1.
DEFINISANJE POJMOVA ČOVEK I ŽIVOTNA SREDINA
- ČOVEK -
Pojam čovek ne podrazumeva plemena i narode kao što su Pigmeji, Aboridžini,
Bušmani, Indijanci i ostali koji žive u savršenom skladu sa prirodom, već se misli na
savremenog, urbanog čoveka sa svim civilizacijskim tekovinama, željama i bolesnim
ambicijama da prirodu podredi svojim potrebama i da od toga profitira.
Savremeni čovek predstavlja kosmopolitsku vrstu koja se otrgla prirodnim
mehanizmima kontrole rasta populacije. Univerzalni je potrošač koji zaboravlja da je životna
sredina konkretan ekosistem sa svojim ogranišenjima. Svojim delatnostima izaziva posledice
čije se manifestacije sve više uočavaju na globalnom nivou.
Shvativši da je „vrag odneo šalu“ čovečanstvo postaje zabrinuto za sopstveni opstanak
(ljudski egocenrizam) i počinje da deluje u različitim pravcima.
O ekologiji i zaštiti životne sredine pišu i govore mnogi. Svakodnevno se osnivaju
ekološke asocijacije, državna ministarstva i sekretarjati za zaštitu životne sredine, ekološka
društva i druge institucijalne i vaninstitucijalne, vladine i nevladine organizacije. Političke
stranke u svoje programe uvode segmente posvećene ekologiji i zaštiti životne sredine. Tržište
je preplavljeno ekološkim proizvodima u najširem smislu reči – eko hrana, eko kozmetika,
eko sredstva za higijenu, eko peći, eko pepeljare..., ali ovo predstavlja samo sporedne staze u
rešavanju problema jer nagomilani problemi pre svega zahtevaju angažovanje stručnjaka.
Problematikom ekologije i zaštite danas se bavi mnogo ljudi i mogu se podeliti na:
ekologe
– stručnjaci
ekologiste
– nestručna lica sa neosporno dobrim namerama (ekonomisti, političari,
geografi...); ima ih mnogo više nego ekologa i nalaze se u centrima odlučivanja gde u
prošlosti i sadašnjosti često povlače loše poteze i donose loša rešenja zbog kojih svi trpimo
Ekologija i zaštita životne sredine nisu sinonimi – ekolologija predstavlja nauku koja
proučava odnose živih bića i uslove sredine koja ih okružuje zbog čega se često definiše i kao
nauka opstanka. Danas ekologija sve više postaje svest čovečavstva i njeno poznavanje
neophodno je da bi se pravilno pristupilo zaštiti životne sredine.
Odnos živih bića i spoljašnje sredine je dvosmeran, često apstraktan i nije lako vidljiv.
Živa bića na životnu sredinu i njene faktore poseduju čitav niz adaptacija i tek kada se to
1
Da bi ekosistem bio u ravnoteži neophodno je da materija kruži (jer je ograničena), a energija
protiče. K
RUŽENJE
MATERIJE
I
PROTICANJE
ENERGIJE
PREDSTAVLJA
OSNOVNI
PRINCIP
FUNKCIONISANJA
PRIRODNOG
EKOSISTEMA
. Kada u takav ekosistem dospe čovek dolazi do
promena jer često blokira odvijanje osnovnog principa dovodeći do poremećaja. Uticaj
antropogenog faktora na ekosisteme se odražava na sledeći način: akcije su u velikoj meri
ublažene, amortizovane i neutralisane; reakcije su jake i očigledne; koakcije su takođe snažne,
ali na štetu drugih bića.
Više sličnih (srodnih ) ekosistema čini biom koji se, ako zauzima veći prostor,
označava kao zonobiom.
Biosfera predstavlja vrhovno jedinstvo žive i nežive prirode, veoma je ranjiva i često
se uporećuje sa tankom emulzijom na filmu. Dopire tamo gde ima života.
Svojim delovanje čovek zagađuje životnu sredinu. Zagađivanja se gubo mogu podeliti
na:
fizičko – buka, temperatura, otpatci
hemijsko – organskim i neorganskim, razgradivim i nerazgradivim materijama
biološko – mikroorganizmima, biološkim otrovima, alohtonizacijom
radioaktivno – izvučeno iz fizičkog
Problem današnjice je uništavanje ekosistema na velikim površinama. Svaki ekosistem
ima svoju meru i kapacitet (kapacitet za prijem otpada, turista, pecaroša...) i računanjem istih
bave se najveće svetske organizacije. Do problema dolazi jer se kapacitet i mera ekosistema
ne poštuju. Problemi koji se javljaju na globalnom nivou su pojačan efekat staklene bašte,
ozonske rupe, kisele kiše...; na lokalnom nivou su iščezavanje flore i faune...
Iako se izučavaju posebno sve životne sredine (voda, vazduh i zemljište) međusobno
su povezane i predstavljaju jedinstvo tako da se posledice zagađivanja svake oseća u svim
ostalim →
ŽIVOTNA
SREDINA
JE
NEDELJIVA
,
PODELA
JE
VEŠTAČKA
I
POSTOJI
SAMO
ZBOG
METODIČKOG
PRISTUPA
.
Zagađujuće materije imaju sinergističko delovanje čime se dodatno pojačava
negativan efekat svake od njih.
Zagađivači su svi emiteri zagađujućih materija. U najveće spadaju:
industrija – apsolutno na prvom mestu
poljoprivreda
saobraćaj – svi vidovi
3
vojska – potencijalno (sve više i realno) najveći zagađivač → nuklearno oružje, bojni
otrovi, razaranje predela...
energetika – termo, hidro i nuklearne elektrane
šumarstvo – eksploatacija šuma i pogrešno pošumljavanje
turizam – krčenje šuma i ostale vegetacije radi izgradnje turističkih objekata za jednu
od niza posledica ima i eroziju
ekstenzivno stočarstvo
urbanizacija – grad na malom prostoru sumira sve oblike zagađivanja.
2.
POREKLO ČOVEKA I EKOLOGIJA ČOVEKOLIKIH PREDAKA
Čovek svojim delovanjem stiže do svih delova Zemlje, direktno dolazi do većine
predela, a u nepristupačnim mu regionima je indirektno prisutan – iako ga nema preko
promena svog okruženja deluje i na ove predele. Danas se biosfera sve češće naziva neosfera
(sfera razuma) upravo zbog prisustva čoveka kao razumnog bića.
Saglasnost između čoveka i prirode danas je posebno izražena kod primitivnih naroda
kao što su Indijanci, Bušmani (Južna Afrika), Pigmeji (tropske kišne šume)... koji žive u
savršenom skladu sa prirodom i njenim resursima – iz prirode uzimaju samo onoliko koliko
im je potrebno.
Adaptacije čoveka na uslove sredine:
Crnci = tamna boja kože – visoko UV zračenje; kovrdžava kosa – vazdušni sloj koji
štiti od sunca; izduženo telo, debele usne, ogoljene desni – termoregulacija
Eskimi = zdepasta građa – velika površina, a mala zapremina – efikasno zadržavaju
toplotu i imaju visoku produkciju energije
Mongoloidi = epikantus (kose oči) – zadebljanje kože gornjeg kapka tj. masni nabor
iznad gornjeg kapka sužava proreze zenice i štiti oči od jakih vetrova
Arapi = poduži, savijen nos – štiti sluzokožu nosa od pustinjskih vetrova
* pripadaju Kavkazoidima – beloj rasi ljudi *
Steotopigija – povećan glutealni deo tela, posebno izražen kod žena, u funkciji
rezervoara hrane i vode
4
naziru začeci karnivorije; kretao se kvadripedalno (četvoronoške) sa tendencijom ka
bipedalizmu. Kako je tokom pliocena došlo do zahlađivanja travnate zejednice počinju da se
šire na uštrb šumskih ekosistema koji se povlače, Ramapithecus naseljava ivice tropske šume
i delom ulazi u savanu gde mu bipedalno kretanje daje prednost zbog čega ga sve više
favorizuje. Meso počinje da dominira u ishrani – izvor mesa su strvinarstvo i lov i smatra se
da je upravo karnivorna ishrana krucijalna za dalju evoluciju hominida.
Od Ramapithecus-a nastaju Australopithecinae (južni majmuni) predstavljaju izvorni
tip Hominida. Nađen u Africi, najbogatija nalazišta uz reku Nil i između Somalije i Etiopije.
Neki naučnici govore da nalaza ima i u Indiji, dok drugi smatraju da nikada nisu napuštali
Afriku. Pojavili su se pre oko 5,5 miliona godina, a najstariji fosili datiraju iz perioda pre oko
1 – 5 miliona godina. Između Australopithecus-a i Ramapithecus-a postoji „rupa“ od 3
miliona godina. Danas se smatra da je ekoton savane i tropske šume mesto nastanka
Australopithecus-a. Zašto???? Tropska kišna šuma ne predstavlja izazov za evoluciju – to je
hranom bogato okruženje gde postoji efikasna zaštita od predatora, klima je relativno stabilna.
Posmatranjem primata šume i ekotona utvrđeno je da je kod onih koji naseljavaju ekoton
meso procentualno zastupljenije u ishrani (gorila i šimpanza su pretežno biljojedi, u ishrani
koriste stotinak biljnih vrsta, animalna hrana zauzima samo 10% i to su jaja i insekti;
orangutan i gibon su striktni herbivori). Savana pruža raznovrsniju ishranu, ali je hrana teže
dostupna; klima je promenjiva (smena kišnih i sušnih perioda) i uslovljava migracije
životinja; ovde postoji veći broj predatora od kojih je teže pobeći i sakriti se → sve ovo daje
veći selekcioni pritisak i veći izazov za evoluciju u smislu rešavanja problema.
Australopithecus koristi ruke za veliki broj funkcija – lov, hvatanje, nošenje, što ima ogroman
značaj za razvoj mozga – ima veći volumen lobanje od svih današnjih primata. Uvećanje
lobanje nije samo kvantitativno već i kvalitativno – povećava se unutrašnja površina mozga.
Osobađanje ruku je posledica bipedalizma koji im daje prednost u smislu boljeg pregleda
terena i lakšeg uočavanja šredatora i plena. Vid je bifokalni. Dolazi do molarizacije
(ujednačavanja zuba) – kutnjaci se smanjuju zbog smanjenja herbivorizma, a očnjaci jer se
hrana više ne kida. Stalno je u pokretu, lovi sitne životinje i skuplja plodove. Pokazuje
organizovanost pri kretanju – prvo idu muškarci koji love, a za njima žene sa decom koje
skupljaju biljke i plodove.
Postojale su dve grupe Australopithecina:
robusna – odlikovala se visinom do 1,5m, težine oko 70 kg, bili su isključivi herbivori
i nestali su.
gracilna – visine oko 1m, težine oko 30 kg, grupa koja je opstala
6
