Organizacija voćarske proizvodnje

1.PREDMET I ZADATAK ORGANIZACIJE VOĆARSKO VINOGRADARSKE PROIZVODNJE                                 

-

Organziacija voćarsko-vinogradarske proizvodnje

  – kao naučna disciplina bavi se izučavanjem zakonitosti, 

principa, načela i metoda u oblasti organizacije i ekonomike pojedinih linija voćarsko-vinogradarske proizvodnje, a 

osnovni   cilj   joj   je   da   omogući   postizanje   optimalnih   finansiskih   efekata   pri   podizanju   voćnog   i   loznog   sadnog 

materijala, zasnivanja zasada i redovnoj proizvodnji voća i grožđa.

-

Svaka   proizvodnja   se   može   organizovati   na   više   načina,   ali   je   potrebno   odabirati   onaj   način   organizacije 

proizvodnje   koji   omogućava   postizanje   najvećeg   stepena   ekonomičnosti,   rentabilnosti   i   produk.   rada.   Povoljni 

finansiski efekti proizvodnje mogu da se ostvare samo neprekidnim praćenjem i ispitivanjem različitih proizvodno-

ekonomskih činilaca proizvodnje.

-

Savremeno   organizovana   proizvodna   jedinica   u   poljoprivredi   sve   više   poprima   industriski   karakter,   i   njena 

organizacija postaje sve složenija; ukoliko organizator procesa proizvodnje više primenjuje naučne metode rada i više 

koristi savremena naučna dostignuća i praktična iskustva u organizaciji proizvodnje, utoliko uspešnost proizvodnje je 

veća. 

-

Proizvodnju je potrebno organizovati na taj načina da se omogući potpuno usklađivanje svih proizvodnih jedinica, 

posebno onih kod kojih se ispoljava visok stepen uslovljenosti, kada je reč o vremenu izvođenja pojedinih radnih 

procesa, potrebnoj radnoj snazi, opremi, finansiskim sredstvima... gde često i najmanja neusklađenost može da se 

odrazi na finansiskih rezultat.

-

Međutim i najbolja izvedena organizacija proizvodnje, nije uvek optimalna, jer zavisi od činilaca od kojih zavisi 

stepen ekonomičnosti, rentabilnosti i produktivnosti rada; organizaciju proizvodnje moramo stalno usklađivati i 

menjati kako bi se i pri promenjenim uslovima postigao visok stpen ekonomičnosti, rentabilnosti i produktivnosti 

rada.

-

U okviru polj. preduzeća organizacija proizvodnje može se posmatrati

 :

1)

širem smislu

 – organizacija proizvodnje obuhvata: izbor i usaglašenost delatnosti preduzeća, izbor strukture 

proizvodnje, organizaciju zemljišne teritorije, organizaciju preduzeća;

2)

u   užem   smislu  

–  organizacija   proizvodnje   obuhvata:   organizacije   pojedinih   procesa   i   operacija   koje   su 

neposredno vezane za proizvodnju sličnih proizvoda; ovo je istovremeno i osnovni sadržaj predmeta organizacije 

voćarsko-vinogradarske   proizvodnje,   prema   tome   u   pitanju   su   linije   proizvodnje   koje   imaju   mnogo   zajedničkih 

karakteristika, sličnu tehnologiju proizvodnje...

Posle organizacije u širem smislu, pristupa se organizaciji proizvodnje voća i grožđa u užem smislu, tj. radnih procesa 

i operacija, koje su neposredno vezane za datu proizvodnju (organizacija u širem i užem smislu se nadovezuju i čine 

jedinstvenu celinu).

-

Organizacija i ekonomika voćarsko-vinogradarske proizvodnje, kao primenjena naučna disciplina oslanja se na

više   drugih   naučnih   disciplina:   dostignuća   biotehničkih   naučnih   disciplina   (voćarstva   i   vinogradarstva,   poljop. 

mašina), koristi se i najnovijim dostignućima u oblasti agrotehnike, savremene mehanizacije i hemizacije, organizacije 

rada i sl.

-

U okviru predmeta Organizacije voćarsko-vinogradarske proizvodnje proučavaju se uglavnom sledeća pitanja

 : 

privredno-ekonomski   značaj   i   rejonizacija   voćarsko-vinogradarske   proizvodnje,   osnovne   specifičnosti   ove 

proizvodnje, stanje i tendencije razvoja proizvodnje voća i grožđa u svetu i u našoj zemlji, razvojne faze, karakteristike 

pojedinih tipova zasada, činioci uspešnosti, organizacija zemljišne teritorije, organizaciono-ekonomska razmatranja 

pri proizvodnji voćnog i loznog sadnog materijala, podizanje zasada i redovnoj proizvodnji, organizacija važnih 

radnih procesa i dr.

-

PRIVREDNO-EKONOMSKI ZNAČAJ I REJONIZACIJA VOĆARSKO-VINOGRADARSKE PROIZVODNJE 

Voćarstvo i 

vinogradarstvo spadaju u privredne grane koje datiraju iz davne prošlosti; voće je poznato iz neolita, ali tada se nije 

uzgajalo nego samo koristilo. U prošlosti se voće smatralo luksuzom i voćarstvo je zauzimalo sporedno mesto u 

poljoprivredi, da bi danas situacija bila totalno drugačija i voćarstvo postala značajna privredna grana. 

-

Voćarstvo i vinogradarstvo u našoj zemlji imaju veliki značaj, a u pojedinim područjima predstavljaju isključiv 

izvor prihoda.

-

Privredni   značaj   voćarstva   i   vinogradarstva   se   ogleda   u   sledećem

 :   proizvodnja   voća   i   voćnih   prerađevina 

obezbeđuje   znatna   novčana   sredstva;   voće   je   važno   u   savremenoj   ljudskoj   ishrani;   u   voćarsko-vinogradarskoj 

proizvodnji mogu da se koriste i takvi tereni koji zbog svojih osobina ne mogu ni izbliza tako rentabilno da se koriste 

za druge proizvodnje; zapošljava veliki broj kvalifikovane radne snage; razvoj voćarstva i vinogradarstva indirektno 

utiče na razvoj ostalih privrednih oblasti jedne zemlje (industrija mašina i trktora, hemiska industrija...); voće i grožđe 

i njihove prerađevine predstavljaju važne artikle trgovine; preko voćarsko-vinogradarske proizvodnje povećava se 

vrednost zemljišta, jer se pri podizanju zasada investiraju značajna novčana sredstva (naročito kod visokointezivnih 

zasada);   voće   obezbeđuje   zdravu   ljudsku   ishranu   i   smanjuje   potrošnju   ostalih   životnih   namirnica;   voćarstvo 

1

poboljšava estetski izgled i izmene klimatskih uslova predela; visina izdataka za voće u direktnoj je zavisnosti od 

visine zarade (sa povećanjem zarade znatno se povećavaju izdatci za voće i smanjuju za krompir, žitarice i dr.).

-

REJONIZACIJA

 – savremenim uslovima proizvodnja voća i grožđa ima ekonomskog opravdanja samo ukoliko je 

intezivno organizovana, a zbog velikog privrednog značaja voćarstva i zbog visoke hranjive vrednosti voća i njegovih 

prerađevina, njegova proizvodnja i potrošnja u svetu je u stalnom porastu; svetska proizvodnja kontinentalnog voća se 

kreće oko 40-50 mil. t/god., a što je najvećim delom uslovljeno od proizvodnje jabuke (čini 50,5% ove proizv.), zatim 

dolaze   kruška   (15,5),   breskva   (oko   13,6),   šljiva   (oko   9,8%),   a   na   ove   4   voćne   vrste   odlazi   oko   90%   od   ukupne 

proizvodnje kontinentalnog voća. Proizvodnja kontinentalnog voća pretežno je zastupljena na evropskom, američkom 

i aziskom kontinentu, a neznatno u Australiji i Africi, a na ukupne svetske proizvodnje srednjoevropskog voća, na 

evropske zemlje odlazi preko 60%.

1)

jabuka

 – odlikuje se najširim arealom rasprostranjenosti; uglavnom je zastupljena na evropskom kontinentu, 

u Aziji i Americi; u najveće svetske proizvođače spadaju: ZND, Kina i SAD, kao i Italija i Nemačka. Uglavnom se koriste 

za upotrebu u: svežem stanju, sušenje i preradu, kao i za proizvodnju soka.

2)

kruška

 – ima znatno uži areal rasprostranjenosti; u najveće svetske proizvođače kruške spadaju: Kina, ZND, i 

Japan. Plodovi kruške su odlični za upotrebu u: svežem stanju i za preradu, ali su znatno osetljiviji pri manipulaciji, 

čuvanju i transportu u odnosu na jabuku.

3)

dunja

 – stara voćna vrsta, dosta rasprostranjena u svetu, samo je u Argentini postala značajna za plantažno 

gajenje; kod nas se uglavnom gaji u obliku pojedinačnih stabala na okućnicama. Dunja je manje podložna napadu 

biljnih bolesti i štetočina u odnosu na ostalo voće, kasno pristiže, lakše se bere, velika hranjiva vrednost, bogata je 

kiselinama i aromama, pa uspešno može da se meša sa slatkim i nedovoljno aromatičnim sokovima; plod je krupaN i 

dobro se čuva i transportuje; koristi se u proizvodnji: kompota, sokova...

4)

šljiva 

– rasprostranjena voćna vrsta, pretežno se gaji u brdovitim područjima; koristi se u svežem stanju, za 

sušenje i preradu. Najveći proizvođači su: Kina, ZND, Rumunija, SAD, ali i Jugoslavija, Bugarska, Mađarska, Belgija i 

delom Češka i Slovačka se javljaju kao veliki proizvođači šljive, posebno požegače.

5)

breskva

 – najtraženija voćna vrsta, jer je ukusna i hranjiva; posebno je cenjena na evropskom i američkom 

tržištu, gde se najviše gaji; međutim u Evropi su ograničeni uslovi, jer je breskva voćna vrsta koja zahteva puno 

svetlosti. Plodovi breskve se koriste: za potrošnju u svežem stanju, za proizvodnju kompota, sokova i dr. prerađevina. 

Najveći proizvođači su: Grčka, Kina, SAD, Španija.

6)

kajsija

 – manje zastupljena u odnosu na breskvu, areal gajenja ograničen, jer zbog neredovnog rađanja dovodi 

se u pitanje rentabilnost; proizvodnja na svetskom tržištu još uvek ne podmiruje tražnju, pa je zbog toga uvoz u 

stalnom porastu; od ukupne svetske proizvodnje u evropskim zemljama se proizvede oko 50% kajsije. Jako je osetljiva 

na rane prolećne mrazeve, bolesti (naročito apopleksiju koja joj nanosi velike štete).

7)

trešnja

  – iako je veoma rasprostranjena njena proizvodnja je mala, pre svega zbog berbe (kratka) i zbog 

osetljivosti prema bolestima; dobro uspeva na brdovitim područijima  većim nadmorskim visinama; obilato rađa, ali 

ne i redovno.

8)

višnja

  –   spada   u   perspektivno   voće   čija   se   proizvodnja   povećava   u   svetu   i   u   našoj   zemlji;   areal 

rasprostranjenosti višanja je velik, jer one ne postavljaju posebne zahteve u pogledu ekoloških uslova; proizvodnja 

višnje je deficitarna usled problema sa berbom i obezbeđenje velikog broja radnika za obavljanje berbe. Koristi se u: 

prerađivačkoj industriji, a naročito u proizvodnji sokova, višnje su sitne i osetljive na transport i čuvanje.  Najveći 

evropski proizvođači višnje su: Nemačka, Jugoslavija, Mađarska.

9)

jezgrasto voće

 – odlike: mala zastupljenost u svetu i u našoj zemlji, obično se uzgajaju ekstenzivno u obliku 

pojedinačnih stabala ili na manjoj površini, imaju tvrde plodove, veliku upotrebnu vrednost, deficitarne su na tržištu i 

imaju nisku rentabilnost proizvodnje.

a)

orah

  – uzgaja radi jezgra (koje se koristi za proizvodnju poslastica i ulja); iz kore plodova i lišća se izdvajaju 

određeni medikamenti (lekovi, kozmetički preparati...); drvo je traženo za preradu; obilni ali ne i redovni prinosi;

b)

pitomi kesten

  – proizvodnja u svetu prilično raširena; plod je hranjiv, lako se transportuje i dobro čuva; 

drvo ima veliku tehničku vrednost, a cvet služi kao odlična hrana za pčele; gaji se dosta  kod Peći;

c)

leska

  – plod se koristi kao dodataka mnogim proizvodima prehrambene industrije, koristi se u proizvodnji 

sapuna, mašinskog ulja, farmaceutskoj i grafičkoj industriji; kod nas se gaji sporadično, a plantažno u Španiji kao i u 

drugim zemljama Mediterana;

d)

badem

   – koristi se u: ishrani, industriji i farmaciji; gaji se u toplijim krajevima, obično u zajednici sa 

breskvom ili vinovom lozom.

10)

jagodasto voće

 – privredni značaj imaju jagoda i malina; proizvodnja ovog voća u svetu je rasprostranjena i 

veoma je traženo na tržištu; ukoliko bi se berba mehanizovala, proizvodnja bi se još više povećala.

2

širokorednog gajenja vinove loze, uvode se nove vinske sorte i rane stone sorte. Posle 1965 zantno su otežani uslovi za 

kreditiranje, pa se zapaža period stagnacije.

3)

period 1971 pa do početka 90-tih

  – karakteristično za ovaj period je postizanje što veće ekonomičnosti 

proizvodnje; preduzimaju se sve mere za sniženje troškova po jedinici proizvoda, povećanje prinosa i produktivnosti 

kao i poboljšanje kvaliteta proizvoda.

3.OSNOVNE SPECIFIČNOSTI VOĆARSKO-VINOGRADARSKE PROIZVODNJE

-

V.V.   proizvodnja   pripada   oblasti   biljne   proizvodnje,   koja   se   odvija   preko   gajenja   voćaka   i   vinove   loze,   kao 

višegodišnjih biljaka; one se odlikuju mnogim specifičnostima po kojima se razlikuju od drugih biljnih proizvodnji; pre 

svega u v.v. proizvodnji reč je o višegodišnjim biljkama koje se na vreme eksploatišu u proizvodnji; trajanje ovog 

perioda je 15-50 godina i podložno je stalnim kolebanjima usled uticaja mnogobrojnih činilaca; radni procesi u v.v. 

proizvodnji izvode se na otvorenom polju, tako da na njih znatno utiču spoljni činioci.

-

Uopšteno govoreći najvažnije specifičnosti v.v. proizvodnje su

 :

1)

zemljište

  – za gajenje voćaka i vinove loze koriste se zemljišta slabija u pogledu fizičkih, hemiskih i dr. 

osobina, zemljišta sa večim nagibom; osim toga mogu se koristiti krajevi parcela, špicevi, prostori pored puta... 

međutim, ovo ne znači da u uslovima intenzivnije v.v. proizvodnje treba težiti tim zemljištima koje biljke podnose, 

nego onim koji najviše odgovaraju njihovom proizvodnom potencijalu. Voćkama najviše odgovaraju umereno vlažna, 

plodna zemljišta, slabo kisele ili neutralne reakcije, mada i to zavisi od pojedinih vrsta voća.

2)

prinos

  – voćke i vinova loza su odlični skupljači sunčeve svetlosti i toplote, koju pretvaraju u produkte za 

neposrednu  ishranu;  zahvaljujući  velikoj  asimilacionoj  površini  lišća,  one  obezbeđuju  mnogo  veću  masu  biljnih 

proizvoda po jedinici površine nego jednogodišnje biljke (na pr. jabuka 40-100t, pšenica 5-7t).

3)

rodnost 

– voće i vinova loza kasnije stupaju u plodonošenje i odlikuju se periodima: 

a)

periodom rastuće rodnosti

  – je varijabilan, ne samo kod pojednih vrsta i sorti, nego i među voćkama istih 

sorti (5-15 god.);

b)

period pune rodnosti

  – takođe traje nejednako (od 15-50 god.);

c)

period spadajuće rodnosti

  – posle perioda pune rodnosti, počinju da se ispoljavaju znaci starenja vočaka 

usled čega i rodnost opada.

4)

obrt kapitala 

– v.v. proizvodnja se odlikuje sporim obrtom uloženih sredstava, jer je prilično dug period od 

početka proizvodnje do dobijanja gotovih proizvoda i njihove realizacije. Za podizanje zasada potrebna je velika 

količina finansiskih sredstava i zasad se smatra kao investicija u toku sve dok vrednosti proizvodnje ne bude veća od 

troškova u jednoj godini.

5)

obim i struktura troškova (slaba mehanizacija radnih procesa)

 – troškovi proizvodnje su znatno veći nego 

u dr. granama usled većih troškova  zaštite i većeg učešća žive radne snage u pojedinim god. lični dohodci učestvuju u 

troškovima proizvodnje i do 40%. IVZ = J + UN – VM  



 J – troškovi učinjeni pri podizanju;  

U

 – troškovi nege;     

N 

– 

broj godina nege; 

V

 – vrednost manjeg roda; 

M

 – broj godina malog roda. 

6)

rizici

 – u v.v. proizvodnji dolaze do izražaja i mnogi rizici, i to kako pri proizvodnji sadnog materijala, tako i 

prilikom zasnivanja zasada i redovnoj proizvodnji; zato se pri izradi projekta za podizanje zasada posebna pažnja 

posvećuje klimatskim uslovima (suša, mraz, grad).

7)

učešće   živog   rada

  –   proizvodnja   voća   i   grožđa   predstavljaju   radno   intenzivne   proizvodnje   jer   u   njima 

dominira učešće živog rada nad minulim, međutim u današnjim uslovima se u ovim proizvodnjam sve više ide na 

izmenu strukture rada uvođenjem savremen mehanizacije (rezidba, berba, obrada oko stabla).

8)

sezonost proizvodnje i potrošnje

 – u našim klimatskim uslovima oko 85% voća pristiže od sredine jula, do 

kraja oktobra, međutim u tom periodu potrošnja je svega oko 45%; sezona potrošnje može delimično da se ublaži 

uvođnjem više vrsta, a posebno sorti; takođe sezona potrošnje može da se produži izgradnjom objekta za čuvanje voća 

i grožđa, kao i izgradnjom industriskog pogona za preradu.

9)

znanje radnika

  –   v.v. proizvodnja se odlikuje velikim zahtevima u pogledu sposobnosti i znanja radnika, 

potrebno je obezbediti znatno kvalifikovaniju radnu snagu s obzirom na raznovrsnost poslova koji se obavljaju.

-

Na   kraju   je   potrebno   naglasiti   da   uspešno   organizovanje   v.v.   proizvodnje   omogućava   postizanje   povoljnijeg 

finansiskog rezultata u poređenju sa ostalim proizvodnjama u poljoprivredi.

4.VIŠEGODIŠNJI ZASADI KAO OSNOVNO SREDSTVO

-

Plantaža

  – predstavlja višegodišni zasadi koji je pravilno zasađeni u obliku redova na zemljišnom kompleksu 

određenog oblika i veličine, koje se racionalno obrađuje.

Najvažnija obeležja plantaže su:

1)

povećava se broj stabala po jedini. površine, čime se postiže gust sklop voćaka, i visok prinos po jed. kapaciteta;

2)

snižava se visina krošnji voćaka, što ujedno olakšava izvođenje mehanizovane obrade zemljišta i povećava 

racionalnost izvođenja rezidbe i berbe voća;

4

3)

gajenje međuuseva nema opavdanja (izuzev setve useva za zelenišno đubrivo);

4)

određen sisitem gajenja voćaka tj. - pojedine ''tabele'' i kvartali obuhvataju samo 1 voćnu vrstu i toliki broj sorti 

koliko to zahtevaju osnovna načela što potpunije oplodnje voćaka;

5)

između redova voćaka postoje radni putevi za kretanje transportnih sredstava;

6)

savremena mehanizacije se prilagođava vrsti i sorti; 

7)

redovna berba velike količine kvalitetnih plodova;

-

Višegodišnji zasadi koji se u polj. tretiraju kao osnovna sredstva su

 : rodna stabla voćaka, rodni čokoti vinove loze, 

zasadi za zaštitu od vetrova, erozije, zasadi industriskog bilja (hmelj, šume).

-

Pri podizanju zasada mora se voditi računa o izboru lokacije, jer višegodišnji zasadi spadaju u grupu nepokretnih 

osnovnih sredstava.

-

Kao i sva osnovna sredstva i voćnjaci i vinogradi se amortizuju; izračunavanje amortizacije se sastoji iz dva dela, 

prvi je utvrđivanje osnovice za amortizaciju, a drugi je raspoređivanje osnovice na procese, ili vremenske periode.

OA = J x rn  + u ((rn – 1)/(r – 1)) –k ((rm – 1)/ (r – 1))  

J

 – troškovi učinjeni odjednom; 

r 

– kamatni faktor  (1 + p/100); 

n

 – br. god. podizanja investicija; 

U

 – prosečna god. 

ulaganja; 

K

 – prosečna god. vrednost malog roda; m – br. god. malog roda;

5.ORGANIZACIONO-EKONOMSKE   KARAKTERISTIKE   ISKORIŠĆAVANJA   ZEMLJIŠTA   U   VOĆARSKO-

VINOGRADARSKOJ PROIZVODNJI

-

U poljoprivrednoj proizvodnji zemljište može da se iskorišćava na različite načine.

U biotehničkom i vegetativnom smislu zemljište može biti:

1)

plodno zemljište

 – oranice i bašte, voćnjaci, vinogradi, livade, pašnjaci, trstici, močvare, ribnjaci i šume;

2)

neplodno zemljište

  – zemljišta pod putevima, ekonomskim dvorištima, građev. objekti, vodom i neplodna 

zemlja. 

Zemljišta pod voćnjacima i vinogradima svrstavaju se u obradivno zemljište, jer se na njemu proizvode odgovarajući 

glavni i sporedni proizvodi, u prvom redu voće i grožđe.

-

Proizvodnja voća i grožđa je ekonomski opravdana ako njihov prinos i redovna rodnost obezbeđuju povoljniji 

uspeh, nego ako se zemljište iskorišćava na neki drugi način.

Za uspešnu proizvodnju voća i grožđa izabrano zemljište za podizanje voćnjaka i vinograda treba: da bude plodno i 

bogato   hranjivim   elementima;   da   bude   zaštićeno   od   vetrova   (vetrozaštitni   pojasevi);   da   bude   zaštićeno   od 

izmrzavanja; da se nalazi u blizini tržišta ili da je sa njime povezano dobrom putnom mrežom; da omogućava 

postizanje visoke proizvodje po količini i kvalitet.

-

Sagledavanjem ekonomike i organizacije v.v. proizvodnje zapažaju se sledeće osobenosti, odnosno karakteristike

iskorišćavanja zemljišta u ovim proizvodnjama:

1)

za korišćenje zemljišta u v.v. proizvodnji potrebno je obezbediti velika investiciona sredstva, jer su troškovi 

podizanja zasada veoma visoki;

2)

ulaganje u zasnivanje zasada vezana su za više godina, pa se zasadi do momenta stupanja u plodonošenje, 

ustvari tretiraju kao investicije u izgradnji; zato je povoljnije da investiciona ulaganja u podizanje zasada budu 

ravnomerno   raspoređena   na   više   godina,   jer   etapno   podizanje   zasada   po   godinama   se   povoljno   odražava   na 

ravnomerniji izlazaka zasada iz proizvodnje, jer se u tom slučaju obnavljanje zasada obavlja uspešnije nego u slučaju 

njegovog podizanja u jednom momentu; sukcesivno podizanje zasada povoljno utiče na smanjivanje osnivačkog 

rizika, kao i na mogućnost za korišćenje sopstvene akumulacije za podizanje zasada;

3)

proširenje   površine   pod   voćnjacima   i   vinogradima   i   njihova   obnova   tesno   je   povezana   sa   mogućnošću 

obezbeđenja potrebnog voćnog i loznog sadnog materijala po količini, asortimanu i kvalitetu;

4)

rasprostranjenost voćaka i vinove loze organičena je, jer su ove proizvodnje još uvek značajno zavisnse od 

klimatskih uslova, ali se različite voćne vrste i sorte mogu uspešno prilagođavati raznovrsnim klimatskim uslovima 

(moguće je i selekcijom napraviti novu sortu);

5)

broj   zastupljenih   vrsta   i   sorti   može   da   utiče   na   mogućnost   za   uspešno   iskorišćavanje   zemljišta   u   v.v. 

proizvodnji; sa jedne strane, veći broj vrsta i sorti obezbeđuje sigurniju proizvodnju voća i grožđa, jer se smanjuje 

proizvodni rizik, a sa druge strane ublažava se problem alternativne rodnosti, koji je posebno izražen u voćarskoj 

proizvodnji;

6)

karakteristike višegodišnjih zasada se ispoljavaju i u izboru reljefa i ekspozicije terena za podizanje voćnjaka i 

vinograda, organizacije zemljišne teritorije, eliminisanja alternativnosti plodonošenja i stabilnosti prinosa u dužem 

vremenskom periodu;

7)

uspešnost iskorišćavanja zemljišta u v.v. proizvodnji zavisi i od mogućnosti primene posebnog sistema mašina 

za izvođenje različitih poslova, koja u najvećoj meri zavisi od strukture zasada i uzgojnog oblika;

5

oblik gazdovanja u voćarstvu na koji se sve više prelazi i u svetu i kod nas, jer se sve više približava krupnoj-

industriskoj proizvodnji voća; u njima je sve podređeno voćarskoj proizvodnji počev od korišćenja zemljišta, radne 

snage, mehanizacije... kvalitet izvedenih poslova je na najvišem nivou, jer je sprovedena potpuna specijalizacija. Jedan 

od osnovnih preduslova za postizanje redovnih i kvalitetnih prinosa u ovim gazdinstvima je da ekološki uslovi 

područja u potpunosti odgovaraju zahtevima voćarske proizvodnje; u suprotnom veoma je rizično odlučiti se za 

ovakav tip gazdovanja (niske temeprature, mraz, grad...). Takođe treba se obratiti pažnja pri izboru vrste sorte i 

uzgojnog oblika koji takođe treba da odgovaraju ekološkim uslovima. Gajenje međuuseva na ovim gazdinstvima nema 

ekonomskog opravdanja osim u slučajevima većih međurednih  rastojanja, i to samo u prve dve ili tri godine posle 

zasnivanja zasada. Ovakav tip gazdovanja   dolazi u obzir samo na društvenom sektoru i to kod gazdinstava sa 

izuzetno povoljnim ekološkim uslovima; u našoj zemlji su još uvek retki ovakvi slučajevi, ali ih ima.

2)

mešovita gazdinstva

– na ovim gazd. su osim v.v. proizvodnje zastupljene i dr. grane proizvodnje. U zavisnosti 

od   obima   sa   kojim   učestvuju   u   tržišnoj   ralizaciji   v.v.   proizvodnja   može   biti:   glavna   grana,   ravnopravna   grana, 

sporedna grana.

a)

gazdinstvo u kojima je v.v. proizvodnja glavna grana

  – osim voćarske proizvodnje, može biti zastupljeno 

ratarstvo, stočarstvo ili prerada, ali voć. proizvodnja zauzima prioritetno mesto; ovo znači da obim i vrednost voćarske 

proizvodnje je veći u odnosu na druge. Korišćenje radne snage je racionalnije u odnosu na specijalizovana gazdinstva, 

jer su zastupljene i druge proizvodnje, a takođe se i problem mehanizacije potpunije rešava jer se može koristiti više 

dana u toku godine. Prednost ovih gazdinstava je u činjenici da se rizik proizvodnje smanjuje u slučaju nerodnosti 

voćaka, jer se može nadoknaditi prihodima ostvarenima u drugim proizvodnjama.

b)

gazdinstva u kojima je voćarstvo ravnopravna grana

  – u ovim gazdinstvima voćarstvo se izjednačava sa 

ostalim granama po visini ostvarenog prihoda; učešće voćarstva u ukupnim površinama se kreće oko 15-25%, što u 

najvećoj meri zavisi od intenziteta proizvodnje; kod ovih gazdinstava je veoma bitno da se vodi računa prilikom 

izbora strukture proizvodnje, potrebe za radnom snagom i mehanizacijom vremenski što manje preklapaju sa dr. 

poizvodnjama (veće rentabilnosti). Proizvodi sa ovih gazdinstava su prevenstveno namenjeni za lokalno tržište i 

prerađivačku industriju; u našim uslovima ovakva proizvodnja može se ostvariti na svim većim gazdinstvima, ukoliko 

se nalaze u voćarskim rejonima.

c)

gazdinstva   u   kojima   je   voćarstvo   sporedna   grana

   –   u   ovim   gazdinstivma   voćarska   proizvodnja   je   u 

podređenom   položaju   u   odnosu   na   dr.   privredne   grane;   proizvodnja   voćaka   je   prevenstveno   namenjena   za 

zadovoljavanje potreba gazdinstava u svežem voću i prerađevinama; obično se za podizanje zasada koriste one 

površine koje su nepogodne za proizvodnju drugih useva. Postižu se lošiji prinosi i lošeg su kvaliteta, voćarstvo je 

nerentabilno. I kod ovogo načina gazdovanja najbolje je da se voćne vrste sade odvojeno, tj. u obliku čistog zasada.

3)

amaterska proizvodnja

  – kao poseban oblik proizvodnje voća i grožđa predstavljaju privatni proizvođači, 

koji ih gaje u vidu amaterskih zasada, a koji su uglavnom namenjeni za zadovoljavanje potreba domaćinstava. 

Najčešće se podižu na okućnicama ili na manjim parcelama u neposrednoj blizini domaćinstava. Radi redovnog 

snadbevanja domaćinstava svežim voćem u toku cele godine, sadi se više vrsta i sorti; polazeći od zahteva amaterskih 

voćnjaka da se na maloj površini sadi što veći broj vrsta i sorti, razmaci sadnje su nedovoljni, što utiče na prinos i 

kvalitet.

-

Voćke uz puteve (drvoredi)

 – ranije se praktikovalo da se sa obe strane puta sade drvoredi, kako zbog esteckog 

izgleda tako i zbog prihoda; međutim sa razvojem saobraćaja to se sve više izbegava i sade se samo uz sporedne 

puteve (jabuke, leska, orah); prednost se daje onim vrstama koje podnose piramidalnu krunu i imaju skromen 

agrotehničke zahteve (orah).

-

Usmljene   voćke   (soliteri)

  –   pojedinačne   voćke   na   njivama,   livadama,   pašnjacima   nazivaju   se   soliteri;   kod 

ovakvog uzgoja se obično ne primenjuju nikakve agrotehničke mere, pa se one neredovno rađaju i prinosi su lošijeg 

kvaliteta, pa su samim tim nerentabilne. Usamljene voćke su nastale prekalemljivanjem samoniklih biljaka i otporne 

su na sušu.

-

ORGANIZACIONA-EKONOMSKA OBELEŽJA TIPOVA DUGOGDIŠNJIH ZASADA

  – pojam ''tip'' zasada određuje 

način, smer i kvantitiativni odnos povezivanja različitih linija proizvodnje na gazdinstvu; iz naziv tipa zasada može se 

videti koje su proizvodnje zastupljene na gazdinstvu.

-

Tipovi v.v. zasada su obično smešteni u područjima koja odgovaraju određenoj proizvodnji.

Tipovi voćnih zasada: 

1)

čisti

 – zastupljena je jedna voćna vrsta, jedna ili više sorta ujednačene bujnosti i sl. agrotehničkih i fizioloških 

zahteva, na istim podlogama i istog oblika krune; ima isti razmak između redova u redu, što odgovara ujednačenom 

porastu i razviću svakog stabla; primena agrotehnike je jednostavna, jer je prilagođena samo jednoj vrsti, ali je 

izražena velika sezonost u pogledu potrebe radne snage, mehanizacije i pratećih kapaciteta. Kod ovog tipa voćnog 

zasada   proizvodnja   je   usko   specijalizovana,   veoma   intenzivna,   mogu   da   se   postignu   maksimalni   prinosi   i 

7