Osnove ekonomije, računovodstva i finansija

ОСНОВИ

ЕКОНОМИЈЕ

, 

РАЧУНОВОДСТВА

И

ФИНАНСИЈА

Глигорић

Чедомир

Правни

факултет

ОСНОВИ

ЕКОНОМИЈЕ

АКТИВНОСТИ

РУКОВОДСТВА

Имајући

у

виду

чињеницу

да

је

предузеће

привредни

субјект

који

обавља

своју

делатност

ради

стицања

добити

  (

профита

) 

једноставно

је

закључити

да

ће

све

пословне

одлуке

које

се

доносе

у

предузећу

бити

усмерене

управо

ка

максимизирању

профита

. 

Овај

циљ

предузеће

може

остварити

на

два

начина

: 

1) 

непрекидним

смањивањем

укупних

трошкова

за

дати

ниво

производње

 (

минимизацијом

трошкова

)  

или

2) 

подизањем

обима

производње

за

дати

ниво

трошкова

. 

У

оба

ова

случаја

руководство

предузећа

тежи

да

створи

што

већи

распон

између

укупних

прихода

и

укупних

расхода

предузећа

.  

Доношење

пословних

одлука

- 

Поменули

смо

да

пословне

одлуке

доноси

руководство

предузећа

, 

односно

менаџмент

предузећа

. 

Овде

се

, 

имајући

у

виду

доносиоце

одлука

, 

јавља

потреба

поделе

свих

предузећа

на

друштва

лица

и

друштва

капитала

. 

Наиме

, 

када

се

говори

о

друштвима

лица

  (

за

која

су

битна

личне

карактеристике

и

својства

власника

) 

разликујемо

сопствена

предузећа

  (

инокосна

, 

власничка

) 

односно

предузетнике

, 

ортачка

предузећа

  (

ортаклуке

) 

и

командитна

друштва

. 

У

сопственим

предузећима

постоји

само

један

власник

и

он

је

у

исто

време

и

менаџер

предузећа

тј

. 

доноси

све

пословне

одлуке

и

руководи

својим

предузећем

. 

Другим

речима

, 

власник

у

исто

време

управља

предузећем

али

врши

и

функцију

присвајања

. 

То

значи

да

једно

лице

у

потпуности

контролише

пословне

активности

и

задржава

комплетну

власничку

контролу

. 

У

ортачким

друштвима

удружује

се

имовина

више

лица

чиме

она

постају

власници

предузећа

, 

а

све

пословне

одлуке

доносе

заједнички

што

значи

да

заједнички

сносе

и

укупан

пословни

ризик

. 

Наравно

, 

у

овом

случају

се

може

јавити

проблем

доношења

заједничких

пословних

одлука

, 

пошто

може

доћи

до

несугласица

у

приступима

и

циљевима

њиховог

доношења

. 

Када

је

реч

о

командитном

друштву

, 

које

се

може

сматрати

прелазним

обликом

између

друштва

лица

и

друштва

капитала

, 

у

њему

мора

постојати

најмање

један

власник

који

ће

у

потпуности

одговарати

за

обавезе

предузећа

целокупном

својом

имовином

  (

комплементар

) 

и

најмање

једно

лице

које

ће

за

обавезе

предузећа

одговарати

само

до

уговореног

улога

  (

командитор

). 

У

овом

облику

организације

пресудну

улогу

у

управљању

и

доношењу

пословних

одлука

имају

комплементари

, 

1 

с

обзиром

да

за

обавезе

предузећа

одговарају

неограничено

 (

и

пословном

и

приватном

имовином

) 

тако

да

сносе

и

највећи

ризик

у

пословању

.  

Друштва

капитала

, 

за

која

је

важнија

сума

капитала

којом

располажу

него

лична

својства

власника

, 

се

могу

поделити

на

друштва

са

ограниченом

одговорношћу

и

акционарска

друштва

. 

Као

основни

носилац

пословних

одлука

и

фактор

управљања

у

првом

моделу

се

јавља

управни

одбор

или

директор

предузећа

. 

Носиоци

управљања

припремају

пословне

одлуке

које

верификују

власници

предузећа

на

скупштини

друштва

 (

коју

чине

власници

предузећа

).

Такође

, 

њихов

задатак

је

израда

пословних

извештаја

, 

закључење

уговора

о

кредиту

, 

заступање

предузећа

према

трећим

лицима

и

друго

. 

У

скупштини

друштва

се

доносе

основе

пословне

политике

предузећа

које

управа

конкретизује

преко

пословних

одлука

о

којима

на

крају

коначан

суд

доносе

власници

предузећа

. 

Оно

што

представља

слабију

страну

овог

облика

организовања

предузећа

је

чињеница

да

веома

често

њиме

управљају

и

руководе

сами

власници

, 

а

не

менаџери

. 

Управљање

и

руковођење

акционарским

друштвима

омогућава

најјасније

диференцирање

власника

предузећа

  (

акционара

) 

и

управе

предузећа

која

је

одлучујући

фактор

у

креирању

пословних

одлука

. 

У

овим

предузећима

са

једне

стране

се

налазе

власници

предузећа

који

своја

права

остварују

у

скупштини

акционара

, 

а

са

друге

стране

управа

предузећа

коју

чине

управни

одбор

и

директор

предузећа

. 

Директор

предузећа

одн

. 

председник

компаније

је

председник

управног

одбора

и

он

дефинише

главни

циљ

предузећа

  (

мисију

предузећа

) 

који

се

остварује

доношењем

пословних

одлука

на

нижим

нивоима

. 

Зато

се

често

директор

компаније

назива

лидером

, 

јер

својом

креативном

способношћу

и

активношћу

, 

уз

спремност

да

преузима

ризик

на

свим

фронтовима

, 

води

предузеће

ка

остварењу

зацртане

мисије

. 

Управни

одбор

предузећа

бира

се

од

стране

скупштине

акционара

, 

а

веома

често

се

формира

и

надзорни

одбор

који

има

задатак

да

контролише

управу

предузећа

коју

чине

управни

одбор

и

директор

предузећа

. 

Пошто

смо

утврдили

ко

доноси

пословне

одлуке

предузећа

, 

сада

можемо

анализирати

нивое

одлучивања

и

поступак

доношења

пословних

одлука

.  

Рекли

смо

да

пословне

одлуке

доноси

менаџмент

предузећа

. 

Велики

број

задатака

председник

компаније

преноси

на

ниже

нивое

, 

на

пример

на

директоре

маркетинга

, 

истраживања

и

развоја

, 

директора

производње

, 

директора

финансија

и

рачуноводства

, 

директора

кадровских

и

општих

послова

и

слично

. 

Председник

компаније

и

његови

најближи

сарадници

 (

заменици

) 

доносе

пословне

одлуке

од

стратешког

значаја

, 

горе

поменути

секторски

директори

су

део

средњег

менаџмента

и

доносе

тактичке

одлуке

, 

првенствено

везане

за

координацију

и

примену

одлука

, 

а

најнижи

ниво

одлучивања

чине

шефови

служби

и

одељења

који

представљају

оперативни

ниво

управљања

. 

Дакле

, 

сви

нивои

менаџмента

доносе

одређене

пословне

одлуке

, 

али

су

оне

различитог

значаја

и

улоге

, 

што

зависи

од

нивоа

управљања

.  

Типови

пословних

одлука

-

Без

обзира

на

ком

се

нивоу

доносе

одлуке

, 

неопходно

је

да

се

утврди

врста

одлуке

која

се

доноси

и

њена

компатибилност

са

планираним

циљевима

предузећа

. 

То

значи

да

пословна

одлука

не

сме

да

противречи

зацртаним

циљевима

предузећа

без

обзира

на

врсту

одлуке

. 

Постоји

више

типова

одлука

. 

Према

просторном

критеријуму

разликујемо

: 

2 

рачуноводственим

политикама

. 

Међународни

рачуновоствени

стандарди

препоручују

да

управа

предузећа

прикаже

и

извештај

о

финансијском

пословању

руководства

који

садржи

опис

и

објашњена

финансијског

положаја

и

финансијске

успешности

предузећа

. 

Такође

, 

ако

је

то

сврсисходно

, 

руководство

предузећа

може

приказати

и

додатне

извештаје

као

што

су

еколошки

извештаји

или

извештаји

о

додатој

вредности

.  

ТРОШКОВИ

Појам

трошкова

-

Да

би

предузеће

могло

да

оствари

свој

циљ

пословања

, 

а

то

је

максимизација

профита

, 

неопходно

је

да

оствари

што

већу

разлику

између

укупних

прихода

и

укупних

расхода

. 

Највећи

део

укупних

расхода

управо

чине

трошкови

фактора

производње

о

чему

ће

се

говорити

у

наставку

. 

Трошкови

се

могу

дефинисати

као

новчани

  (

вредносни

) 

израз

утрошених

елемената

производње

који

су

настали

да

би

се

произвели

учинци

предузећа

и

продали

на

тржишту

, 

а

све

у

циљу

остварења

добити

. 

Количинска

и

вредносна

компонента

трошкова

- 

Из

ове

дефиниције

произилази

да

трошкови

имају

своју

количинску

и

вредносну

компоненту

. 

Количинска

компонента

трошкова

представља

количински

одређену

  (

натурално

одређену

) 

потрошњу

фактора

производње

и

другачије

се

назива

утрошком

. 

Утрошци

говоре

о

томе

колико

је

на

пример

,  

килограма

материјала

потрошено

да

би

се

остварио

одређени

обим

производње

, 

или

колико

је

киловат

сата

електричне

енергије

утрошено

у

процесу

производње

.  

За

трошкове

неких

других

елемената

производње

утврђивање

количинске

компоненте

не

представља

ни

мало

лак

посао

. 

На

пример

трошење

алата

, 

пословног

инвентара

, 

зграда

машина

, 

није

физички

видљиво

, 

али

и

ови

трошкови

имају

своју

количинску

компоненту

која

се

може

изразити

индиректно

, 

или

преко

количине

произведених

учинака

коришћењем

тих

фактора

производње

или

узимањем

у

обзир

временске

компоненте

  (

протекло

време

коришћења

) 

датог

материјалног

добра

. 

Највећи

проблем

у

утврђивању

количинске

компоненте

јавља

се

код

трошкова

капитала

где

се

као

количинска

компонента

узима

износ

капитала

 (

износ

узетог

кредита

) 

и

време

коришћења

тог

капитала

.  

Када

се

количинска

компонента

трошкова

  (

утрошак

) 

помножи

са

ценовном

компонентом

добија

се

трошак

. 

Као

ценовна

компонента

трошкова

најчешће

се

користи

набавна

цена

фактора

производње

што

је

у

потпуној

сагласности

са

преовладавајућим

концептом

финансијског

рачуноводства

да

се

набављени

и

утрошени

чиниоци

производње

вреднују

по

набавним

ценама

. 

Понекада

се

вредновање

утрошака

може

вршити

и

по

планским

набавним

ценама

што

не

значи

да

напуштамо

концепт

набавне

вредности

, 

већ

на

тај

начин

могуће

је

пратити

одступање

планских

од

стварних

набавних

цена

.  

Ценовна

компонента

утрошеног

килограма

материјала

биће

набавна

цена

тог

материјала

, 

док

ће

ценовна

компонента

електричне

енергије

бити

цена

по

утрошеном

киловат

часу

. 

Када

је

у

питању

трошак

капитала

, 

онда

ће

цена

зајмовног

капитала

 – 

каматна

стопа

бити

ценовна

компонента

. 

То

значи

да

сваки

утрошак

мора

да

се

преко

цене

преведе

у

4 

вредносни

израз

 – 

трошак

, 

како

би

постао

компарабилан

са

вредносним

изразом

продатих

производа

 – 

приходима

.  

Различите

класификације

трошкова

- 

Трошкови

се

могу

поделити

на

различите

начине

. 

На

овом

месту

ћемо

дати

само

основне

поделе

, 

а

затим

, 

у

наставку

приручника

, 

подробно

објаснити

неке

од

њих

.  

Трошкове

можемо

поделити

на

укупне

, 

просечне

и

маргиналне

(

граничне

) 

трошкове

. 

Укупни

трошкови

представљају

апсолутни

износ

трошкова

који

је

настао

као

производ

количинске

и

ценовне

компоненте

трошкова

или

сабирањем

тако

добијених

вредности

.

Просечни

трошкови

представљају

трошкове

по

јединици

производа

. 

Другим

речима

, 

до

износа

просечних

трошкова

се

долази

дељењем

укупних

трошкова

са

укупним

обимом

производње

оствареним

у

датом

обрачунском

периоду

. 

Маргинални

  (

гранични

) 

трошкови

представљају

додатне

трошкове

производње

још

једне

, 

додатно

произведене

јединице

производа

. 

То

значи

да

је

маргинални

трошак

прираст

укупних

трошкова

који

мора

да

настане

да

би

се

производња

повећала

за

још

једну

јединицу

. 

Савремено

схватање

економије

у

оквир

разматрања

узима

углавном

маргиналне

величине

, 

што

говори

о

томе

да

су

гранични

трошкови

веома

важни

са

аспекта

доношења

пословно

-

финансијских

одлука

.  

Према

најопштијој

класификацији

трошкове

по

врстама

можемо

поделити

на

пет

основних

група

, 

а

то

су

: 

- 

трошкови

материјала

, 

- 

трошкови

амортизације

, 

- 

трошкови

производних

услуга

, 

- 

трошкови

непроизводних

услуга

и

- 

трошкови

зарада

 (

плата

). 

У

зависности

од

функционалне

структуре

предузећа

, 

све

трошкове

можемо

поделити

на

: 

- 

трошкове

набавке

, 

- 

трошкове

техничке

управе

, 

- 

трошкове

производње

у

ужем

смислу

, 

- 

трошкове

маркетинга

, 

- 

трошкове

општег

управљања

и

администрације

, 

- 

трошкове

истраживања

и

развоја

и

- 

трошкове

финансирања

предузећа

. 

Са

калкулационог

аспекта

све

трошкове

можемо

посматрати

као

: 

- 

директне

 (

појединачне

) 

трошкове

и

- 

индиректне

 (

опште

) 

трошкове

.  

У

зависности

од

тога

како

се

трошкови

понашају

приликом

промена

обима

активности

 (

производње

и

продаје

) 

предузећа

разликујемо

: 

- 

фиксне

трошкове

и

- 

варијабилне

трошкове

.  

У

наставку

ће

бити

објашњене

неке

од

значајних

подела

трошкова

предузећа

.  

ОСНОВНЕ

ВРСТЕ

ТРОШКОВА

Трошкови

и

расходи

 - 

Пре

него

што

се

упознамо

са

основним

врстама

трошкова

, 

чини

се

корисним

да

се

на

овом

месту

скрене

пажња

на

основну

разлику

између

трошкова

и

расхода

. 

Трошкови

производње

5 

дегресивног

отписивања

који

подразумева

да

износи

трошкова

амортизације

у

току

предвиђеног

века

употребе

из

године

у

годину

опадају

. 

Економисти

овакав

систем

отписа

правдају

чињеницом

да

у

првим

годинама

коришћења

основног

средства

оно

пружа

могућност

добијања

већег

броја

производа

који

ће

бити

квалитетнији

и

претпоставком

да

ће

у

почетним

периодима

бити

нижи

трошкови

одржавања

основних

средстава

, 

што

даје

могућност

да

отписи

у

првим

годинама

коришћења

буду

виши

у

односу

на

касније

године

. 

Метод

прогресивног

отписивања

је

у

потпуности

супротан

претходно

објашњеном

методу

дегресивног

отписа

. 

По

овом

методу

, 

износи

амортизационих

отписа

су

у

првим

годинама

употребе

најнижи

, 

а

затим

почињу

да

расту

у

каснијим

годинама

коришћења

основног

средства

, 

да

би

износ

трошкова

амортизације

био

највиши

у

последњој

години

предвиђеног

века

употребе

средства

. 

Овај

метод

се

веома

ретко

користи

, 

имајући

у

виду

чињеницу

да

је

тешко

очекивати

да

ће

основно

средство

са

старењем

почети

да

даје

и

веће

периодичне

учинке

. 

Сви

методи

амортизације

до

сада

су

полазили

од

претпоставке

да

је

време

фактор

који

опредељује

износе

отписа

, 

па

су

, 

због

тога

, 

сви

побројани

начини

отписа

основних

средстава

методи

временског

отписивања

. 

Међутим

, 

постоји

могућност

да

се

отписивање

основних

средстава

врши

и

сразмерно

произведеним

учинцима

и

такав

облик

амортизације

се

назива

функционалним

методом

отписивања

. 

Овакав

облик

отписивања

може

се

правдати

чињеницом

да

су

трошкови

управо

условљени

производњом

учинака

у

предузећу

. 

До

износа

трошкова

амортизације

по

овом

методу

долазимо

тако

што

набавну

вредност

основног

средства

поделимо

са

предвиђеним

  (

планираним

)  

учинком

, 

а

затим

тај

износ

помножимо

са

оствареним

учинком

у

односној

години

да

би

добили

периодичну

квоту

амортизације

.  

Трошкови

производних

услуга

су

примарни

трошкови

који

имају

карактер

трошкова

услуга

. 

Другим

речима

, 

да

би

се

обавио

производни

процес

поред

материјалних

добара

предузећа

користе

и

различите

производне

услуге

. 

Најчешће

коришћене

услуге

су

ПТТ

услуге

, 

занатске

услуге

, 

комуналне

услуге

, 

услуге

на

одржавању

основних

средстава

, 

реклама

, 

пропаганда

, 

усуге

сајмова

, 

трошкови

превоза

, 

смештаја

и

исхране

запослених

који

су

направљени

на

службеном

путу

и

сл

.  

Трошкови

непроизводних

услуга

често

се

везују

за

услуге

које

представљају

нематеријалне

трошкове

. 

Са

аспекта

рачуноводства

, 

подела

на

трошкове

производних

и

непроизводних

услуга

није

изричито

потребна

, 

али

имајући

у

виду

потребе

обрачуна

друштвеног

производа

и

осталих

економских

агрегата

потребно

је

направити

ову

разлику

. 

У

трошкове

непроизводних

услуга

убрајамо

дневнице

за

службена

путовања

, 

ауторске

хонораре

, 

кирије

, 

закупнине

, 

адвокатске

услуге

, 

банкарске

услуге

, 

премије

осигурања

као

и

трошкове

пореза

на

коришћење

грађевинског

земљишта

и

доприноса

за

очување

и

унапређење

човекове

животне

средине

.  

Трошкови

зарада

  (

плата

) 

представљају

важну

ставку

у

укупним

трошковима

предузећа

имајући

у

виду

да

је

радна

снага

веома

битан

фактор

производње

. 

Ови

трошкови

се

као

и

сви

остали

наведени

трошкови

морају

покрити

из

новчаног

прилива

која

се

остварује

реализацијом

производа

или

пружањем

услуга

. 

За

предузеће

укупан

трошак

по

основу

7