ВИСОКА ТЕХНИЧКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА
У КРАГУЈЕВЦУ
ОСИГУРАЊЕ У ТРАНСПОРТУ
Предмет: Организација друмског транспорта
Студент:
Димитрије Терзић
177/2016
Професор:
Проф. др Мирослав Божовић
Крагујевац
Мaj, 2018.
1
САЖЕТАК
У овом семинарском раду се говори о осигурању у транспорту.
Са економског аспекта , транспортно осигурање спада међу најсложеније , а уједно је и
једна од најважнијих грана делатности из области осигурања.За време транспорта
имовина је у непрекидној опасности , изложена је разним врстама ризика од природних
сила, техничких недостатака или мана,па до људских грешака које су продукт
незнања,немарности,нехата и сл.Због своје специфичности,транспортно осигурање је
беран пратиац робног промета, односно спољне трговине било да се ради о увозу или
извозу робе и услуга.Транспортно осигурање је област коју чине осигурање превозних
средстава,осигурање робе у превозу ,осигурање од одговорности возача и осигурање
других интереса који се појављују у транспорту.
Кључне речи: Осигурање, транспорт
SUMMARY
This seminar paper deals with insurance in transport.
From the economic point of view, transport insurance is one of the most complex and at the
same time one of the most important industries in the field of insurance. During the time of
transport, the property is in constant danger, exposed to various types of risks from natural
forces, technical defects or defects, to human error which are the product of ignorance,
negligence, neglect, etc. Because of their specificity, transport insurance is a burden for the
trafficker of goods or foreign trade, whether import or export of goods and services. Transport
insurance is an area that They include insurance of means of transport, insurance of goods in
transport, insurance against drivers' liability and insurance of other interests that occur in
transport.
Keywords: Insurance, transport
3
1. УВОД
Са развојем индустрије упоредно се развијала и транспортна делатност. У пракси већ
дуже време функционише већи број видова савременог транспорта: друмски, речни,
поморски и ваздушни. Они заједно чине привредну грану – грану транспорта. Постоји
међународни транспорт, унутрашњи транспорт и транспорт цевима. У оквиру
транспорта робе постоји осигурање робе у транспорту. Осигурање је правни акт чија је
суштина економске природе. Осигурање омогућава да се обнове економска добра која би
у претпостављеном случају била изгубљена, уништена или оштећена. Транспорта
осигурања, као најстарија осигурања, представљају основно извориште из које су
развијале све друге врсте осигурања. Њихов настанак и значај, директно произилазе из
непосредних потреба трговине и транспорта, те су заједно са њима остварили
изванредан развој.
Осигурање је правни акт чија је суштина, пре свега, економске природе: надокнађивање
материјалних штета које настају у друштву, у привреди или код људи као последица
природних сила и несрећних случајева. Осигурање омогућава, унапред обезбеђујући
материјална средства, да се брзо обнове економска добра која би у претпостављеном
случају била изгубљена, уништена или оштећена. Оно обезбеђује и материјалну
надокнаду појединцима (и њиховим породицама) који су се осигурали и тако заштитили
од одређених недаћа у животу (болест, смрт).
Да би се то остварило у што краћем року, морају постојати унапред обезбеђена новчана
средства. Ако не постоји овај аутоматизам у релацији штета – надокнада, поремећаји у
привреди могу угрозити општи привредни развој.
Осигурање је институција која надокнађује штете настале у друштву, у његовој
привреди или код људи, услед дејства одређеног догађаја, несрећних случајева и сл.
1.1. Појам и историјски развој транспортног осигурања
Транспорта осигурања, као најстарија осигурања, представљају основно извориште из
које су развијале све друге врсте осигурања. Њихов настанак и значај, директно
произилазе из непосредних потреба трговине и транспорта, те су заједно са њима
остварили изванредан развој.
Под транспортним осигурањем се подразумијева осигурање ствари које се транспортују,
осигурање ствари у складишту док су припремљене за превоз чекају на утовар / истовар,
осигурање ствари у складишту по завршетку превоза док чекају даљу отпрему
(осигурање карга), осигурање превозних средстава (осим копнених) којима се превозе
ствари и путници, или служе као техничка средства или средстава за обављање радова
(осигурање каска - речног, поморске и авио) и осигурање одговорности возача или
бродара за преузете робе за превоз ".
Историјски посматрано, транспортно осигурање је прва врста осигурања, која се помиње
још пре наше ере. Родски закон садржао је одредбу да штете настале због избацивања
терета у море, за спасавање брода и осталог имовине, имају сви учесници у дотичном
маринском подухвату.
4
Најстарији примитивни облици сношења ризика на ријекама потичу из Кине још пре
3.000 година, прије више од 2.000 година. Да би лакше савладали тешкоће на путу,
кинески трговци су низ реку Јангце путовали у групама. Договорно су робу
распоређивали по свим чамцима, тако да ни један трговац у свом броду није имао све
своје ствари, него само један, мањи, део. На одредишту је сваки трговац узимао своје
робе из чамаца који су стигли. Губитак му је био само део робе превожен у чамцима који
су страдали на путу. То је био примитивни облик поделе ризика.
У Хамурабијевим законима (2.000 год. Пре Христа) било је предвиђено да учесници у
караванима заједно сносе штету која би задобила поједине учеснике потапања због
напада бандита или крађе.
У Старом Риму, уместо поделе ризика или заједничког сносања ризика, преноси ризик.
Ово је регулисано у оквиру Уговора о поморском зајму. Бродар је узимао зајам за брод и
опремање брода, укључујући и набавку робе, уговарајући да ће, уколико подухват успе
(срећно доћи у посету), вратити зајам са високом каматом, а ако на броду на путу
пропадне није дужан вратити зајам. Камата је плаћена унапред. На тај начин је ризик, уз
накнаду - камату, пребачен на зајмодавца. Ово још није осигурање, али је његов заметак.
Када је католичка црква забранила поморско зајам, као лихварство (Децретале
Навиганти, Папе Гргура Икс), прибегавало се симулираној купопродаји. Бродар или
власник робе су пре почетка пословања са одређеним лицима, који су располагали
капиталом, склопили уговор о купопродаји уговарајући, уз унапред плаћање одређене
накнаде, да у случају успешног завршетка уговора о купопродаји раскида, а у случају
неиспуњеног потраживања купац је био дужан да плати уговорену купопродајну цену.
Накнада коју је продавац платио купцу у сваком случају је остала купцу (ова накнада је
замена данашњег осигурања премије).
Почетком XIV века у Италији појављују се први уговор о поморском осигурању.
Поједини трговци су почели да уз накнаду од бродовласника или власника робе преузму
део осигурања вредности брода или робе (зависно од свог капитала), а пошто је
осигурање било њихова професионална делатност, прихватили су осигурање више
бродова и бродова и тако код себе делимично изједначавали ризик.
Сматра се да је најстарији закон о осигурању на свету дубровачки из 1568. године, познат
под називом "Ордо супер Асецураторибус" ("Уредба о осигурачима"). У њему је
прописана форма уговора о осигурању (уговор о осигурању морао се закључити писано
пред нотар), утврђен је начин контроле рада осигураника (премију одређен од петочлане
комисије именован од сената на три године), ограничена је висина премије (максимално
16% вредности брода или робе, али се кретала од 12 до 16%, у зависности од процене
ризика - годишњег доба, релације, способности капетана и слично), одређени је лимит
покрића који сваки осигурач може пружити (300 дуката по броду или роби на броду),
регулисана је обавеза осигураника да осигуранику накнади штету, али му је дато право
да, уколико сумња да је преварен, тражи од осигуранице да положи одређени износ у
случају гаранције, уколико је осигураник успео у року од три месеца доказати да је
преварен, осигураник је био дужан да му врати цели износ накнаде, увећан за 20%
камате; уколико осигуралац не би успео да докаже да је преварен, осигуранику је вратио
положени депозит.
