OSNOVE KOMUNIKOLOGIJE

1. Komunikologija: predmet i metod

Komuniciranje kao primarna ljudska interakcija i bazicni element drustvene strukuture

sasvim sigurno predstavlja drustveni fenomen prve vrste, pa time i profilisan predmet
naucnog istrazivanja. Komuniciranje kao izdvojen drustveni fenomen i predmet naucnog
istrazivanja u svojoj strukturi sadrzi: subjekte komuniciranja (coveka i njegove culne,
emocionalne, kognitivne... sposobnosti), semioloske pretpostavke komuniciranja i simbolske
sisteme, sadrzaj komuniciranja – informaciju/poruku, socijalno-psiholoski kontekst, sam
komunikacioni cin i njegovi strukturu, sve vrste posrednika/medija, oblike komunikacione
prakse i njihove specificnosti, efekte i posledice na svim nivoima drustvenog organizovanja i
u svim fukcionalnim delovima drustva. Time se, u izvesnom smislu, podrucje istrazivanja
ogranicava na svesno i motivaciono komunikaciono delovanje coveka u prirodi, drustvu i
svetu ideja, u urodjenoj zivotnoj sredini koju nazivamo civilizacija.

Tvrdnje da je komuniciranje sadrzano u predmetima istrazivanja vec konstruisanih

naucnih disciplina nadopunjuju se problematizovanjem metodoloske zasnovanosti
komunikologije, odnosno mogucnosti da se unutar komunikologije definise autentican
metodoloski postupak jednak predmetu istrazivanja, cak i poseban – komunikoloski metod.
U drustvenim naukama ne mogu postojati posebni metodi koji ce svoju gnoseolosku
utemeljenost traziti i nalaziti u prisvojnim pridevima ispred reci metod, izvedenim iz imena
naucne discipline. Postoji samo jedan naucni metod. Rec je o dijalektickom metodu u
materijalistickom idejnom okviru. Naglasavanje i prenaglasavanje pojedinih strukturalnih
elemenata tog metoda, nikako nije stvaranje novog metoda, bez obzira kako se on nazivao,
nego skretanje na put ciji je pocetak ignorisanje materijalisticke cinjenice da je svaka
posebnost, kao predmet istazivanja, uvek deo tonaliteta. Prema tome, izdvajanje posebnih
metoda iz ovog naucnog metoda moze imati isti smisao. Svi do sada u drustvenim naukama
poznati i primenjivani posebni metodi (analiza, sinteza, indukcija, dedukcija, apstrakcija,
generalizacija) i metodoloske tehnike istrazivanja (posmatranje, anketa, intervju), kao i one
koje ce, recimo, omoguciti nova komunikacioma tehnologija – kompjuterska mreza, samo su
empirijski moguc nacin realizacije dijalektickog metoda.
Predmet istrazivanja uvek postoji u objektivnoj, materijalnoj stvarnosti i mimo metoda
istrazivanja. Potpunost primene naucnog metoda, istrazivanje odredjenog predmeta u
drustvenom totalitetu, dakle i u univerzumu, konstruise odredjenu nauku.

U svoj poluvekovnom razvoju komunikologija je vec zasnovala zavidan kategorijalni

aparat, koji joj sasvim sigurno obezbedjuje znacajno mesto u svetu naucnog saznanja. Moze
se reci da komunikologija predstavlja ne samo samostalnu nauku, vec imajuci u vidu i
komunikacionu praksu coveka, i novu filozofsku disciplinu.

2. Komunikologija: istorijsko nasledje, drustveni uslovi nastanka
i razvoja

Razvoj komunikologije je podstaknut naglim razvojem, bolje reci pravom eksplozijom

tehnologija upletenih u ljudsku komunikaciju tj. masovnih medija komuniciranja. Rodonacelnik
ovih sredstava i vaznih drustvenih institucija svakako je bila stampa. To se ne odnosi na stampu
pionirske faze, sa dve strane i malog tiraza. Drustveno i naucno interesovanje za nagli razvitak
izazvan je tek nastankom moderne stampe sa tirazima preko 100 hiljada primeraka, sa velikim
brojem stranica i tek dnevnim zakasnjenjem u prenosenju informacija iz zemlje i sveta.
Produkciono usavrsena Gutenbergova presa, pretvorena u cilindricne ploce za stampanje i
pokretana parnim masinama pretvorila je pisanu komunikaciju u svakodnevnu naviku. Na
pocetku 19. veka pokazalo se da se komuniciranje znatno utemeljilo i sirilo, i da je masovan broj
gradjana koji su pismeni i ukljuceni u mnogobrojne tokove drustvenog zivota posredstvom
novina. Listovi su sadrzali razne ekonomske, politicke, kulturne i sportske informacije.

Sa daljim usavrsavanjem stampe i pridodatih novih komunikacionih sredstava kao sto su

telegraf, telefon, film i radio, preispitivanje njihovog cilja postojanja nije moglo vise da ostane
izvan fokusa naucnog intresovanja. Strucni i naucni interes bio je najizrazeniji u zemljama koje
su medju prvima dozivele eksploziju masovnih medija. Otuda se pojava komunikologije vezuje
za SAD, mada su i evropski doprinosi bili rani i znacajni.

Polet industrijske revolucije uslovio je preseljenje ljudi iz svojih rancerskih stanista i

stvaranje novih firmi urbanizovanih gradova, gde su stanovnici stvarali nov mentalitet, dnevne
rutine i tipove socijalnih veza. Urbani covek nije vise bio u stanju da svoje okruzenje nadzire
svojim culima i neposrednim komuniciranjem. Sta vise, stvara se sredina u kojoj je tesko
neposredno komunicirati i zapada se u otudjenost. Zato on postaje prvi i najverniji korisnik
stampe, radija i bioskopskih dvorana. Mediji su mu postali nezaobilazni izvor informacija, izvor
zabave i oslonci za raznovrsno, ukuljucujuci i politicko ponasanje.

Empirijska radoznalost je postala pravi rasadnik mnogobrojhih pitanja – koliko cesto

ljudi koriste stampu ili radio? Koliko odlaze u bioskopske dvorane? Da li informisanju vise teze
zene ili muskarci? Da bi se odgovorilo na ova pitanja pocela su da se prave empirijska
istrazivanja. U pocetku njihov znacaj nije bio veliki, ali uporedno sa razvojem masovnog
komuniciranja, vec u trecoj deceniji 20. veka, pocela su se razvijati u dva pravca:

administrativna istrazivanja

(izvedena po porudzbini neke odredjene institucije, drzavnog organa

ili samih medija)

i kriticka istrazivanja

(u kojima je naucni motiv bio podsticaj da se

istrazivanjem, radom na terenu, testiraju neka teorijska hipoteza ili zakljucak).

3. Komunikologija i druge nauke

KOMUNIKOLOGIJA I SOCIOLOGIJA – Smatra se da je socioloski pristup

kominiciranju utemeljen prvo u Evropi. Jedan od utemeljivaca sociologije u Francuskoj, Gabrijel
Tard, 1898. izucavao je ulogu stampe u duhovnoj sferi i povezao je sa pojavom javnog mnenja.

4. Semioloski aspekti komuniciranja. Znak: pojam, definicija, vrste i
funkcije

Znak je tacka dodira izmedju ljudi i svekolikog okruzenja, jer u svom culnom,

emocionalnom, kognitivnom i konativnom totalitetu covek pocetni, prvi kontakt sa prirodom i
drustvenom sredinom uspostavlja senzornim aparatima cula – upijajuci znakove. Znak je
pocetak svake misli i svakog delovanja.

Sve u prirodi i drustvu moze biti znak, i sve, uostalom jeste znak u covekovom delovanju

prema prirodi, medjusobnim i drustvenim odnosima. Znak je culna jedinica, draz i stimuls koji
ukazuje na odredjeni objekat: zivo bice, materijalni predmet, ideju, osecanje, pojavu...

Tri su komunikoloski relevantna kriterijuma mogucih klasifikacija znakova:

nastanak, percepcija i slozenost strukture.

Po nacinu nastanka mogu biti:

1. Prirodni (sevanje munje)
2. Vestacki (saobacajni znak). Oni se jos nazivaju i konvencionalni, odnosno

arbitrarni, jer ih je stvorio covek.

Po percepciji, odnosno culnoj supstanci mogu biti:

1. Auditivni
2. Vizuelni
3. Taktilni
4. Olfaktivni (culo mirisa)
5. Gustativne (culo ukusa).

Po slozenosti mogu biti:

1. Prosti (monosemicni) – grafeme u azbuci
2. Slozeni (policemicni) – zastitni znak nekog preduzeca.

Funkcije znaka:

1. Ekspresivna – izrazava stanja objekta
2. Apelativna - ukazivanje na objekat
3. Reprezentativna - zamenjivanje objekta
4. Komunikaciona – nosilac informacija.

Znak predstavlja osnovnu jedinicu komuniciranja, jer se bez upotrebe znakova ne

moze ostvariti nijedna komunikaciona interakcija.

5. Oznaka i oznaceno

Znak se uvek ispoljava kroz jedinstvo dva svoja strukturalna elementa – oznaku u

oznaceno, koji u procesu preobrazaja znaka u simbol, za coveka kao svesno bice, proizvode
znacenje.

Najcesce su oznaka i oznaceno posebni entiteti: slovo A je oznaka za glas a, ime

oznacava licnost, suza u oku tugu...
Medjutim, moguce je da oznaceno postoji bez oznake i sam objekt oznacava sebe. Primer moze
biti neki komplikovan mehanicki sklop u radionici koji nema oznaku, i pre bilo kakvog
komunikacionog cina i najcesce upotrebe substitutivne oznake

ono

, samim svojim fizickim

postojanjem oznacava sebe. Tako je moguce da oznaka proizvede oznaceno, najcesce kao ideju,
bez odgovarajuceg ekvivalenta u stvarnosti, poput oznaka za mitska bica – sirena...

6. Kоd i kontekst

Kod je skup pravila o znacenju, medjusobnom odnosu i koriscenju znakova, koji nastaje

kao implicitna ili eksplicitna konvencija, istorijski i drustveno determinisan dogovor medju
ljudima.

Vecina kodova jesu dinamicki sistemi koji se razvijaju kroz vreme kako bi zadovoljili

potrebe svih korisnika u odredjenom socijalnom kontekstu. Kod je istorijski determinisan jer
nastaje, primenjuje se i razvija u odredjenom vremenskom periodu, a ponekad i potpuno nestaje
iz upotrebe. Drustveno je uslovljen s obzirom da nastaje i koristi se u odredjenom socijalnom
ambijentu: razlicitim drustvenim grupama i nacionalno-drzavnim zajednicama.

Prema nacinu nastanka prepoznajemo sledece kodove:

1. Spontane
2. Formalne.

Po sirini upotrebe na:

1. Opste
2. Posebne; pri cemu se uvek mora imati u vidu drustvena grupa unutar koje je

kod formira, jer opsti za jednu drustvenu grupu moze biti poseban za drugu.

Na osnovu stepena konvencionalnosti razlikujemo:

1. Logicke (suzavaju semanticko polje znakova, fiksirajuci njihova znacenja i

medjusobne odnose, insistirajuci na njihovim osnovnim znacenjima. U
logicke kodove spadaju: lingvisticki, paralingvisticki, ekstralingvisticki,
naucni, drustveni i manicki)

2. Esteticki (relativizuju znacenja i medjusobu zavisnost znakova. Estetski

kodovi su na samoj ivici konvencionalnosti ili cak predstavljaju ad hoc
konvenciju u toku komuniciranja, po pravilu su analoski i u velikoj meri
otvoreni sistemi).

Svaki kod ima 5 osnovnih

funkcija

1. Utvrdjuje sirinu semantickog polja znakova (nalazi se mera oznacavanja

odredjenog znaka, shvacena kao stepen usaglasenosti izmedju oznacenog,
oznake i predstave koju u procesu semjoze oni izazivaju)

2. Utvrdjuje medjusobni odnos znakova (koja siri ili suzava, precizira ili

relativizuje njihovu semanticku vrednost)

3. Omogucava procese semjoze i preobrazaj znaka u simbol sa odredjenim

znacenjem

4. Omogucava nastanak simbolickih sistema i predstavlja njihovo vezivno tkivo

Sposobnost poimanja znacenja znakova i sposobnost koriscenja simbola izrazava se kroz

nekoliko prakticnih ljudskih aktivnosti:

1. Kroz odlozeno reagovanje, gde se znacenje simbola produzava kroz vreme i

omogucava naknadnu ljudsku akciju.

2. Evokaciju (prizivanje) odsutnog subjekta, bitan momenat sa intrapersonalnom

komuniciranju sa zamisljenim sagovornikom, stvarnim ili metafizickim bicem.

3. Kroz simbolsku supstituciju u kojoj jedan simbol zamenjujemo drugim
4. Kroz arbitrarno (samovoljno) stvaranje razlicitih simbolskih sistema.

8. Struktura komunikativnog procesa

1. Izvor, poruka, odredište
2. Enkodiranje i dekodiranje
3. Povratna sprega

9. Izvor, poruka, odrediste

1. Izvor

informacija ili poruke koja se pušta u opticaj, predstavlja mozak komunikatora

koji oblikuje misao pomoću razumljivih sistema znakova. Otuda izvor može biti pojedinac koji
govori, crta, piše, gestikulira ili organizacija koja nešto saopštava (novine, izdavačka kuća,
TV...).

2. Poruka

: može biti reč, slovo ili bilo koji znak na papiru, zvučni talas u vazduhu,

mahanje rukom, srdačan zagrljaj ili bilo koji signal čiji se smisao može protumačiti.

Kada se krene od izvora, poruka stiže do predajnika. Predajnik mogu biti usta, ruka,

mimika lica ... Signali predstavljaju sadržaj emitovane poruke. Misaoni proces pretvaranja
poruke u određene signale predstavlja proces kodiranja. Materijalizovana poruka u vidu pisane
ili usmene reči, muzike, slike ... postaje signal. Sadržaj poruke može da se izrazi preko različitih
formi signala. Forma signala ima tri dimenzije: fizičku dimenziju, način modulacije i način
kodiranja.

Od pošiljaoca do primaoca, signal se prenosi putem kanala, koji su primereni tipu signala.

Prirodni kanali su vazduh, materija i njena kretanja. Razvojem tehnologije stvoreni su efikasni
načini prenosa poruka (telefon, telegraf, radio, TV...) U kanalu je obično prisutan šum ili smetnja
koja ometa, a nekada i onemogućava transfer signala.

3. Odredište: prijemik ili recipijent (primalac),

može biti pojedinac koji sluša, gleda,

čita ili grupa shvaćena kao publika.