принцип владаревог личног вршења судске власти. Као и у другим европским
државама тога доба, судска власт, схваћена као суверена државна власт, тек
почев од раног средњег века врши се релативно редовно.

Имајући у виду турска освајања Балкана  неминовно је да целокупна организација
тадашње   државне   власти,   па   према   томе   и   судова   потпадне   под   законе
Отоманске   империје   уз   задржавање   извесних   ритуалних   елеменатаобичајног
права и обичајног суђења на територији данашње Србије

Стога, можемо рећи да први судови у Србији били су тековина Првог српског
устанка и Карађорђа. Међу историчарима и правницима спорни су датум и место
њиховог настанка. Једни тврде да су први судови, магистрати, основани крајем
априла 1804.године, на основу одлуке скупштине у Остружници. Народне
старешине су предлагале Карађорђу честите судије из својих нахија, који су тада
изабрани.

Други, међу којима је најзначајнији прота Матеја Ненадовић, тврде да се

избор првих судија догодио се на скупштини Ваљевске нахије, 5. маја 1804.
године, када је основан Суд нахије ваљевске. Суд је радио у колибама у Кличевцу
код Ваљева, по упутствима о раду званим «Пунктације», познатијим у правној
литератури као «Законик проте Матеје Ненадовића»

1805.године   установљен   је   највиши   земаљски   суд   под   називом   Синод,   који   је
претеча   Правитељствујушћег   Совјета   Сербског,   касније   Сената   или   Совјета
народног Сербског. Совјет је са врховним вождом Карађорђем делио управну и
судску   власт.   Убрзо   је   у   ослобођеном   Пашалуку   започето   оснивање   нахијских
судова, о чијој објективности и раду говори и запис Вука Караџића: «Овоме суду
могао је сваки човјек тужити и војводу, и он је морао доћи да одговара».

Тадашњу мрежу судова су чинили првостепени «

сеоски

», другостепени

«кнежински

» и трећестепени «нахијски» судови. Судило се за најчешће за отмицу

девојке, по водом деобе задруга, крађа, породичних ствари и наслеђивања.

Др В. Ракић-Водинелић Др А. Кнежевић Бојовић Др М.Рељановић

Реформа правосуђа у Србији

2008-2012

(стр.24-33) 2012.

Тешко је било навићи прост народ на установу суда. Више се за правду још дуго
ишло старешинама него судијама, који су судили по некадашњем племенском
обичајном праву, не знајући за друге начине.

Период после Другог српског устанка

После Другог српског устанка, судски систем је био мешовити, турско-

српски,   који   је   захваљујући   изузетним   дипломатским   способностима   кнеза
Милоша,   званично   раздвојен   1820.   године,   када   је   за   Србе   формиран   «Суд
обшћенародни   сербски»   у   Крагујевцу   а   Турцима   су   наставили   да   суде
тзв.муселими.

Убрзо су формирани и нахијски судови - први у Пожаревцу 1821, а затим до

1826.године и у Чачку, Јагодини, Смедереву, Ваљеву и Шапцу, Свилајнцу, Ужицу и
Крагујевцу. Основане су и Народне канцеларије: у Београду (Велики народни суд
у Београду), чији је председник био прота Матеја Ненадовић, и у Крагујевцу, у
којима је суђено Србима «за веће кривице».. Иако је Обшћенародни суд имао
судску власт, последња инстанца био је кнез, па је и даље, поред привидне
самосталности суда, имао сву власт у својим рукама.

Кнез Милош је 1825.донео прва упутства за рад магистрата-нахијских судова, под
називом «Настављеније», а затим и Пословник, па Едикт за чланове магистрата, и
најзад Уредбу о раду магистрата 1835.године, покушавајући тиме да нормативно
уреди начин рада судова.

Резултати суђења били су видљиви врло рано. Знатно су умањени насилништво и
хајдучија, спречаване су скитње и беспосличења, сачињени су спискови
становништва и уведен порески систем. Иако је многе буне кнез Милош крваво
угушио, неке је спречавао пријатељским споразумима и опростима, после чега је
то потврђивано на служби божијој, у цркви. Многи путописци с почетка владавине
кнеза Милоша описују Србију као сређену и сигурну земљу за сваког путника. У њу
је Европа већ била закорачила, а Србија била отворила врата свему што је
погодовало њеном напретку.