7
На пример, постоје
Classic
цигарете, жиг који је заштићен у дуванској производњи, али постоји и
Classic
сладолед.
8
Adidas, Рeugeot 308
и сл.
9
Реномирани жиг не сме нико употребљавати (апсолутна правна заштита).
11
Да би нека интелектуална творевина имала својство ауторског дела,
потребно је да испуни следеће битне услове - оригиналност и форма.
Ауторско дело индиректно (декларативно) настаје чином доношења
решења у управном поступку од стране надлежног државног органа, а
аутоматски - самим чином стварања ауторског дела (
ipso facto
), о чему говори и
члан 8. ЗАСП - „аутор ужива морална и имовинска права у погледу свог
ауторског дела од тренутка настанка ауторског дела".
Међутим, постоји и институт депоновања ауторског дела (видети на
пример члан 175. ЗАСП) који је, међутим само декларативног карактера, али се
он може користити и као доказно средство, уколико дође до каквог спора.
Права сродна ауторским правима јесу следећа:
1. права интерпретатора - уметничког извођача,
2. права произвођача фонограма (на пример РТС,
City records
и сл.),
3. права извођача видеограма (слике),
4. емисије,
5. базе података и
6. права првог извођача слободног дела.
Код свих овде наведених права, само интерпретатор (уметнички извођач)
има, поред имовинско-правног, и морално овлашћење.
Субјективно ауторско право имовинског карактера траје за живота аутора и
70 година после смрти аутора (негде 50 година), а морално (лично) право траје
неограничено, теоретски вечно.
Поглавље I
Поглавље I
V
V
ОДНОС ПРАВА ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СВОЈИНЕ
ПРЕМА ДРУГИМ ГРАНАМА ПРАВА
Право интелектуалне својине јесте приватно, грађанско право, никако
јавно. Стога оно са грађанским правом има додирних тачака.
Будући да се решење о постојању права индустријске својине доноси у
управном поступку, има додирних тачака и са управним правом, али и са
радним - када признаје неке процесе рада и производње које настају у оквиру
радне организације.
Исто тако, сличности има и са трговинским правом.
ОПРАВДАНОСТ ПРАВНЕ ЗАШТИТЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СВОЈИНЕ
Држава штити и признаје правну заштиту правима интелектуалне својине
како би подстакла интелектуално стваралаштво.
Главна карактеристика права интелектуалне својине јесте и та да се она
могу неограничено искоришћавати, а да се супстанцијално не умањи њихова
вредност или садржина.
13
