1. Pojam i definicija organizacione strukture
Organizaciona struktura je spontana kategorija, nastala usled potrebe organizacija da se suoče
sa kompleksnošću problema koji se rešavaju i kompleksnošću sopstvenog bića, uzimajući u
obzir da je organizacija sastavljena iz većeg broja individua. Pošto je ljudsko znanje
ograničeno, a ograničen je i broj aktivnosti kojima raspolažemo, postoje argumenti za
njihovim daljim sužavanjem čime se grade specijalizovane strukture za rešavanje pojedinih
vrsta problema.
1. Organizaciona struktura = set unapred pripremljenih rešenja za nastale poslovne situacije
(
Selznick
).
2. Organizaciona struktura = rezultat raspodele zadataka organizacije na pojedince, grupe i
njihove integracije i koordinacije u toku izvršavanja.
Predstavlja
formalni sistem
odgovornosti (
biti odgovoran
= biti odgovoran za postizanje učinka nekih merljivih veličina)
kojim su definisane ključne pozicije u organizaciji, kao i pravo da se postavljaju ciljevi,
primaju informacije, utiče na rad drugih. Svaka organizacija predstavlja piramidalnu strukturu
odgovornosti.
Shvatanje org. strukture ćemo preorijentisati sa
stanovišta atributa neke organizacije
na
njen
funkcionalni element =>
strukturu izučavamo kao
aktivni, a ne pasivni (posledični) faktor
funkcionisanja organizacionog sistema. Stoga,
sa pozicije tzv. funkcionalnog strukturalizma:
3. Organizaciona struktura = sredstvo koje doprinosi boljoj upravljivosti sistema.
Ona
omogućuje
da ljudi u organizaciji razumeju svoje uloge, da se lakše vrši koordinacija,
kontrola i komunikacija.
Definicija koja u potpunosti podržava funkcionalnu struktuiranost:
4. Organizaciona struktura = suma načina na koje organizacija deli posao i zadatke i postiže
koordinaciju njihovog realizovanja
(Mintzberg
).
Tokom izgradnje organizacione strukture, na njenu konfiguraciju presudan uticaj ima
menadžment preduzeća
i to
indirektno preko odabira ciljeva i strategija – uticaj okruženja,
tehnologije, veličine, starosti i drugih kontigentnih faktora.
Uticaj tih faktora
se ne
ostvaruje
partikularno, već simultano.
Zbog toga savremeni okvir za izgradnju strukture predstavlja tzv.
situacioni pristup koji razmatra celine (geštalt), a ne pojedinačne determinante i dimenzije
strukture.
Za izgradnju organizacione strukture,
Mintzberg
je razvio tri postulata, tj. hipoteze:
•
Hipoteza kontigencije
– Neophodnost slaganja strukturnih dimenzija sa relevantnim
faktorima situacije;
•
Hipoteza kongruencije
– Neophodnost međusobne usklađenosti dimenzija strukture;
•
Hipoteza konfiguracije
– Postojanje usklađenih strukturnih dimenzija koji su istovremeno
konzistentni sa relevantnim faktorima situacije.
www.puskice.org
www.puskice.org
2. Modeli organizacione strukture
= 1. Uprošćena slika organizacionih uloga, veza i odnosa unutar organizacije.
Služe
u procesu
projektovanja kao osnova za analizu i shvatanje postojeće stukture.
Tokom
analize postojećeg i vrednovanja novog organizacionog modela
obično se koriste
„tipski“ modeli organizacionih struktura.
To su
jasno razrađeni tipovi modela koji su u praksi
široko korišćeni, a u teoriju su ušli na osnovu niza izvršenih empirijskih istraživanja u raznim
preduzećima, gde je nakon tih istraživanja zaključeno da veliki broj modela realnih sistema
imaju međusobno niz sličnosti i da se mogu svesti na iste. 2.
Modeli se mogu shvatiti kao
tipska rešenja organizacionih problema koji omogućuju suženje beskonačne raznolikosti
organizacionih zahteva.
Pod modelima ne treba smatrati samo
organizacione šeme jer su modeli daleko složenija
kategorija.
Modeli org-je su
daleko komplxniji izrazi odnosa unutar org-je, jer
sem
podele
rada i departmentalizacije
treba da daju
rešenja i u pogledu načina koordinacije zadataka i
izvršilaca, alokacije autonomije.
Modeliranje organizacione strukture u praksi polazi od
postojećih poznatih modela.
Moguće
je
modelirati i realizovati organizacionu strukuru i na osnovu „ad hoc“ usvojenog skupa
parametara
pod uslovom da u njima budu određeni:
1. ciljevi poslovnog sistema – program rada i program razvoja,
2. celovit raspored poslova i aktivnosti kojima se realizuju ciljevi,
3. skup nosilaca izvršenja svakog posla i aktivnosti,
4. raspored autoriteta i odgovornosti,
5. način povezivanja i koordinacije poslova i izvršilaca
Za posebne potrebe, ponekad mogu da se koncipiraju i modeli samo nekih aspekata
organizacione strukture. Time se nameće podela organizacionih modela na:
_
Opšte modele
– daju pregled svih karakteristika org-ne strukture po relevantnim
parametrima.
_
Partikularne modele
– daje uvid u neke ili samo jedan parametar organizacione
strukture. Npr. modelom upravljačke strukture se posebno obrazlaže raspored
autoriteta i odgovornosti, modelom tokova inf-ja jedan aspekt koordinacije.
_
Fokusirane modele
– svaki izdvojeni, detaljnije razrađeni segment celine
organizacije.
Svrha
- najčešće instruktivna i
koristi se
najčešće u fazi realizacije nekog
projekta. Konkretizacija u ovakvim modelima se svodi na nivo tačnog, poimeničnog
dodeljivanja poslova, pozicija, prava, nadležnosti i odgovornosti.
Postoji devet principa oblikovanja, tj. devet modela organizacione strukture prema kojima se
razmeštaju aktivnosti i uređuju relacije u org-noj strukturi.
Bazični modeli su
tradicionalni i
poznati
kao principi organizacionog oblikovanja,
a to su
: linijski, linijsko-štabni, funkcionalni
i divizioni. Najznačajniji i empirijski najviše razvijeni su f-nalni i divizioni modeli.
Ostali modeli su
novijeg datuma i uglavnom
predstavljaju
modifikacije bazičnih modela –
projektni i matrični modeli
se zasnivaju na
modifikaciji f-nalnih, strategijske poslovne
jedinice i inovativni modeli na modifikaciji divizionog modela.
Poslednjih godina se razvija koncepcija centara kontrole (centri troškova, profit centri,
investicioni centri) - ne spadaju u modele organizacione strukture već u njihove modifikacije.
Pomenuti broj modela nije konačan - usled razvoja i novih uslova privređivanja, nameću se
potrebe za pronalaženjem novih, adekvatnih modela organizacione strukture.
www.puskice.org
www.puskice.org
3. Dimenzije i faktori organizacione strukture
Dimenzije organizacione strukture (
parametarski pristup
) = njeni sastavni elementi; faktori se
izučavaju u okviru
situacionog, kontigentnog pristupa
kao konzistentni uticaji na neke ili sve
dimenzije.
Jedni autori zastupaju
vrlo razrađen koncept dimenzija,
dok drugi
zadržavaju kompleksnost
dimenzija.
Tipičan predstavnik srednje linije je
Mintzberg.
Što se tiče istraživanja faktora
org-ne strukture, prvobitno je bio zastupljen
jednofaktorski pristup,
sledi ga
dvofaktorski, a
zatim i geštalt pristup – Mintzberg
, koji istovremeno posmatra uticaj okruženja, veličine i
starosti, potrebe za posedovanjem moći i teh-ju.
Mi ćemo analizirati uticaje
karaktera
vlasništva, okruženja, teh-je, veličine, faza životnog ciklusa istrategije.
Dakle, mnogi autori imaju različite stavove o broju dimenzija koje treba uključiti, ali
struktura preduzeća
se može dovoljno jasno upoznati posmatrajući četiri
dimenzije
koje
navode svi autori:
a. specijalizacija (podela rada)
b. departmentalizacija
c. decentralizacija
