Organi međunarodnih odnosa

www.nasciturus.com

POGLAVLJE 5  : ORGANI MEĐUNARODNIH ODNOSA                                  

№

      38 .ORGANI  MEĐ.  ODNOSA  -  OPĆENITO                                                  A-24



države i drugi subjekti

  međunarodnog prava ne mogu djelovati drugačije nego 

preko svojih organa



svrsishodno djelovanje tih organa nije moguće a da se prethodno ne izvrši 

djelatnost interne prirode 

koja se sastoji u informativnom i pripremnom radu. Ta je djelatnost u suvremenoj državi poglavito 
organizirana u njenoj 

vanjskoj službi.

Kada govorimo o 

državnim organima međunarodnih odnosa

, onda mislimo na:

1. osobe

 čija 

djela i očitovanja na kvalificiran način rađaju posljedicama za njihovu državu

 - te 

međunarodne posljedice za neku državu mogu nastupiti i po djelima državnih organa koji nisu 
organi međunarodnog općenja

2. osobe vanjske službe

posebno one koje djeluju u inozemstvu

 (osoblje diplomatskih misije i osoblje 

koje vrši poslove pretežno upravnog značaja - to je razlikovanje između diplomatske i konzularne 
službe)

Organi međunarodnog općenja

 su potrebni svakoj državi da bi njihovim djelovanjem mogla izazivati 

međunarodne posljedice. 
Najveći broj takvih posljedica nastupa po 

pravnim poslovima

 a do njih može doći samo 

djelovanjem 

pojedinaca

 koje se pripisuje 

državi

 kao subjektu međunarodnog prava.

 postavlja se pitanje jesu li to propisi unutrašnjeg ili međunarodnog prava?

Rašireno je mišljenje da se tu radi o 

propisima unutrašnjeg prava

 na koje 

međunarodno pravo samo 

upućuje

. 

No kad bi bilo tako onda bi međunarodno pravna posljedica izostala  svaki put kad je po unutrašnjem pravu 
odnosni organ postupao nepravedno ili prekoračio svoje ovlasti – šta se ne dešava.

Međunarodno pravo uređuje pitanje propisa

 (po organima međunarodnih odnosa) – samostalno – 

NE 

dirajući se u unutrašnje propise država

 tako da:

1.

određuje 

opće pretpostavke

 koje su potrebne da se 

neka osoba ili skupina osoba

 smatra vladom 

neke države. - jedno od takvih pravila je  

NAČELO EFEKTIVITETA 

tj. da se kao ovlašteni organi 

neke države smatraju oni koji stvarno vrše neke poslove.  Po načelu efektiviteta se uzima u obzir i 
ustav koji se stvarno primjenjuje u praksi.

2.

traži da u 

svakoj državi

 postoji jedan organ ili više njih, oni koji za državu daju očitovanja koja 

rađaju međunarodnopravnim posljedicama -  (u svakoj državi postoji neki vrhovni organ a to je 
onaj koji je ovlašten da daje za državu obvezatna očitovanja bez posebne punomoći)

3.

postavlja kao  načelo da ovlaštenje organa za zastupanje mora biti poznato drugim državama - taj se 
postupak naziva notifikacija za ministra vanjskih poslova (

notifikacija

 za promjenu u osobi vladara, 

za diplomatsko osoblje i poslanike je to 

vjerodajnica

, za podređeno diplomatsko osoblje je to 

uvrštenje u popis takvog osoblja

, za zastupanje u ratu je to 

poštivanje stvarnog zapovjednog 

položaja

)

4.

sadrži 

pravila

 o položaju određenih organa dok se nalaze 

izvan vlastite države

 da im se omogući 

odnosno olakša njihovo djelovanje.

Neki organi vanjskog zastupanja:

služe posebno tom zadatku, 
drugi vrše tu funkciju uz ostale funkcije, 
neki organi imaju vlast zastupanja po samom svom položaju npr ministar vanjskih poslova, 
za neke je potreban poseban akt oponomoćivanja, npr poslanici 
nadalje postoje redovni, prigodni, izvanredni organi, 

1

www.nasciturus.com

prema sjedištu svog djelovanja razlikuju te unutrašnji i vanjski organi 



vanjsko je zastupanje država uređeno 

propisima formalne prirode



 pojedina se područja međudržavnih odnosa (gospodarstvo, promet, komunikacije, granice) 
reguliraju na način da pregovaraju 

direktno unutrašnji organi

 država ugovornica koji su resorno 

zaduženi za  pitanja u svakoj pojedinoj državi -  tako i ti organi 

postaju organima 

međunarodnog općenja

 – njihovo se ovlaštenje za djelovanje nalazi u odnosnom glavnom 

ugovoru, a vezano je za obavljanje određene službe.  – nema notifikacija ni vjerodajnica  -  
poslovanje se temelji na povjerenju i poznavanju lokalnih prilika



 treba spomenuti i 

ugovore o pravnoj pomoći

 na temelju kojih 

sudovi i drugi organi

 opće izravno i 

u granicama ugovornih utanačenja nastupaju kao organi svoje države prema organima druge 
države.

№

      39 .  

 NAJVIŠI ORGAN VANJSKOG ZASTUPANJA    

                                 A-24



To je onaj organ koji u skladu s 

propisima međunarodnog prava i sustavnim propisima svoje zemlje 

ima vlast i dužnost da ZASTUPA državu u njezinim vanjskim odnosimai da u ime države daje 

OČITOVANJA I OPONOMOĆUJE

druge organe na zastupanje prema vani



Međunarodno pravo

 zahtijeva da svaka država ima 

jedan 

 takav 

organ, 

a 

propisi 

unutarnjeg prava

određuju koji je to organ i koji mu je djelokrug 



Najviši organ vanjskog zatupanja je 

najčešće šef države

 kojem unutrašnji ustavni poredak određuje 

djelokrug i odnos prema drugim državnim organima. 



Najviši se organ vanjskog zastupanja ne mora poklapati s vrhovnim organom ustavnog poretka u 
državi. 



 Tako je prema  ustavu SFRJ 1974.  Savezna skupština bila najviši organ vlasti a vrhovni je organ  
vanjskog zastupanja bilo Predsjedništvo. 

 Kao najviši  organ vanjskog zastupanja može biti:

kolegijalno tijelo (Švicarska)
pojedinac (poglavar pojedinac, predsjednik države ili monarh)



državni glavar zastupa državu bez posebne punomoći a pravo zastupanja mu pripada 

po načelu 

efektivnosti

 – u  početku je državu zastupao potpuno a kasnije je došlo do ograničenja u smislu 

sudjelovanja s najčešće, zakonodavnim organom države. 



 uvedena je i 

obveza ratifikacije međunarodnog ugovora

 od strane parlamenta.

Posebni propisi međunarodnog prava uređuju položaj državnog glavara kada on putuje po inozemstvu - 
tada mu pripadaju neke 

povlastice i počasti

 a bitno je reći i da on ne može biti podložan drugoj vlasti. On 

može stranom državom putovati i incognito na vlastiti zahtijev i tada mu povlastice ne pripadaju. Isto mu 
povlastice prestaju s prestankom funkcije, svrgnućem ili odreknućem.

№

      40 .  

 VLADA I MANISTAR VANJSKIH POSLOVA    

                             A-24



U staro je doba 

vladar vodio vanjsku politiku

 uz suradnju svojih tajnika. 



Vremenom je njihov položaj od 

pomoćnika - tajnika 

evoluirao do 

ministara

 a prvi među 

jednakima je postao predsjednik vlade (premijer). 



 tamo gdje postoji 

vlada kao kolegijalno tijelo

 je njezin predsjednik isto važan faktor u kreiranju 

vanjske politike, stvarno i formalno. 



Polagano se izgradilo da i predsjednik vlade punopravno zastupa svoju državu u vanjskim 
poslovima i obvezuje je te su mu stoga osigurane razne povlastice dok boravi u inozemstvu.



Kao član vlade redovito odgovoran za resor vanjskih poslova pojavljuje se 

ministar vanjskih 

poslova

 - on ovlaštenje za vanjsko zastupanje dobiva samim nastupom na položaj ali je običaj da to 

2

www.nasciturus.com

- uvodi za sve vrste poslanika naziv 

šef misije

 a to je osoba koju je država šiljateljica ovlastila da 

djeluje 

 u tom svojstvu. 

Dijele se na tri razreda:

1.

ambasadori

 (poklisari) ili 

papinski nunciji

 - akreditirani kod 

šefova država i drugih šefova misija 

odgovarajućeg ranga

2.

poslanici, ministri

 ili 

internunciji

 - akreditirani kod 

šefova država,

3.

otpravnici poslova

 - akreditirani kod 

ministarstva vanjskih poslova.



Šalju se kad odnosi isu takvi da dopuštaju slanje poslanika, često pri prvom ili ponovnom  
uspostavljanju diplomatskih odnosa šalje - ime otpravnika poslova određuje šef misije ili 
ministarstvo vanjskih poslova



U prvi se razred po starom običajnom pravu ubrajaju papinski nunciji a u drugi razred internunciji.



Rang

  šefova

 misija

 akreditiranih 

u istom mjestu

 određuje se prema razredu 



A 

unutar svakog razreda

rang

 se određuje po vremenu stupanja na dužnost a to sve zbog prava 

prvenstva i ceremonijala. 



postupak primanja šefova misija

 mora biti 

jednak za sve poslanike istog razreda.



Šefovi misija akreditirani u istom mjestu sačinjavaju 

diplomatski zbor

 koji  ponekad, kod određenih 

svečanosti, nastupa kao cjelina. - tada ga 

predvodi

 po rangu 

najstariji šef misije

 kao doyen 

diplomatskog zbora



Uz diplomatskog šefa misije postoje i 

suradnici

 koji također nastupaju prema vani u službenom 

dodiru s funkcionarima države primateljice. 



 državu zastupa akreditirani šef misije ili u njegovu odsustvu, otpravnik poslova a 

ostalo osoblje

nastupa samo 

po njegovom nalogu i pod njegovim autoritetom

. 

Bečka konvencija 

u sastavu misije

  razlikuje ove vrste osoblja:

1.

šef misije,

2.

diplomatsko osoblje (oni članovi koji imaju diplomatsko svojstvo),

3.

administrativno i tehničko osoblje,

4.

poslužno osoblje



za šefa misije i diplomatsko osoblje koristimo zajednički naziv 

diplomatski agent

, ostali članovi su 

osoblje misije

 a svi zajedno su 

članovi misije

. 



Konvencija određuje da se države mogu 

sporazumijeti o 

broju osoblja

 misije



 u pravilu su članovi misije 

državljani šiljateljice

 ali je moguće da to budu i domaći državljani ukoliko 

se njihova vlada se time složi.



 postoji i 

prigodno zastupanje

 ili 

   delegacije za posebne pregovore

. Mogu se slati i posebni poslanici ili 

poslanstva u nekim svečanim prigodama.

Redovite funcije diplomatske misije

, one se po Konvenciji naročito sastoje od;

predstavljanja države šiljateljice u državi primateljici
zaštite interesa države šiljateljice i njenih državljana u državi primateljici, 
pregovaranju s vladom države primateljice, 
prikupljanju obavijesti svim dopuštenim sredstvima o stanju i razvoju događaja u državi primateljici 
i  podnošenje izvještaja o tome državi šiljateljici
unaprjeđivanje prijateljskih odnosa i  razvoj gospodarsko-kulturno-znanstvenih odnosa između te 
dvije države



za djela što ih poslanik vrši u okviru svojih redovotih poslaničkih funkcija, nije potrebna nikakva 
posebna punomoć, a njegove izjave obvezuju njegovu vladu – predstavnički značaj poslanika



osim ovih redovitih dužnosti, postoji i mogućnost obavljanja 

IZVANREDNIH FUNKCIJA

= 

privremena  zaštita interesa neke treće države koja nema uspostavljene diplomatske odnose s državom 
primateljicom ili zastupanje interesa države koja je prekinula diplomatske odnose.

4

www.nasciturus.com



svaka država samostalno odlučuje hoće li s nekom državom imati diplomatske odnose te hoće li u toj 
državi imati stalnu misiju. 



 ta slobodna odluka mora postojati s obje strane i obično postoji RECIPROCITET ali ono nije pravilo



pretpostavka za slanje i primanje poslanika je da država ima 

aktivno i pasivno pravo poslanstva

 tj. da 

šalje - aktivno i prima poslanike – pasivno 



 Svetoj stolici je običajnim pravom priznato pravo poslanstva. 



Konvencija uređuje i pitanje 

višestrukog zastupanja

kada 

jednu državu

 zastupa 

 više poslanika

 - to je moguće ali se to mora prethodno priopćiti 

zainteresiranim državama, 
jednako je moguće i da 

jedna osoba

 zastupa 

 više država

. 

primjer daje ugovor između Nizozemske i Luksemburga 1964.

postoji i mogućnost prema Bečkoj konvenciji da se poslanik ili neki član diplomatskog osoblja 
odredi kao predstavnik svoje države kod neke međunarodne organizacije



IZBOR šefa misije

 u nekoj državi je prepušten odluci države iz koje dolazi, dakle stvar je unutrašnjeg 

prava svake države ali je to istovremeno i predmet sporazuma dviju država pa je uobičajeno tražiti 
privolu države primateljice za imenovanje šefa misije.



odbijanje privole

 država nije dužna obrazložiti.



IZBOR osoblja misije

 ne predviđa sličan postupak (traženje odobrenja) ali država primateljica može 

za svakog člana navesti da je persona non grata (nepoželjna) prije nego što dođu na njeno područje.



IZNIMKE

  su vojni, pomorski i zrakoplovni atašei za koje može primateljica unaprijed zahtijevati da  

joj se saopće imena radi davanja suglasnosti



prilikom nastupanja na dužnost 

šef misije

 predaje 

diplomatski akreditiv (vjerodajnice)

šefu države

primateljice, a 

otpravnici poslova

 ih predaju 

ministru vanjskih poslova.

PRESTANAK FUNKCIJE šefa misije

- treba razlikovati materijalne razloge i formalni način prestanka funkcije

a) 

redoviti način 

da šefa misije opozove vlada i pri tom odredi nasljednika
predajom 

opozivnog pisma

 glavaru primateljice prestaje mu svojstvo i pravni položaj, a 

prima 

rekreditiv

 od države primateljice

 uživa diplomatsku zaštitu sve dok ne napusti zemlju 
razlog je obično unutarnje prirode (umirovljenje, ostavka)

b) 

drugi razlozi

zbog napetosti između država – postoji danas čitava ljestvica fino stupnjevanih 
oblika za odlazak poslanika, počevši od 

privremenog odlaska na referat

 ili 

odlaska 

na dopust do traženja putovnice

ako inicijativa dolazi od države primateljice , govori se o 

dostavi putnica

ukoliko osoba šefa misije postane 

nepoćudna ili nepoželjna,

 vlada države domaćina 

može  postaviti 

zahtjev za njegovim opozivom

 ili ga proglasiti 

osobom non grata.

- a 

za ostalo diplomatsko osoblje

 primateljica može saopćiti da neki član osoblja više nije prihvatljiv, ako 

šiljateljica tome ne udovolji ili to ne učini u razumnom roku, primateljica može odbiti da odnosnoj osobi i 
dalje priznaje svojstvo člana misije

- ako dođe do prekida diplomatskih odnosa ili je misija inače opozvana, može 

država šiljateljica

 povjeriti 

čuvanje prostorija, imovine u njima i arhiva nekoj 

trećoj državi

 prihvatljivoj za državu primateljicu.

B.)

PRIGODNO ZASTUPANJE

5

www.nasciturus.com

Diplomatske se povlastice razvijaju od davnina a često se obuhvaćaju nazivom 

eksteritorijalnost

-  ta misao 

eksteritorijalnosti potječe od Grotiusa, a ona je doista izvan teritorija na kojem djeluje 
Prema 

teoriji reprezentacije

 povlastica je dostojanstvo države kojuposlanik zastupa, 

A prema 

funkcionalnoj teoriji

 povlastice osiguravaju poslaniku odnosno misiji onu nezavisnost bez koje 

ne bi mogao vršiti svoj zadatak

Diplomatska zaštita kod PROLASKA kroz treće države:



ako diplomatski agent prelazi područjem ili se nalazi na području treće države koja mu je izdala 
vizu, ta treća osoba priznat će mu nepovredivost i druga izuzeća koja mogu biti potrebna da bi mu 
omogućila prolazak ili povratak



treće države ne smiju ometati prolazak preko svojeg područja ni 

članovima administrativnog i 

tehničkog osoblja ili poslužnom osoblju misije ili članovima njihove obitelji.



u pogledu diplomatskih povlastica prilikom 

prolaska kroz treće zemlje

, mnoge države obazrivo 

postupaju 

obazrivo iz  učtivosti

 iako za to ne postoji pravna obveza.

- Konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. određuje povlastice i izuzeća 

diplomatskih agenata 

(šefa 

misije i diplomatskog osoblja), a za 

ostale krugove osoblja misij

 e   određuje koje se povlastice i izuzeća na 

njih odnose i u kojem opsegu (ne radi razliku s obzirom na to je li  zaštićena osoba državljanin šiljateljice 
ili primateljice i živi li stalno na području primateljice)

- da bi se sa sigurnošću znalo KOJE osobe imaju pravo na diplomatsku zaštitu, praksa je uvela 

prijavljivanje imena

 tih osoba ministarstvu vanjskih poslova države domaćina i postojanje popisa 

povlaštenih osoba.

- diplomatska zaštita TRAJE

 čitavo vrijeme dok pogodovana osoba boravi u svojem službenom svojstvu u 

zemlji primateljici  -  traje i za vrijeme rata a država primateljica im je dužna olakšati napuštanje  u što 
kraćem roku

Počinju

 - kada osoba prekorači granicu države primateljice a ako se već nalazi u toj zemlji časom kada 

njeno imenovanje bude priopćeno ministarstvu vanjskih poslova 

Prestaju

 kada pogodovana osoba napusti zemlju primateljicu ili kad isteče razuman rok koji joj je dan za  

odlazak. 

Bečka konvencija o diplomatskim odnosima je potanko odredila pojedine povlastice i izuzeća koje je 
poznavalo međunarodno običajno pravo:

DIPLOMATSKE POVLASTICE I IZUZEĆA

1.

dužnost primateljice da šiljateljici omogući 

stjecanje prostora potrebnih za misiju

 i ako je potrebno 

da pomogne misijama da dobiju pristojne stanove za svoje članove

2.

nepovredivost i nepristupnost prostorija

- posebna obveza primateljice je da poduzme sve potrebne mjere da bi sprječila nasilan 
ulazak u prostorije misije (zgrada, vrt i pak oko zgrade), njihovo oštećenje, narušavanje mira 
ili povredu dostojanstva
- znači da organi primateljice ne smiju ući u prostorije bez pristanka šefa misije, - na isti 
način ne smiju ulaziti ni u privatne stanove šefa misije ili diplomatskog osoblja -  a ti stanovi 
i predmeti u njima ne mogu biti predmet 

pretrage, zaplijene ili ovrhe. 

- dostava sudskih i drugih poziva može se vršiti isključivo diplomatskim putem 
- zaštitu uživa i prijevozno sredstvo misije
- nekada se priznavalo i 

pravo utočišta (azil)

 u zgradi misije ali se to više ne priznaje osim u 

državama Latinske Amerike zbog političkih progona.

7

www.nasciturus.com

3.

zaštita arhiva

- arhivi i spisi misije su nepovredivi u svako doba i ma gdje se nalazili
- zaštita se proteže i na slučaj prekida diplomatskih odnosa kao i rata.
- radi zaštite zgrade i arhiva često se u takvom slučaju ostavlja jedan činovnik misije kao 
čuvar.

4.

sloboda komuniciranja

- jedan od nužnih preduvjeta za uspješno vršenje funkcije dipl. misije
- tu spada sloboda kretanja i općenje sa vlastitom zemljom i to putem 

radio uređaja

 (uz 

dozvolu primateljice) ili 

službenom prepiskom

. 

- pošiljke misije, pisma i kurirska prtljaga (diplomatska valiza) uživaju nepovredivost tj ne 
smiju se otvarati, pregledavati ni zadržavati, ali ne smiju sadržavati ništa osim službene 
pošte.
- 

diplomatska valiza

 otprema se diplomatskim kuririma kojima država primateljica mora 

pružiti zaštitu u vršenju njihovih funkcija - KURIR je 

nepovrediv

 i ne smije se podvrgnuti 

nikakvoj vrsti hapšenja ili pritvaranja – on se iskazuje 

ispravom 

koja potvrđuje to njegovo 

svojstvo i navodi broj paketa koji čine diplomatsku valizu
- diplomatska valiza se može povjeriti i zapovjedniku trgovačkog broda koji također mora 
posjedovati ispravu o tome s naznakom broja paketa.
- ali i misija može poslati svog nekog člana da izravno pruzme valizu iz ruku zapovjednika

5.

osobna nepovredivost

 - jedno od najstarijih pravila diplomatskog prava te se smatra temeljnom privilegijom iz 
koje proistječu sve ostale
- osoba diplomatskog agenta je nepovrediva (ne se može pritvoriti ili hapsiti) 
- ako počini zločin protiv javnog poretka ili sigurnosti države primateljica može samo tražit 
opoziv i otpraviti diplomata preko granice.
- država primateljica mora s njim postupati s dužnim poštovanjem i poduzeti sve razumne 
mjere da bi sprječila nanošenje uvrede njezine osobe, slobode ili dostojanstva
- zbog čestih napada na diplomatske zgrade, život i zdravlje diplomatskog osoblja uvidjelo 
se da terorističke čine protiv diplomata treba najoštrije suzbijati i obvezati države da 
počinitelje progone
- Opća skupština prihvatila je 

1973. Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina 

protiv međunarodno zaštićenih osoba

, uključujući diplomatske agente.

6.

nepovredivost  i nepristupnost stana diplomatskog agenta

- 

privatni stan

 diplomatskog agenta uživa istu nepovredivost kao i prostorije misije. 

- zaštita se proteže na sve što je potrebno da bi se vršila funkcija - privatni stan, spise, 
predmete osobne imovine.

7.

izuzeće od sudbenosti

- ako se ponaša protivno domaćim zakonima primateljica može od šiljateljice tražiti da ga uputi na 
poštivanje zakona ili opozove 
- to je izuzeće od zahvata bilo kojeg organa primateljice, sudskog, upravnog, redarstvenog

- kaznena sudbenost

- POTPUNO IZUZEĆE odnosi se na sva njegova djela a ne samo službena 
- a ako je djelo protiv  sigurnosti države – primateljica može samo poduzeti 

preventivne mjere tj. aktivno spriječiti čin dok se zbiva, ali ne može naknadno progoniti počinitelja

- moguće je tražiti njezin opoziv. 

- građanskopravna sudbenost

 ne priznaje se u ova tri slučaja:

8

www.nasciturus.com

DIPLOMATSKE DUŽNOSTI

1.

nemiješanje u unutrašnje poslove primateljice,

2.

poštovanje države primateljice i njenih organa,

3.

poslanstvo se ne smije direktno službeno obraćati sudskoj ili upravnoj vlasti primateljice nego samo 
preko ministarstva vanjskih poslova,

4.

prostorije misije ne smiju se upotrebljavati za ciljeve koji nisu u skladu sa funcijama misije

5.

osoblje misije ne smije u državi primateljici vršiti bilo kakvu profesionalnu ili trgovačku djelatnost 
radi vlastite zarade

- osim ovih dužnosti postoje i 

pravila učtivosti

 i 

diplomatske etikete

 koja u diplomaciji nisu nevažna.

№. 43 .  

 KONZULI                

                         A-26

KONZULI su organi države koji u drugoj državi vrše određene funkcije za svoju državu i zastupaju 
interese državljana na svojem konzularnom području 



konzul ne zastupa vladu  prema vladi primateljice – 

nema diplomatski značaj



 za razliku od diplomatskog poslanika konzul ima pretežno nepolitičke funkcije 



 ponekad dolazi do 

objedinjavanja diplomatske i konzularne funkcije

, i to:

1.)

 ako u glavnom gradu neke države nema konzula, pa njegove funkcije vrši konzularno odijeljenje 

diplomatske misije

2.)

ako neka država nema diplomatsku misiju u drugoj državi, pa konzul obavlja i poslove 

diplomatske misije

- međunarodnopravni propisi o konzularnim odnosima razvijali su se od srednjeg vijeka putem običajnog 
prava, a dopunjavali su se mnogobrojnim  dvostranim ugovorima kojima su se postepeno mijenjali 
propisi općeg  običajnog prava

- 

Konvencija o konzularnim odnosima 1963.g. 

Beč

- kojom su dotadašnji propisi običajnog prava izmijenjeni i dopunjeni

FUNKCIJE KONZULA

1.

zaštita interesa države i državljana šiljateljice,

2.

pomoć državljanima šiljateljice

3.

vršenje raznih administrativno-upravnih poslova za svoje građane u inozemstvu - (izvanparnična 
sudbenost, akte matičara i dr )

4.

pomoć brodovima i zrakoplovima države šiljateljice,

5.

razvoj gospodarskih, kulturnih i drugih prijateljskih odnosa,

6.

upoznavanje gosp.-trgov.-kult. odnosa u zemlji u kojoj djeluje

7.

slanje izvještaja i informacija svojoj vladi i ostalim zainteresiranima.

- djelovanje mora biti u skladu s zakonima i propisima primateljice



Pretpostavka za osnivanje konzulata je tzv. 

Konzularna sposobnost država

 koje međusobno osnivaju 

konzulate. 



Mogle su imati i nesuverene i polusuverene države



Razlikujemo 

aktivnu i pasivnu konzularnu sposobnost

 a to znači biti u mogućnosti primati ili 

osnivati konzulat 



Država u kojoj se želi imati konzulat mora dati svoj pristanak



 međusobno slanje i primanje konzula često je uređeno ugovorima, 

trgovinskim ili posebnim 

konzularnim ugovorima

10

www.nasciturus.com



Stvari se uglavnom uređuju po 

načelu reciprociteta

 i to se u pravilu rješava međudržavnim 

sporazumom. 



Suglasnost obiju država je potrebna i za 

određivanje i naknadne promjene

 sjedišta, ranga i područja 

djelovanja konzulata, za otvaranje vicekonzulata ili konzularne agencije ili ureda izvan sjedišta 
generalnog konzulata



U posebnim okolnostima može konzularni funkcioner, uz suglasnost države primateljice, obavljati 

svoje funkcije izvan svog konzularnog područja



 država šiljateljica može ovlastiti neki svoj konzulat da preuzme vršenje konzularnih odnosa za neku 

treću državu ako se tome ne protivi država primateljica



Postoji mogućnost postojanja  konzularnih odnosa neovisno o postojanju diplomatskih odnosa 



Za razliku od diplomatskih misija koje mogu imati i međunarodni subjekti, konzularne odnose mogu 

održavati 

isključivo države.

VRSTE KONZULA

Staro je razlikovanje konzula na; 

1.

konzule po zvanju

 koji su činovnici koji ulaze u konzularnu službu kao u svoje redovito i 

isključivo zanimanje. Za tu se službu traži posebna sprema i u pravilu državljanstvo države 
šiljateljice. 

2.

počasne konzule

 koji su osobe koje stalno borave u državi domaćinu, a mogu biti i njezini 

državljani. Oni ne rade za plaću već vrše svoju funkciju bez izravne naknade. Bečka konvencija o 
konzularnim odnosima poznaje obje vrste konzula.

Bečka konvencija

  razlikuje četiri razreda 

šefova konzulata

:

1. generalne konzule,  generalni konzula
2. konzule,                      konzulat
3. vicekonzule i 

vicekonzulat

4. konzularne agente konzularna agencija



razlika u nazivu odlučuje o rangu, nema važnosti za djelovanje konzula

OSOBLJE KONZULATA

- danas konzulati trebaju veći broj suradnika i službenika, stoga je Konvencija utvrdila azive za osoblje:

1. konzularne funkcionere – šef konzulata i oni članovi konzulata koji su u tom svojstvu ovlašteni da 

vrše konzularne funkcije 

2. konzularne službenike -  svaki član konzulata koji obavlja administrativne i tehničke poslove
3. pomoćno osoblje

- Država šiljateljica imenuje svo osoblje po svom nahođenju
- konzularni funkcioneri će će 

u načelu

 biti državljani države šiljateljice, ali kao ona želi može imenovati 

za tu funkciju i stranog državljanina – uz pristanak države primateljice
- za samo imenovanje nije potrebno tražiti pristanak države primateljice, ali ona može i prije dolaska 
odnosne osobe izjaviti da je persona non grata, te tada država šiljateljica mora povući imenovanje
- država primateljica može zahtijevati da se broj osoblja kreće u granicama onog što se smatra normalnim i 
razumnim, s obzirom na okolnosti i potrebe konzulata

- POČETAK funkcije

- Potreban je 

sporazum

 između države šiljateljice i države primateljice

- način imenovanja i prihvaćanja šefa konzulata utvrđuje se zakonima, propisima i praksom i jedne i druge 
države pod rezervom bečke konvencije
- šefa konzulata imenuje država šiljateljica a vršenje funkcije odobrava država primateljica 

11

www.nasciturus.com

- ne smije se povrijediti njihova ličnost, sloboda i dostojanstvo
- ne mogu biti hapšeni, a mogu se pritvoriti ili zatvoriti samo sko su počinili teško kažnjivo djelo i to jedino 
na temelju odluke nadležnog suda
- izuzeće od sudbenosti odnosi se samo na djela izvršena u obavljanju konzularnih funkcija
- ono međutim ne vrijedi za građanski postupak ako je pokrenut na temelju ugovora koji je zaključio 
konzularni predstavnik, ali ne kao opunomoćenik svoje zemlje ili ako je postupak pokrenula treća osoba 
zbog štete koju je u državi primateljici uzrokovalo neko vozilo, brod ili zrakoplov.
- nije dužan svjedočiti o činjenicama vezanim za vršenje konzularnih funkcija
- oni ne smiju obavljati nikakvu profesionalnu ili trgovačku djelatnost za vlastitu korist

B.) zaštita počasnih konzula

- u slučaju počasnog konzulata je zaštita donekle sužena 
- ne odnosi se na članove obitelji, prostorije nisu nepovredive i počasni konzuli su kazneno odgovorni)

DUŽNOSTI KONZULATA

1.

poštivanje zakona i propisa države primateljice 

2.

nemiješanje u unutrašnje stvari države primateljice

3.

prostorije konzulata se ne smiju upotrebljavati u namjene suprotne vršenju konzularne funkcije,

4.

članovi konzulata moraju udovoljiti svim obvezama i domicilnim zakonima primateljice u pogledu 
osiguranja građanske odgovornosti za upotrebu vozila, broda ili zrakoplova.

№. 44.  

 MEĐUNARODNI SLUŽBENICI

                                  B -31

- 

prije I svjetskog rata

 nastali su neki međunarodni organizmi koji su za administrativno odvijanje svojih 

funkcija stvorili urede s potrebnim činovništvom. 
- tu su i Liga naroda, Stalni sud međunarodne pravde i Međunarodni ured rada
- tako je nastala posebna 

kategorija međunarodnih službenika

, a s tim i potreba da se uredi i osigura 

nesmetano djelovanje svih tih organizama i njihova osoblja

-

nakon II svj. rata

 – povećanje broja međunarodnih organizacija i njihovih službenika, održavanje 

različitih sastanaka, dolasci delegcija, sastavljanje odbora, komisija...
 
 - za sada nije stvoreno neko opće pravilo običajnog prava o pravnom položaju međunarodnih službenika 
jer se radi o organizmima koji su osnovani međunarodnim sporazumom pa države koje ne sudjeluju u 
sporazumu nemaju interes priznati im povlastice, dok se za države koje sudjeluju u ugovoru, međunarodni 
položaj međunarodnih službenika temelji na tom ugovoru 
- on se 

temelji na ugovornom pravu

 i za svaku se organizaciju izrijekom utvrđuje i propisuje. 

- zbog toga međunarodni službenici imaju u nekoj državi samo ona prava koja im je ta država priznala 
pristupanjem konkretnom međunarodnom ugovoru. 

-Povelja UN i statuti međunarodnih organizacija sadržavaju načelnu obvezu poštivanja povlastica i izuzeća 
za osobe koje djelujui u odnosnoj organizaciji
- prema Povelji , predstavnici država članica i službenici UN uživaju povlastice i izuzeća kojasu potrebna  
za neovisno obavljanje funkcija u vezi s Organizacijom
- slične odredbe se nalaze i u statutima specijaliziranih ustanova
- temeljne odredbe nalaze se u 2 Konvencije

1.) Konvencija o povlasticama i izuzećima UN-a , 1946.
2.) Konvencija o povlasticama i izuzeću specijaliziranih ustanova , 1947.

- obje konvencije predviđaju:

- glavni tajnik UN-a odnosno analogni organ u specijaliziranim ustanovama – određuje krug službenika na 
koje se primjenjuju povlastice i saopćava njihov popis vladama stranaka potpisnica

radi se o ovim POVLASTICAMA:

13

www.nasciturus.com

1.

izuzeće od sudbenosti za čine što ih vrše po službenoj dužnosti,

2.

oprost od poreza na prihode,

3.

olakšice u razmjeni valute,

4.

zajedno s obitelji izuzeti su od pravila o useljenju i boravku stranaca,

5.

imaju pravo uvoza pokućstva i drugih pokretnina bez carine(kad prvi put ulaze u zemlju),

6.

oprost od vojne službe za one koje svaka ustanova poimence odredi

7.

u doba međunarodnih kriza imaju pravo na diplomatski siguran povratak u domovinu.

- 

Glavni tajnik UN

, odnosno 

glavni ravnatelj svake ustanove

, 

njegov zamjenik

 dok ga zamjenjuje, imaju 

zajedno sa svojim obiteljima iste povlastice, koje pripadaju diplomatskom poslaniku i njegovo obitelji

- Glavni tajnik UN-a ima pravo i dužnost odreći se izuzeća za pojedinog člana tajništva kad god to nije na 
štetu interesa UN-a, a po njegovom mišljenju postojanje izuzeća ometa tok pravde
 
- 

Konvencija o povlasticama specijaliziranih ustanova, 1947

. 

–

predviđa 

 sprječavanje zloupotrebe

 povlastica:



zainteresirana država može tražiti savjetovanje sa dotičnom ustanovom kako bi se spriječilo 
ponavljanje. Ako savjetovanje ne dovede do rješenja – može se iznijeti Međunarodnom sudu na 
savjetodavno mišljenj (jer se parnice mogu voditi samo između država)



ako sud nađe da je bilo zloupotrebe, može pogođena država obustaviti zloupotrebljenje povlastica ili 
izuzeća prema dotičnoj ustanovi



sve su ove povlastice dane u interesu obavljanja službe u organizaciji i predviđeno je sprečavanje 
njihove 

zloupotrebe. U slučaju spora je predviđeno savjetovanje između zainteresirane države i 

međunarodne organizacije a može se predmet iznijeti i pred Međunarodni sud u svrhu dobivanja 
savjetodavnog mišljenja.

POGLAVLJE 6  : PRAVNE ČINJENICE MEĐUNARODNOPRAVa                     

№. 45.  

 PREGLED

                       A-27

- 

Pravni odnosi

 nastaju, mijenjaju se i prestaju u povodu neke činjenice, tečinjenice nazivamo 

pravnim

činjenicama.

- Pravna činjenica je svaka činjenica za koju pravni poredak vezuje neki učinak 

mogu biti vrlo različite:

A)  prirodne pojave – teritorijalne promjene zbog djelovanja prirodnih sila
B) ljudske radnje:
1.) djela (čini ili propusti) pojedinaca koji se 

ne

 pripisuju državi

2.) djela koja se pripisuju državi (pravna djela u širem smislu)
 a.) pravna djela u užem smislu (dopuštena i nedopuštena)
 b.) pravne poslove (jednostrane i dvostrane).

- djela koja se pripisuju državi (pravna djela u širem smislu) razlikuju se među sobom prema tome traži li 
pravni poredak NAMJERU da se izazove posljedica onoga koji djeluje u ime države (pravni poslovi) ili ne 
(pravna djela u užem smislu)
- međunarodni pravni posao je očitovanje jednog pravnog subjekta ili više njih dano s namjerom da 
proizvede 

one  pravne posljedice koje međunarodno pravo veže na to očitovanje

- ako je za nastupanje pravne posljedice dovoljno očitovanje samo jednog subjekta- 

jednostrani pravni 

poslovi

, ako su potrebna očitovanja dva subjekta – 

dvostrani pravni poslovi

14

www.nasciturus.com

- Bečka konvencija određuje; ako je država prijevarnim ponašanjem neke druge države ugovornice 

bila navedena da sklopi ugovor, ona se može pozvati na prijevaru koja ništi njen pristanak da bude vezana 
ugovorom.

C.) VOJNI, GOSPODARSKI, POLITIČKI PRITISAK

 –

 starija teorija (a time i običajno međunarodno 

pravo) je glede upotrebe sile razlikovalo tzv vis absoluta tj upotrebu fizičke sile prema osobi koja daje 
obvezno očitovanje i koja čini pravni posao nevaljanim, i tzv vis compulsiva tj upotrebu moralne prisile, 
npr. izvršene tokom rata i koja nije utjecala na valjanost pravnog posla 

D.) izravna ili neizravna KORUPCIJA

 predstavnika države od strane druge države ugovornice razlog je 

ništavosti ugovora.

4. dano u ODREĐENOM OBLIKU

 - oblik međunarodnih pravnih poslova nije propisan, osim za 

pojedine slučajeve. 
- posao može nastati 

neformalno

, katkada 

šutnjom

 ili 

konkludentnom radnjom 

- šutnja redovito ne znači čin priznanja ili prihvata osim ako se od nekog subjekta opravdano očekuje 
izjava. 
- usmeni oblik sklapanja pravnih poslova je izniman i rijedak.
- Bečka konvencija određuje neke formalnosti pri sklapanju ugovora u 

pismenom obliku

 ali te su odredbe 

dovoljno široke da dopuste sve praksom uvedene oblike pismenog sporazumijevanja među državama.



ako nisu ispunjena sva 4 uvjeta, pravni posao je NEVALJAN



pri pravnim poslovima međunarodnog prava mogu se također naći uzgredni uglavci. 



najčešće su to uvjet, rok i nalog.

№. 47.  

 JEDNOSTRANI   PRAVNI   POSLOVI

                                   B-32

Jednostrani pravni posao

 je 

jednostrano očitovanje subjekta

 međunarodnog prava za koje je 

vezana neka međunarodnopravna posljedica.



da bi jednostrani pravni posao imao učinak, potrebno je da to očitovanje stigne do subjekta na kojeg 
treba djelovati



često se  pojavljuju jednostrana očitovanja koja sama za sebe nemaju pravnog učinka nego tek u 
zajednici s drugim, prethodnim ili sljedećim očitovanjem nekog drugog subjekta, neki ih pisci zovu 

akcesornim ili zavisnim jednostranim pravnim poslovima 

(ponuda, prihvat, opoziv, otkaz, rezerva) 

dok ostale pravne poslove smatraju 

samostalnim pravnim poslovima



mješoviti jednostrani pravni poslovi

, takvi kod kojih je za pravni učinak potrebao da uz očitovanje 

bude vezan i neki stvarni čin npr. okupacija, derelikcija.



očitovanja jedne stranke tvore sastavne djelove sporazuma a da bi posao imao učinak, treba da je 
očitovanje dospjelo do subjekta s obzirom na koji treba djelovati. 

Glavni oblici jednostranih pravnih poslova:

1.PRIPĆENJE – NOTIFIKACIJA- 

je službeno stavljanje do znanja nekog 

zahtjeva

 ili 

pravno relevantne 

činjenice

 koja se zbiva ili će se zbiti.

- ono se obično obavlja između redovitih organa diplomatskog zastupanja ili posredovanjem trećih država. 
- da bi imalo učinak, priopćenje mora dospijeti do adresata ali nije potrebna potvrda primitka. 
- priopćenje ima isključivu svrhu da se adresat ne može naknadno pozivati na to da mu neka činjenica nije 
bila poznata. 

- notifikacija je obvezna u slučaju:

1.

objava rata i priopćenje neutralnim državama,

2.

priopćenje ratne blokade,

3.

registriranje međunarodnih ugovora,

4.

notifikacija predviđena mirovnim ugovorima

5.

neki smatraju da je potrebno i za stjecanje okupacijom

16

www.nasciturus.com

- postoje i jednostrana priopćenja i to kao potvrđivanje obveza a nazivamo ih obećanje - to bi bila podvrsta 
notifikacije.

2. PRIZNANJE 

je jednostrano očitovanje da se neko 

postojeće stanje ili zahtjev

 smatraju pravovaljanima. 

- važnost je priznanja što ono često može na području međunarodnog prava nadomjestiti zastaru 
- posljedica je da država koja je uputila priznanje ne može kasnije osporavati određenu činjenicu, stanje ili 
zahtjev. 
- priznanje se može dati na razne načine; formalnim očitovanjem ili konkludentnim činima, često i 
šutnjom. 
- često je priznanje vezano uz neki rok ili uvjet.

3. PROSVJED  

je jednostrano očitovanje kojim se, radi očuvanja vlastitog prava, osporava pravovaljanost 

nekog stanja, ponašanja ili zahtjeva

- sadržaj mu je, dakle, sasvim suprotan od sadržaja priznanja. 
- prosvjed služi da spriječi primjenu pravila “

qui tacet, consentire videtur“, 

jer obzirom da šutnja može 

značiti priznanje nečijeg prava ili zahtjeva, stanja što su ga stvorili drugi, napuštenje vlastitog prava  itd, 
ponekad je prosvjedom potrebno ukloniti štetne posljedice šutnje
- prosvjed upućuje onaj 

organ koji je nadležan za zastupanje države u međunarodnim odnosima

- upućuje se onoj 

državi ili organima koji su izvršili neki čin

 , stavile zahtjev, ili stvorile stanje protiv kojeg 

je prosvjed upravljen
- prosvjedovati treba što prije, jer ako se on ne uputi na vrijeme može se smatrati zalašnjelim i bez učinka, 
jer se produžena šutnjasmatra kao priznanje
- 

problem

 je u tome što nije ni propisima ni praksom određeno u kojem roku treba uložiti prosvjed da bi on 

mogao djelovati

4. ODREKNUĆE je 

 jednostrano očitovanje kojim se napušta neko pravo.

- napustiti se može svako pravo osim onoga koje je dobiveno ili je potrebno radi rješavanja neke dužnosti
- ono se može obaviti bez formalnosti, dapače i šutke
- učinak odreknuća je 

napuštanje

, ali 

ne i prijenos prava

 na drugog. 

- podvrsta je odreknuća 

derelikcija

 kao napuštanje nekog područja koje time postaje ničije. Tu uz 

očitovanje mora nastupiti i materijalni čin napuštanja.

5.  OBEĆANJE

- neki ga pisci ne spominju jer se primjeri obećanja iz međunarodnog prava mogu shvatiti i na drugi način 
tako da ima malo takvih gdje bi se moglo reći da je odnosno očitovanje samostalan pravni posao  koji sam 
po sebi rađa pravne posljedice. 
- npr, jednostrana izjava Egipta o sueskom prokopu može se tumačiti kao priznanje obveza iz Carigradske 
konvencije.

6.  OKUPACIJA

- također spada u jednostrane pravne poslove ali je ona istovremeno i mješoviti pravni posao.

№. 47.  

 MEĐUNARODNI UGOVORI – POJAM I VRSTE                                A-28

Dvostrani pravni poslovi

 međunarodnog prava nazivaju se međunarodnim ugovorima. 

1

.

s pravnog 

 su 

stanovišta

  bez značenja različiti nazivi

 : ugovor, konvencija, akt, protokol, sporazum, 

deklaracija, pakt, povelja, aranžman - sve su to međunarodni ugovori od kojih su neki u svečanijoj ili 
prigodnoj formi
- ima nekih naziva koji se upotrebljavaju za određenu vrstu ugovora; u ratu karteli i kapitulacije, za 
podvrgavanje arbitraži kompromis. 

17

www.nasciturus.com

1.

sastavljeni postupak

 (ugovoru u užem smislu) (tri faze) 

a) postizanje sporazuma u 3 faze 

(pregovori, potpisivanje i ratifikacija) 

b) jedinstvenost isprave 

2.

jednostavniji postupak

 kada se samo razmjenjuju očitovanja bez formalnosti i bez potrebe 

ratifikacije. 

- svaki ugovor je plod nekog sporazuma koji se postiže pregovorima. 
- ti pregovori mogu biti dugi ili kratki 
- mogu se voditi na različite načine; pismeno, preko redovitih diplomatskih zastupnika, ministara vanjskih 
poslova ili preko punomoćnika. 

- kad pregovori završe daje im se određeni vanjski oblik tj. 

pismeni oblik ugovora

, listina , koju potpisuju 

zastupnici ugovornih strana te se potom daje pristanak

zahtjev je pravne sigurnosti da

1. da se formalnostima pri sklapanju ugvovora nedvojbeno utvrdi sadržaj danih očitovanja i njima 

preuzetih obveza

2. da se utvrdi da su očitovanja doista dana u ime dotičnih subjekata
3. da su ti subjekti doista njima i vezani



zato međunarodno pravo traži 

legitimaciju osoba

 koje sudjeluju pri sklapanju ugovora 



predstavnik države mora imati 

punomoć

 koja ga ovlašćuje da poduzme potrebne čine 



punomoć nije potreba ako se iz prakse odnosnih država može vidjeti namjera stranaka da smatraju neku 
osobu kao predstavnika stranke za obavljanje posla o kojem je riječ 



ne treba za glavara države, predsjednika vlade, ministra vanjskih poslova, i za akreditirane predstavnike 
države na konvenciji za usvajanje zaključaka



pravila o tome sadržana su u Bečkoj konvenciji;



Bečka konvencija ne pokriva sve slučajeve sklapanja ugovora  -  za neke i dalje vrijedi običajno pravo, 
npr. po propisima međunarodnog ratnog prava mogu vojni zapovjednici sklapati neke vrste ugovora

FAZE SKLAPANJA UGOVORA

1. pregovori i sastavljanje teksta

Pregovori

 se vode o samom predmetu ugovora, a stilizaciji ugovora se pristupa nakon što su se pregovarači 

složili o oneome što žele ugovoriti.
 - osobe koje sudjeluju u pregovorima predočuju punomoći ukoliko nisu za njih ovlaštene po svom 
položaju (šef  države, predsjednik vlade, ministar vanjskih poslova)
- prekoračenje punomoći rezultira ništavošću ugovora.

Stilizaciji

  se pristupa pošto su se pregovarači složili o samom predmetu i tekst se čita i parafira na svakoj 

stranici budućeg ugovora. (početnim slovima svog imena potpisuju pojedine listove teksta da bi tako 
osigurali dokaz o stilizaciji u kojoj je postigla suglasnost).

- što se 

jezika

 tiče, vlada 

potpuna sloboda stranaka

 jer diplomatski jezik ne postoji

- najprije je služio latinski jezik, potom je putem običaja od vremena Ljudevita XIV prednost dobio 
francuski jezik, koji se često smatrao diplomatskim jezikom.

- Haške mirovne konferencije davale su prednost francuskom kao jeziku pregovora, a na Dalekom Istoku 
se prednost davala engleskom.
- nakon 1. svj. rata francuski i engleski su bili jezici mirovnih ugovora, te su ih kao službene predviđali i 
Liga naroda i Stalni su međunarodne pravde

19

www.nasciturus.com

- danas se redovito dvostrani ugovori sklapaju na jezicima obiju ugovornih stranaka, ali često se stranke 
dogovore i radi jednostavnosti uzmu jezik jedne od ugovornih stranaka ili neki treći
- na Konferenciji u San Franciscu 1945. prihvaćeni su engleski, francuski, kineski, španjolski i ruski kao 
službeni jezici pa je i sam tekst Povelje izrađen u tih 5 verzija  -  eng i franc su proglašeni radnim jezicima

- treba napomenuti da ni jedan jezik nema priznat položaj "svjetskog diplomatskog jezika". 
- načelno su svi jezici ravnopravni i stranke su slobodne da izaberu jezik ugovora.

2. usvajanje teksta 

- usvajanje teksta u pismenom obliku je idući korak. 
- postoje dva tipa pismeno sklopljenog ugovora: 

1.

jedinstveni instrument

 - takav ugovor u obliku LISTINE ima: uvod u kojem se navode ugovorne 

stranke, opunomoćenici, mjesto sklapanja i druge relevantne okolnosti, zatim slijedi tekst odredaba 
ugovora i na kraju zaglavak s odredbom o stupanju na snagu, trajanju, dopustivosti rezerva, 
datumom i potpisima - potpisuju ga sve stranke 

2.

razmjena nota

 kada svaka stranka potpisuje pismo koje ona šalje 

- 

usvajanje teksta

 se vrši jednoglasnim sporazumom država koje su sudjelovale u sastavljanju

- praksa je uvela da je usvajanje mnogostranog ugovora dovoljna određena većina
- Bečka konvencija iz 1969. na međunarodnoj kovenciji usvajanje teksta ugovora se vrši najmanje 

dvotrećinskom većinom država koje glasuju

, osim ako se te zemlje nisu dvotrećinskom većinom 

sporazumjele o drugom pravilu za usvajanje teksta ugovora

3. autentifikacija teksta

- pismeni oblik ugovora služi tome da se vjerodostojno utvrdi i sačuva postignuti sporazum o sadržaju i 
tekstu ugovora - to se zbiva tzv. 

autentifikacijom ugovora

 kada stranke ustanovljuju  i posvjedočuju da je 

tekst sporazuma 

vjerodostojan i konačan. 

- način autentifikacije se može odrediti u samom tekstu ugovora ili sporazumom
- ako sporazuma nema Bečka konvencija predviđa da se autentifikacija može vršiti 

potpisivanjem

, 

potpisivanjem 

ad referendum ili 

parafiranjem teksta ugovora

 ili 

završnog akta konferencije

.

4. davanje pristanka

- Bečka konvencija određuje načine na koje država daje svoj pristanak da bude vezana nekim ugovorom; 

1.

potpisivanje

2.

ratifikacija 

3.

prihvat 

4.

odobrenje 

5.

pristupanje 

POTPISIVANJE

 - obvezuje državu:

A.

kad ugovor sam određuje da već samo potpisivanje obvezuje 

B.

kad se na drugi način  utvrdi da su se države sporazumjele da će ugovor potpisivanjem postati 
obvezatan

C.

kad je namjera države da bude vezana potpisivanjem vidljiva već iz punomoći njenog predstavnika 
ili je bila izrađena tijekom pregovora

RATIFIKACIJA 

je jednostrano očitovanje ugovorne stranke upereno drugoj ugovornoj stranci da 

sadržaj već potpisanog ugovora prihvaća kao obvezatan.
- tek kad je daju obje stranke postaje obvezatan

PRIHVAT I ODOBRENJE

- to su novi načini obvezivanja ugovora

20

www.nasciturus.com

- za neke vrste ugovora Bečka konvencija 1969. traži da rezerva dobije pristanak svih ugovornica, pri 
drugima dopušta važenje rezerve samo prema onima koji je prihvate, a nevaženje prema onima koji je ne 
prihvate.

posebne su prirode 

odredbe mnogostranih ugovora

  koji uzimaju u obzir;

1.

posebni teritorijalni sustav pojedinih ugovornica

 – pa im  dopuštaju da važenje ugovora 

prostorno ograniče (enklave, esklave, otočni posjedi)

- to je tzv. kolonijalna klauzula koja daje ugovornici sa kolonijama i ostalim ugovornicama 

mogućnost da uzmu u obzir posebne prilike kolonija, bilo da treba izrijekom odrediti da se ugovor 
primjenjuje na koloniju ili da se kolonija isključi iz primjene
2.

njihovo unutrašnje uređenje

 – pa im dopuštaju da prime obveze iz ugovora uz posebne uvjete

- to je tzv.  federalna klauzula koja se stavlja u mnogostrane ugovore da bi se olakšao njihov prihvat 

od strane federalnih država koje su obvezane na određeni postupak za svrhu ispunjenja preuzetih 
obveza

- federativna klauzula vodi računa o tome da savezni organi koji odlučuju o potpisivanju ugovora 

nemaju vlast da provedu ugovor u pravnom poretku federalnih jedinica već to ulazi u nadležnost organa 
tih jedinica

- zato se takvoj državi nameće samo dužnost da uznastoji da nadležni organi sastavnih jediica 

provedu potrebne mjere za ispunjenje obveza iz ugovora

Takva rezerva može vrijediti samo ako sve stranke pristanu na nju - da bi vrijedila potreban je pismeni 
prihvat rezerve.

REGISTRACIJA UGOVORA

Svaki ugovor i međunarodni sporazum sklopljen nakon stupanja na snagu Povelje UN se mora 
registrirati
Rok za registraciju nije određen ali se mora obaviti u primjerenom roku
Povelja određuje da Tajništvo UN objavi sve registrirane ugovore, za objavljivanje postoji posebna 
ZBIRKA, u kojoj se nalaze ugovori na originalnom jeziku uz francuski i engleski prijevod

   Sankcija za neregistriranje

  je  da se nijedna država ne može pozvati na neregistrirani ugovor. Rok 

za registraciju nije određen ali nema spora o neregistriranim ugovorima. Izuzetak je postupak 
arbitraže.

STUPANJE NA SNAGU

- Ugovor stupa na snagu 

čim su stranke dale svoj pristanak

 da ugovorom budu vezane a mogu se stranke u 

ugovoru sporazumjeti i na drugi način kako će i kada stupiti na snagu
- može se dogovoriti i privremeno stupanje na snagu pa i retroaktivno djelovanje ugovora
- kod višestranih ugovora često se predviđa da će stupiti na snagu prije nego se skupi pristanak svih 
sudionica (obično se određujebroj država koji je potreban, a ponekad se traži i da pristanak daju točno 
određene države)

- tzv. Tlatelolco ugovor iz 1967. o denuklearizaciji Latinske Amerike određuje da će stupiti na 

snagu  kad ga prihvate sve države ugovornice, ali je dodana odredba da se svaka država ugovornica može 
odreći prije spomenute odredbe, tj da za nju ugovor stupa na snagu prije njome postavljenog uvjeta

№. 50. 

                                                                                                                                         DJELOVANJE UGOVORA PREMA 

STRANKAMA   I PREMA TREĆIM DRŽAVAMA 

                                                           B-34

- iz međunarodnog prava izviru prava i dužnosti samo za stranke ugovora
- bez pristanka treće države ugovor za nju ne stvara ni obveze ni prava

Ali ipak postoje slučajevi kada UGOVORI OBVEZUJU I TREĆU STRANKU:

22

www.nasciturus.com

A.

pristanak treće države se daje na različite načine, pa i formalnim pristupanjem samom ugovoru (s 
tim da ako se izvrši priznanje, treća država postaje strankom ugovora i ima isti položaj kao i ostale 
stranke)

B.

moguće je i da ugovornice sklope s trećom državom  novi sporazum(za nju nastaje redovit odnos iz 
ugovora)

C.

slučajevi kada su treće države obvezne iz nekog ugovora u kojem nisu sudjelovale kao stranke npr. 
ugovaranje u ime zavisnih država ili u ime ratnih saveznika, no ti se slučajevi imaju svesti na 
poseban odnos koji neku državu ovlašćuje da sklapa ugovor za treće države

D.

ako ugovor sadrži odredbe u korist ili na teret treće države- prava i obveze treće države nastaju 
samo njezinim pristankom

№. 51. 

 DJELOVANJE UGOVORA 

                         B-34

Bečka konvencija prihvaća staro običajno načelo "pacta sunt servanda" (ugovori se moraju izvršavati) – 
svaki ugovor koji je na snazi obvezuje države i one ga moraju ispunjavati u dobroj vjeri

DJELOVANJE (UČINCI)  UGOVORA

1

.- ugovori i prije stupanja na snagu imaju neko djeluju  (odredbe o stupanju na snagu zakon su za 

postupak oko stupanja na snagu)
- ima ugovora kojima se vlade obvezuju da porade na njegovu prihvaćanju ako to prihvaćanje ovisi o 
odobrenju drugih ustavnih faktora njihove države.

2.

- učinak ugovora koji je potpisan a nije stupio na snagu je da države ugovornice ne smiju učiniti ništa što 

bi priječilo ispunjenje ugovora ako stupi na snagu
- prema Bečko konvenciji država je obvezna da se uzdrži od čina koji bi onemogućili predmet i svrhu 
takvog  ugovora:

a) ako je potpisala ugovor ili razmijenila instrumente koji sastavljaju ugovor uz rezervu ratifikacije / 

prihvata / odobrenja dokle god nije jasno izrazila namjeru da neće postati strankom ugovora

b) ako je izrazila pristanak da bude vezana ugovorom za vrijeme dok ugovor ne stupi na snagu uz 

uvjet da to ne oduglovači preko mjere 

3.

- ako je potpisala ugovor ugovorna strana ne može opravdati neizvršenje preuzete ugovorne obveze 

pozivanjem  na propise i praznine svojeg ustava ili na zapreke koje potječu iz njezina upravnog ili 
sudskog uređenja  -  stranke se ne mogu pozivati na odredbe unutrašnjeg prava i dužne su ugovore 
izvršavati 

4.-

 odbijanje ispunjenja povlači međunarodnu odgovornost a neispunjenje ugovora je međunarodni delikt i 

zbog njega nastaje dužnost da se zadovolje i eventualno nadoknadi šteta
- stranke mogu ugovorit mjesto pred koje će iznositi svoje sporove ili tražiti arbitražu.

TUMAČENJE UGOVORA

- Često se stranke ne slažu o sadržaju ugovornih odredaba, tj prava i obveza koja iz njih proistječu jer ga 
različito tumače 
- stoga je zadatak tumačenja da se  pokuša pronaći pravi smisao ugovora da bi se on što vjernije izvršio
- najprije je pri tumačenju mjerodavan sam tekst ugovora, treba ustanoviti koja je bila namjera stranke, te 
se polazi od prirodnog i normalnog tumačenja riječi i rečenica

OSIGURANJE ISPUNJENJA

- nekada se za ispunjenenje ugovora tražila prisega ili davanje talaca
- danas :
1. 

zalogom

a) pokretnina  (danas neuobičajeno)
b) područja (zaposjedanjem, a uprava je i dalje u rakama obveznika, ili i uprava prelazi u ruke 

zalogoprimca)

23

www.nasciturus.com

- za stupanje na snagu nekih izmjena nije potreban pristanak svih ugovornica – npr. radi pojednostavljenja 
kod mnogostranih ugovora

2. kršenje (povreda) ugovora 

- neispunjenje ugovornih obveza ili neka druga bitna povreda dvostranog ugovora daje drugoj ugovornoj 
stranci pravo da se pozove na tu povredu kao razlog (temelj) za prestanak ugovora ili za obustavu njegove 
primjene u cijelosti ili nekom dijelu. 

- povrijeđena stranka ima pravo izbora: 
a) ona može tražiti ispunjenje ugovorne obveze, 
b) može povredu ugovora uzeti kao razlog odustanka ili može obustaviti njegovu primjenu.

- Bečka konvencija traži da je povreda bitna, tako da se ovi zahtjevi ne mogu uputiti zbog manjih povreda
- povreda mnogostranog ugovora od strane jedne stranke ili nekoliko njih ne dira u vajanost ugovora 
između ostalih stranaka, ali one mogu sporazumno zaključiti prestanak važenja ugovora ili obustavu 
primjene u  cijelosti ili u nekom dijelu

3. naknadna nemogućnost ispunjenja 

- ugovorna se stranka može pozvati na ovaj razlog ukoliko je ta nemogućnost nastala zbog nestanka ili 
uništenja predmeta koji je prijeko potreban za ispunjenje
- ako je ta nemogućnost prolaznog karaktera, ona izaziva samo suspenziju ugovora. 
- nema poziva na nemogućnost izvršenja ukoliko je sama stranka svojim postupcima dovela do takvih 
okolnosti.
- uz fizičku nemogućnost (propast ili nestanak stvari), postoji i pravna nemogućnost (npr. kad se dvije 
članice trojnog obrambenog saveza zarate, a treća ima dužnost da pomaže i jednoj i drugoj)

4. Clausula rebus sic santibus (izmjena okolnosti) 

- pristalice ovog razloga za prestanak ugovora tvrde da bitna izmjena okolnosti koje su postojale u doba 
sklapanja ugovora razrješava ugovor ukoliko on ne sadrži odredbe o trajanju i kad se može pretpostavljati 
da su stranke sklopile ugovor na temelju tih okolnosti. 
- upraksi i znanosti vrlo sporan način prestanka ugovora

- Bečka konvencija prihvaća tu klauzulu u smislu NEPREDVIDLJIVOSTI – klauzula je dopuštena samo 
ondje gdje su se prilike toliko izmijenile, a da to stranke nisu predviđale, pa se iz naravi ugovora može 

zaključiti da se stranke ne bi toliko vezale da su tu izmjenu imale na umu , ali Konvencija strogo 

ograničuje primjenu klauzule strogim uvjetima:
... temeljita izmjena okolnosti ne može se priznati kao razlog za okončanje ugovora ili povlačenje stranke 
iz ugovora osima ako:

1.

ako je postojanje tih naknadno izmjenjenih okolnosti bilo bitan temelj za pristanak stranaka da 
budu vezane ugovorom,

2.

ako ta izmjena temeljito mijenja sam ugovor i preuzete obveze.

Konvencija 

ne dopušta primjenu ove klauzule

:

a)  ukoliko se radi o pitanju uređenja granica 
b) ukoliko je izmjena okolnosti posljedica povrede izvršene od strane same stranke

5. novi jus cogens 

- Bečka konvencija određuje da važeći ugovor koji je suprotan nekoj novoj imperativnoj normi općeg 
međunarodnog prva prestaje važiti 
- jus cogens je takva norma koja se nameće svim subjektima međunarodnog prava i kojih se primjena ne 
može otkloniti protivnim sporazumom stranaka, za razliku od jus dispozitivum

25

www.nasciturus.com

6.  rat 

- ovaj se razlog ne spominje u Bečkoj konvenciji (spominju se samo razlozi 1-5) jer su u novije doba ta 
pitanja izgubila važnost pošto je ustanovljena praksa država da poslije rata mirovnim ugovorom odrede 
sudbinu 

međusobnih predratnih ugovora.

- prekid diplomatskih i konzularnih odnosa

 djeluje na neke ugovore: to u pravilu na ugovore ne utječe, 

osim

 na one odredbe za čiju je primjenu potrebno postojanje diplomatskih ili konzularnih odnosa.

7.  propast jedne od ugovornih stranaka 

dovodi do prestanka ugovora zato jer propašću jedne od država utrnjuju i njene ugovorne obveze. Ali tu 
treba spomenuti institute o sukcesiji koji poznaju primjere kada neki ugovorni odnos prelazi na nasljednicu 
propale države.

8.  odricanje od nekog prava

- ako je to pravo dano državi bez protučinidbe, odreknućem prestaje pravo i utrnjuje ugovor 

9.  zastara 

- nema sumnje da neprimjenjivanje ugovora kroz dovoljno dugo vrijeme stvara stanje u kojem se može 
tvrditi da je ugovor utrnuo. 
- no takvo stanje može nastati jedino ukoliko obje ili sve strane zanemare ugovor pa se u tom slučaju može 
govoriti o šutke postignutom sporazumu.

UZROCI PRESTANKA PREDVIĐENI SAMIM UGOVOROM

1. protek vremena 

- mnogi su ugovori sklopljeni na određeno vrijeme pa njegovim izminućem automatski prestaju važiti.

2.  rezolutivni uvjet 

- nastupanje nekog događaja koji je predviđen u ugovoru ukida ugovor 
- kod kolektivnih ugovora može rezolutivni uvjet biti u tome da se odredi da broj ugovorom vezanih država 
ne smije pasti ispod nekog određenog broja, kad se to dogodi, ugovor prestaje važiti.
- prestanak se računa od časa nastupa događaja. 

3.  jednostrani otkaz 

- sam ugovor može predvidjeti pravo otkaza i urediti način njegova izvršenja. 
          a) ako nastupi neka činjenica, 

b) može se ugovoriti da se otkaz ne može vršiti neko vrijeme 
c) da se otkaz može dati samo u određenim rokovima. 

- u tim slučajevima se redovito  utvrđuje i otkazni rok: tri, šest ili više mjeseci unaprijed. 

- ukoliko ugovor nije vremenski ograničen a otkaz nije predviđen pristupa se tumačenju ugovora gdje se 
traži jesu li stranke htjele dopustiti ili isključiti pravo otkaza. 
- u načelu se i takav ugovor može otkazati jer bi ugovorno vezivanje na vječna vremena bilo protivno 
načelima suverenosti i samoodređenja.

- Bečka konvencija ne dopušta otkazivanje ili povlačenje iz ugovora koji nema odredbi o tome, osim ako se 
inače može zaključiti da su stranke imale namjeru to dopustiti   -  tom slučaju otkaz se mora dati  najmanje 
12 mjeseci unaprijed (ne vrijedi za države koje nisu vezane Bečkom konvencijom) 

4.  zaključak trećeg 

- to je moguć način ukoliko takav zaključak uslijedi iz nekog opravdanog razloga, a donese ga neki 
pravosudni ili politički forum tako da bi materijalni razlog bio jedan od gore spomenuti (rezolutivni uvjet, 
klauzula)

26

www.nasciturus.com

- ta se misao razvijala u izjavama i aktima državnika, uz koje možemo posebno spomenuti Atlantsku 
povelju iz 1941., Deklaraciju UN-a iz 1942., Moskovsku deklaraciju iz 1943.,  i Teheransku deklaraciju iz 
1943.

OSNIVANJE UN-a je išlo u dvije etape: 

1.  - konferencija u Dumbarton Oaksu 1944. 

- izrađen je opsežan tekst budućeg Ustava organizacije u 12 poglavlja 
- važno pitanje je bilo  -  kako će se donositi odluke u Vijeću sigurnosti  - ono nije riješeno (to je učinjeno 
tek na konferenciji na Jalti na Krimu 1945. Churchill, Roosevelt,  Staljin)
- predviđa se i 

međunarodni sud

 kao organ – sazvan je odbor stručnjaka za izradu sudskog statuta

- nacrt iz Dumbarton Oaksa razaslan je vladama učesnicama buduće konferencije

   2.  - konferencija u San Franciscu 1945.g.

- na njoj su bile prisutne sve države koje su do 1.ožujka 1945.g. navijestile rat Njemačkoj, njih 

46

, a kasnije 

su se pridružile 

još 4

 tako da je Povelju 

potpisalo 50 prisutnih država

 a ostavljeno je mjesto za potpis 

Poljske koja nije sudjelovala na konferenciji. 
- Povelja je stupila na snagu 

24.listopada 1945.g

 i prema zaključku Opće skupštine UN taj se dan slavi kao 

dan Ujedinjenih Naroda.

№. 57. 

 PRAVO   UJEDINJENIH  NARODA

                               C-2

-  sastavljaju ga svi propisi koji se odnose na ustrojstvo i djelovanje UN i njihovih organa, na pravne 
odnose prema drugim subjektima međunarodnog prava, kao i na položaj same organizacije, njezinih organa 
i službenika. 

Temeljne odredbe o ustrojstvu i djelovanju UN nalaze se u :

- 1.) 

Povelji UN-a

 (19 poglavlja sa 111 članaka) – autentičan tekst je sastavljen na pet jezika (engleski, 

francuski, španjolski, ruski, kineski)
- 2.) 

Statut Međunarodnog suda

  (70 članaka) kao sastavni dio povelje. – Statut je sastavni dio Povelje ali 

je ipak donekle samostalan jer u postupku njegove izmjene sudjeluju i one države nečlanice koje su stranke 
Statuta

- autentičan tekst sastavljen je također na 5 jezika na pet jezika. 

ALI I U :

- 3.) mnogim drugim 

propisma o ustrojstvu i djelovanju organa UN-a

 , kao i propisima o položaju, 

pravima i dužnostima mnogobrojnog činovništva UN
- 4.) različitim kolektivnim 

ugovorima između članica

 da bi se izvodili pojedini zadaci organizacije

- 5.) 

zaključcima

 (rezolucijama) pojedinih organa UN a naročito Opće skupštine dosta su često dopunili a 

donekle i izmjenili pravo UN
- 6.) 

praksa UN

 također doprinosi razvoju općeg međunarodnog prava

- 7.) supsidijarno dolaze do primjene i 

propisi općeg međunarodnog običajnog prava 

- 8.) u krilu Un se polako stvara i 

partikularno običajno pravo

 te organizacije (ustezanje velike sile od 

glasovanja ne zanči uvijek da je zaključak odbačen)

- Povelja je temeljni propis UN ne samo po sadržaju već i po svojoj 

pravnoj snazi

 - obveze iz Povelje 

imaju 

prednost pred drugim obvezama

; one ukidaju postojeće ugovore koji bi bili protivni Povelji

IZMJENA POVELJE

- predviđena je 

mogućnost izmjene Povelje

, jer je organizacija stvorena s mišlju da neograničeno dugo traje

- ne može se izmijeniti bez pristanka određene pretežne većine stranaka ugovornica
- postupak izmjene je složen, a svrha toga je da se osigura utjecaj velikih država stalnih članica Vijeća 
sigurnosti, tako da se bez njihovog pristanka izvršiti nijedna izmjena

28

www.nasciturus.com

- kao međunarodni ugovor, Povelja se ne bi mogla izmjeniti bez pristanka svih ugovornih stranaka ali je 
prihvaćen način koji vrijedi i za druge međunarodne sporazume - postupak izmjene se može pokrenuti i 
izmjena zaključiti pristankom određene pretežne većine stranaka ugovornica. 

- postupak izmjene je složen, a 

svrha toga je da se osigura utjecaj velikih država

 stalnih članica Vijeća 

sigurnosti, tako da se bez njihovog pristanka izvršiti nijedna izmjena

postupak izmjene

 Povelje poznaje 

 tri stadija

:

1. inicijativu, 
2. zaključak o tekstu izmjene i 
3. postupak stavljanja na snagu. 

1. INICIJATIVA ZA IZMJENU

- Povelja predviđa 

3 načina postupka izmjene

 (postupak se može pokrenuti i za najmanju izmjenu teksta i 

za temeljitu izmjenu teksta Povelje=
- za zaključivanje o tekstu izmjene predviđena su 

dva organa

: 

1

.

-a) Opća skupština  - obično stavljanje prijedloga za izmjenu na dnevni red

2

.

-b)  posebna reviziona konferencija za reviziju  -  na kojoj sudjeluju sve države članice – a da bi se 

pitanje izmjene iznijelo pred nju potrebno je stvoriti zaključak o sazivanju takve konferencije u 

1. općoj skupštini – 2/3 većinom svih članica UN-a
2. Vijeću sigurnosti – običnom većinom od 9 glasova, i nije potreban pristanak svih stalnih 

članica
- za pokretanje postupka izmjene dovoljno je stavljanje prijedloga za izmjenu na dnevni red

3.

- obvezatnim stavljanjem pitanja o reviziji na dnevni red - Povelja određuje da ako se konferencija 

ne održi do 10.-og zasjedanja Opće skupštine, prijedlog o njenom sazivanju obvezatno staviti na dnevni red 
10.-og zasjedanja, pa je tada za sazivanje konferencije dovoljam zaključak obične većine

2. ZAKLJUČAK O TEKSTU IZMJENE

- o tekstu izmjene odlučuje se :

1. u općoj skupšini 2/3 većinom svih članica UN-a
2. na konferenciji za reviziju 2/3 većinom predanih glasova

3. POSTUPAK STAVLJANJA NA SNAGU



u postupku stavljanja na snagu , u oba slučaja (opća skupšina i konferencija) potrebno je da zaključenu 
izjavu ratificira 2/3 svih država članica, među kojima moraju biti sve stalne članice Vijeća sigurnosti



pošto zaključene izmjene stupe na snagu, vrijedi izmijenjena Povelja za sve članice UN-a, s time što 
nezadovoljna članica može u tom slučaju jedino istupiti iz organizacije (ali to nije izrijekom 
predviđeno u Povelji)



formalna izmjena Povelje postala je potrebna zbog naglog povećanja broja članova organizacije i želje 
da se pravednije osigura zastupstvo svih dijelova svijeta u glavnim organima organizacije



 tako su 1963.g. izmijenjeni neki članci Povelje time što je povećan broj članova Vijeća sigurnosti I 
Gospodarskog i socijalnog vijeća i povećan najmanji broj glasova potrebnih za stvaranje zaključaka 
Vijeća sigurnosti.



 može se reći da je Povelja doživjela mnogo promjena u praksi, bilo tako da su se neke odredbe nisu 
provele u život ili tako da su se primjenjivale drugačije nego bi to odgovaralo slovu Povelje, i zato je 
neki nazivaju ŽIVOM POVELJOM  -  LIVING CHARTER

№. 58. 

              OPĆI POGLEDI

             .

Ujedinjeni narodi stvoreni su sa svrhom da ostvare 

određene zadatke

 :  

29

www.nasciturus.com

- države pristupaju po svojoj slobodnoj odluci a organizacija ih nije dužna primiti, tj iako ispunjava sve 
uvjete kandidat može biti odbijen
 - o uvjetima, tj o primanju novih članova odlučuje Opća skupština 

dvotrećinskom većinom glasova a na 

prijedlog Vijeća sigurnosti- 

ono odlučuje većinom od 9 glasova uključujući stalne članove

- Povelja poznaje 

mogućnost 

isključenja

i 

suspenzij

e

 članskih prava, ali ništa ne govori o dobrovoljnom 

istupanju iz članstva – ali smatra se da je ono moguće
- paksa je to pitanje riješila u pozitivnom smislu. Indonezija je 1965 najavila svoje istupanje i ono se može 
smatrati zbog raznih postupaka organizacije kao prihvaćeno. Indonezija se ipak 1966 vratila.

   isključenje člana

  je kazna za sustavno kršenje načela Povelje. 

- isključenje predlaže 

Vijeće sigurnosti

 a zaključuje ga 

Opća skupština

- ono 

na snagu stupa odmah

 i isključeni član više nema nikakvih članskih prava ni dužnosti.

- isključena država može opet postati članom po redovitom postupku primanja, te bi u tom slučaju Opća 
skupšina trebala opozvati ili ukinuti svoj zaključak o isključenju

suspenzija članskih prava 

sustiže državu protiv koje je Vijeće sigurnosti poduzelo 

preventivnu ili prinudnu akciju 

- predlaže je Vijeće sigurnosti i izriče Opća skupština
- postoje prava koja se ne mogu suspendirati, a to su:

a) pravo sudjelovanja u Vijeću sigurnosti ili Općj skupštini
b) sudjelovanje pred Međunarodnim sudom

- suspenzija prestaje zaključkom vijeća sigurnosti vraćaju joj se članska prava
- postoji i 

tzv. mala suspenzija

 kao posljedica zaostataka u članskim prilozima preko 2.g

- takva država gubi pravo glasa u Općoj skupštini ali ne i u drugim organima 
- Opća skupština može ostaviti pravo glasa ako se uvjeri da prinos nije plaćen zbog neskrivljenih prilika

PRAVO ČLANOVA UN-a

1. suverenost, jednakost, nezavisnost i opstanak država članica -

- osnivanje UN nije dirnulo ni u  jedno od temeljnih načela međunarodnog pravnog poretka 
- jer zabranjuje svaku upotrebu sile i štiti članice od napada na njihovu teritorijalnu cjelovitost i 

političku nezavisnost

2. pravo individualne i kolektivne samoobrane

 - u slučaju oružanog napada  dok god Vijeće sigurnosti ne 

bi poduzelo mjere za očuvanje mira

3. unutrašnja nadležnost članica

 - u Povelji nema ni jedne odredbe koja bi ovlastila UN da se miješaju u 

pitanja koja spadaju u djelokrug vlasti svake od država. 

4. pravo sudjelovanja na Općoj skupštini: 

- pravo sastavljanja prijedloga, 
- pravo raspravljanja 
- pravo glasa 
- pravo biti biran u različite organe UN. 

5. 

država koja nije članica

 Vijeća sigurnosti ili Gospodarskog i socijalnog vijeća 

mora se pozvati na 

sudjelovanje na raspravama jednog ili drugog od tih vijeća kad god se raspravlja neko pitanje koje tu 
državu naročito zanima. 

- pozvana država nema pri tome pravo glasa, osim kad se raspravlja o upotrebi oružanih snaga
- postupak ovjeravanja punomoći daje priliku državama članicama da zaključkom većine izraze 

svoje političko neraspoloženje prema vladi ili ili ponašanju neke članice

31

www.nasciturus.com

6. pravo iznijeti svoj spor u pitanjima održavanja mira i sigurnosti pred VS

 ukoliko druga sredstva 

rješavanja nisu uspjela.

7. pravo skrenuti pažnju Vijeća sigurnosti ili Opće skupštine

 na svaku situaciju koja bi mogla ugroziti 

održanje svjetskog mira i sigurnosti (i kad nije izravno zainteresirana za spor)

DUŽNOSTI ČLANICA

- dužnosti se vezuju uz glavni zadatak organizacije - 

osiguranje mira i sigurnosti

- ovamo spadaju 

1.

dužnosti održavanja međusobnog mira i dobrog susjedstva, 

2.

rješavanje sporova mirnim putem, 

3.

uzdržavanje od prijetnje upotrebe i upoterebe sile (osim u općem interesu),

4.

sudjelovanje u zajedničkim mjerama organizacije u osiguranju mira, 

5.

obvezne su izvoditi odluke Vijeća sigurnosti u skladu sa Poveljom. 

6.

moraju iznijeti svoj spor pred Vijeće sigurnosti ako nije uspjelo drugo mirno rješenje spora

- Postoje još i 

obveze prema organizaciji

: plaćanje članskih prinosa, poštovanje pravne sposobnosti 

organizacije, njezinih povlastica i povlastica zajamčenih službenicima i predstanicima.

№. 60. POSEBAN POLOŽAJ STALNIH ČLANOVA VIJEĆA SIGURNOSTI              A-32

- velike su države za sebe osigurale poseban položaj ne samo u Vijeću sigurnosti nego i u čitavoj 
organizaciji. 
- temeljna misao Organizacije UN-a se nalazi u pretpostavci da velike države imaju stvarno najveće 
mogućnosti oružanja i utjecaja na svjetski mir koji ovisi o njihovoj volji i zajedničkoj akciji 

- poseban se 

položaj nekih velikih sila

  očituje unutar  Vijeća sigurnosti:

1. velike su države 

njegovi stalni članovi

 dok druge države ulaze u njega samo privremeno na temelju 

izbora - one se ne mogu svrgnuti s tog položaja bez izmjene Povelje i vlastite privole. 
2. nijedna 

meritorna odluka

 vijeća 

ne

 može biti stvorena 

bez njihovog pristanka

. - povlašteni položaj im 

ne pripada zajednički već svakoj posebno
3.  neki 

važni zaključci 

tijela UN 

ne

 mogu biti 

donešeni

 bez prethodnog zaključka Vijeća sigurnosti. 

4. isto vrijedi i za 

postupak izmjene

 Povelje. 

- velike države ulaze po svom iznimnom položaju i u neke druge organe UN - npr. u Starateljsko vijeće a i 
u specijaliziranim ustanovama imaju poseban položaj

- no najvažniji je poseban položaj velikih sila u 

sustavu prinudnih mjera za održanje mira i sigurnosti

. 

Povelja im već kod pripremanja tih mjera osigurava vodstvo. 
- izrada osnova za te mjere je povjerena 

Odboru vojnog štaba

 koji sastavljaju pročelnici vojnih štabova pet 

velikih sila, stalnih članica Vijeća sigurnosti
- tako da oni sami sastavljaju i utvrđuju raspored oružanih snaga koje bi vijeće sigurnosti moglo staviti u 
kretanje
- Vijeće mora te osnove odobriti ( a ako se raspored tiče sudjelovanja vojnih snaga drugih država, one se 
moraju pozvati u Vijeće na rspravljanje i potrebno je da one daju svoj pristanak u pogledu takvog 
sudjelovanja)
- kada dođe do provođenja prisilnih mjera, strategijsku odgovornost i rukovođenje opet preuzimaju štabovi 
5 sila

- takav poseban položaj velikih sila izaziva kritiku i nije demokratičan niti je  u duhu načela o jednakosti 
država ali je ipak činjenica da velike države po broju stanovništva, industrijskom i vojnom potencijalu, 
financijskim i ostalim mogućnostima zaslužuju poseban tretman i drugačiji položaj od ostalih. 

32

www.nasciturus.com

5.

po načinu stvaranja su neki organi 

u cijelosti

  izborni

 a neki su to samo 

djelomično,

6.

 pobočni organi; 

a)

specijalizirane ustanove

 - a to su samostalne organizacije koje imaju svoj krug članova, svoje 

organe upravljanja i odlučivanja te svoje financije- njihova se veza s UN uređuje posebnim 
sporazumima koje odobrava s jedne strane UN a s druge strane nadležni organ svake od tih 
ustanova

b)

organi koje osnovao UN

 – u kojima UN ima jači utjecaj i jače je povezan s njim (npr UNICEF)

7.

razlikujemo one 

čije su odluke obvezatne

 (npr. Međunarodni sud i Vijeće sigurnosti) i one 

čije su 

odluke samo savjetodavnog karaktera

 Opća skupština izdaje samo preporuke i djeluje svojim 

ugledom, a Gospodarsko i socijalno , te Starateljsko vijeće izdaju samo preporuke).

8.

razlikovanje po 

važnosti:

Opća skupština, Vijeće sigurnosti - su politički organi
Gospodarsko i socijalno,  Starateljsko vijeće, Tajništvo = tehnički organi
Međunarodni su pravosudni organi

9.

sastavljeni od predstavnika svih zemalja /Opća skupština, i njena glavni odbori) -  i drugi sastavljeni 
od manjeg broja država  -  a određuju se izborom ili ulčaze po nekim drugim osobinama (stalne članice 
Vijeća sigurnosti)

- u svim se ovim organima prilikom njihovog popunjavanja pazi na raspodjelu svijeta po kontinentima, po 
stupnju gospodarske razvijenosti, po pripadnosti različitim krugovima kulture, pripadnosti različitim 
pravnim sustavima ili političkim grupacijama.

№. 63. 

 OPĆA SKUPŠTINA

                               A-34

= povremeni, periodički sastanak svih država članica

A.   SASTAV

-  diplomatska konferencija na kojoj svaka delegacija zastupa pravo svoje države i radi po uputama svoje 
vlade. 
- na njoj zasjedaju jedino 

države članice

 i samo one imaju pravo raspravljati i odlučivati o pitanjima iz 

nedležnosti Opće skupštine,  a 

mogu joj prisustvovati i države promatrači

 ukoliko se radi o nekom sporu za 

koji su životno zainteresirane, ali moraju unaprijed prihvatiti obveze mirnog rješavanja spora koje Povelja 
nameće državama članicama, i nečlanica nema pravo glasa
- države na Općoj skupštini zastupaju delegati a Povelja ograničava njihov broj na 

najviše pet

 i to samo na 

opunomoćene delegate. 
- svaka delegacija može imati još i pet delegata bez punomoći i isto toliko stručnjaka i savjetnika
- ona se sastaje 

jednom godišnje

 na 

redovitom zasjedanju

u sjedištu organizacije ali se može dogovoriti i 

neko drugo mjesto. 

postoji još i 

tzv. izvanredno zasjedanje

 koje zahtjeva 

a) VS 
b) većina članova 

- i saziva je glavni tajnik u roku od 15 dana nakon stavljanja zahtjeva

- rezolucija o zajedničkoj akciji za mir “uniting for peace“ je uvela i 

hitno izvanredno zasjedanje

 koje se 

primjenjuje u slučajevima svjetskih kriza a održava se u roku od 24 sata nakon što je glavni tajnik primio 
zahtjev za zasjedanjemod sazivanja
- prvi put je primjenjena 1956. kada je zbog napada na Egipat Vijeće sigurnosti na prijelog Jugoslavije 
hitno sazvalo zasjedanje Opće skupštine

B.   DJELOKRUG

1.nadležnost opće skupštine je:

a) 

opća

 – jer obuhvaća sve što ulazi u djelatnost UN-a (čl. 10. GENERALNA KLAUZULA – može 

raspravljati o svakom pitanju ili predmetu koji ulazi u okvir Povelje)

34

www.nasciturus.com

b) 

supsidijarna 

– jer je nadležna za sva pitanja za koja nije ustanovljena nadležnost niti jednog 

drugogo organa, i jer dok vijeće sigurnosti vrši funkcije koje su mu dodijeljene Poveljom u vezi s nekim 
sporom, Opća skupština ne može davati nakakve preporuke glede tog spora, osim ako to Vijeće sigurnosti 
ne zatraži

c) 

 konkurirajuća – 

jer konkurira drugim organima, ali samo raspravljajući  i davajući preporuke, 

jer ona NEMA pravo samostalnog i konačnog odlučivanja  - zato i ne postoji dvostruki kolosijek za 
rješavanje onih pitanja koja spadaju u nadležnost  drugih organa. 

- opća skupština nije nadređena drugim organima i ustanovama, ali MOŽE im davati smjernice 

rada. 
 -ta je njezina djelatnost olakšana time što svi glavni organi UN moraju Općoj skupštini podnositi godišnje 
i po potrebi specijalne izvještaje

2

.  od 

posebnih zadataka

 koji ulaze u 

djelokrug rada OS

 treba na prvom mjestu spomenute 

one 

koji se odnose na održanje mira

:

1.

raspravljanje općih načela međunarodne suradnje u održanju međunarodnog mira i sigurnosti

2.

raspravljanje o konkretnim pitanjima i slučajevima iznesenim pred nju  -  s tim da ne daje 
preporuke dok Vijeće sigurnosti raspravlja o tom pitanju,

3.

skretanje pažnje Vijeć sigurnosti na slučajeve koji bi mogli ugroziti međunarodni mir i sigurnost,

4.

preporučivanje mjera za mirno poravnanje svake situacije koja bi mogla narušiti opće blagostanje i 
prijateljske odnose.

3.  drugi krug posebnih zadataka je međunarodna suradnja na političkom polju

- proučavanje i davanje preporuka radi promicanja međunarodne suradnje na ekonomskim, 

socijalnim, kulturnim, prosvjetnim i zdravstvenim  poljima 

- pomaganje  ostvarenja prava čovjeka i temeljnih sloboda za sve, bez bilo kakve diskriminacije
- kodifikacije međunarodnog prava

4.

  vrhovni organ UN-a  za pitanja starateljstva

 (osim strategijskih područja) i 

nesamostalnih 

područja 

- pomaže joj Starateljsko vijeće
- osnovana je i posebna komisija z aispitivanje izvještaja, a kasnije i drugi pomoćni organi
- djelatnost joj ide u pravsu dekolonizacje 

5. sudjeluje i u ustavotvornom postupku 

- nadležna je za izmjenu Povelje 
- zajedno s Vijećem sigurnosti daje inicijativu za sazivanje konferencije za reviziju Povelje

6.  

prima i razmatra godišnje i posebne izvještaje

 Vijeća sigurnosti koje obuhvaćaju prikaz mjera o 

kojima je Vijeće odlučilo i koje je poduzelo radi održavanja međunarodnog mira i sigurnosti, a prima i 
razmatra izvještaje ostalih organa UN-a

7.  Opća skupština je 

demokratski organ UN-a

, jer svaki član u njoj može doći do riječi

8.  u njen djelokrug  ulaze i mnoga 

organizacijska i upravna pitanja

:

1.

pitanje članstva: primanje, suspenzija i isključenje,

2.

izbor članova za Gospodarsko i socijalno vijeće a djelomično i za Vijeće sigurnosti,

3.

da je vrhovni financijski organ UN,

4.

raspravlja i daje preporuke za provođenje propisa Povelje o povlasticama UN, predstavnika 

država i službenika organizacije,

5.

daje opća i posebna ovlaštenja drugim organima UN i specijaliziranim ustanovama da mogu 

tražiti savjetodavno mišljenje Međunarodnog suda.

C. POSLOVANJE

35

www.nasciturus.com

1.

pošto u  Vijeću ne sjede sve države članice UN-a, Povelja jamči svima državama članicama da se 
bar neka pitanja koja ih se tiču ne rješavaju bez njihova saslušanja – kada se pred vijećem raspravlja 
o nekom predmetu kod kojeg su u pitanju posebni interesi neke države koja nije članica Vijeća-  
time što je pozvana , država nema pravo glasa

2.

isto tako, kada se pred Vijećem raspravlja neki spor u kojem sudjeluje jedna ili više država ćlanica 
UN-a koje u tom trenutku nisu članice Vijeća te države se pozivaju na rspravljanje ali nemaju pravo 
glasa 

3.

u nekim okolnostima  poziva se zainteresirana država bez obzira na to da li je članica UN-a ili nije, 
ali uz preduvjet da je ta država stranka spora koji se raspravlja pred Vijećem sigurnosti  -  ali ona 
nema pravo glasa pri odlučivanju

4.

svaka se država članica UN-a poziva u Vijeće kada se dolučuje o upotrebi njenih oružanih snaga u 
akcijama što ih je odredilo Vijeće

C)  DJELOKRUG RADA 

- nadležnost Vijeća sigurnosti ostala je ograničena samo na neka pitanja ali ono zato 

vrši najvažnije 

funkcije u UN

 i ti su mu poslovi dani u 

isključivu nadležnost

 s jakim ovlastima da 

stvara za članove 

obvezatne odluke

-1.

osnovni i glavni  je zadatak

  održavanje međunarodnog mira i sigurnosti i to brzim i djelotvornim 

akcijama. 

- 

2

. Vijeće sigurnosti izrađuje u suradnji s Odborom vojnog štaba 

nacrte o uvođenju sustava za 

reguliranje oružanja

 a sa svrhom da se njegovim ograničavanjem pomogne održanje svjetskog mira i 

sigurnosti.

- 3.

poslovi posebne nadležnosti

 Vijeća sigurnosti su:

1.

odluka o održavanju sjednica VS izvan sjedišta UN

2.

ponovno uspostavljanje vršenja članskih prava članicama kojima su bila privremeno obustavljena 
zaključkom OS,

3.

odluka o pozivanju članica i nečlanica UN na raspravu pred VS,

4.

nadzor nad djelovanjem regionalnih sporazuma,

5.

strategijska pitanja strategijskih područja,

6.

određivanje uvjeta za pristupanje Međunarodnom sudu i 

7.

osiguranje izvršenja presude Međunarodnog suda

8.

traženje savjetodavnih mišljenja od Suda

- međunarodnim se aktima mogu Vijeću sigurnosti povjeriti i druge djelatnosti, trajne ili jednokratne.

D)  POSLOVANJE

- Vijeće sigurnosti mora biti sposobno 

raditi brzo

  kada se pojavi opasnost za mir i zato je Povelja odredila 

da 

ono bude stalno na okupu

, odnosno da postoji 

mogućnost sastanka u svakom času

. 

- Za tu svrhu Povelja propisuje da 

svaki član VS

u svako doba

 ima prisutnog predstavnika u sjedištu 

organizacije
- Jasno je da se sastanci održavaju samo onda kada se pojavi potreba da se raspravi neko pitanje a iskustvo 
pokazuje da se sjednice mogu sazvati za najkraće vrijeme.
- 

sjednice saziva

 predsjednik

 koji se mijenja svakog mjeseca prema abecednom redu imena država članica

predsjednik mora sazvati sjednicu 

- na zahtjev bilo koje članice Vijeća
- kad je pred Vijeće iznesen neki spor ili situacija 
- kada OS uputi vijeću neku preporuku ili pitanje.

- najvažniji propis o poslovanju

 Vijeća sigurnosti je 

propis o broju glasova

 potrebnih za stvaranje 

pravovaljanih zaključaka. 
- Povelja razlikuje: 

1. proceduralne odluke

37

www.nasciturus.com

2. meritorne odluke -  odluke o samoj stvari 

- za stvaranje 

pravovaljanih zaključaka u pitanjima postupka

 potrebni su glasovi 

devet članica

 Vijeća dok 

- za 

meritorne odluke

 trebaju i 

svi glasovi stalnih članica. 

- vidimo da tu postoji 

tzv. pravo veta

 ali je praksa ustalila običaj da stvar može proći i ako se stalna članica 

uzdrži od glasanja
- da bi se znalo je li neko pitanje preoceduralno ili meritorno smatra se kao rješavanje o meritumu, te  tu 
može nastati tzv dvostruki veto, naime, stalna članica može svojim negativnim glasom spriječiti stvaranje 
odluke da se neko pitanje oglasi kao pitanje postupka, pa ono time postaje meritorno, a zatim pri samom 
odlučivanju o stvari može jednim protivnim glaosm spriječiti stvaranje predloženog ili bilo kojeg drugog 
zaključka

PITANJE POSTUPKA

  je ono pitanje koje je potrebno rješiti da da bi Vijeće sigurnosti moglo raditi: 

usvajanje ili izmjena poslovnika, način odabiranja predsjednika, određivanje mjesta sastanka, pozivanje 
zainteresiranih država koje nisu članice Vijeća, odlučivanje o stavljanju nekog pitanja na dnevni red, i sl...

MERITORNO PITANJE

 je svako ono pitanje koje pr3lazi okvir pitanja postupka, jer su to sve odluke koje 

mogu imati važne političke posljedice pa čak i takve koje mogu dovesti do prinudnih mjera

- isto je tako praksa uvela i razliku između spora i situacije. 
- to je važno jer 

stranke u sporu

nemaju pravo glasa

 za razliku od 

situacije

 kada 

to pravo imaju

 - zato je 

vrlo važno da se jasno odredi što je spor a što situacija.

№. 65.                                POMOĆNI ORGANI VIJEĆA SIGURNOSTI

-Povelja ovlašćuje Vijeće da stvara pomoćne organe koje smatra potrebnim za vršenje svojih funkcija

- sastav

: pojedinci koji su imenovani u osobnom svojstvu ili kao predstavnici država

1. Vijeće je osnovalo 

nekoliko odbora i komisija

 s trajnim ili prolaznim zadatkom:

- 

komisije ad hoc

 su osnovane za potrebe rješavanja pojedinih sporova kojima se bavilo Vijeće , npr 

za Indoneziju, Indiju, Pakistan

- 

stalni odbori

 su - Odbor stručnjaka za pitanje postupka

- Odbor za primanje novih članica

2. Vijeće se može služiti i 

Komisijama koje je  odredila Opća skupština 

Komisija promatrača mira
Komisija za kolektivne mjere

3.  prema Povelji pomoćni organ je 

Odbor vojnog štaba

- sastavljen od poglavara glavnih štabova 5 država koje su stalne članice, ili od njihovih zamjenika
- zadatak : da savjetuje i pomaže Vijeću  u svim pitanjima vojnih sredstava potrebnih za održavanje 

međunarodnog mira, upotrebe vojnih snaga, zapovijedanja vojnim snagama, uređenje oružanja i 
razoružanja

№. 66. 

 GOSPODARSKO I SOCIJALNO VIJEĆE

                               C-4

- ovo Vijeće služi pozitivnoj suradnji UN a zasnovano je kao poseban glavni organ UN i Povelja predviđa 
za njega vrlo razgranatu djelatnost:

1.

podizanje životnog standarda, punog zapošljavanja i gospodarskog i socijalnog razvitka,

2.

rješavanje međunarodnih gospodarskih, socijalnih i zdravstvenih problema , kao i međunarodnu 
suradnju na polju kulture i odgoja,

3.

opće i stvarno poštivanje prava čovjeka i osnovnih sloboda bez razlika u spolu, rasi , jeziku ili vjeri

38

www.nasciturus.com

4.

donosi odluke

 u skladu sa starateljskim ugovorima.

- iz ovog se vidi da je uloga Starateljskog vijeća zapravo 

pomoćno-tehnička

 i zato Povelja kaže da Vijeće 

pomaže

 Općoj skupštini u izvršavanju njezinih zadataka

- Povelja određuje da u sastav Vijeća uđu naročito kvalificirane osobe kao zastuonici država članica
- uz poslove i zadaće koje Vijeću pripadaju po samoj Povelji, povjeravani su mu i neki poslovi koji se ne 
odnose na starateljska područja - ispitivanje izvješća o Jugozapadnoj Africi ili pitanje posebnog režima 
grada Jeruzalema.

№. 68. 

 TAJNIŠTVO

                                     C-6

- tajništvo je 

činovnički aparat

 koji služi svim ostalim organim UN za 

obavljanje pripremne i tehničke 

službe

, kao i za izvršenje mnogih njihovih odluka 

- u tom je smislu Tajništvo UN 

pomoćni i izvršni organ

 UN. 

- na čelu Tajništva je 

glavni tajnik

 koji ima naročito važnu ulogu u ukupnom djelovanju UN. Povelja UN i 

mnogi drugi međunarodni akti povjeravaju niz zadaća glavnom tajniku a ne tajništvu tako da je zapravo 
sam glavni tajnik organ UN a Tajništvo je njegov ured.

Propisi za ustrojstvo i djelovanje:

1.

temeljne odredbe Povelje o Tajništvu 

2.

propisi o imenovanju i položaju glavnog tajnika i osoblja koje izdaje OS

3.

potanji propisi- pravilnici – koje izdaje sam Tajnik

4.

propisi o međunarodnom položaju i zaštiti osoba koje se većinom utvrđuju u međunarodnim 
ugovorima

SASTAV

- tajnika imenuje Opća skupština na prijedlog Vijeća sigurnosti.
- OS je prigodom prvog imenovanja izjavila da je korisno da VS iznese ime samo jednog kandidata i to je 
otada postao običaj
- tako se izbor glavnog tajnika zapravo dogovara izvan sjednica ali je pri tom naročito važno da se 
osiguraju glasovi svih stalnih članica Vijeća sigurnosti.

- uz glavnog tajnika postoji u Tajništvu i potreban broj činovničkog osoblja koje imenuje glavni tajnik u 
skladu s općim propisima koje izrađuje OS.

NEZAVISNOST

 Tajništva osigurana je:

1. glavni tajnik i osoblje ne moraju ni tražiti ni primati bilo kakve upute od bilo  koje vlade ili vlasti izvan 
UN
2. države članice su izrijekom obvezane da ne nastoje utjecati na osoblje tajništva u vršenju njegovih 
zadataka

posebni zadaci

  glavnog tajnika, odnosno Tajništva:

1. podnošenje 

OS godišnjeg izvještaja

 o cjelokupnoj djelatnosti UN,

2.

skretanje pažnje VS

 na svaki predmet koji bi mogao ugroziti postojanje međunarodnog mira,

3.

podnošenje OS

 uz odobrenje VS 

obavijesti o predmetima koji se odnose na održanje 

međunarodnog mira i sigurnosti

,

4.

obavještavanje

 o prestanku bavljenja nekim predmetom,

5. primanje redovitih izvještaja o nesamoupravnim područjima,
6. registracija i objavljivanje međunarodnih ugovora.
7. služba veze sa specijaliziranim ustanovama i drugim međunarodnim organizacijama
8. unutrašnja djelatnost koja se sastoji u sakupljanju obavještaja i materijala, u njihovu proučavanju i 

sređivanju, o pripremanju rada različitih organa, međunarodnih konferencija...

40

www.nasciturus.com

- u krugu tako formalno označenih zadataka glavni su tajnici imali važnu političku ulogu i često su 
djelovali svojim inicijativama pri rješavanju važnih pitanja i izglađivanju sukoba. Glavni je tajnik svojim 
osobnim posredovanjem ili preko svojih poslanika intervenirao u mnogim prilikama iako je to  djelovanje 
u više navrata bilo predmetom kritike, naročito od strane država članica Vijeća sigurnosti.

№. 69. 

 MEĐUNARODNI SUD

                                  A-38

1. Pakt Lige naroda je predviđao stalni međunarodni sud - 

Stalni sud međunarodne pravde

 - osnovan je 

na 

temelju 

Statuta 1920.g

. i djelovao je u Haagu 

od 1922.g. pa do okupacije Nizozemske

. 

2. po njegovu uzoru osnovan je 

Poveljom UN

 novi 

Međunarodni sud

 i opet sa 

sjedištem u Haagu

. 

- ustrojbeni propisi novog suda su sadržani u 

Statutu

 od 70 članaka koji su sastavni 

dio Povelje 

UN

., a 

ostale propise izdaje sam sud

- SVI članovi UN_a su stranke Statuta Međunarodnog suda

- stranka koja nije članica UN-a može postati  stranka Statute uz uvjete koje je za svaki pojedini slučaj 
određuje Opća skupština
- ništa u Povelji UN-a ne sprječava članove UN-a da rješavanje svojih sporova povjere sudovima na 
temelju sporazuma koji već postoje ili će se sklopiti u budućnosti

ČLANOVI

sud ima 15 članova
članove suda biraju Opća skupština i Vijeće  sigurnosti UN-a 
kandidiranje vrše nacionalne grupe 

Stalnog arbitražnog suda 

kod članova UN-a koji nisu zastupani u Stalnom arbitražnom sudu, kandidate predlažu nacionalne 
grupe (kandidaciona tijela) što ih je u tu svrhu imenovala njihova vlada  -  ona su sastavljena od 
osoba koja je ta država stavila na popis Stalnog arbitražnog suda ( a ako neka država nije potpisnica 
Haaške konvencije po kojoj djeluje, ona imenuje kandidacioni odbor ad hoc)

- za suce se traži 

visoka moralna i stručna kvalifikacija

-1.) kao stručna kvalifikacija se traži da kandidat ima 

preduvjete za izbor na najviše sudačke funkcije u 

svojoj državi.

- 2.) ili da uživa glas kao pravnik na polju međunarodnog prav

-

 Sud se obnavlja svake treće godine u 

jednoj trećini

 a suci se biraju na 

mandat od 9 godina

. 

NEZAVISNOST SUDACA

- suci su nezavisni, i njihova je nezavisnost zajamčena Statutom i materijaklno i moralno 
- mogu se sa svog položaja maknuti samo jednoglasnim zaključkom sudačkog zbora , tj ostalih sudaca koji 
sudjeluju u raspravi o tom pitanju
- oni uživaju 

diplomatske povlastice

 i primaju plaću od UN. 

- isto tako i sve troškove suda podmiruje UN.
- država koja nije član UN mora dati doprinos za troškove Suda ako postane strankom Statuta ili ako izađe 
pred sud u nekom sporu (svaka stranka sama snosi svoje troškove postupka)

- 

zabranjeno im je

 vršiti bilo kakvu političku ili upravnu funkciju, ili u bilo kakvoj parnici raditi kao 

zastupnik, pravni savjetnik ili odvjetnik

- ukoliko u raspravi pred Sudom sudjeluje neka država koja u tom času nema svog pripadnika u sastavu 
Suda, ta država ima pravo imenovati 

suca ad hoc (nacionalnog suca)

 koji ulazi u sudački zbor za 

raspravljanje tog predmeta i ima jednaka prava kao i svaki redoviti sudac.

41

www.nasciturus.com

čiji se zahtjev temelji na nekom pravnom propisu ili ugovoru, a spor se sastoji u tome da  druga 
stranka želi izmjenu tog pravnog stanja. 

&

Primjer za to je stajalište Velike Britanije prema Gvatemali koja je predlagala Gvatemali 
da se spor o Britanskome Hondurasu iznese pred međunarodni sud i s tom je namjerom čak 
dala izjavu o prihvaćanju nadležnosti tog suda za sve sporove o granicama Britanskog 
Hondurasa.



Nadalje, postoji i 

zahtjev za mirnom izmjenom propisa (peaceful change)

 koji važe a da bi se 

izgladili sukobi koji nastaju razvojem prilika.



Većinu sporova rješavaju države same i to nakon kraćih ili dužih pregovora. 

IZRAVNI PREGOVORI

  su normalan način rješavanja najvećeg dijela spornih pitanja koja se pojavljuju 

među subjektima međunarodnog prava gotovo svakog dana.



Pregovori se mogu voditi na različitim razinama predstavnika stranaka spora (predsjednici vlada, 
ministri vanjskih poslova, diplomatski predstavnici). Mogu biti 

dvostrani

 ali se može pregovarati i 

na međunarodnim 

konferencijama

. Stranke su jedino 

obvezne pregovarati u dobroj vjeri



Međunarodni ugovori

 mogu predvidjeti pregovore kao 

jedino sredstvo

 ili kao 

jedno od mogućih 

sredstava

 mirnog rješavanja sporova – u ovom drugom slučaju strankama budućih sporova nalažu 

da spor pokušaju riješiti pregovorima prije nego upotrijebe druga sredstva.



   čl. 33. Povelje un-a pregovori se spominju kao prvi u nizu sredstava mirnog rješavanja sporova, 

ali se strankama spora prepušta izbor sredstava kojima će se i kada poslužiti.



Osim izravnih pregovora, međunarodna je praksa s vremenom izgradila nekoliko tipova postupaka 
koji bi strankama trebali olakšati rješenje sporova. Ta se sredstva upotrebljavaju tek onda kada nije 
uspjelo redovito diplomatsko sporazumijevanje. 



 Države mogu na to pristati i 

kada je izbio

 oružani sukob i u tom slučaju govorimo o 

retablirajućem 

(naknadnom) rješavanju sporova

, za razliku od 

preventivnog djelovanja

 u ostalim slučajevima. Ta 

sredstva olakšavaju ili pomažu strankama da svoj spor riješe na miran način.



Sredstva mirnog rješavanja sporova u međunarodnom pravu samo se 

stavljaju na raspolaganje 

strankama

 koje ih 

nisu obavezne prihvatiti

, za njihovu je upotrebu 

uvijek potreban pristanak 

stranaka

.  



 U deklaraciji sedam načela 1970. Kao i u povelji kao osnovni razlog obveze mirnog rješavanja 
spora navodi se 

izbjegavanje ugrožavanja međunarodnog mira, sigurnosti i pravde

. U deklaraciji se 

utvrđuje i opća obveza država da 

traže pravodobno i pravično rješavanje

 svojim međunarodnih 

sporova.

   Mnogi pisci razlikuju dipomatska i sudska sredstva rješavanja sporova;

1.

   diplomatska sredstva rješavanja sporova

 – ona u kojima spore stranke same ili uz pomoć nekog 

trećeg nastoje utvrditi činjenice spora, približiti svoja stajališta i naći kompromisno rješenje.

- rezultat rasprave spora diplomatskim sredstvima su 

prijedlozi

 strankama za njegovo 

rješavanje.

( tu spadaju : 

izravni pregovori, posredovanje, istraga, mirenje

 )

2.

   sudska sredstva rješavanja sporova

 – sredstva kod kojih stranke prepuštaju nekom objektivnom 

forumu da svojom obvezujućom odlukom riješi spor .

Rezultat rasprave spora diplomatskim sredstvima su 

PRIJEDLOZI

 strankama za njegovo rješenje, a 

sudska sredstva donose 

ODLUKU

 o tome kako stranke spora moraju postupiti konačno rješavajući 

spor.

( tu spadaju : 

izravnavanje, arbitraža i rješavanje sporova pred međunarodnim 

sudovima

 )

43

www.nasciturus.com



Ovdje moramo voditi računa i o raznovrsnosti subjekata međunarodnog prava, jer ne samo države 
već i drugi subjekti međunarodnog prava akivno sudjeluju u rješavanju tuđih sporova, različiti 
međunarodni organizmi, Sveta Stolica, nevladine organizacije.

№. 81. 

 POSREDOVANJE

                                 C-11

U Haškoj konvenciji o mirnom rješavanju međunarodnih sporova 

POSREDOVANJE

 je opisano kao 

djelovanje jedne ili više država koje nisu umješane u spor, s pomoću kojeg one nastoje pomiriti 
suprotstavljena stajališta i ublažitit napetost između država u sporu, kako bi se spor miroljubivo riješio. 



Nakon osnivanja Lige naroda ulogu posredovanja više nemaju države pojedinačno već organi te 
organizacije. 



Danas 

osim država pojedinačno posreduju i organi UN-a

 (Vijeće sigurnosti, Opća skupština, glavni 

tajnik) ili po njima imenovani pojedinci ili grupe.



 Posredovati mogu i 

druge univerzalne međunarodne organizacije, regionalne organizacije, Sveta 

Stolica

.



Posredovanje se sastoji u 

prenošenju i tumačenju zahtjeva, odgovora i prijedloga između stranaka

, 

u 

davanju savjeta i prijedloga stranka spora

, s pomoću kojih se nastoje približiti njihova stajališta i 

omogućiti sporazumno rješavanje spora.

 Razlikuju se:

1.

dobre usluge

 - ograničavanje samo na savjetovanje, nagovaranje jedne ili obje stranke i prenošenje 

poruka između stranaka

2.

posredovanje (medijacija)

 – 

u užem smislu bi značilo aktivniju ulogu u sporu, samostalno 

donošenje i nuđenje rješenja, a ne ograničavanje na nagovaranje i prenošenje poruka.



Između dobrih usluga i posredovanja u užem smislu ima toliko prijelaznih oblika da je teško postaviti 
granicu. Bitne razlike nema pa možemo reći da se radi o jedinstvenom sredstvu posredovanja s 
bogatom ljestvicom različite primjene u praksi. Ako su pregovori zainteresiranih države u tijeku 
posrednik nastoji da se uspješno završe, a ako su pregovori prekinuti onda posrednik teži da se oni 
nastave.



Posredovanje se može ponuditi 

iz vlastite pobude

 ali i 

na zamolbu stranaka

, bilo jedne od njih ili obje 

zajedno. 



Katkada se radi posredovanje sazivaju se i  kongresi i konferencije(Berlinski kongres 1878.), i mirovne 
konferencije su se često sastajale posredovanjem neke države među zaraćenim stranama (Pariški 
kongres 1856.)



U UN takvo djelovanje Vijeća sigurnosti (poserdovanje) može potaknuti svaka 

stranka spora

, čak i ako 

nije članica UN-a, 

svaka članica UN-a ili glavnik UN-a



U nekim slučajevima posredovanje Vijeća sigurnosti će biti 

biti traženo

 a u nekim slučajevima će 

biti 

ponuđeno.



U praksi UN su više puta do sada upotrijebljeni odbori za dobre usluge a i glavni tajnik poslužio je kao 
organ dobrih usluga

№

      82.

      ISTRAGA

                         C-12



Države u nekom sporu često se razilaze u prikazu i ocjenjivanju činjenica u sporu ili koje su važne za 
njihovo rješavanje (gdje se dogodio granični incident, jesu li povrjeđena pravila humanitarnog prava).



U osvjetljenju i objektivnom utvrđenju spornih činjenica može poslužiti ispitivanje koje bi države u 
sporu povjerile nekom 

nepristranom pojedincu ili zboru (istražno povjerenstvo

). 

44

www.nasciturus.com



Organ mirenja imenuje se na sličan način kao i organi arbitraže, a i sastav višečlanih odbora 
uglavnom je isti 



Mnogi međunarodni ugovori predviđaju 

stvaranje stalnih odbora za mirenje

 s unaprijed 

imenovanim članovima (obično 3 ili 5, od toga 1 ili 3 državljani trećih država), tako da se odbor po 
potrebi može odmah prizvati, eventualno jednostranom inicijativom jedne od stranaka.



 Ali i do mirenja može doći dogovorom 

ad hoc

 stranaka u sporu, pri čemu se one sporazumijevaju i 

o načinu izbora pojedinca ili zbora kojemu povjeravaju mirenje.



Nadležnost

 organa mirenja određuje se samo 

izričitim sporazumom stranaka

, a taj sporazum države 

mogu sklopiti tek kad spor izbije, ali ima međ. ugovora u kojima se za sve ili pojedine kategorije 
sporova 

predviđa obvezatno podvrgavanje mirenju (dakle, postupak je analogan kao i kod 

arbitraže).

Razlike između mirenja i arbitraže:

1.

dok je arbitraža uvijek suđenje koje primjenjuje normu na spor, mirenje načelno nije vezano uz 
pravnu normu, stranke mogu dati organu mirenja zadatak da svoj prijedlog izradi strogo u skladu s 
međunarodnim pravom, ali isto tako mogu ga uputiti da se ne obazire na pravO

2.

organ mirenja donosi samo izvješća i prijedloge koji ne obvezuju stranke

3.

nije potrebno da organ mirenja da samo jedno i konačno izvješće, nego se može ovlastit da 
strankama uzastopce iznosi različite prijedloge ako prijašnji ne bi doveli do uspjeha.



Zadatak je mirenja da 

rasvijetli činjeničnu i pravnu stranu pitanja

, da 

prikupi potrebna 

obavještenja

 i da na temelju objektivnih izlaganja i nepristranih prijedloga 

dovede stranke do 

sporazumne odluke o rješenju spora

, - a često je kao prethodni postupak potrebno provesti 

postupak istrage



S obzirom na neobvezatni konačni prijedlog mirenje je blisko s posredovanjem

   Mirenje je 

predviđeno i detaljno uređeno mnogim međunarodnim ugovorima;

1.

Konvenciji o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, 

2.

Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima 1966.

3.

Konvencija o intervenciji na otvorenome moru u slučajevima nezgoda koje dovode do onečišćenja 

naftom 1969.

4.

Bečka konvencija o predstavljanju država u odnosima s univerzalnim međunarodnim organizacijama 

1978.

5.

Bečkoj konvenciji o sukcesiji država glede međunarodnih ugovora 1978.

6.

Konvenciji Ujednjenih naroda o pravu mora 1982.

7.

Bečkoj konvenciji o zaštiti ozonskog omotača 1985.

8.

Bečka konvencija o pravu međunarodnih ugovora između država i međunarodnih organizacija 1986.

9.

Odredbe o mirenju iz priloga Bečke konvencije o pravu međunarodnih ugovora   1969.



Tako je 1948. Opća skupština osnovala Komisiju za mirenje Palestine, a 

1949. je osnovan trajan 

skup stručnjaka za istragu i mirenje

 u budućim sporovima.



I glavni tajnik se služi mirenjem,tako je npr. imenovao komisiju radi uspostavljanja normalnih 
odnosa između Kambodže i Tajlanda.

№

      84.

      IZRAVNANJE

                                 C-14

46

www.nasciturus.com

Izravanje

  je  takav postupak mirnog rješavanja sporova koji ima ove značajke;

1.

stranke su pozvale neki objektivni forum sa zadatkom da riješi spor, a stranke su se već unaprijed 
obvezale da će izvršiti rješenje.

2.

prizvani forum nije vezan pri donošenju rješenja na primjenu prava, bilo zato što nije moguće, bilo 
zato što stranke žele ukloniti uzrok sukoba novim uređenjem



Opisani način rješavanja spora, tj 

doneseno rješenje 

nije presuda!!!

 u smislu primjene prava na 

predmet spora.



 Poveznica s arbitražom je činjenica da su se stranke unaprijed obvezale na izvršenje odluke koju će 
stvoriti prizvani forum, ali ipak kao kod arbitraže doneseno rješenje nije presuda!!!



Ovlasti organa za izravnanje su toliko široke da će države tek u krajnjem slučaju pristati da podvrgnu 
svoje interes rješenju prema takvom postupku.



Za situacije koje bi bile prikladne da budu rješavane izravnanjem postoje i 

politička sredstva rješavanja 

(kongresi, konferencije, posredovanja), a za njih je stvoren i poseban postupak  pred UN-om.



 I 

međunarodni sudovi mogu biti ovlašteni da koriste izravnavanje

 - neki su sudovi ovlašteni da 

odlučuju na temelju načela pravičnosti –  tako je već Statut Stalnog suda međunarodne pravde 
predvidio da Sud može, ako se stranke slože odlučivati 

ex aequo et bono

 - ta se odredba ponavlja i u 

Statutu Međunarodnog suda, Konvenciji UN-a o pravu mora.



Međutim, takva ovlast sudova da na izričiti zahtjev stranaka odlučuju na temelju načela pravičnosti ne 
znači da u tim slučajevima sudovi ne smiju primijeniti neka pravila međunarodnog prava koja se 
uklapaju u njihovo poimanje pravičnog rješenja toga spora.



Niti jedan od sudova nije do sad tako odlučivao jer to nije bilo od njih zatraženo. Takav je pokušaj bio 
prijedlog Gvatemale da se njezin spor s VB o Hondurasu riješi pred Međunarodnim sudom 

ex aequo et 

bono

.

№

      85 .

    ARBITRAŽA

                                 A-37

ARBITRAŽA

   je postupak kojem je cilj uređenje sporova između država od sudaca koje su one izabrale, 

na temelju poštivanja prava.

Za arbitražu su bitne ove dvije značajke:

1.

rješenje koje ona donosi je 

presuda

, 

2.

rješenje je 

obvezatno i mora se izvršiti



Iako je arbitraža suđenje i donošenje rješenja, obvezatnog za stranke, temelji njezina postojanja, njezine 
obvezatnosti i autoriteta leže uvijek u 

dobrovoljnom. podvrgavanju

 i sporazumnom obvezivanju 

stranaka

 na arbitražni postupak.



 Stranke u arbitraži su 

države i drugi subjekti međunarodnog prava

,

 podvrgavaju joj se prema vlastitoj 

odluci, a budući da su uvijek barem dvije stranke potreba je odluka obiju stranaka tj. 

sporazum

.



 Svejedno je koji forum donosi presudu - to može biti pojedinac, više njih, neki pravni fakultet ili 
vladar.



 U prijašnje doba bili su česti primjeri vladarske arbitraže - ipak je razumljivo da se ti zadaci 
povjeravaju pravnim stručnjacima, sucima ili znanstvenicima. Katkad se od arbitra traži stručnost u 
određenim područjima prirodnih, tehničkih i društvenih znanosti.



Arbitraža se najčešće povjerava zboru od više arbitara, 

3, 5

, pa 

i više

. Stranke sporazumno imenuju 

suca ili sastavljaju zbor sudaca, a često se sporazumjevaju da svaka stranka imenuje jednaki broj 
članova zbora. Obično se određuje neparan broj članova zbora.

   Razlikujemo:

1.

prigodnu (ili izolirana, ad hoc) arbitraža

  koja se javila ranije, koja se stvara za pojedini, već 

nastali, spor (u tom je slučaju obavezan poseban ugovor o sporazumu pred koji forum se spor 
iznosi);

47

www.nasciturus.com



Svrha je Općeg akta

 da pruži mehanizam za svaki slučaj tamo gdje bi se stranke htjele poslužiti mirnim 

sredstvima za rješavanje spora. Akt ne uvodi nova sredstva, nego kombinira postojeća sredstva. 



Akt obvezuje stranke da svaki spor u konačnom stadiju podvrgnu arbitraži, razumjevajući pod 
arbitražom i sudski postupak - ali prije samog postupka arbitraže Opći akt u velikoj mjeri primjenjuje 
postupak mirenja - Opći akt je 

supsidijaran

 jer se on primjenjuje samo ako stranke sporazumno ne 

izaberu neki drugi način mirnog rješavanja.



Države se uvijek podvrgavaju arbitraži 

dobrovoljnim sporazumom

 - iznoseći spor pred arbitražu 

stranke 

uređuju pitanja koja treba riješiti

 - pri 

prigodnoj arbitraži

 to biva 

pristatnom pogodbom

 a pri 

institucionalnoj arbitraži

 tužbom

, ali predmet tužbe mora biti u granicama onog sporazuma kojim su se 

stranke unaprijed podvrgle arbitraži za određene vrste sporova.



Sudac je nadležan samo za rješavanje postavljenog pitanja - isto i stranke mogu odrediti pravila prema 
kojima će se voditi arbitražni postupak - a ako stranke ne odrede nikakva pravila postupka, smatra se da 
organ arbitraže ima ovlast propisati ta pravila.



Šta se tiče prava koje treba primijeniti organ arbitraže, stranke ga mogu odrediti 

izravno ili neizravno

, 

izravno to čine tako da samim sporazumom formuliraju propise materijalnog prava prema kojima treba 
donijeti presudu. Neizravno to čine tako da arbitra upute na postojeće izvore prava.



Arbitražna presuda rješava izneseni spor 

konačno

. Stranke su dužne izvršiti presudu u 

dobroj vjeri

 a da 

bi se izbjegla pojava nezadovoljne stranke razmišljalo se o mogućnosti priziva. No to je odbačeno i kao 
jedina mogućnost je usvojena revizija ukoliko se otkrije neka nova činjenica koja je bila odlučna za 
ishod parnice

.



U međunarodnoj praksi su stranke često tražile način da izbjegnu provođenje presude tvrdeći da je zbog 
nekog 

razloga ništava

 - najčešće se navodilo da je arbitar prekoračio granice svojih ovlasti određene 

sporazumom stranaka. 



Problem se može riješiti ili da se strankama da 

mogućnost priziva (žalbe

) 

i u tom slučaju odrediti 

pretpostavke prizivni postupak ili da se ne doputi nikakvo pozivanje na razloge ništavosti - od prava na 
žalbu treba razlikovati 

pravo stranaka da traže tumačenje presude.



Stranke su dužne izvršiti presudu u dobroj vjeri – to je opće pravilo međunarodnog prava, a istaknuto je 
u Haaškim Konvencijama (1899. i 1907.) pa i u Povelji UN-a.

№

      86.  MEĐUNARODNI SUD

                                 A-38



Povelja UN-a uz navodi i sudsko rješavanje sporova, pri čemu je Sudu posvećena posebna 14.glava 
Povelje, i Statut suda, usvojen kao sastavni dio Povelje.



Poveljom UN je kao jedan od glavnih organa UN-a osnovan 

Međunarodni sud

 sa sjedištem u Haagu



Osnovan je po uzoru na 

Stalni sud međunarodne pravde

 koji je djelovao u vrijeme Lige naroda. 

Ustrojstveni su propisi sadržani u njegovom Statutu od 

70 članaka

 koji je dio Povelje UN.



Države su pristupile osnivanju raznim međunarodnih sudova koji se međusobno razlikuju prema krugu 
država na koje se odnose, prema vrsti stranaka, pravu koje primjenjuju, prema nadležnostima.



Od sudova opće nadležnosti osim Međunarodnog suda danas postoji samo 

Srednjoamerički sud

 koji je 

osnovan 

1991

. Na temelju Protokola uz Povelju Organizacije srednjoameričkih država,  započeo je s 

radom

 1994.



 Na temelju Konvencije  UN-a o pravu mora  1996. Osnovan je specijalizirani sud za to područje 
međunarodnog prava – 

Međunarodni sud za pravo mora

.



Nakon 

Europskog suda za prava čovjeka 1952.

, osnovani su i 

Međuamerički sud za prava čovjeka 

1979.

 i 

Afrički sud za prava čovjeka i naroda 1998.



Prvi put nakon suđenja za ratne zločine počinjene u II svjetskom ratu međunarodni sudovi za kršenje 
ratnog prava osnovani su za područje bivše Jugoslavije i za Ruandu. 17. srpnja. 



1998

. u Rimu je usvojen i za potpisivanje otvoren Statut 

Međunarodnog kaznenog suda

 koji je stupio 

na snagu 2002.,a do 2005 ratificiralo ga je 100 država, među njima i RH.

49

www.nasciturus.com

Međunarodni sud ima 

dvostruki zadatak

 ;  

1.

rješavanje parnica u sporovima između država koje stranke preda nju sporazumno iznesu;

2.

davanje savjetodavnih mišljenja na zahtjev UN-a i  nekih drugih, na traženje takvih savjeta 
ovlaštenih organizacija

1. RJEŠAVANJE SPOROVA U PARNICAMA MEĐU DRŽAVAMA

A) NADLEŽNOST

    MEĐUNARODNI SUD - SASTAV

                                 C-15

Članove Suda, njih 15, 

biraju 

Opća skupština i Vijeće sigurnosti UN

kandidati dolaze od osoba koje su države stavile na popis Stalnog arbitražnog suda
Sud se obnavlja svake treće godine u 1/3
suci se biraju na rok od devet godina i uvijek se mogu ponovno izabrati
za njih se traži da se mogu imenovati na najviše sudačke funkcije u svojoj državi.
oni su neopozivi 
mogu se maknuti samo jednoglasnim zaključkom samog sudačkog zbora
suci uživaju diplomatske povlastice i primaju plaću od UN
postoji i 

institut nacionalnog suca

, tj. suca imenovanog za određeni spor od strane države 

koja nema svog suca u redovnom sastavu.

i kod Međnarodnog se suda govori o:

   osobnoj nadležnosti

  - tj ispituje se koji su pravni subjekti podvrgnuti sudbenosti suda

   stvarnoj nadležnosti

  - tj za koje predmete 

Sud je otvoren :

onim državama koje su stranke njegovog statuta (koji je dio PoveljeUN-a),
onim državama koje mu pristupe na temelju zahtjeva ,
onima koje nisu stranke Statuta ako potpišu izjavu koju propisuje Vijeće sigurnosti



Nadležnost Suda nikome nije nametnuta, stranke se moraju dobrovoljno podvrgnuti njegovoj 
sudbenosti.



Samo

  se 

države

 mogu pojaviti kao stranke pred sudom

, a ne mogu međunarodne organizacije ili 

pojedinci.



 Iako se pojedinci ne mogu pojaviti pred Sudom kao stranke, njihovi interesi dolaze često pred sud 
kao predmet spora između država, od kojih jedna nastupa radi zaštite interesa vlastitog državljanina 
prema drugoj, za koju tvrdi da je taj interes povrijedila.



Države imaju pravo izaći pred Međunarodni sud radi zaštite prava svojih građana, kada ona nisu 
mogla biti zaštićena unutrašnjim pr. Sredstvima druge države ili drugim sredstvima mirnog 
rješavanja sporova.



Država koja nije prihvatila nadležnost MS ne može biti tužena pred tim sudom i ne može pokrenuti 
postupak protiv druge države.

U svakom konkretnom sporu Međunarodni sud 

nadležan je samo onda ako su se stranke spora za taj spor 

sporazumno podvrgnule njegovoj nadležnosti

 – to se može 

ostvariti na dva načina

 : da se sporazum o 

iznošenju pred Sud zaključi kad je spor već nastao ili da se nadležnost Suda ugovori za buduće sporove.

a)

iznošenje pred Sud 

već nastalog spora

 ostvaruje se sklapanjem posenog ugovora tzv

. kompromisa 

ili pristatne pogodbe

 - kompromis se može odnositi na jedan ili više postojećih sporova a za svaki 

spor sudu treba precizno postaviti pitanja o kojima će presuditi.

b)

za podvrgavanje 

budućih sporova

 sudbenosti Međunarodnog suda postoji više načina;

50

www.nasciturus.com



Njegove izmjene stupile na snagu 2001. I 2005.

   Postupak u parnicama započinje na dva načina:

1.

kada među strankama ne postoji unaprijed preuzeta obveza o podvrgavanju Međunarodnom sudu 
takve vrste spora kojoj pripada novonastali spor, onda se stranke moraju sporazumjeti da će taj spor 
iznijeti pred sud u obliku međunarodnog ugovora – kompromisa (pristatne pogodbe); u tako 
započetom postupku nema tužitelja i tuženoga.

2.

ako već od prije postoji ugovorna obveza stranaka o podvrgavanju nadležnosti Suda, postupak 
počinje teći tužbom jedne od stranaka. Ta stranka postavlja tužbeni zahtjev, a druga se od njega 
brani i traži od Suda da zahtjev odbije, no druga stranka može postaviti svoj zahtjev u obliku 
protutužbe, ako je predmet toga zahtjeva neposredno povezan s predmetom tužbe

Postupak se u parnicama dijeli na 

pismeni i usmeni



Pismeni postupak

 sastoji se od podnošenja podnesaka stranaka i u njihovu priopćavanju suprotnoj 

stranci.



Ako postupak počinje tužbom, tužiteljica podnosi i 

pripremni podnesak

 na što suprotna strana daje 

odgovor.



Tužiteljici se mora dopustiti 

protuodgovor

 ako odgovor tužene stranke sadržava protutužbu.



O broju, redosljedu i vremenu podnošenja podneska

 sud donosi odluku nakon što se konzultira sa 

strankama, i pri tome će prihvatiti svaki svaki dogovor stranaka koji postupak neopravdano ne 
odugovlači.



Kad se parnica temelji na pristatnoj pogodbi te nema ni tužitelja ni tuženog, u njoj će stranke odrediti 
broj i redosljed podneska - ako se stranke nisu o tome dogovorile, svaka je od njih ovlaštena na 
pripremni podnesak i odgovor na podnesak druge strane.



U početku pismenog postupka

 tužena strana može prigovoriti nadležnosti Suda u tom sporu - treba se 

prigovoriti što je moguće prije ali nikako kasnije od 3 mjeseca od podnošenja pripremnog podneska 
koji slijedi tužbu - ako je dan prigovor prekida se pismeni postupak o glavnoj stvari i vodi najprije 
pismeni, a zatim usmeni postupak o prigovorima nadležnosti Suda.



Ako Sud 

uvaži prigovore

, 

izriče presudu

 kojom utvrđuje opravdanost prigovora i time se 

postupak 

obustavlja

.



Ako Sud 

ne uvaži prigovor

nastavlja se prekinuti postupak

 i određuju 

novi rokovi za podnošenje 

podneska.



 Statut ovlašćuje Sud da, ako to zahtijevaju prilike, donese 

privremene mjere

 sa svrhom da se 

sačuva 

pravo svake stranke

 ali jedino ukoliko ove dokažu 

potrebu i hitnost

. Rješenje privremenim mjerama 

sud priopćava strankama spora i Vijeću sigurnosti - te mjere 

pravno obvezuje stranke

 tj. Stranke ih 

moraju provesti. 



 One se mogu odrediti u 

svakom stadiju postupka

, na 

zahtjev stranaka

 i na 

inicijativu Suda

. 



Postupak o  odlučivanju o privremenim mjerama ima 

prednost pred svim ostalim predmetima

 koji se 

nalaze u radu Suda.



Privremene mjere koje naznači sud pravno su obvezujuće!



Nakon završetka pismenog postupka pristupa se 

usmenom postupku

 koji se sastoji od 

saslušanja i 

izlaganja stranaka i provođenju dokaza.



 Usmena je rasprava 

javna

 osim ako Sud zaključi drukčije ili stranke sporazumno zahtijevaju tajnost.



Odluke Suda donose se većinom glasova sudaca nazočnih pri njihovu usvajanju, u slučaju podjele 
glasova odlučuje glas predsjednika.



Presuda se proglašava na 

javnoj sjednici

 u 

prisutnosti stranaka 

i ona mora sadržavati 

obrazloženja.



Presuda 

Suda je 

konačna

,

 njezin je 

učinak ograničen na stranke spora

 i 

ne postoji mogućnost ulaganja 

pravnog lijeka

 - opće je priznato načelo međunarodnog prava da se presude moraju izvršiti.

52

www.nasciturus.com



Ako među strankama izbije spor o smislu i domašaju presude onda se svaka stranka može obratiti MS i 
zahtjevati od njega tumačenje izrečene presude, ali za dispozitivni dio presude i njegovo obrazloženje. 
Stranke se mogu složiti i tražiti također tumačenje presude.



Moguć je i zahtjev za reviziju postupka

 - revizija se može zahtjevati samo na temelju otkrića neke 

činjenice takve prirode da bi bila presudna da je bila poznata Sudu u vrijeme donošenja presude.  Na tu 
se činjenicu može pozvati samo stranka koja za tu činjenicu nije znala u vrijeme donošenja presude, a 
to neznanje nije sam skrivila.



Postupak revizije otvara se presudom suda. Zahtjev za reviziju mora se postaviti najkasije 

u roku od 6 

mjeseci od otkrića

 nove činjenice, a ni u kojem se slučaju ne može postaviti nakon isteka 

roka od 10 

godina od dana presude

.

2. SAVJETODAVNA DJELATNOST

A) NADLEŽNOST



Uz svoju sudsku djelatnost Međunarodni sud daje i savjetodavna mišljenja UN i njihovim 
specijaliziranim ustanovama.



Savjetodavna mišljenja ne mogu tražiti države nego samo neki organi UN i međunarodne 
organizacije, traženje savjetodavnog mišljenja nije obvezatno; a organizacije i organi ovlašteni za 
traženje savjetodavnih mišljenja mogu se poslužiti tim ovlastima kako bi dobili mišljenje Suda o 
nekom pravnom pitanju koje će se pojaviti unutar njihovih djelatnosti.



U ovoj je djelatnosti Međunarodni sud pravosudni organ i zato on može dati samo pravna 
mišljenja.



Savjetodavno mišljenje 

nema obvezatnu snagu

 i moć presude te se zato o istom pitanju uvijek 

može započeti parnica pred Arbitražnim sudom ili Međunarodnim sudom.



Ni u sustavu Lige naroda ni u današnjem sustavu UN države se nisu mogle posužiti tim sredstvo.

B)  POSTUPAK

čl. 68 Statuta daje Sudu široka ovlaštenja da uskladi savjetodavni postupak s odredbama Statuta o 
postupku u parnicama.
Međunarodni sud ovdje slijedi praksu Stalnog suda međunarodne pravde koji je uspostavio postupak 
davanja savjetodavnih mišljenja posve analogno postupku u parnicama.
Savjetodavni postupak je u praksi postao kontradiktorni stranački postupak s opširnom razmjenom 
pismenih i usmenih podnesaka - čak se u tom postupku dopustilo imenovanje sudaca 

ad hoc

 od 

zainteresiranih država.
U savjetodavnom postupku sad daje mišljenja samo o 

pravnim pitanjima

.

Razlozi uskraćivanja mogu biti samo pravne naravi.
Ako pitanje nije pravno sud mora otkloniti davanje mišljenja.
Savjetodavno mišljenje 

nema pravnu moć presude.

Ovlaštene stranke mogu po istom pitanju podnijeti parnicu pred arbitražnim sudom ili pred samim međ. 
Sudom.
Savjetodavno mišljenje 

ne obvezuje ni onaj ogran koji ga je tražio.

№

      87.                             OSIGURANJE MIRA PREMA POVELJI  UN-a



Održanje mira je glavna zadaća UN.



Za tu se svrhu predviđaju 

preventivna i represivna sredstva.



U sustavu Povelje rat je zabranjen, dopuštena je samo samoobrana od oružanog napada - ta dužnost 
prelazi samu dužnost uzdržavanja od rata - ona obuhvaća i dužnost uzdržavanja od prijetnje silom ili od 
upotrebe sile koja na bilo koji način nije u skladu sa ciljevima UN.

53

www.nasciturus.com

№

      89.                            MIRNO RJEŠAVANJE SPORA BEZ INTERVENCIJE UN-a



Povelja određuje da stranke svakog spora čije bi nastavljanje moglo dovesti u opasnost održavanje 
međunarodnog mira i sigurnosti, moraju prije svega tražiti rješenje pomoću pregovora, ankete, 
posredovanja, mirenja, arbitraže, sudskog rješavanja, obraćanja regionalnim ustanovama ili 
sporazumima ili pomoću drugih mirnih sredstava prema vlastitom izboru 



Time je izrečena obveza svakog člana UN-a da sam potraži i  osiugura rješenje svakog spora, kako 
se ne bi ugrozili međunarodni mir i sigurnost



Izbor sredstava ostavljen je na izbor strankama



Sama Povelja stvorila je novi organ za tu svrhu, a to je Međunarodni sud u Haagu, ali države 
članice nisu se Poveljom obvezale da se njime služe, već podvrgavanje Sudu ovisi o posebnom 
sporazumu stranaka



U okviru UN-a pristupilo se proučavanju postojećih sredstava za mirno rješavanje sporova kako bi 
se pronašli načini njihove što uspješnije upotrebe; tako su osnovani Komisija za istragu i mirenje, 
Komisija promatrača mira, a uveden je i popis stručnjaka Un za utvrđivanje činjenica

№

      90.                              IZNOŠENJE SPORA UJEDINJENIM NARODIMA  

-

Stranke, 

nakon što su iscrpile sve mogućnosti za mirno rješavanje spora

, imaju pravo iznijeti svoj spor 

pred Vijeće sigurnosti UN i ono, prema ozbiljnosti spora, odlučuje o tome hoće li se baviti određenim 
predmetom - dakle, ovdje dolazi do iznošenja spora na inicijativu stranaka.



Ako Vijeće sigurnosti UN ocijeni da nastavljanje spora može dovesti u opasnost održavanje 
međunarodnog mira i sigurnosti ono odlučuje da li će 

poduzeti akciju

 ili će 

preporučiti uvjete rješenja

koje smatra prikladnim



 Svaka stranka to može učiniti sama  a da ne traži pristanak druge.



 Spor mora biti 

ozbiljne prirode

 tj. Mora biti takav da bi njegovo nastavljanje moglo dovesti u opasnost 

održavanje međunarodnog mira i sigurnosti



 Konačni sud o tome donosi Vijeće sigurnosti.



 Vijeće može raspraviti i dati preporuku za rješavanje i onih 

sporova koji nisu opasni za mir i sigurnost.



 U praksi velik dio sporova se iznosi pred Opću skupštinu i ona o njima raspravlja i donosi preporuke, a 
jedino tijelo ovlašteno da donosi obvezatne odlike je Vijeće sigurnosti



 Države koje nisu članice UN-a mogu iznositi spor pred UN, ali jedino ako su one stranke spora, ako 
prihvate obveze o mirnom rješavanju sporova koje Povelja nameće državama članicama – tada pozvana 
država sudjeluje u raspravama Vijeća sigurnosti ali nema pravo glasa



 Vijeće sigurnosti može i samo intervenirati u situaciji u kojoj postoji opasnost za međunarodni mir i 
sigurnost ako joj se same stranke nisu obratile



Ali i Opća skupština i druge države koje nisu stranke sukoba mogu pokrenuti inicijativu mogu upozoriti 
Vijeće sigurnosti na svaki spor ili situaciju koja bi mogla dovesti do ugrožavanja međ. mira i sigurnosti



Kada je predmet iznesen pred organe UN

, Vijeće sigurnosti bira način i sredstva rješavanja, svestrano 

proučava predmet, provodi saslušanje stranaka i izvođenje dokaza i pri tome pazi da upotrebljava ona 
sredstva o kojima su se stranke sporazumjele kao o poželjnim.



Ako pokušani načini ne uspiju

 , tada Vijeće ima pravo upotrijebiti bilo koje sredstvo ili način rješavanja 

spora i tu ima najveću slobodu izbora  -  može donijeti i 

privremene mjere za osiguranje nekog hitnog 

prava.



 Ako sva nastojanja ne poluče uspjeh, Vijeće sigurnosti pristupa zaključnoj fazi svoga djelovanja, a 
to će biti u 

dva slučaja

:

a) ako postoje okolnosti zbog koji nastavljanje spora može dovesti do opasnost održanja 

međunarodnog mira i sigurnosti

b) ako sve stranke spora zahtijevaju da Vijeće dade preporuku radi mirnog rješavanja spora

55

www.nasciturus.com



Zaključna faza Vijeća sigurnosti se sastoji u davanju preporuke za rješavanje spora, ono je u tome 
posve slobodno i može preporučiti svako rješenje koje smatra prakladnim da se spor konačno i potpuno 
riješi 



Vijeće nije vezano obvezom davanja rješenja koje je u skladu s pozitivnim međunarodnim pravom ali 
bi uvijek trebalo paziti da predložena rješenja imaju 

općenitiju vrijednost

 kako bi se mogla primijeniti i 

na druge slične slučajeve.



Stranke mogu prijedloge u cijelosti odbiti ili im one mogu poslužiti kao temelj za izravni sporazum.



Odredbe Povelje ne osiguravaju mirno rješenje sporova jer VS može davati samo preporuke ali ne 
može izvršiti prinudu ukoliko ne postoji opasnost za mir

№

      91. KOLEKTIVNE MJERE

                                   C-7



glava 7. Povelje

 propisuje u koji slučajevima narušavanja međunarodnog mira i sigurnosti će biti 

potrebno da UN poduzme djelotvornu akciju, to će biti u slučaju:

1) prijetnje miru
2) narušavanja mira
3) čina agresije



Tu potrebu ocjenjuje Vijeće sigurnosti, a u nekim slučajevima i Opća skupština, iako postoje 
dvojaka mišljenja o njenoj nadležnosti za određivanje kolektivnih mjera.

   Inicijativa za poduzimanje akcije UN-a može poteći od:

svake članice UN-a, 
jedne od stranaka upletenih u sukobu
od Glavno tajnika UN-a, 
od Opće skupštine, pa i 
od nečlanice UN-a  – ako je stranka u sukobu



Povelja određuje kolektivne mjere ako mirna sredstva rješavanja sporova ne bi dovela do rješenja ili 
ako se zbog bilo kojih razloga ta sredstva ne bi uopće primijenila a dođe do prijetnje miru, 
narušavanja mira ili čina agresije – ako nema činjenica koje bi se mogle opisati kao jedan od tih 
pojmova, ne može doći do kolektivnih mjera.



Kolektivnim mjerama rukovodi Vijeće sigurnosti uz pomoć 

Odbora vojnog štaba

, a svi članovi 

UN-a su dužni pružiti svaku pomoć u toj akciji, a ne smiju pomagati državu protiv koje bi se te 
mjere provodile.



Katkad je dovoljno da Vijeće sigurnosti pozove agresora ili stranke koje su izazvale prijetnje miru 
da obustave odnosne čine, a k tome može dodati savjet o tome što trebaju učiniti u tu svrhu – 
neudovoljenje pozivu izaziva potrebu da odlučivanja o poduzimanju kolektivnih mjera.

KOLEKTIVNE MJERE mogu biti:

1.

preventivne

 - ako postoji samo prijetnja miru, pa imaju svrhu da uklone tu prijetnje

represivne

 - ako je mir već narušen

56

www.nasciturus.com

2)

mirovne misije (peace-keeping missions)

 - koje mogu biti nadzornog, odnosno 

promatračkog karaktera 



Mirovne operacije po svom sastavu uključuju vojno osoblje, civilne policijske snage i drugo 
nevojno osoblje.

Sličnosti

  između sustava kolektivne sigurnosti i mirovnih operacija:

U oba slučaja je riječ o zajedničkoj kolektivnoj akciji UN-a
Akcija se poduzima na temelju odluke UN-a, tj Vijeći sigurnost na način propisan za donošenje 
meritornih odluka
U oba slučaja se radi o upućivanju osoblja na teren

- 

razlike

 između sustava kolektivne sigurnosti i mirovnih operacija:

kod mirovnih operacija nije riječ o prisilnoj akciji protiv prekršitelja mira
mirovne operacije se provode uz pristanak sukobljenih strana

№

      93. SMANJENJE ORUŽJA I NAORUŽANJA

                                 C-19



Već su u starija vremena poznata nastojanja da se naoružavanje država ograniči s ciljem da se na taj 
način stvore uvjeti za održanje mira.



Ograničenje naoružanja je bio jedan od razloga zbog kojeg su sazvane haške mirovne konferencije 
1899. I 1907.g. – no to je nastojanje doživjelo potpun neuspjeh.



Nakon I svjetskog rata stavljeno je ograničenje naoružanja među zadatke Lige naroda (Pakt Lige 
predviđao je kontrolu proizvodnje i trgovine naoružanjem i kontrolu podataka o oružju) – ali je u 
tome doživjela potpun neuspjeh.



UN je zamišljen kao aktivnija organizacija za bezuvjetno održanje mira i sigurnosti  -  a za 
ispunjenje te zadaće potrebna je UN-u sila koju će joj države članice staviti na raspolaganje – a 
njezinom upotrebom će raspolagati VS.



Međutim tokom godina se zastalo na pripremi oružanih sila kojim bi raspolagali UN, a težište je 
prebačeno isključivo na pitanja smanjenja naoružanja



Tijekom godina došlo je samo do djelomičnih rješenja zaključivanjem nekoliko ugovora kojim se 
rješavaju samo neka 

pitanja razoružanja:

1.

Ugovor o zabrani pokusa nukleranim oružjem u atmosferi, svemiru i pod vodom 1963

. sklopljen 

je izvan UN -  djelomična zabrana pokusa nuklearnih eksplozija plod je sporazuma SAD, SSSR-a i 
Velike Britanije ali je otvoren za potpisivanje svima. 

ugovor traje neograničeno, ovim ugovorom nisu obuhvaćene podzemne eksplozije
zabranjuju se nuklearne eksplozije u zraku i preko granice zračnog prostora, uključujući 
svemirski prostor, pod vodom, uključivši teritorijalno more i otvoreno more, kao i u svakoj 
drugoj sredini ako se radioaktivne čestice mogu proširiti izvan područja odnosne države
ugovor zabranjuje pokuse nuklearnim oružjem ali ne određuje uništenje postojećeg oružja ili 
obustavu proizvodnje niti izrijekom zabranjuje njegovu upotrebu

2.

Ugovor o Antartiku 1959

.  

 - zabranjuje nuklearne ekspolozije u tom području kao i odlaganje 

radioaktivnog otpada.

3.

Ugovor o sveobuhvatnoj zabrani nuklearnih pokusa 1996.

g 



 Zabranjuje sve vrste nuklearnih 

pokusa i osniva posebnu Organizaciju o tom radi osiguranja provedbi svojih odredaba. Ugovor još nije 
na snazi!!

4.

1957. poljski ministar predložio da se stvore BEZATOMSKa zona u Sred.Europi.

kasnije su sklopljeni ugovori za Južni Pacifik, Jugoistočnu Aziju i Afriku

58

www.nasciturus.com

u takvoj zoni su bili zabranjeni proizvodnja, držanje i upotreba atomskog oružja!

5. Ugovor o zabrani

  nukleranog oružja u Latinskoj Americi 1967.g.

osim latinoameričkih država ovaj sporazum su potpisale i SAD, V. Britanija, Francuska, Nizozemska

6.    Ugovor o neširenju nuklearnog oružja 1968. – UN

ugovorom se obvezuju države koje proizvode i posjeduju nuklearno oružje da ga nikome neće davati
 ne smiju pomagati, poticati ili navoditi druge države da proizvode ili nabavljanju nuklearno oružje
istaknuto je da ostaje netaknuto pravo nenuklearnih država da razvijaju, proizvode i upotrebljavaju 
nuklearnu energiju za miroljubive svrhe

7.

Ugovor o načelima koje uređuju aktivnosti država na istraživanju i upotrebi svemira, 1967.

-

Ističe upotrebu svemira u miroljubive svrhe.

-

Važan je kao doprinos osiguranja mira u svijetu.

8. Ugovor o zabrani postavljanja nuklearnog oružja i drugog oružja za masovno uništavanje na dno

mora i u njegovo podzemlje, 1971. god 

-

potpisnice se obvezuju ne postavljati na morsko dno I u njegovo podzemlje nuklearno oružje I 
drugo oružje za masovno uništenje, kao ni naprave, postrojenja za izbacivanje ili sredstva za 
skladištenje, isprobavanje I upotrebu tih oružja. zabrana se proteže na morsko dno I podzemlje 
izvan I unutar nacionalne jurisdikcije do granice od 12 morskih milja od polaznih crta. u tom 
zabranom neobuhvaćenom području, zabrana vrijedi za sve države osim obalne, koja tu ima I pravo 
nadzora. svaka stranka ugovora ima pravo nadzirati aktivnost drugih stranaka u zoni zabrane, ako 
sumnja da krši odredbe ugovora, uz uvjet da se ne upliće u aktivnost drugih država I ne dira u 
priznata prava, uključujući slobodu otvorenog mora.

9. Konvencija o zabrani usavršavanja, proizvodnje i stvaranja zalihe bakteriološkog i toksičnog oružja, te 

o njihovom uništavanju, 1972.

10. Konvencija o zabrani razvijanja, proizvodnje, stvaranja zaliha i korištenja kemijskog oružja i o 

njegovom uništenju, 1993.

11. Konvencija o zabrani ili ograničenju upotrebe određenog konvencionalnog oružja s pretjeranim 

traumatskim učinkom ili djelovanjem bez obzira na cilj, 1980.



Svi su ovi rezultati bili mogući prvenstveno zato jer je došlo do popuštanja napetosti između dvije 
vodeće svjets velesile (SAD i SSSR) te je prestao hladni rat i blokovska podjela svijeta



SAD i SSSR nisu sklapali sporazume kako bi smanjivali svoje naoružanje već kako bi došlo do 
ravnoteže snaga



SALT 1, 1972. – obvezuju se da neće imati više od dva antiraketna sustava obrane



START, 1987. – smanjenje strateškog nuklearnog naoružanja



SORT, 2003.



Važan preduvjet svjetskog mira i stabilnosti je stalnost i uravnoteženost gospodarskih i socijalnih 
odnosa diljem svijeta - u tu je svrhu osnovan niz organizacija kojima je cilj podizanje i razvoj 
nerazvijenih i zemalja u razvoju.

~94.DRUGE MJERE ZA OSIGURANJE MIRA

Agresija je osuđena i zabranjena prije 2 svj rata, a Povelja tu osudu posebno naglašava. OS Un je na 
svojem 29.zasjedanju rezolucijom 3314 1974.prihvatila definiciju agresije.

59

www.nasciturus.com

Elementi međunarodno protupravnih čina:

1.) Povreda međunarodne obveze
2.) Pripisivanje povrede subjektu međunarodnog prava

1.)POVREDA MEĐUNARODNE OBVEZE:

- Bit međunarodnog protupravnog čina je u neslaganju određenog ponašanja (čina ili propusta) 
međunarodnog subjekta s ponašanjem koje od njega zahtjeva međunarodno pravilo.
- Pri tome nije važan izvor međunarodne obveze, to može biti: ugovorna odredba, pravilo međunarodnog 
običajnog prava, opće načelo prava, jednostrani pravni posao, arbitražna ili sudska odluka, rješenje 
postupka za izravnjanje.
- U MP nema jedinstveni opći sustav odgovornosti!

Međunarodno pravilo može određivati načine na koje međ.subjekti moraju provesti obvezu te 
zahtjevati ili zabranjivati određeno ponašanje, ili može zahtijevati određeni učinak.

Međunarodna obveza može biti povrijeđena IZRAVNO prema nekoj državi ili NEIZRAVNO prema 
pojedinim fizičkim ili pravnim osobama koje imaju državljanstvo te države. U slučajevima neizravnih 
povreda država može nastupiti kao zaštitnica interesa fizičkih i pravnih osoba tek nakon što one iscrpe sva 
redovita pravna sredstva unutrašnjeg poretka države povrediteljice.

2.)PRIPISIVANJE POVREDE SUBJEKTU MP



Državi se mogu pripisati samo djela njezinih 

organa ili agenata

.

Državni organ

  je bilo koje tijelo ili osoba koji u skladu s unutrašnjim pravom te države na njezinom 

području obavlja javne funkcije.

To može biti:zakonodavni, sudski, pojedinačni organ, kolektivni organ, organ centralne ili lokalne 
vlasti.

Agenti

  su oni koji djeluju prema uputama, na poticaj ili pod nadzorom državnih

  organa. Isto se pravilo 

primjenuje mutatis mutandis na međunarodne organizacije.



Federalna država odgovara za djela centralnih organa i federalnih jedinica. Moguće su iznimke ako 
federalna jedinica može prema Ustavu sklapati MU za svoj račun i ako se druga stranka MU složila 
da za kršenje odredaba odgovara federalna jedinica. Odgovornost federalne jedinice može biti 
ograničena federalnom klauzulom.



Državi se pripisuje i djelovanje 

ultra vires

 njezinih organa, tj djelovanje izvan ovlasti ili suprotno 

instrukcijama, sve dok oni djeluju u složbenom svojstvu. To se pripisuje državi zbog pravne 
sigurnosti jer se od država ne može očekivati da budu upoznate s raspodjelom ovlasti pojedinih 
organa druge države. Kad se djelovanje 

ultra vires

 državnih organa ne bi pripisivalo državama one 

bi onda uvijek mogle izbjeći odgovornost tvrdeći da je neki organ djelovao ozvan ovlasti ili 
protivno instrukcijama.



Za djela privatnopravnih osoba država u načelu ne odgovara. Može doći do odgovornosti države 
ako su štetna djela pojedinca bila moguća zbog toga što državni organi nisu sprječili ptetna djela i 
nisu postupali s dužnom pažnjom.

Okolnosti koje isključuju protupravnost:

a)

Pristanak povrijeđenog međunarodnog subjekta na počinjenje određenog čina koji je inače 
zabranjen MP. Uvjet je da je pristanak valjan i da je djelovanje ostalo unutar granica davanja 
pristanka. Pr. pristanak šefa diplomatske misije da se pretraži prostorija misije.

b)

Slučaj samoobrane.

c)

Protumjere mogu opravdati protupravno djelovanje ako su poduzete prema povreditelju kao 
odgovor na njegov protupravni čin sa svrhom da ga se potakne na ispunjenje obveza koje iz 
počinjenja protupravnog čina proizlaze.

d)

Viša sila, pr.nevrijeme.

61

www.nasciturus.com

e)

Slučaj nevolje kad je pojedinac čije se djelovanje pripisuje međ.pr subjetku u životnoj opasnosti ili 
su u opasnosti životi osoba za koje odgovara.

f)

Stanje nužde označava iznimne situacije u kojima međ.pr subj.može sačuvati neki svoj temeljni 
interes koji je ugrožen ozbiljnom i neposrednom opasnošću jedino djelovanjem koje krši neku 
međ.obvezu. Mora biti riječ o jedinom načinu koji je bio raspoloživ da se sačuva temeljni interes.

POSLJEDICE PROTUPRAVNIH ČINA

Iz protupravnog čina nastaje poseban pravni odnos između povreditelja i povrijeđenog koji se očituje u 
dužnosti povreditelja da ukloni posljedice svog protupravnog čina. Tomu služi 

reparacija

  – popravljanje 

štete, odn popravljanje povrede ako šteta nije nastupila.
Funkcija reparacije je uspostavljanje štete kakva bi postojala da nije bilo protupravnog čina.

Oblici reparacije:

Povratak u prijašnje stanje
Naknada
Zadovoljština

Povratak u prijašnje stanje

  (

restitutio in integrum

 ) je uspostavljanje situacije koja je postojala prije 

protupravnog čina.
Može biti u obliku:

a)

Materijalne restitucije, pr.puštanje protupravno zadržanih osoba

b)

Tzv. Pravne restitucije, pr.izmjena zakonske odredbe koja je suprotna međ.pravilu

Ima prednost pred drugim oblicima, ali često je nemoguć ili nedovoljan pa nastupa naknada štete, pr. 
imovina je tijekom protupravnog držanja oštećena!

Naknada štete

  može se dati samostalno ako je povratak u prijašnje stanje nemoguć ili akcesorno ako je on 

nedovoljan za punu reparaciju.

Ona pokriva svaku štetu proizašlu iz protupravnog čina koja se može izraziti u novcu.
Uz stvarnu štetu, naknada obuhvaća i izmaklu korist u mjeri u kojoj se ustanove. Kamate se 
nadoknađuju samo ako je potrebno.

Zadovoljština

  se može zahtijevati ako povratak u prijašnje stanje i naknada štete nisu doveli do pune 

reparacije ili ako se radi o situaciji u kojoj nije ni nastala materijalna šteta nego samo moralna šteta, 
pr.vrijeđanje simbola strane države.

Zadovoljština se može sastojati u:



Priznanju povrede



Izrazima žaljenja



Isprici



Kažnjavanju počinitelja



Konstataciji nadležnog MS o počinjenu protupravnog čina.

Čin zadovoljštine mora uvijek biti javan!!



Uz obvezu reparacije Nacrt članka o odgovornosti država za međ.prot.čine predviđa i druge 
posljedice. 



To je dužnost države povrediteljice da prestane s prot.činom, pravo povrijeđene države da 
poduzima protumjere.

Protumjere 

 su oblik samopomoći koje poduzima povrijeđena država kao odgovor na protupravno 

ponašanje kako bi potaknula državu povrediteljicu da ispuni obveze koje za nju proizlaze iz počinjenja 
međunarodnog protupravnog djelovanja.

POZIVANJE NA ODGOVORNOST:

62

www.nasciturus.com



Danas je zabranjena i svaka druga upotreba sile i prijetnja silom



Započinjanje napadačkog rata je povreda  međunarodnog prava i može se kazniti kao zločin – u  
suvremenim uvjetima potrebno je postojanje pravila kojima se oružani sukob podvrgavaju 
pravilima i ograničenjima.



Rat je skup nasilnih čini kojma jedna država želi drugoj nametnuti svoju volju i nastoji svim 
sredstvima postići svoj cilj



Budući da je rat danas samo jedan od oblika oružanih sukoba koji su uređeni međunarodnopravnim 
pravilima, pravilnije je govoriti o pravu oružanih sukoba



Međunarodna pravila žele uklonitit okrutnost, želi se humanizirati rat i drugi oblici oružanih sukoba 
- o tome govore i ženevske konvencije 1864, haške konvencije 1899. I 1907., ženevske konvencije 
1949. I dopunski protokoli uz njih 1977.



Ipak humanizacija ne može ići preko određene mjere –potpuna humanizacija značila bi potpuno 
uklanjanje oružanih sukoba, a to se u dosadašnjem arzvoju pokazalo nemogućim - međunarodno 
pravo može nametati samo takva ograničenja koja ne smetaju postizanju glavne vojne svrhe.

Najvažnija opća pravila međunarodnog prava primjenjivog na oružane sukobe;

1.

da se odnosna pravila primjenjuju jednako na sve stranke oružanog sukoba

2.

da se pripadnici oružanih snaga moraju razlikovati od civila

3.

da pri provođenje neprijateljskih čina sukobljene stranke nisu slobodne u izboru sredstava i metoda 

ratovanja

№

      98.  IZVORI PRAVA ORUŽANIH SUKOBA(izvori ratnog prava)

                A-39



Ratno pravo počelo se razvijati kao običajno pravo u srednjem vijeku.



U posljednjih sto godina većina je pravila kodificirana međunarodnim ugovorima, koji tvore 
partikularno pravo među državama.



Kodifikacija ratnog prava počela je sredinom 19. St. - a za kodifikaciju ratnog prava posebno su 
bile važne konvencije i deklaracije uvojene na haškim mirovnim konferencijama 1899. I 1907. 



Danas je na snazi najvažnija 

Četvrta haaška konferencija iz 1907. o zakonima i običajima rata 

na kopnu

, detaljnija pravila su sadržana u prilogu Konvencije , koji je poznat kao 

Haaški 

pravilnik o zakonima I običajima rata na kopnu



 Nakon drugog svjetskog rata na inicijativu Međunarodnog odbora Crvenog križa švicarska je vlada 
sazvala 

1949. 

diplomatsku konferenciju 

na kojoj su usvojene

  4 Ženevske konvencije o zaštiti 

žrtava rata;

1.

Konvencija za 

poboljšalje položaja ranjenika i bolesnika u oružanim snagama u ratu

2.

Konvencija za 

poboljšanje položaja ranjenika, bolesnika i brodolomaca oružanih snaga 

na moru

3.

Konvencija o 

postupanju sa ratnim zarobljenicima

4.

Konvencija o 

zaštiti građanskih osoba u vrijeme rata

Ženevske  su konvecije dopunjene trima protokolima uvojenim 1977. odnosno 2005. u Ženevi;

1.

Dopunski protokol o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba, 1977.

2.

Dopunski protokol o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba, 1977.

3.

Dopunski protokol iz 2005. O usvajanju dodatnog znaka raspoznavanja odnosi se na dodatni, 
treći znak raspoznavanja, uz crveni križ te crveni polumjesec i crvenog lava i sunce



Međunarodni sud je ustvrdio da su tzv. Haško pravo (koje se bavi načinima i sredstvima ratovanja 
– dakle ratno pravo) i ženevsko pravo (koje je usmjereno na zaštitu osoba u oružanim sukobima – 
humanitarno pravo), postali tako usko povezani da su s vremenom prerasli u jedna jedinstven 
kompleksan sustav koji je danas poznat kao 

međunarodno humanitarno pravo.

64

www.nasciturus.com



Stoga se naziv pravo oružanih sukoba čini adekvatnijim od naziva humanitarno pravo za ovu granu 
MP-a.

Od ostalih međunarodnih ugovora treba spomenuti;

a)

Konvenciju o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba, 1954.

b)

Konv. o zabrani usavršavanja, proizvodnje i stvaranja zaliha bakteriološkog i toksičnog oružja te o 
njihovu uništavanju 1972.

c)

Konvencija o zabrani ili ograničenju upotrebe određenog konvencionalnog oružja s pretjeranim 
traumatskim učinkom ili djelovanjem bez obzira na cilj 1980.

d)

Konvenciju o zabrani razvijanja, proizvodnje, svaranja zaliha i korištenja kemijskog oružja i o 
njegovu uništenju 1993.

e)

Konvencija o zabrani upotrebe, stvaranja zaliha, proizvodnje i prijenosa protupješačkih mina i o 
njihovu uništenju 1997.



Tzv. Martensonova klauzula

 u uvodu četvrte haaške konvencije o zakonima i običajima rata na 

kopnu kaže da 

u slučajevima koji nisu uređeni ugovornim pravom

 stanovništvo i ratnici ostaju pod 

zaštitom i vladavinom načela međunarodnog prava koja proizlaze iz običaja ustanovljenih među 
civiliziranim narodima, iz zakona čovječnosti i zahtjeva javne svijesti – dakle ako nema 
kodificiranog prava vrijede pravila općeg međunarodnog prava.



Postoje razna tumačenja njegove kaluzule - ona ni danas nije izgubila na važnosti, a naročito dolazi 
u obzir radi primjene humanitarnog prava na različite vrste oružanih sukoba.



Pravo nužde

 opći je instrument međunarodnog prava koji se u teoriji veže uz temeljno pravo 

država na opstanak i samoodržanje - ono dopušta da neka država radi obrane životnih interesa učini 
nešto što je inače pravom zabranjeno -primjena tog načela je u ratnom pravu nedopustiva – rat je 
sam po sebi borba za opstanak I samoodržanja.



Ne može se ni prihvatiti misao o nedopustivosti nepoštivanja pravila međunarodnog prava koja se 
odnose naoružane sukobe zbog vojnih potreba. 



Sama pravila koja se odnose na rat i druge oružane sukobe kompromis su između želje za 
regliranjem vođenja oružanih sukoba i vojnih interesa  -  ta su pravila minimum ograničenja koja su 
iznuđena zbog viših interesa čovječanstva. 



Pravo oružanih sukoba ima upravo svrhu  da zabranom pojedinih vojnih sredstava i metoda borbe 
postavi granice nastojanja oko postizanja određenog taktičkog ili strategijskog cilja



Nedopustivost opće primjene načela o vojoj potrebi može se dokazati i time što se pozitivno pravo 
vrlo često upućuje na vojnu potrebu izričitim odredbama, ograničavajući primjenu pojedinog 
pravila riječima 

po mogućnosti, osim u slučaju apsolutne nužde itd.



Dakle pozivanje na vojnu poterbu dopusšteno je iznimno samo ako je to dopušteno pravilima koja 
se odnose na oružane sukobe



 Ratno pravo dopušta ograničenu primjenu represalija kao sredstva samopomoći - represalije su 
opravdane i dopuštene kao odgovor na protupravno postupanje protivnika koka bi se on time 
prisilio da odustane od tog svog postupka.



Ženevske konvencije i Dopunski protokoli

izričito zabranjuju represalije

 prema zaštićenim 

osobama; ranjenicima, bolesnicima, brodolomcima, kao i osoblju, zgradama, brodovima 
namjenjenim njihovoj njezi, prema zarobljenicima te građanskim osobama i njihovoj imovini. 
Represalije su zabranjene I prema kulturnim dobrima Konvencijom o zaštiti kulturnih dobara!

№

      99.  POJAM ORUŽANOG SUKOBA

                         C-21



Prema tradicionalnom shvaćanju 

rat

 je borba koja se vodi među državama s namjerom ratovanja



Građanski ratovi do ženevskih konvencija nisu bili pokriveni pojmom rata, pa se primjena ratnog prava 
i pravila neutralnosti  u takvim sukobima u takvim sukobima mogla postići samo ako je država priznala 
ustanike kao zaraćenu stranku

65

www.nasciturus.com



 Sukobljene stranke mogu i za vrijeme oružanog sukoba sklapati međunarodne ugovore koji 
uređuju razna pitanja u vezi s vođenjem oružanog sukoba; o razmjeni zarobljenika, pokopu 
mrtvaca, stvaranju neutraliziranih zona -  sklapaju se ponajviše uz posredovanje neutralnih država 
na neutralnom području.



Svi ti ugovori obvezuju kao i oni sklopljeni u doba mira



U red 

posebnih vojnih ugovora

 ubrajaju se kapitulacije, karteli i specijalna primirja, za njihovo 

sklapanje zaduženi su vojni zapovjednici ali samo za predmete koji spadaju u njihov djelokrug, dok 
su za  pregovore izravno po pravilima međunarodnog prava ovlašteni vojni zapovjednici



Kapitulacija

 je ugovor o načinu i uvjetima predaje cjeline ili djelova oružanih snaga.



Karteli

 su sporazumi kojima se određuju pitanja u vezi s ratnim stanjem, najčešće o razmjeni 

zarobljenika, ili o slanju i prihvaćanju parlamentara



Primirje

 je obustava neprijateljstva na neko vrijeme, o njemu valja na vrijeme obavijestiti sve vojne

odrede i vlasti kojih se to tiče, u slučaju teškog kršenja s jedne strane druga strana ima pravo 
jednostrano otkazati primirje, a u slučaju hitnosti primirje može započeti neposredno.



 Oružani sukob završava konačnom obustavom neprijateljstva- 

prema tradicionalnom ratnom 

pravu rat završava 

jednostrano

- potpunim 

pokoravanjem neprijatelja

, ili 

sporazumno, redovito 

mirovnim ugovorm

 ili 

obustavom ratnih čina

. 



Oružani sukobi posljednjih desetljeća uglavnom su završavali bez sklapanja formalnog mirovnog 
ugovora.

№

      101.

 RATIŠTE  

                         C-23



Prema klasičnom ratnom pravu 

ratište je

 sav prostor na kome zaraćeni mogu pripremati i provoditi 

neprijateljstva -  ono najprije obuhvaća područje zaraćenih država - a ratni čini mogu se provoditi na 
svim dijelovima koji ne pripadaju pod suverenost nijedne države (otvoreno more i terra nullus).



Ratište se ne pruža na područjima neutralnih država i neutraliziranim područjima



Od ratišta se razlikuje 

područje vojnih operacija

, to je područje gdje se ratne operacije stalno vode



Neutralizirana se područja

 stvaraju ugovorom, posljedica je da se na tom području ne smiju provoditi 

neprijateljstva, iako je država kojoj ono pripadau ratu-



Ženevske konvencije 1949. i Dopunski protokoli sadržavaju samo odredbe ratione personae, u njima 
nema odredbi o ratištu.

Ratište pomorskog rata

 obuhvaća čitavo more I morskim brodovima dostupne vode, uz iznmku unutrašnjih 

morskih voda, teritorijalnih mora neutralnih država, te neutraliziranih djelova mora - dakle, obuhvaća 
unutrašnje morske vode zaraćenih država te otvoreno more, osim neutraliziranih djelova. a danas tu 
dodajemo I arhipelaške vode sukobljenih država..



Obuhvaća unutrašnje morske vode, teritorijalno more zaraćenih stranaka i otvoreno more



Prevladava mišljenje da se neprijateljstva na moru 

mogu

 voditi i na epikontinentalnom pojasu i 

isključivom gospodarskom pojasu sukobljenih država, ali i neutralnih država s tim da se mora voditi 
računa o pravima i dužnostima neutralnih obalnih država u tim pojasevima.

№

      102. OSOBE KOJE SUDJELUJU U ORUŽANOM SUKOBU                             C-24



Staro doba nije razlikovalo ratnike i mirno pučanstvo jer se rat vodio između naroda pa se prema 
neratujućim postupalo kao i prema oružanim protivnicima



Tek potkraj 18. St. Prevladava način ratovanja s razmjerno malim vojskama koje su pripadale 
vladarima a ne državi, tako je civilno stanovništvo postalo zaštićeno šta se tiče osobe i imovine



Pravila međunarodnog prava ograničavaju provođenje ratnih čina oružane borbe na određeni krug 
osoba 

67

www.nasciturus.com



Taj krug čine oružane snage koje obuhvaćaju ponajprije 

pripadnike kopnene vojske, ratne 

mornarice i ratnog zrakoplovstva.

Haaški pravilnik 1907

 . izjednačio je vojnicu (miliciju) i dobrovoljačke pokrete s vojskom uz slijedeće 

uvjete;

a)

da im na čelu stoji odgovorni zapovjednik

b)

da nose određeni i na daljinu viljivi znak raspoznavanja

c)

da otvoreno nose oružje

d)

da se u svojim operacijama pridržavaju pravila ratnog prava



Tim je pravilnikom priznat i 

pučki ustanak

 -  pod tim se podrazumjeva stanovništvo nezaposjednutog 

područja koje se pri približavanju neprijatelja spontano lati oružja da bi se oduprlo napadaču.



Haaški pravilnik razlikuje borce i neborce (kombatante i nekombatante)



   Neborci

 su osobe koje pripadaju vojsci i potpadaju pod vojnu disciplinu, ali se ne bore s oružjem u ruci

kao i osobe koje prate vojsku zbog neke posebne dužnosti (vojno upravno I tehničko osoblje, vojni 
svećenici, sanitet, opskrbnici, ), kao i osobe koje prate vojsku zbog neke posebne dužnosti (ratni 
dopisnici, vojni atašei stranih država).



Oni ne smiju upotrebljavati oružje osim ako su napadnuti.



Ne smije se protiv njih upotrebljavati oružje, i ako padnu u ruke neprijateljima imaju se smatrati ratnim 
zarobljenicima. 



Haaški pravilnik ne spominje gerilsku, patizansku borbu ali je to pitanje danas riješeno u Ženevskim 
konvencijama 1949. - za njih vrijede isti uvjeti kao i za pripadnike državnih oružanih snaga stranaka 
sukoba, milicije i dobrovoljačkih odreda odrede.



 Pod istim uvjetima odredbe ženevskih konvencija primjenjuju se i na pripadnike organiziranih pokreta 
otpora koje pripadaju stranci sukoba, koji djeluju izvan ili unutar vlastitog područja, čak i ako je ono 
okupirano.



Protokol I

 određuje da u situacijama kada se zbog prirode neprijateljstva naoružani borac ne može 

razlikovati od civilnog stanovništva on zadržava status borca ako otvoreno nosi oružje za vrijeme 
svakog vojnog djelovanja i za vrijeme dok ga protivnik može vidjeti tijekom pripremnih aktivnosti za 
napad



 Određuje da se 

oružane snage stranke sukoba

 sastoje od svih organiziranih oružanih snaga, naoružanih 

grupa i jedinica koje su pod zapovjedništvom odgovornim toj stranci.



Protokol II

 potvrđuje temeljno pravo da se  pripadnici oružanih snaga moraju razlikovati od civilnog 

pučanstva dok sudjeluju u napadu ili pripremama za napad. 



Plaćenici

 nemaju pravo na status borca ni ratnog zarobljenika, a špijuni nemaju pravo na status ratnog 

zarobljenika.

 Posebnu zaštitu uživaju osobe koje se šalju neprijatelju kao vijesnici radi pregovora (

parlamentari

):

kao znak raspoznavanja nose bijelu zastavu 
parlamenar i njegova pratnja su nepovredivi
 neprijatelj nije dužan primiti parlamentara i ovlašten je poduzeti sve mjere da parlamentar ne 
zlorabi svoj položaj – a palamentar gubi nepovredivost ako se bjelodano dokaže da se okoristio 
svojim  povlašteni položajem da izazove ili počini kakvo vjerolomstvo



Mirno stanovništvo

 zaraćenih država pod zaštitom je međunarodnog prava -  protiv njih se ne smije 

uporebljavati oružje a u slučaju okupacije zajamčena su im određena prava.



U oružanom sukobu na moru oružanu borbu smiju voditi samo ovlaštene oružane snage



U pomorskoj borbi mogu sudjelovati i osobe koje pripadaju i zračnim i kopnenim snagama



Ratnu mornaricu čine brodovi koji su stalno namijenjeni provođenju neprijateljstva na moru ili su za to 
privremeno prenamijenjeni

68

www.nasciturus.com



Kako definicija vojnog cilja može dovesti do nekih dvojbenih slučajeva uvodi se pravilo da u 
slučaju sumnje radi li se o civilnom ili vojnom objektu pretpostavlja se da se objekt koji je redovito 
namjenjen u civilnoj upotrebi ne upotrebljava za djelotvoran doprinos vojnoj akciji.



Ni vojni značaj nekog objekta ne daje uvijek pravo napada na njega. Tako su vojne sanitetske 
jedinice (vojne bolnice i bolnički brodovi) posebno zaštićene i izuzete od napada.



Neki vojni ciljevi izuzeti su protokom 1. Od napada, to su 

postrojenja ili instalacije koje 

sadržavaju opasne sile 

(npr. Brane, nasipi i nuklearne elektrane), čak i kad su vojni ciljevi ne smiju 

biti ciljevi napadaako takvi napadi mogu prouzročiti oslobađanje tih sila i velike civilne gubitke.



Napad na bilo koji vojni cilj može postati protupravan ako se povrijedi načelo protupravnosti



Zabranjeni su i napadi nasumce



Da bi se osiguralo da se civili i civilni objekti zaštite od napada Protokol I obvezuje one koji 
planiraju ili odlučuju o napadu da poduzmu određene mjere opreza - moraju provjeriti jesu li ciljevi 
zaista vojni, odabrati sredstva i metode napada kojima će se izbjeći ili svesti na minimalnu mjeru 
uzgredni gubici civila i štete na civinim objektima.

- Protokol I potvrđuje zabranu napada neobranjenih mjesta - ako stranka sukoba želi neko naseljno mjesto 
poštedjeti od napada može ga pod određenim uvjetima proglasiti neobranjenim i to priopćiti protivnoj 
stranci.

 - zaštita povijesnih spomenika, muzeja i drugih kulturnih dobara  propisana je u 

Konvenciji

    o     za

   š  titi

kulturnih

    dobara

    u

     slu

   č  aju

      oru

   ž  anog

    sukoba

  1954.

 - zaštitom su obuhvaćena:

pokretna i nepokretna dobra važna za kulturu nekog naroda
zgrade u kojima se čuvaju ili izlažu takva dobra
spomenička središta – mjesta gdje su okupljneni kulturni spomenici



Protokol I daje posebnu zaštitu 

povijesnim

    spomenicima

 ,   umjetni

 č  kim

      djelima

 ,   i      mjestima

bogoslu

 ž  ja

 koja čine 

duhovnu

    ili

      kulturnu

    ba

   š  tinu

      naroda

 ; 

zabranjuje provođenje bilo kakvih neprijateljskih čina prema navedenim kulturnim dobrima, 
zabranjuje upotrebu tih dobara za potporu vojnim naporima, da takva dobra budu predmet 
represalija

- Opća skupština UN je 

1992. 

 u

     rezoluciji

    o     za

   š  titi

      okoli

 š  a  

 u vrijeme oružanog sukoba istaknula da je 

uništavanje okoliša koje nije opravdano vojnom potrebom i koje se provodi samovoljno protivno 
postojećem međunarodnom pravu.

OGRANIČENJA S OBZIROM NA VRSTE ORUŽJA (zabranjene vrste oružja)        C-27



zabranjeno je oružje koje ne može razlikovati civilne i vojne objekte, dakle koje ne može biti 
usmjereno samo na vojne ciljeve



zabranjeno je i oružje koje borcima nepotrebno pogoršava patnje, tj uzrokuje boli veće od onih koje 
su neizbježne za postizanje legitimnih vojnih ciljeva

   Zabranjeno konvencionalno oružje;

1.

projektili težine manje od 400 grama

 koji su ekspolzivni ili napunjeni rasprskavajućim ili 

zapaljivim tvarima - 

Petrogradska deklaracija 1868

. – ovo pravilo je postalo dio običajnog prava I 

vrijedi za kopnene, pomorske ili zračne oružane sukobe.

2.

meci koji se u ljudskom tijelu lako rašire i splošte 

dum dum meci

 – 

Treća haaška deklaracija 

1899.

3.

otrov i otrovno oružje

 – 

Haaški pravilnik 1907.

70

www.nasciturus.com

4.

oružje

 koje je najprije namjenjeno da svojim fragmentima nanosi povrede koje se u ljudskom tjelu 

ne mogu otkriti rengenskim zrakama. 

konvencija o zabrani ili ograničenju uporabe određenog 

konvencionalnog oružja s pretjeranim traumatskim učinkom ili djelovanjem bez obzira na cilj iz 
1980.

5.

polaganje mina

 -  

Osma haaška konvencija 1907.

 propisuje kako moraju biti namještne 

automatske kontraktne mine dok su mine koje ne odgovraju njezinim propisima zabranjene – 
zabranjeno je polaganje automatskih kontaktnih mina ispred neprijateljskih obala i luka kojem je 
jedina svrha sprječavanje trgovačke plovidbe – neusidrene kontaktne mine moraju biti namještene 
tako da jedan sat nakon što su položene moraju postati neškodljive

   Konvencija u Otawi 1997.

 potpuno zabranjuje upotrebu, proizvodnju 

stvaranje zaliha i prijenos protupješačkih mina te nalaže njihovo uništenje 
u miniranim područjima. Države stranke konvencije su se obvezale pružiti 
pomoć žrtvama i da će međusobno pomagati u provođenju obveza koje su 
preuzele Konvencijom.

6.

upotreba 

napalma

 i dugih sredstava za uzrokovanje požara – 

Protokol 3

 uz 

Konvenciju o zabrani 

ili ograničenju upotrebe određenog konvencionalnog oružja s pretjeranim traumatskim učinkom 
ili djelovanjem bez obzira na cilj iz 1980.

zabranjuje da cilj napada budu civili ili civilni objekti
zabranjuje da cilj napada budevojni cilj unutar koncentracije civila – ako 
je zapaljivo oružje bačeno iz  aviona – dakle ako u blizini nisu civili borci 
nisu protokolom zaštićeni od napada zapaljivim oružjem

7.

upotreba 

laserskog oružja

 posebno namjenjenog uzrokovanju trajnog slijepila zabranjen je 

Protokolom o osljepljujućem laserskom oružju iz 1995.

 uz 

Konvenciju o zabrani ili ograničenju 

upotrebe određenog konvencionalnog oružja s pretjeranim traumatskim učinkom ili djelovanjem 
bez obzira na cilj iz 1980.

III.

Zabranjena oružja za masovno uništenje;

1.

zagušljivi otrovi i njima slični plinovi

 – 

Druga haaška deklaracija o zabrani upotrebe metaka sa 

zagušljivim ili otrovnim plinovima bila je prvi MU koji je zabranjivao upotrebu metaka čija je 
jedina svrha bila širenje zagušljivih ili otrovnih plinova.

2.

ostalo kemijsko oružje

, 

Konvencija o zabrani razvijanja, proizvodnje, stvaranja zaliha i korištenja 

kemijskog oružja i o njegovom uništenju, 1993

 - stranke nikad ni u kojim okolnostima ne smiju 

upotrebljavati, razvijati, proizvoditi, čuvati ili prenositi kemijsko oružje, a nalaže im se da uniše ono 
kemijsko oružje koje posjeduju.

- 

kemijsko oružje

 se definira kao otrovno, tj takvo koje svojim kemijskim 

djelovanjem na životne procese može prouzročiti smrt, privremenu nesposobnost ili trajnija 
oštećenja ljudi i životinja.

3.

biološko oružje

; 

Ženevski rotokol 1925 o zabrani upotrebe zagušljivih otrova i sličnih plinova i 

bakterioloških sredstava

 svoju zabranu proteže i na upotrebu bakterioloških metoda ratovanja.

4.

nuklearno oružje

 je već zabaranjeno postojećim pravilima međunarodnog prava koji se odnose na 

ograničavanje napada na vojne ciljeve

može se tvrditi da upotreba nuklearnog oružja spada pod zabranu otrovnih i bakterioloških 
sredstava
 međutim Međunarodni sud je naglasio da ne postoji ni ugovorno ni običajno pravilo o potpunoj i 
univerzalnoj zabrani nukleranog oružja.

71

www.nasciturus.com

Nakon drugog svjetskog rata na inicijativu Međunarodnog odbora Crvenog križa švicarska je vlada sazvala 

1949. Diplomatsku konferenciju 

na kojoj su usvojene

  4 Ženevske konvencije o zaštiti žrtava rata; 

NABROJENE NAPRIJED!!!



Zajednička im je karakteristika da više nego prije naglašavaju zaštitu čovjeka kao takvog a ne toliko u 
njegovu svojstvu pripadnika oružanih snaga



Temeljno je načelo dviju ženevskih konvencija o zaštiti ranjenih i bolesnih pripadnika oružanih snaga 
da te osobe treba štititi i njegovati bez obzira na to kojoj sukobljenoj stranci pripadaju. Obje 
konvencije predviđaju zaštitu ranjenika, bolesnika, brodolomaca, zaštitu sanitetskih jedinica u sastavu 
vojske ili mornarice, bolničkog osoblja, zgrada, osoba, brodova...



 II Ženevska konvencija za poboljšanje poližaja ranjenika, bolesnika i brodolomaca oružanih snaga na 
moru daje posebna pravila koja su uvjetovana okolnosima pomorskog ratišta. Konvencija priznaje 
ustanovu bolničkih brodova i brodskih bolnica – bolnički brodovi  moraju biti bijeli i imati crveni križ



Bolnički brodovi

 ne smiju se uppotrebljavati ni za kakve vojne svrhe. Oni plove i rade u prostoru 

ratnih operacija na vlastiti rizik. Ne smiju ometati kretanje ratnih brodova, a sukobljene stranke imaju 
pravo na nadzor i pretragu, mogu ukloniti njihovu pomoć i zapovjediti im da se udalje  u smjeru 
plovidbe koji im oni odrede, mogu postaviti svog povjerenika na brod a mogu brod i zadržati do 7 
dana ako to zahtijeva ozbiljnost prilika - moraju pomagati svima bez obzira na pripadnost.



Konvencija štiti i 

brodolomce

 - brodolomom se smatra svaki brodolom bez obzira na okolnosti u 

kojima se zbio – odredbe vrijede i za zrakoplov koji je prisilno sletio ili pao u more  ako brodolomci 
padnu u ruke protivnika on treba s njima postupati kao sa ratnim zarobljenicima.



Protokol I iz 1977. jamči zaštitu svim ranjenim i bolesnim i pripadnicima oružanih snaga i građanskim 
osobama – to se odnosi i na civilne i vojne brodolomce -   on ujedno i proširuje zaštitu na civilno 
sanitetsko osoblje stranke sukoba.



IV Ženevskom konvencijom izgrađena je opsežna 

zaštita ratnih zarobljenika

 - s njima treba uvijek 

postupati čovječno, štiti ih od nasilja, zastrašivanja i uvreda  -  nijedan ratni zarobljenik ne smije biti 
podvrgnut fizičkom sakaćenju ili raznim pokusima, a njihova osoba i čast mora se poštovati.



Ratnim zarobljenicima se smatraju:

 pripadnici oružanih snaga stranke sukoba, pripadnici milicija i 

dobrovoljačkih odreda koji ulaze u sastav oružanih snaga i pripadnici organiziranih pokreta otpora.



Zarobljenici moraju biti pristojno smješteni i oskrbljeni a uvjeti njihova smještaja moraju biti jednako 
povoljni kao i oni koji su osigurani postrojbma države u čijoj su vlasti, a koje su smještene u  istoj 
regiji.



Zarobljenici mogu biti uposleni, ali časnici se ne smiju siliti na rad, a zarobljenici imaju pravo izabrati 
svog predstavnika koji će ih zastupati kod vlasti



Nakon prestanka aktivnih neprijateljstava moraju se ratni zarobljenici bez odgode osloboditi i vratiti u 
domovinu -  repatrirati.



Protokol I proširio je koncept međunarodnih oružanih sukoba koji uključuje i 

antikolonijalne

 i 

druge 

oružane borbe za nacionalno oslobođenje.

 Taj protokol na potpuno 

novi način definira oružane 

snage

 određujući da se oružane snage stranke sukoba nastoje od svih organiziranih oružanih snaga, 

naoružanih 

grupa i jedinica koje su pod zapovjedništvom odgovornim toj stranci čak i kad tu 

stranku zastupa vlada ili vlast koju protivnička stranka ne priznaje.



Pripadnici sanitetskog i vjerskog osoblja ne mogu biti razni zarobljenici ali ih se može zadržati da 
pomažu ratnim zarobljenicima 



Borcima se ne smatraju plaćenici, koji zajedno s špijunima 

nemaju status ratnog zarobljenika

 ako 

budu zarobljeni.

№

      105.

   ZAŠTITA CIVILNOG PUČANSTVA    

                                 C-30

73

www.nasciturus.com

Zaštita civilnog pučanstva podignuta je na višu razinu usvajanjem 

Ž

   enevske

    Konvencije

    o     za

   š  titi

gra

   đ

  anskih

    osoba

    u

     vrijeme

    rata

  1949

. 



 Konvencija štiti i sve osobe koje nisu pripadnici države pod čijom se vlašću nalaze.



Komvencija se ne odnosi samo na svaki oružani sukob između država nego I na slučajeve 
djelomične I potpune okupacije neke zemlje, čak i ako ta okupacija ne nailazi na nikakav otpor.



Opća je svrha Konvencije zaštita svih ljudi bez razlika, a posebno ranjenika, bolesnika, žena, straih 
i djece.

Konvencija uvodi 

zaštitu određenih mjesta

 ustanovljenih radi sklanjanja građanskog pučanstva ili 

njegove njege;

1.

   sanitetske i sigurnosne zone i mjesta 

 - svrha im je da od djelovanja rata sklone ranjene, bolesne, 

nemoćne, strace i djecu ispod 15 godina, trudnice i majke koja imaju djecu mlađu od 7 godina – ta 
se mjesta mogu organizirati na vlastitom ili okupiranom području  sporazumom između stranaka u 
sukobu
smiju zauzeti samo manje područje, moraju biti udaljeni od svakog vojnog objekta, važnog 
industrijskog postrojenja I administrativne ustanove
ne smije biti branjen, a njegove prometne puteve ne smije koristiti  vojno osoblje
na granicama ti mjesta bit će postavljen znak: crvene kose crte na bijelom polju

2.

   neutralizirane zone

 se mogu sporazumno ustanoviti na područjima gdje se vode borbe radi 

sklanjanja ranjenih i bolesnih boraca kao i građanskih osoba koje sudjeluju u djelatnostima vojne 
prirode

3.   

od napada se štite i 

civilne bolnice

 i njihovo osoblje



Konvencija zahtjeva poštovanje zaštićenih osoba i njihove časti, zabranjuje svaku diskriminaciju, 
pritisak ili istrebljenje.



 Protokol 1 uređuje da se 

građanskom osobom smatra

 svaka osoba koja se ne ubraja u kategoriju boraca



U slučaju dvojbe da li je neka osoba vililna osoba ili pripadnik oružanih snaga smatra ju se građanskom 
osobom



Propisuje da se i novinari smatraju građanskim osobama, čak i ako prate oružane snage



Nazočnost među civilnim stanovništvom pojedinaca koji nisu građanske osobe ne lišava to stanovništvo 
njegovog civilnog karaktera 



Namjerno mješanje boraca i civila nužno dovodi do civilnih gubitaka.

№

      106.

 RATNA OKUPACIJA    

                        C-31.

Ratna okupacija

 je stanje kada se područje neke države stvarno nalazi u vlasti neprijateljske vojske.



Za učinak okupacije po pravilima međunarodnog prava se traži stvarno provođenje vlasti, dok 
istodobno zakonita vlast nije u mogućnosti provoditi svoju vlast.



Područje gdje traje borba ne smatra se okupiranim, okupacija se proteže samo na područja gdje je vlast 
okupanata uvedena i gdje se može provoditi.



Većina  pravila  o okupaciji je kodificirana haaškim pravilnikom 1907. 



Okupirano područje ne stječe se okupacijom, a ako okupant poslije stekne to područje mirovnim 
sporazumom njegovo stjecanje ne bi bilo retroaktivno



Država koja je bila prisiljena napustiti neko područje radi okupanata zadržava svoju suverenost.



Okupant nema vlasti nad osobama i stvarima koje su u pravnoj vezi s okupiranim područjem, ali se 
ondje ne nalaze



 Kazneno zakonodavstvo se može mijenjati samo ako ono znači opasnost za  sigurnost okupanata ili 
priječi primjenu ženevske konvencije o zaštiti građanskih osoba za rata.

74

www.nasciturus.com

   tzv kartelni brodovi

, brodovi koji prevoze parlamentare ili obavljaju prijevoz na temelju ugovora 

između neprijateljskih strana

   brodovi koji imaju posebno dopuštenje za plovidbu

 – oni su zaštićeni prema stranci koja je izdala 

dopuštenje 

   brodovi koji prevoze kulturna dobra 

 - i sama dobra, ako se radi o prijevozu pod posebnom 

zaštitom ili u hitnim slučajevima

№. 108.

                      POJAM NEUTRALNOSTI,

№. 109.       PRAVA I DUŽNOSTI NEUTRALACA

                            C-33

Neutralnost

 označava stanje neke države koja ne sudjeluje u ratu drugih država 

ili

 odnos između zaraćene 

I neutralnih država



bitna pretpostavka za postojanje neutralnosti je postojanje rata, i obrnuto



neutralnost je nesudjelovanje u ratu, tj suzdržavanje od određenih čina, ponajprije od same borbe; 
bitna značajka tog nesudjelovanja je nepristranost a neutralna država mora jednako postupati prema 
objema stranama sukoba – 

načelo pariteta



nastupanjem stanja neutralnosti počinju vrijediti za stranke pravila o neutralnosti



 stanje neutralnosti prestaje kad završi rat ili kad pojedina država stupi u rat

Od pojma neutralnost treba razlikovati ugovornu neutralnost i trajnu neutrajnost.



UGOVORNA NEUTRALNOST – kod koje države nisu slobodne u odluci da li pristupiti ratu – ali ako 

bi takva država ipak bila napadnuta, bila bi to od napadača povreda međunarodnog prava ali bi to ipak 
bio rat kao svaki drugi



U povelji UN nema mjesta neutralnosti jer je rat zabranjen a ako do njega dođe svi članovi UN moraju 
sudjelovati u mjerama za sprečavanje narušitelja mira



Iznimka su trajno neutralne države koje su članice UN – one su izuzete od sudjelovanja u vojnim 
skcijama ali one mogu sudjelovati u prisilnoj kolektivnoj akciji ako su same napadnute



ali u suvremenim se uvjetima u slučaju izbijanja rata i izostanka kolektivne akcije UN-a tradicionalna 
pravila o neutralnosti ne primjenjuju automatski, kao obveza koja proizlazi iz općeg međunarodnog 
prava-  u tom slučaju države članice UN koje ne sudjeluju u sukobu same donose odluku kako će se 
postaviti prema određenom ratu i odlučuju hoće li primjenjivati pravila o neutralnosti



Prema tradicionalnim pravilima o neutralnosti odnos neutralnosti stvara dužnosti i prava između svake 
od zaraćenih strana i neutralne države



Dužnosti neutralaca su ili dužnosti suzdržavanja ili sprečavanja ili trpljenja



Suzdržavanje od miješanja u rat,  ne smije svojim vojnim snagama djelovati na tijek ratnih operacija



Ne smije opskrbljivati zaraćene stranke oružjem, ratnim brodovima, municijom, časnicima 



Dužna je sprječavati da se na njenom području oprema ili naoružava ratni brod, ako to dozna dužna je 
spriječiti njegovo isplovljavanje



Nije dužna braniti izvoz i prijevoz oružja od vlastitih državljana ili stranaca



Područje neutralnih država

, uključujući i unutrašnje morske vode, teritorijalno more i arhipelaške 

vode jest 

nepovredivo

, tu se ne smiju provoditi neprijateljstva, niti provoditi pljenidbeno sudovanje ni 

pravo plijena



Ne smiju prolaziti postrojbe zaraćenih država kopnenim područjem, niti se smije prevoziti oružje ili 
opskrba za vojsku zaraćenih - ratni zarobljenici koji prebjegnu u neutralnu državu moraju biti pušteni 
na slobodu, a ako ostanu može im se odrediti mjesto boravka.



Dopušten je običan prolazak morskim vodama

 - dopušten je i pristup u neutralne luke ali najviše 24 

sata



Za kršenje prava neutralnosti može se tražiti od zaraćene strane zadovoljenje.



Neutralna država mora na svojem području spriječiti određene čine pojedinca ili organizacija koje 
znače pomoć zaraćenima, NPR MORA ZAUSTAVIT OTVARANJE UREDA ZA NOVAČENJE I 
SL..

76

www.nasciturus.com

№. 110.  GOSP. RAT NA MORU I NEUTRALNE DRŽAVE

                               C-34



Zaraćne države uvijek su nastojale trgovati sa neutralnim državama, te u svoju zemlju privući što veću 
količinu dobara potrebnu za ratne svrhe



Zaraćeni moraju poštovati slobodu trgovine neutralaca ali mogu i svoju slobodu trgovanja upotrijebiti 
tako da ne  dobavljaju dobra onima koji ta dobra dobavljaju neprijatelju - tako su nastale 

crne liste

, 

popisi poduzeća koja trguju s neprijateljem i koja su isključena od dobava iz zaraćene države



Na moru se od starina vodio bezobzirniji rat nego na kopnu, i tu je došlo do sukoba dva interesa: 
interesa zaraćenih da upotrijebe sva sredstva za postizanje konačne pobjede, i interesa neutralne države 
da se nastavi mirna trgovina, koja je preduvjet njihove opsrbe prijeko potrebnom robom i sirovinama



No stvarni je polažaj neutralaca bio slabiji jer su rat vodile pomorski jake države pa je kompromis u  
tradicionalni međunarodnim pravilima tek djelomično uvažio želje neutralaca a u većoj mjeri interese 
zaraćenih, rezultet su dva načela tradicionalnog međunarodnog prava neutralnosti na moru

   Postoje dva načela tradicionalnog međunarodnog prava neutralnosti na moru;

1.

neutralna trgovina i promet morem slobodni su I u vrijeme rata; pravo plijena na moru načelno je 
ograničeno na neprijateljsku imovinu

2.

zaraćeni imaju pravo primjenjivati neke mjere pomorskog rata koje znatno skučuju načelnu slobodu 
neutralne pomorske trgovine; posljedica toga je da i neutralna imovina potpada ponekad pod 
zapljenu;  to su; probijanje blokade, kontrabanda, protuneutralna pomoć, opiranje ratnim jedinicama 
zaraćenih kada provode pljenidbeno redarstvo

№. 112.  

 BLOKADA

                             C-35

Blokada

je

zatvaranje

protivni

č

ke

luke

, 

dijela

obale

ili

u

šć

a

rijeke

za

pomorski

promet

, a kao protivničke 

se smatraju one koje su u rukama neprijatelja.



može se blokirati i vlastita luka ako je u neprijateljskim rukama



ne mogu se blokirati

 neutralizirana područja, otvoreno more i isključivi gospodarski pojas, niti se 

blokadom smije priječiti pristup lukama ili obali neutralne države



svrha blokade

 je sprečavanje prolaska bilo kojeg broda u blokirano područje, ali ne smije se 

priječiti prolazak pošiljaka pomoći 

   blokada je valjana uz 3 uvjeta;

1.)

efektivnost

 – provodi se upotrebom tolikih sredstava da je promet doista sprječen

2.)

deklaracija

 – naznaka mjesnog i vremenskog opsega blokade - nju daje država koja poduzima 

blokadu mora se naznačiti: 

-

vrijeme

 početka blokade, 

-

zemljopisne granice

 blokiranog područja i 

-

rok 

do kojeg je neutralnim državama dopušten izlazak iz blokirane luke ili područja

3.)

notifikacija

 – je priopćenje o određenoj blokadi, i  treba ju upraviti:

- neutralnim država diplomatskim putem,
- mjesnim organima blokiranog područja, 
- brodovima koji se približe to  području ako postji predmnjeva da ne znaju za blokadu

PREKID I PRESTANAK BLOKADE



blokada prestaje očitovanjem one države koja ju je odredila, o tome je potrebna obavijest na isti 
način kao i pri određivanju blokade -  ona prestaje i ako njeno brodovlje bude otjerano silom ili na 
neki drugi način, ako se u tom slučaju želi ponovno uspostaviti blokada, treba to učiniti kao i prvi 
put

POSLJEDICE BLOKADE

77

www.nasciturus.com

   Bilo kakva pomoć oružanim snagama protivnika

   Plovidba u pratnji ratnog broda protivnika

Izravno djelovanje pod kontrolom ili uputama protivničke vlade, u njezinoj službi ili najmu
Prihvaćanje navicerta ili sličnog dokumenta koji je izdala protivnička strana
Prijevoz službene pošte protivničke stranke

№. 115.  

 PLJENIDBENO PRAVO

                                   C-37

FORMALNO PLJENIDBENO PRAVO



formalni postupk prilikom provedebe prava plijena uređeno je interno u državama ali se podudara u 
glavnim crtama - glavno je načelo da cijeli postupak treba obaviti uz neke formalnosti i poštivanje 
određenih interesa 

PLJENIDBENO REDARSTVO

Pljenidbeno

redarstvo

obuva

ć

e

sve

mjere

koje

slu

ž

e

 z

a

hvatanje

morskog

plijena

 i 

njegovog

dopremanja

u

sigurnu

    luku

 , a to su;

1.

zaustavljanje

-  

 ratni brodovi i podmornice i zrakplovi imaju pravo zaustaviti svaki brod da bi se 

ustanovilo potpada li on pod propise o ratnom ili morksom plijenu 

nalog za zaustavljanje se daje slijepim hitcem ili nekim drugim prikladnim načinom
ako brod na ponovljeni poziv ne stane dopuštena je upotreba sile

2.

pregled 

–  

 tu se treba ustanoviti pripadnost broda i tereta – 

na brod se šalje časnik koji pregledava isprave a može i teret, te utrđuje ima li mjesta 
uzapćenju
ukoliko je pregled na moru nemoguć ili nesiguran, može se naložiti brodu odlazak u neku 
luku 

3.

uzapćenje :