SADRŽAJ
1. UVOD…………………………………………………………………………………....2
2. ORGANIZACIJA RADA ZDRAVSTVENE USTANOVE U KRIZNOJ
SITUACIJI…………………………………………………………………………….....3
2.1.
Vrste,
tipovi
i
uzroci
krize…………………………………………………………….3
2.2.
Vrste
kriznog
menadžmenta………………………………………………………….5
2.3.
Upravljanje
u
kriznim
situacijama……………………………………………………5
2.4.
Međunarodne
organizacije……………………………………………………………6
2.5.
Pomoć
u
kriznim
situacijama…………………………………………………………7
3. ZAKLJUČAK…………………………………………………………………………..10
LITERATURA………………………………………………………………………………….11
1
1. UVOD
Kriza je sastavni deo poslovnog veka svake organizacije. Ne postoji organizacija koja nije zapala
makar u neku manju poslovnu ili finansijsku krizu. Minimalna pažnja menadžera uslovila bi da
se mnoge krize izbegnu a njihove organizacije sačuvaju od lomova (poslovnih, finansijskih,
psiholoških i drugih) koje kriza izaziva. Iskustva nas uče da kriza može da pogodi celu privredu
(opšta ekonomska i društvena kriza), neke grane preduzetništva, neke preduzetničke firme ili
samo neke delove većih preduzetničkih organizacija, kao i zdravstvene ustanove. Kriza jeste
poznavanje delovanja i kriznog procesa kroz faze: potencijalnu krizu (situacija u kojoj krizu nije
moguće ustanoviti niti ona postoji), latentnu fazu (kriza se ispoljava ali je nije moguće
identifikovati kvantitativnim merenjem) i fazu akutne krize (primetni efekti i organizacija teži da
ih suzbije) [1].
U sva tri slučaja su vrsta, obim i vidljivost promena ključni za određivanje životnog ciklusa
krize. Većina kriza potiče od jedinstvene kombinacije individualnih grešaka, organizacionih
propusta i uticaja iz sredine. Menadžer (rukovodilac, preduzetnik) mora posedovati veliku
analitičku sposobnost i pažnju kako bi na simptome krize, mogao blagovremeno da utiče. Borba
zaposlenih u kriznim situacijama započinje proučavanjem svih karakteristika krize koja pogađa
njihovu organizaciju i sagledavanjem svih pozitivnih mogućnosti antikriznog delovanja, kao i
preduzimanje mera da se njihova organizacija održi i u kriznim uslovima poslovanja. Takođe je
veoma bitno i da moralno, idejno i koncepcijski ojača za period koji dolazi posle krize.
Zdravstvene ustanove u krizi karakterišu višegodišnji niski profiti, nagomilani gubici i kriza
novčanih tokova. Ukoliko menadžment ne preduzme odgovarajuću akciju zdravstvena ustanova
će postati nesolventna. Dalji oporavak zdarvstvene ustanove zavisi od adekvatne strategije, a to
podrazumeva rešavanje fundamentalnih problema, rešavanje uzroka krize, a nikako bavljenje
simptomima krize. U centru primene strategije oporavka treba da budu problemi koji ugrožavaju
sam opstanak zdravstvene ustanove [2].
