ORGANIZACIJA RATARSKE PROIZVODNJE

1. POJAM I ZNAČAJ RATARSKE ORGANIZACIJE

Ratarska organizacija se razvija iz dana u dan. Sam taj razvitak je uslovljavao pojavu sve složenijih zadataka. Da bi se oni rešavali,
moramo se  oslanjati na  saznanja drugih disciplina. Koristeći ova  saznanja  organizacija  ratarske  proizvodnje, kao naučna  disciplina,
razmatra kako će se pri proizvodnji ratarskih i povrtarskih useva postići najpovoljniji rezultat sa ekonomske tačke gledišta. Da bi se došlo
do tog cilja, organizacija ratarske proizvodnje izučava zakonitosti, principe, načela i metode u oblasti organizacije i ekonomike pojednih
linija   proizvodnje.   Praćenje   proizvodnih   ekonomskih   faktora   je   jedan   od   primarnih   zadataka.   Sva   rešenja   iz   oblasti   organizacije
proizvodnje moraju se vezivati za konkretne uslove. Ona se mogu koristiti kao polazna osnova. Nema unapred propisanih rešenja. Treba
težiti onom načinu organizacije proizvodnje koja omogućuje postizanje najvećeg stepena ekonomičnosti, rentabilnosti i produktivnosti
rada pri datim uslovima.

- neadekvatna grupisanost,
- usitnjenost parcela....

2. SPECIFIČNOSTI ORGANIZACIJE RATARSKE PROIZVODNJE

Poljoprivredna proizvodnja, pa i ratarska, razlikuju se od industrije, građevinarstva,... Specifičnosti ratarske proizvodnje proizilaze iz
specifičnosti poljoprivredne proizvodnje. Ratarsku proizvodnje karakteriše mogućnost da se uz aktivno učešće čoveka sunčeva energija
akumulira i iskorišćavaju prirodni uslovi uz pomoć funkcija kulturnih biljaka. Prirodni uslovi uslovljavaju ratarsku proizvodnju. Taj odnos
čoveka i kulturnih biljaka može da bude raznovrstan i iz njega proističu specifičnosti ratarske proizvodnje. Poznavanje specifičnosti je
potrebno jer svaka od specifičnosti se direktno odražava na organizaciju proizvodnje, a posebno na organizaciju gazdinstva.

Najznačajnije specifičnosti:

1) Uslovi proizvodnje

– ratarska proizvodnja se odvija na širokom i otvorenom prostoru. Ratarska proizvodnja je vezana za upotrebu

zemljišta i zavisi od klimatskih uslova. Neophodno je da uvek imamo u vidu ove faktaore. Možemo izdvojiti sledeće:

- zemljište predstavlja neophodan faktor proizvodnje. Takođe je i nezamenljiv faktor i ono je objektivni uslov proizvodnje. Zemljište
karakterišu 3 osobine:

nepokretljivost, neumnoživost i neuništivost!

Ipak je zemljište podložno određenim promenama pod uticajem spoljne

sredine i pod uticajem stalnog korišćenja od strane čoveka.
- klima – uticaj vlage, vetra i temperature u poljoprivredi je specifičan u odnosu na industriju. U poljoprivredi im se prilagođavamo tehnikom
rada i tehnologijom proizvodnje. Kod sezonskih poslova vršimo preraspodelu radnog vremena. Ovi meteorološki uslovi mogu da dovedu do
prekida rada, pri čemu se kasnije menja način rada što zahteva od organizatora stalnu aktivnost kako bi se prilagodio uslovima proizvodnje.

2. Predmeti rada

– u ratarskoj proizvodnji glavne predmete rada predstavljaju živa bića –

biljke.

Koriste se i drugi predmeti rada, drugačije

prirode. Proizvodnja se svodi na razmnožavanje, negu, gajenje i korišćenje biljaka, pa govorimo da su predmeti rada biljke. Karakteristično je
da je početna masa veća od novostvorene u proizvodnom procesu u industriji, dok se u ratarskoj proizvodnji početni materijal uvećava tokom
procesa proizvodnje pod uticajem prirodnog rasta. Stoga je početni materijal u ratarstvu manji, a finalni proizvod znatno veći.

3. Vreme proizvodnje

– je značajna specifičnost, jer se vreme proizvodnje ne podudara sa vremenom procesa rada. Ovo nepodudaranje

nameće potrebu da se gaji veći broj useva koji se među sobom razlikuju u pogledu vremena proizvodnje i vremena rada, kako bi se obezbedilo
što raciononalnije upošljavanje radne snage. Ovu specifičnost moramo imati u vidu kod donošenja plana setve.

4. Sezonski karakter proizvodnje

– ova sezonost se vezuje za rad tj. rad u ratarskoj proizvodnji ima sezonski karakter. Sezonost rada u

poljoprivredi je redovna pojava i ona se ne može izbeći samo se može ublažiti. Sezonost radova se javlja kao posledica prirode predmeta rada.
Sam biološki  karakter  predmeta  rada  je  pod jakim  uticajem prirode, vremena  i  godišnjeg doba. U  takvim slučajevima vreme  rada  nije
usklađeno sa neprekidnim odvijanjem procesa proizvodnje. Sezonost se ublažava pravilnim izborom useva, a to znači da u strukturi setve treba
da budu zastupljene one grupe useva koje se jedna prema drugoj u pogledu radne snage i sredstava ne ponašaju konkurentski. Sezonost se
nepovoljno odražava na povećanje troškova proizvodnje, neravnomerno i nedovoljno korišćenje sredstava rada tokom godine, neravnomerno
upošljavanje radne snage i dovodi do zakašnjenja u izvođenju radova.

5. Koeficijent obrta

– specifični uslovi dovode do toga da se u ratarstvu može govoriti o dosta dugom procesu proizvodnje što se odražava na

broj i brzinu obrta sredstava. Zbog tog dugog perioda od početka proizvodnje do dobijanja finalnog proizvoda i njegove realizacije, uložena
sredstva se veoma sporo obrću. Broj obrta u čisto ratarskom preduzeću zavisi od specifičnosti biljaka koje se gaje. Povećanje broja obrata može
se postići i kombinovanjem linija proizvodnje i grana proizvodnje. Koeficijent obrta je manji u poređenju sa drugim privrednim granama:
- ratarstvo 0,9;
- povrtarstvo 2 – 3;
- industrija i trgovina 4 – 12.

6. Prilagođavanje proizvodnje

– je teže nego u industriji. Kod prilagodljivosti uvek moramo imati u vidu biološki karakter ratarske

proizvodnje   koji   uslovljava   težu   prilagodljivost   ratarske   proizvodnje   novim   ekonomskim   tehničkim   i   tržišnim   uslovima.   Taj   proces
prolagođavanja u ratarskoj proizvodnji je jako spor. Prolagodljivost ratarske proizvodnje je manja i u pogledu uvođenja novih tehničkih
rešenja, jer je to uvođenje u direktnoj zavisnosti od promene sistema gajenja, promene sorata i sl. Međutim, ratarstvo je prilagodljivije od
voćarstva i vinogradarstva, jer se radi o višegodišnjim zasadima i velikim investicijama, pa proces prilagođavanja traje niz godina.

7. Nivo tržišnosti

– niži nego u industriji. Polazi se od činjenice: ako posmatramo neku proizvodnu jedinicu ona je i proizvođačka i potrošačka

jedinica, jer se mnogi proizvodi realizuju unutar gazdinstva, što utiče na tržišnost. Zbog toga je nivo tržišnosti u ratarstvu znatno niži nego u
industriji. Niska tržišnost(robnost) proizvodnje posebno je karakteristična za useve koji služe kao stočna hrana, za proizvodnju stajnjaka ili kao
semenski materijal. U nekim uslovima(društveno – ekonomskim) ta realizacija unutar gazdinstva može da bude pozitivna:
Npr. kada su cene repromaterijala visoke, pa gazdinstvo može da računa na sopstvenu proizvodnju.

8. Stručnost ljudstva

– u ratarstvu se zahteva široka i raznovrsnija kvalifikacija radnika. Iako se proizvodnja specijalizuje, radnici se ne mogu

specijalizovati da obavljaju samo jednu operaciju, jer bi bili nedovoljno uposleni. U ratarstvu je struktura poslova takva da zahteva od radnika
da obavlja niz operacija.

9. Zavisnost rezultata od prirodnih uslova

– ratarska prooizvodnja je zavisna od prirodnih uslova i to se odražava na rezultat proizvodnje.

Rezultat proizvodnje moramo da vežemo za određene uslove proizvodnje.

10. Input – output odnosi

– odnos troškova i rezultata je specifičniji nego u drugim granama. Kod ratarstva se proizvodnja može organizovati

na teret prirodnih resursa. Treba nastojati da u ratarstvu input – output odnosi budu u ravnoteži, jer se u protivnom kvari struktura zemljišta i
mogu da dovedu do nesklada između proizvedenih količina i potreba za njima.

11. Način reprodukcije

– sve specifičnosti imaju uticaja na veličinu proizvodnje. Da bi se smanjio uticaj velikog broja činilaca, mora se imati

u vidu činjenica da organizator proizvodnje mora da računa na to da poljoprivredna proizvodnja ima velikih mogućnosti u sopstvenoj
reprodukciji. U tom cilju rešenja koja se donose moraju se zasnivati na pomenutim specifičnostima i treba da budu usmerena na duži vremenski
period. Isto tako rešenja treba da budu tako projektovana da imaju određeni stepen prilagodljivosti novonastalim potrebama.

3. ZADACI ORGANIZACIJE RATARSKE PROIZVODNJE

Dva najvažnija zadatka koja treba rešavati pri organizaciji ratarske proizvodnje su:
1. U organizaciji ratarske proizvodnje mora se odrediti struktura ratarske proizvodnje(prof.Slani),
2. Da se odredi pravilno smenjivanje useva(prof. Slani).
Prirodni faktori omogućuju da se odredi broj useva. Ekonomski faktori omogućuju da odredimo zastupljenost useva.
Š.ŠOMOĐI: ratarstvo i organizacija ima sledeće zadatke:
1. potrebno je utvrditi sistem i tip ratarske proizvodnje,
2. u zavisnosti od sistema i tipa ratarske proizvodnje treba rešiti sledeće probleme:
a) učešće i razmeštaj povrtarskih kultura na ratarskim površinama,
b) učešće i razmeštaj proizvodnje stočne hrane,
c) učešće i razmeštaj semenske proizvodnje,
d) učešće i razmeštaj ratarske proizvodnje sa navodnjavanjem,
e) rešiti probleme organizacije proizvodnje na usitnjenim površinama.
3. neophodnost organizacije ili reorganizacije ratarskih površina,
4. projektovanje strukture proizvodnje,
5. organizacija upravljanja procesom proizvodnje što obuhvata:
- godišnju analizu i planiranje proizvodnje,
- operativnu analizu i planiranje,
- lansiranje radnih naloga i drugih dokumenata,
- evidentiranje odvijanja procesa rada,
- troškovno knjigovodstvo,
- knjigu istorije parcela,
- komunikacije sa snabdevanjem,
- komunikacije sa funkcijskim centrima u cilju pružanja pomoći organizatorima proizvodnji.

Zadaci moraju da budu u skladu sa čitavom organizacijom preduzeća. Ta rešenja moraju biti usklađena sa ciljem i zadacima poljoprivrede u
celini. Zadatak se može definisati iznalaženjem najracionalnije organizacije proizvodnje pri čemu se vrši neprestano usklađivanje sa raznim
prirodnim i društveno – ekonomskim uslovima proizvodnje. U okviru organizacije ratarske proizvodnje, kao jedan od zadataka, javlja se i
organizacija radnog procesa u pojedinim linijama ratarske proizvodnje. Za uspešno rešavanje problema, potrebno je primenjivati naučne
metode rada i praktična iskustva u organizaciji proizvodnje. Svako rešenje bi trebalo da bude zasnovano na ekonomskim zakonima, rezultatima
savremene tehnike i tehnologije, kao i na rezultatima koji su postignuti u istraživanjima.

4. ORGANIZACIONO – EKONOMSKE OSOBINE OKOPAVINA

Najvažnije karakteristike okopavina i njima sličnim intenzivnijim usevima:
- ovo je vrlo intenzivna grupa useva. Neki usev je intenzivan ako zahteva velika ulaganja rada i materijala. U predstavnike spadaju: šećerna
repa, stočna repa, krompir, kukuruz, veliki broj povrtarskih vrsta, suncokret, sirak, konoplja,
- većina ovih useva spada u grupu jarih useva, čije je vreme setve u toku proleća,
- s’obzirom da se radi o intenzivnim usevima zahtevaju duboku obradu zemljišta i povoljno utiču na đubrenje stajnjakom,
- većina useva se ističe voluminoznim proizvodima(po ha ima puno proizvoda),
- ono što ovu grupu izdvaja je vreme ubiranja useva(u toku jeseni). Međutim, neki se usevi mogu ubirati ranije(povoljno sa organizacionog
stanovišta), a neki kasnije(nepovoljno),
- svi usevi iz ove grupe zahtevaju uslove umereno – kontinentalne klime. U takvim uslovima se uspešno odvija proizvodnja,
- s’obzirom da se radi o voluminoznim proizvodima ovi usevi ostavljaju veliku količinu organskih materija. Ovi usevi povećavaju plodnost
zemljišta,
- ova grupa useva daje po jedinici površine najveću količinu hranjivih jedinica,
- kao intenzivna grupa useva zahtevaju velika ulaganja rada i sredstava. Zato se kod ove grupe i ostvaruju najveći novčani efekti po jedinici
površine,
- vrednost proizvodnje po času rada je znatno manja nego kod strnih žita,
- kratki optimalni rokovi karakterišu izvođenje radnih procesa,
- na obim gajenja utiču uslovi realizacije.

Od jednogodišnjih krmnih mahunjača:
- grahorice(ozima i jara),
- stočni grašak.

Ovako veliki broj vrsta i sorata omogućava uspešno gajenje ovih useva pri različitim prirodnim uslovima. Usevi iz ove grupe imaju pozitivan
uticaj na plodnost zemljišta što znači da gajenje ovih useva obezbeđuje hranljive elemente, jer imaju sposobnost azotofikacije i ostavljaju
znatne količine N(soja ostavlja 250 kg N/ha). Jednogodišnje mahunjače povoljno utiču i na fizičke osobine zemljišta(uslovljavaju povoljnu
strukturu zemljišta). Sve to uslovljava da jednogodinje mahunjače predstavljaju dobre preduseve za okopavine i strna žita. Soja dolazi posle
kukuruza, a prethodi pšenici. Po pravilu se preporučuje da jednogodišnje mahunjače budu prethodnici ozimih strnina pa tek onda prethodnici
okopavina.
   Kada je reč o nivou intenzivnosti, javlja se specifičnost da su potrebe za ulaganjem manje nego kod okopavina, a veće nego kod strnih žita.
Raspored ulaganja rada obezbeđuje korišćenje radne snage.
Posmatrane kao celina, veoma su povoljna grupa useva, ukoliko se pored vrednosti proizvodnje posmatraju i ostali pokazatelji.
   Prinos varira zbog klimatskih uslova, nepoznavanja tehnologije i nerazrađene tehnologije za gajenje ovih useva. I ostali pokazatelji – manja
ekonomičnost, manja rentabilnost – sve zbog varijabilnih prinosa.
Obim zastupljenosti – u strukturi setve bi trebalo imati od 10 -15% jednogodišnjih mahunjača od ukupnih oraničnih površina.

7. ORGANIZACIONO – EKONOMSKE OSOBINE VIŠEGODIŠNJIH MAHUNJAČA

Ovi usevi mogu da se gaje u čistoj kulturi ili u smeši.
Izraziti pridstavnici:
- lucerka,
- crvena i bela detelina.
Gajenje višegodišnjih useva je manje rizično u odnosu na jednogodišnje krmne mahunjače.
Proizvodnja semena višegodišnjih mahunjača je povezana sa velikim rizikom zbog velike kolebljivosti prinosa.
Visoki prinosi po jedinici površine.
Kabasti proizvodi, pa treba obratiti pažnju na mesto lokacije ovih useva i na pravilnu organizaciju transporta.
Lociraju se u blizini mesta iskorišćavanja.
Kod jednogodišnjih mahunjača nivo utroška rada i korišćenja traktora je veći nego kod strnih žita.
   Pojedini radni procesi useva iz ove grupe se odlikuju visokim utroškom rada i optimalni rokovi za njihovo izvođenje se podudaraju sa negom
okopavina u toku V i VII meseca.
Uspešno gajenje ove grupe useva zahteva dobru opremljenost specijalizovanim mašinama.
Optimalna zastupljenost – njeno određivanje je teško izraziti procentualno. Optimalna zastupljenost zavisi od:
- strukture i obima stočnog fonda,
- raspoloživosti krmnim površinama,
- mogućnosti njihove prerade i
- uslova proizvodnje.

    Minimalna površina ove grupe useva se određuje na osnovu potreba gazdinstva u stočnoj hrani. Područja gde su padavine preko 600 mm
pogodna su za gajenje ovih useva. Ova grupa useva povoljno reaguje na dodatno korišćenje vode.
   Višegodišnji usevi zahtevaju i dosta plodna zemljišta. Svi usevi iz ove grupe povoljno reaguju na organska đubriva. Mnogi od njih ne mogu
da podnesu visoke troškove đubrenja. Ova grupa useva se u plodosmeni nalazi iza okopavina kasnih koja su đubrena organskim đubrivima.
Nepoželjno je da posle vešegodišnjih mahunjača dođu usevi koji zahtevaju dosta vode, jer su višegodišnje mahunjače veliki potrošači vode.

8. MEĐUSOBNA PODNOŠLJIVOST USEVA U PLODOSMENI

Problematika se svodi na dva pitanja:
1.

ODNOS MEĐU POJEDNIM USEVIMA U POGLEDU NJIHOVE SMENE NA ODREĐENOJ POVRŠINI

Za ovo moramo poznavati osobine pojedinih biljaka. Neki usevi imaju takve osobine da ne podnose uzastopno gajenje ili čest povratak na isto
zemljište. Druge biljke ne podnose međusobno smenjivanje sa nekim drugim biljkama. Za razliku od ovih, postoje i takve biljne vrste koje se
mogu gajiti na istoj površini nekoliko godina i koje se smenjuju povoljno sa svim usevima.

Diferencija u pogledu osetljivosti:
I grupa – usevi koji su jako osetljivi na uzastopno gajenje na istom zemljištu. To su:
a) suncokret,
b) šećerna repa,
c) lucerka,
d) grašak(sve vrste),
e) crvena detelina,
f) uljana repica i
g) lan.

II grupa – manje osetljive vrste:
a) ovas,
b) ječam,
c) pasulj,

d) bob i
e) sočivo.

III grupa – biljne vrste koje su malo osetljive:
a) pšenica,
b) sirak,
c) proso,
d) duvan i
e) grahorica.

Kod useva iz I grupe se preporučuje da razmak bude 6–7 godina, kako bi se nakon tog perioda usev mogao ponovo gajiti na istoj površini.
Suncokret – za naše proizvodno područje je minimum 5 godina; šećerna repa – minimum 4 godine da se vrati na istu površinu.
Za useve iz II grupe se preporučuje da prođe 3–4 godine.
Kod useva iz III grupe, preporučuje se da pšenica može da dodje na istu površinu jednom u periodu od 2 godine, ali se kasnije ne preporučuje
da se to ponavlja.
Ni za jednu biljku ne postoje apsolutno dobri ili loši prethodnici ili naredni usevi. Zbog toga se mesto jednog useva u plodoredu određuje na
osnovu prirodnih uslova proizvodnje, strukture setve i ekonomičnosti proizvodnje.

VREME SETVE I ŽETVE USEVA

Glavno pitanje je izvođenje optimalnog roka setve tj. žetve. Danas se insistira na pravilnoj smeni useva u cilju obezbeđenja optimalnih rokova
setve. Smatra se da SETVA predstavlja najvažniji radni proces od kojeg zavise ostali radni procesi  i visina prinosa. Smatra se da je setva sa
organizacionog aspekta proces koji predstavlja najveći problem iz razloga što vreme setve jedne iste biljke može biti različito pri različitim
prirodnim uslovima. Vreme setve jednog useva zavisi od:
- klimatskih prilika,
- tipa zemljišta,
- položaja zemljišta,
- reljefa i
- osobina sorte(hibrida).
Kada je reč o setvi jarih useva, ona se obavlja u nepovoljnijim klimatskim prilikama i osobinama zemljišta, nego što je to slučaj sa ozimim
usevima. Pri određivanju vremena početka setve, moraju se poznavati konkretni uslovi gazdinstva i stanje parcele na kojoj se planira izvršenje
ovog radnog procesa. Kod ovih useva je potrebno pridržavati se načela:
- da raspoloživo vreme između žetve prethodnog i setve narednog useva, omogućuje kvalitetno izvođenje svih agrotehničkih radova.

9. VREME SETVE I ŽETVE POJEDINIH GRUPA USEVA

Glavno pitanje je izvođenje optimalnog roka setve rj. žetve. Danas se insistira na pravilnoj smeni useva u cilju obezbeđenja optimalnih rokova
setve. Smatra se da setva predstavlja najvažniji radni proces od kojeg zavise ostali radni procesi i visina prinosa. Smatra se da je setva sa
organizacionog aspekta, proces koji predstavlja najveći problem iz razloga što vreme setve jedne iste biljke može biti različito pri različitim
prirodnim uslovima.
Vreme setve jednog useva zavisi od:
- klimatskih prilika,
- tipa zemljišta,
- položaja zemljišta,
- reljefa,
- osobina sorte(hibrida).
  Kada je reč o setvi jarih useva, ona se obavlja u nepovoljnijim klimatskim prilikama i osobinama zemljišta, nego što je to slučaj sa ozimim
usevima. Pri određivanju vremena početka setve, moraju se poznavati konkretni uslovi gazdinstva i stanje parcele na kojoj se planira izvršenje
ovog radnog procesa. Kod svih useva je potrebno pridržavati se načela:
   - da raspoloživo vreme između žetve prethodnog i setve narednog useva, omogući kvalitetno izvođenje svih agrotehničkih radova. Vreme
setve je karakteristično za svaki usev:
- za pšenicu – optimalan

rok setve

od 5 – 25 X, a

žetve

u prvoj polovini VII,

- za kukuruz –

setva

od 10.IV – 1.V, a

berba

od početka X do krajaX,

- za suncokret –

setva

15.IV, a

žetva

polovinom IX,

- za šećernu repu –

setva

posle 10.III, a

vađenje

krajem X ili početkom XI,

- za soju –

setva

20.IV – 10.V, a

žetva

od 20.IX – polovine X,

- za krompir –

setva

početkom IV, a

vađenje

oko 15. IX,

- za pasulj –

setva

20.IV, a

žetva

u toku VIII( druga polovina).

10. MESTO POJEDINIH GRUPA USEVA U POLJOSMENI

Sve njivske biljke posmatrane sa aspekta plodoreda ispoljavaju dvojake osobine:
1. u pogledu svojih zahteva koje stavljaju u odnosu na prethodne useve,
2. njihova sopstvena vrednost kao prethodnih useva.
Može se govoriti o zahtevima pojedinih grupa useva:

RANE OKOPAVINE

- metod standardnih kombinacija linija proizvodnje i
- bilansni metod.
Od metoda matematičkog optimiranja se koriste:
- linearno programiranje,
- nelinearno programiranje,
- kvadratno, mešovito-celobrojno, višenivovsko programiranje.
- primenjuje se portfolio metod i
- metod simulacije.
Preporučuje se metod linearnog programiranja. Najčešće se analizira:
- raspoloživa površina,
- broj useva koji predstavljaju ograničavajuće elemente.
Najveći preblem predstavlja utvrđivanje tehničkog koeficijenta, jer za njihovo utvrđivanje treba imati dobru bazu podataka.

12. ORGANIZACIONO – EKONOMSKA OCENA PLANIRANE PROIZVODNJE

Organizaciono–ekonomska ocena strukture ratarske proizvodnje obuhvata niz obračuna i poređenja, čijom primenom treba utvrditi:
1. u kojoj meri planirana proizvodnja zadovoljava:
-potrebe prerađivačkih kapaciteta,
-stočarskih farmi i
-uslove tržišta,
2. da li je zastupljenost useva pogodna u pogledu vremena dospevanja proizvoda,
3. kakva je uposlenost radne snage i da li je postignuta ravnomernost upošljavanja i iskorišćavanja sredstava,
4. kakva je iskorišćenost mehanizacije,
5. u kojoj meri je planirana proizvodnja obezbeđena investicionim ulaganjima,
6. kakvi se ekonomski efekti postižu dobrom strukturom proizvodnje,
7. potreba u repromaterijalu i kako će se finansirati.

13. KRITERIJUMI PREMA KOJIMA SE RATARSKA PROIZVODNJA MOŽE SISTEMATIZOVATI

Osnovni cilj u okviru svih sistematizacija je maksimalno korišćenje činilaca proizvodnje u cilju visoke i ekonomične proizvodnje uz
održavanje plodnosti zemljišta. Iako sistem ima naziv, on se karakteriše nizom drugih karakteristika za funkcionosanje sistema. Proizvodnja
kukuruza je sistem; proizvodnja u suvom ratarenju i uz navodnjavanje su podsistemi. Kod proizvodnje uz navodnjavanje imamo tipove –
proizvodnju merkantilnog, silažnog,..., kukuruza.

I. Jedan od kriterijuma za definisanje sistema je

SMENJIVANJE USEVA

. Ovde se javljaju dva sistema:

- sistem slobodnog ratarenja,
- plodoredni sistem ratarenja.
Kada se radi o planskom smenjivanju useva – govorimo o plodorednom sistemu ratarenja ukoliko nema planske smene useva – to je slobodni
sistem ratarenja.

II. Način

ODRŽAVANJA PLODNOSTI

– poznati sistemi su:

  - paljevinski sistem – odnosi se na spaljivanje žetvenih ostataka. Nije preporučljiv, jer se uništavaju velike količine organskih materija, isušuje
zemljište i samim tim se to zemljište teže obrađuje. Jedino je opravdano spaljivati žetvene ostatke na zemljišima bogatim organskom materijom
i ako smo konstatovali visok stepen bolesti i štetočina.
- ugar – postoje dve vrste:
- obrađeni i
- neobrađeni.
Ugar predstavlja površinu koja se ne seje i može trajati 1 ili više godina. Ako traje više godina –  parlog. Obrađeni ugar(crni ugar) – površina
koja se obrađuje, ali se ne seje. Neobrađeni(jalov) ugar – površina koja se ne obrađuje i ne seje. Ovi sistemi su karakteristični za ekstenzivnu
proizvodnju.
  - travopoljni – polazi od toga da intenzivno ratarenje na kome se insistira, zahteva da se zemljište mora koristiti, te se kao odmor zemljišta
koristi gajenje višegodišnjih trava i leguminoza. Ovaj sistem je prisutan iz sledećih razloga:
1. dok su na zemljištu ovi usevi, ono se odmara od osnovne obrade,
2. popravi se struktura,
3. obogati se hranljivim materijama,
4. dobija se stočna hrana.
- upotreba stajnjaka – zahteva da se isplaniraju površine koje svake 4. godine treba đubriti stajnjakom,
  - zaoravanje žetvenih ostataka – predstavlja problem, jer se angažuje dosta radne snage, puno časova rada, mehanizacije. Kvalitet izvođenja
ovog radnog procesa je loš. Mnogi ne preporučuju da treba zaoravati puno žetvenih ostataka.
- upotreba mineralnih đubriva