Univerzitet u Novom Sadu
Ekonomski fakultet Subotica
Odeljenje u Novom Sadu
Seminarski rad iz predmeta: Agrarna politika
Evropske unije
Tema: Opšti sporazum o carinama i
trgovini (GATT)
Mentori: Student:
Kresoja Marinko, asistent
Kozlovački Nađa K067/09
Lovre Dr Koviljko, profesor
Zaključak...................................................................................................................
19
Literatura...................................................................................................................
20
4
UVOD
Globalizacija je sveprisutan fenomen koji kao takav nije zaobišao, već
je čak i najviše uticao na ekonomiju i trgovinu. Jedan od mnogobrojinh
proizvoda globalizacije i liberalizacije u oblasti ekonomije je GATT – General
agreement on terms and conditions of trade – Opšti sporazum o carinama i
trgovini.
Opšti sporazum o carinama i trgovini stupio je na snagu 1.januara
1948. godine i na taj način postao jedini instrument trgovinske saradnje
zemalja. Ovim sporazumom se nastojalo podsticanje svetske trgovine time
što bi se uklonila carinska i necarinska ograničenja koja su gušila slobodan
trgovinski protok. Takođe se u ovom sporazumu videlo rešenje svih do tada
nastalih razmenskih nesuglasica među zemljama. Sve do nastanka Svetske
trgovinske organizacije 1995. godine, ovaj sporazum je bio jedini takve
prirode.
GATT predstavlja prvi korak liberalizacije trgovine i oslobađanje od
protekcionizma koji je operetio međunarodnu trgovinu tredesetih godina 20.
veka. Ova tema nam je i sada interesantna zbog ideje slobodne trgovine koju
predstavlja i njenog značaja danas. Jedan od osnovnih motiva za osnivanje
GATT nalazio se u potrebi generacija koje su zapamtile tridesete godine kao
doba trgovinskih ratova, da onemoguće njihovo ponavljanje. Stvaranje i
uspeh GATT-a bio je primer mogućnosti koje pruža međunarodna saradnja u
jednoj oblasti u kojoj je kroz istoriju merkantilizam bio norma prema kojoj
se procenjivao uspeh i napredak. Osnova merkantilističkog viđenja je u
maksimiranju izvoza i minimiziranju uvoza, kako bi došlo do akumuliranja
inostranog bogatstva (zlata i srebra).
Šta donosi liberalizacija? Oni koji gube liberalizacijom su predstavnici
grupa koje dobijaju konkurenciju u oslobođenom uvozu, a oni koji dobijaju
liberalizacijom su potrošači, jedna veoma heterogena grupa. U toj situaciji je
mnogo veća verovatnoća da će grupa čiji su individualni gubici mnogo veći u
odnosu na dobitke jedne mnogobrojne i heterogene grupe imati više motiva
za udruživanje i investiranje u lobiranje protiv trgovinske liberalizacije.
Jedino rešenje mogu ponuditi mulitilaterarni trgovinski pregovori
sučeljavanjem onih koji gube sa podjednako uticajnim lobijem onih koji
dobijaju liberalizacijom.
5
Pregovori koji si vodili ka stvaranju ITO vođeni su u Londonu, Ženevi i
Njujorku i kulminirali su 24. marta, 1948. godine u Havani na Konferenciji
UN o trgovini i zaposlenosti, potpisivanjem Havanske povelje (Havana
Charter) kao osnove za formiranje Međunarodne trgovinske organizacije.
Povelja je obuhvatala seriju sporazuma postignutih između 53 zemlje
učesnice, a odnosili su se na međunarodnu trgovinsku politiku, restriktivnu
poslovnu praksu, robne sporazume, zaposlenost i obnovu, ekonomski razvoj
i međunarodne investicije, kao i na konstituisanje nove agencije UN koja će
time upravljati.
Mada je ITO predstavljala dalekosežno rešenje, većina zemalja nije
ratifikovala odredbe povelje, iz razloga što su je smatrali pretnjom
nacionalnom suverenitetu zemalja. Kada je 1950. godine Kongres SAD odbio
da ratifikuje Havansku povelju, postalo je jasno da veoma napredna ideja o
formiranju Mađunarodne trgovinske organizacije neće zaživeti. SAD nisu
mogle da prihvate da nacionalnu trgovinsku politiku podvrgnu
multilaterarnoj kontroli jedne nadnacionalne institucije. Stvaranje ITO imalo
je za cilj kompletiranje procesa institucionalizacije međunarodnih
ekonomskih odnosa koji je započet u Breton Vudsu, 1944. godine osnivanjem
IMF-a i IBRD-a.
U cilju podsticanja liberalizacije međunarodne razmene nakon Drugog
svetskog rata, opterećene protekcionističkim merama uvedenim ranih
tridesetih godina, 23 zemlje učesnice Konferencije u Havani su 1946.godine
započele pregovore o sniženju carina. Ostvareno je 45.000 carinskih
koncesija koje su obuhvatile jednu petinu svetske trgovine u vrednosti od 10
milijardi dolara.
Zemlje su se takođe dogovorile da se postignuti sporazumi zaštite
privremenim prihvatanjem nekih trgovinskih pravila iz nacrta povelje o ITO.
Postignute carinske koncesije i trgovinska pravila obuhvaćena su Opštim
sporazumom o carinama i trgovini koji je stupio na snagu 1948. godine i bilo
je predviđeno da predstavlja samo privremeno, prelazno rešenje za
regulisanje međunarodne trgovine na multilaterarnom nivou, sve do
stupanja na snagu pravila Međunarodne trgovinske organizacije. Da bi
stupio na snagu, GATT nije zahtevao ratifikaciju od strane američkog
Kongresa što je omogućilo da on ostane na snazi tako dugo.
,,GATT je međudržavni ugovor koji reguliše oblast međudržavne
trgovinske saradnje. Njime su definisani ciljevi koji su uključivali: podizanje
životnog standarda, obezbeđnje pune zaposlenosti, obezbeđenje rastućeg
7
