Visoka medicinska škola strukovnih studija „Milutin Milanković“,
Beograd
Seminarski rad
Predmet: Protetika i ortotika
Tema:
ORTOZE
PROFESOR: STUDENT:
Dr. Igor Popović
Miloš Gajić
Bojan Kovačević
Katarina Milošević
Beograd, 2017.
Sadržaj:
1.Uvod.....................................................................................................3
2. Ortoze za kičmu..................................................................................4
3. Ortoze za gornje ekstremitete............................................................11
4. Ortoze za donje ekstremitete.............................................................20
5. Literatura
2. Ortoze za kičmu
Postoje četiri osnovna cilja primene ortoza: 1. kontrola položaja kičme primenom
spoljnih sila; 2. korekcija abnormalnih krivina; 3. dodatna stabilizacija kičme kada meka tkiva ne
mogu adkekvatno da ostvare ulogu stabilizatora; i 4. ograničenje pokreta spinalnog segmenta
posle akutne traume ili operacije radi zaštite od daljeg povređivanja. U slučaju traumatske
povrede kičme, najvažniji cilj je zaštita kičmene moždine i korena nerava. Drugim rečima, cilj
primene ortoze je kontrola položaja kičme primenom spoljnih sila radi zaštite, imobilizacije,
potpore ili korekcije deformiteta.
Ovi ciljevi se ostvaruju preko biomehaničkih efekata potpore trupa i glave, kontrole pokreta i
ponovnog centriranja kičme. Kada je u pitanju vratna kičma, dodatni biomehanički efekat se
postiže transferom dela težine glave na trup kada je pacijent u uspravnom položaju.
Spinalne ortoze mogu da imaju i negativne efekte, uključujući aksijalnu mišićnu atrofiju usled
smanjene mišićne aktivnosti. Kontrola pokreta primenom ortoze takođe dovodi do pojave
kontraktura imobilizovanog dela. Štaviše, može se javiti psihološka zavisnost, čime se podstiče
fizička zavisnost od ortoze. Psihosocijalni i ekonomski faktori mogu takođe imati negativan
uticaj tokom kontinuiranog korišćenja ortoze.
CERVIKALNE ORTOZE
Pravilna preskripcija cervikalne (vratne) ortoze zahteva poznavanje opštih ortotičkih principa i
biomehanike vratne kičme, kao i razumevanje indikacija i ograničenja specifičnih vratnih ortoza.
Sve spinalne ortoze koriste princip sistema raspoređivanja pritiska na tri tačke. Korektivna
komponenta sile se idealno nalazi na pola puta između suprotstavljenih sila. Kao u prvoklasnom
sistemu poluga, svaka korektivna sila koja se primeni zavisi od mesta dejstva i intenziteta i
udaljenosti od ose rotacije. Efikasnost vratne ortoze se određuje na osnovu njene sposobnosti da
se odupre ne samo glavnom pokretu, već i međusegmentalnim pokretima.
Okcipitalno-atlanto-aksijalni kompleks (C1i C2) je jasno određena anatomska i
funkcionalna jedinica. Okciput-C1 artikulacija je sposobna za značajnu fleksiju i ekstenziju, sa
nižim stepenom lateralnog savijanja i vrlo malom aksijalnom rotacijom. Atlanto-aksijalni zglob
(C1-C2) je složeniji i češće zastupljen u patološkim procesima. Primaran pokret je rotacija, sa
mnogo manjom komponentom fleksije-ekstenzije. Rotacija u ovom zglobu čini skoro 50%
celokupne rotacije vratne kičme kod odrasle osobe.
Biomehanički efekti spinalnih ortoza zavise od mesta na koje su postavljene, pravca i
intenziteta sile koja deluje, zategnutosti same ortoze i stepena sile kojom joj se pacijent odupire.
Spinalna trauma ponekad dovodi do nepredvidive nestabilnosti; zato se data ortoza mora
“testirati” da bi se proverila njena efikasnost. Za proveru efikasnosti ortoze kod određenog
pacijenta, kliničar treba da uradi rendgenske snimke u različitim položajima za vreme nošenja
ortoze.
Pri postavljanju vratne ortoze, cilj je da se uspostavi kontrola položaja kičme primenom
spoljne sile. Međutim, vratna kičma je najpokretniji deo cele kičme, pri čemu se pokret prostire u
više ravni. Količina spoljne sile koja se aplikuje na malu površinu brade i potiljka treba da bude
ograničena kako bi se sprečili problemi sa lokalnom ishemijom usled pritiska. Adekvatan
kontakt ortoze sa koštanim strukturama lobanje i toraksa je anatomski težak. Potiljak je okrugao i
brada se lako podiže iz mandibularne potpore ekstenzijom gornje vratne kičme.
Klasifikacija vratnih ortoza može se izvršiti na nekoliko načina. Osnovna podela vratnih
ortoza je na:1. Kragne za vrat, 2. ortoze s potpornim metalnim šipkama, 3. cervikotorakalne
ortoze i 4. halo ortoze. Najviše se koriste sledeće ortoze: 1. meke i krute kragne, 2. Filadelfija
ortoze, 3. SOMI (sternalno-okcipitalno-mandibularni imobilizatori) ortoze i 4. ortoze s metalnim
šipkama (dve ili četriri), 5. Jejl cervikotorakalne ortoze, 6. termoplastična Minerva ortoza
(mider) i 7. halo ortoze.
Postoji nekoliko osnovnih tipova kragni za vrat. Meka kragna za vrat pravi se od
sunđeraste gume na koju se stavlja navlaka, ne iziskuje veće troškove, lako se pravi i većina
pacijenata je dobro prihvata. Ona ne ograničava pokret vrata ni u jednoj ravni. Pruža toplotu i
psihološku utehu ali ne i potporu. Verovatno i služi samo kao podsetnik da vrat treba držati
relativno mirno.
Kruta kragna se pravi od tvrdog polietilena. Može imati okcipitalnu i mandibularnu
potporu. Kruta kragna bez mandibularne i vratne potpore ne imobiliše u bitnoj meri vratnu
kičmu. Sa ove dve potpore, veće je ograničenje u fleksiji i ekstenziji, ali nije toliko efikasno. Ne
ograničava lateralno savijanje ni rotaciju. Ne naslanja se na toraks. Može pritisnuti ključnu kost,
stvarajući oblasti visokog pritiska sa osećajem nelagodnosti.
napred. Mandibularni deo ima samo jednu šipku, koja je takođe pričvršćena napred. Ove šipke su
napravljene od čvrstog aluminijuma. Kaiševi se ukrštaju ispod ruku do podnožja dela koji ide
preko grudi. Pacijenti dobro podnose SOMI ortozu. Ona se može aplikovati dok je pacijent u
ležećem položaju – što je prednost ako pacijent ima povredu kičmene moždine. Sadrži i opcioni
deo za glavu koji se zakopčava na okcipitalnom delu i prelazi preko čela. Ovo dozvoljava
skidanje mandibularne potpore u toku jela. Relativno je efikasna u ograničavanju fleksije-
ekstenzije.
Postoje dve vrste halo ortoza koje se trenutno koriste za kontrolu pokreta vrata. To su
halo kalup
i
halo prsluk
. Halo aparat je isti na svakoj ortozi i sastoji se od čvrstog metalnog ili
grafitnog prstena koji je pričvršćen za glavu uz pomoć četiri pina za fiksaciju, dva napred i dva
pozadi. Ovaj obruč je spojen sa četiri šipke koje se spuštaju od glave ka gornjem delu tela preko
kojeg je prebačen ili čvrsti polietilenski prsluk ili gipsani kalup, koji doseže skoro do pupka. Ako
je bitno da kalup bude priljubljen na grudima, izrađuje se distalno sa kontaktom na karlici.
Torakolumbosakralne ortoze
Lumbosakralne (LSO) i torakolumbosakralne (TLSO) ortoze se prepisuju češće od
cervikalnih ortoza. Postoji više varijacija u dizajnu za svaki tip, i samim tim više eponima.
Pravilna preskripcija torakolumbalne ortoze (TLO) zahteva poznavanje opštih principa
postavljanja udlaga i biomehanike torakalne i lumablne kičme, kao i razumevanje indikacija i
ograničenja specifičnih torakalnih i lumbalnih ortoza.
Sakralni deo se može smatrati “osnovom” kičmenog stuba. On je čvrsto povezan sa
ilijumom formirajući pelvis, koji se slobodno okreće na glavama femura. Pri uspravnom
položaju, fleksija pelvisa na femuru prouzrokuje kompenzujuću ekstenziju lumbalne kičme
(povećanu lumbalnu lordozu sa povećanjem lumbosakralnog ugla). Isto tako, ako postoji
povećanje lumbosakralne lordoze, može doći do povećanja torakalne fleksije ili kifoze.
Kao i u vratnoj kičmi, obim pokretljivosti svakog kičmenog segmenta je u direktnom
odnosu sa anatomijom date oblasti. U torakalnom delu kičmenog stuba, strane su primarno
orijentisane u horizontalnoj ravni. Svaki pršljen je bilateralno zglobljen za rebro, pri čemu je
