OSNOVI MAKROEKONOMSKE POLITIKE
1. ULOGA DRŽAVE U EKONOMIJI
1.1. Kratka istorija ekonomske uloge države
Uloga države u ekonomiji većine zemalja bila je zanemarljiva sve do
početka XX veka. U XIX veku većina zapadnih zemalja prihvatila je
liberalističku koncepciju o ulozi države, zasnovanu na učenjima Smita,
Rikarda, Mila, Seja i ostalih teoretičara ekonomskog liberalizma. Ta
filosofija bila je nazvana
lase fer
, po francuskom izrazu
laissez-faire
, što se
prevodi kao „pustite nas na miru“. Prema tom učenju, država treba što
manje da utiče na ekonomska kretanja u zemlji i ekonomiju treba pustiti da
funkcioniše na osnovu slobodne međuigre ponude i tražnje na tržištu.
Različite promene, koje su se dešavale u drugoj polovini XIX i
početkom ovog veka, prinudile su države da preispitaju svoju ulogu te da
postepeno napuste dotadašnju liberalističku filosofiju nemešanja u
privredu.
Jedna od velikih promena koja je obeležila kapitalizam krajem XIX veka
bilo je njegovo
imperijalističko širenje i stvaranje raznih oblika
monopola
. Država je ubrzo uvidela veliku opasnost od ekonomskog
jačanja monopola i ugrožavanja tržišta, uvidevši potrebu da koriguje i
uredi nastale nepravilnosti tržišta. Postižući visoke cene na domaćem
tržištu, što im je omogućavalo ostvarivanje ekstra profita, monopoli su
imali damping cene na inostranim tržištima.
Privreda kapitalističkih država je naročito u drugoj polovini XIX i
početkom XX veka bila pogođena
cikličnim kretanjem i izbijanjem
ekonomskih kriza.
To je druga velika promena u funkcionisanju privrede
kapitalističkih zemalja. Počev od 1825. godine, ekonomske krize su se
nizale gotovo u ravnomernim vremenskim razmacima: 1836., 1847., 1857.,
1866., 1873., 1882., 1890., 1907., 1914., 1921., sve do poslednje i najveće
ekonomske krize, nazvane
Velika ekonomska kriza
, koja je trajala od 1929.
do 1933. godine. Privatna inicijativa i tržišni mehanizam pokazali su nemoć
da prevedu privredu iz faze recesije u sledeće faze cikličnog kretanja –
oživljavanje i prosperitet. Velika kriza 1929.-1933. nije bila samo prva
istinski velika kriza privreda kapitalističkih država, već je predstavljala i
slom čitavog teorijskog sistema ekonomskog liberalizma, zasnovanog na
slobodnom tržištu i preduzetničkoj inicijativi.
U takvoj situaciji, odbačen je postojeći koncept i javila se potreba za
novim teorijskim rešenjem. Tada se pojavljuje revolucija u vidu Kejnzovog
dela
Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca
, koje je dalo teoretsku osnovu
207
PRINCIPI EKONOMIJE
za aktivnu ulogu države u privredi, što se u ekonomskoj teoriji naziva
državni intervencionizam.
Kejnzova doktrina zasniva se na uverenju je neophodan određeni upliv
države u delovanje tržišta zarad boljeg funkcionisanja ekonomije u celini.
On se zalagao za primenu odgovarajućih mera koje bi vlade trebalo da
preduzimaju u zavisnosti od privredne situacije, odnosno zavisno od
konkretne faze u cikličnom kretanju privrede. Država bi se svojim merama,
putem određenih fiskalnih i monetarno-kreditnih instrumenata, fokusirala
na regulisanje agregatne tražnje, koja bi onda uticala na rast ili opadanje
proizvodnje ili BDP-a uopšte. U fazi prosperiteta uloga države sastojala bi
se u zahvatanju dohodaka mehanizmom poreza i stvaranju državnih
rezervi, a u fazi depresije ona bi investirala u privredu kako bi oživela
privrednu aktivnost. Na Kejnzovoj doktrini razvijena je ekonomska
politika, koja obuhvata sistem instrumenata i mera pomoću kojih država
reguliše tokove novca i kredita, profite preduzeća, dohotke domaćinstava,
vrši preraspodelu dohodaka, preusmerava finansijske tokove u relativno
nerazvijena područja i grane, stimuliše rast i razvoj privrede, utiče na rast
zaposlenosti, obuzdava prekomernu inflaciju, povećava investicije, vodi
politiku spoljnotrgovinskih aktivnosti podsticanjem izvoza ili
ograničavanjem uvoza itd.
Treća krupna promena jeste
promena u funkcionisanju tržišta radne
snage
. Sa jačanjem socijalističkog radničkog pokreta i širenjem svesti o
potrebi humanizovanja uslova rada, kao posledica učenja Marksa i Engelsa,
radnici se sve više udružuju u sindikalne organizacije. Time se stvaraju
uslovi da radnici putem sindikata lakše ostvaruju svoje ekonomske i druge
interese, počev od visine plate (najamnine), osiguranja socijalne i
zdravstvene zaštite, zapošljavanja, skraćenja radnog vremena, prava na
godišnji odmor i dr. U borbi za svoje interese radnici su se pomoću
sindikata organizovali i stupali u štrajkove ili pregovarali o boljim
uslovima rada. Država je ovde videla svoju ulogu kao posrednika između
interesa radničke klase, s jedne strane, i odbrane opšteg interesa države, tj.
očuvanja kontinuiteta privrednih aktivnosti i političkog mira u zemlji.
Stoga se njena uloga u ovoj sferi svodi na donošenje propisa o radnim
odnosima, minimalnim platama, socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti radnika,
pravu na zaposlenje, godišnji odmor i penziju i dr.
1.2. Osnovni ekonomski zadaci države
U savremenim ekonomijama država ima mnogo različitih uloga. Danas
ne postoji čisti oblik tržišne ekonomije nigde u svetu. Sve ekonomske
aktivnosti države mogu se svesti na tri osnovna zadatka, i to:
208
PRINCIPI EKONOMIJE
interventni uvoz, regulisanje cena u vidu minimalnih ili maksimalnih cena
na određene proizvode ili usluge itd.
Eksternalije
se definišu kao nedobrovoljni vidovi razmene troškova ili
koristi, odnosno prelivanje troškova ili koristi van okvira dobrovoljne
tržišne razmene. Eksternalije se javljaju u vidu prelivanja koristi ili
troškova. U prvom slučaju, ekonomski subjekti donose koristi društvu van
okvira tržišta. Recimo, ulaganje u istraživanje i razvoj (engl. R&D) nekih
preduzeća ima pozitivne efekte ne samo za ta preduzeća već i za granu i
ekonomiju u celini, koji koriste izume i dostignuća za opštu dobrobit.
U slučaju prelivanja troškova, ekonomski subjekti (na primer,
preduzeća) prave prekomerne troškove nanoseći time štetu široj društvenoj
zajednici. Hemijske fabrike, na primer, pored koristi koju pružaju za
društvo svojim proizvodima, zagađuju životnu sredinu otpadnim
materijama, bukom, pregrevanjem i sl. Država kontroliše eksternalije
donošenjem različitih zakona ili uvođenjem sistema različitih kazni, penala
i zabrana u slučaja nepridržavanja propisa. Na primer, donošenjem zakona
o zabrani prevoza otrovnih i zapaljivih materija u saobraćaju, osim u
izuzetnim slučajevima, kada je potrebno pribaviti posebno odobrenje od
državnih organa. Ili, donošenjem zakona o zaštiti životne sredine, itd.
Javna dobra
su primer pozitivnih eksternalija. U javna dobra spadaju
oni proizvodi ili usluge koji se ne mogu pribaviti na slobodnom tržištu;
privatna preduzeća nisu zainteresovana za njihovu proizvodnju jer obično
troškovi njihove proizvodnje nadmašuju dohotke koji se mogu dobiti
njihovom prodajom na tržištu. To su, recimo, izgradnja autoputa,
finansiranje fundamentalnih istraživanja, komunalne usluge, javno
zdravstvo itd. Da bi mogla da obezbedi finansiranje javnih dobara, država
koristi poreze, takse, carine i ostale instrumente koje prikuplja od
preduzeća, domaćinstava i građana. Porezi su obavezni za sve jer prihodi
koje država ubire njihovim nametanjem koriste svima kroz javna dobra.
2.
Pravednost
Drugi zadatak države sastoji se u ostvarivanju i očuvanju principa
pravednosti
. Čak i ako pretpostavimo da ekonomija funkcioniše savršeno
efikasno, ostaje problem pravednosti raspodeljivanja proizvedenog
bogatstva. Pravednost predstavlja princip ravnomernog tj. pravednog
raspodeljivanja stvorenih dohodaka. Pridržavajući se principa pravednosti,
ekonomija pokušava da odgovori na pitanje: Za koga? Da li tržišna
ekonomija, savršena ili ne, nužno dovodi do savršene ili pravedne
raspodele? Odgovor je: ne. Tržište može dovesti do vrlo velikih razlika u
nivou stečenog dohotka i nivou potrošnje. Ako se tržište pusti da obavlja
svoj posao, samo po sebi, ono može još produbiti postojeće nejednakosti u
raspodeli: siromašni imaju još manje, a bogati još više nego pre. Sredstva
210
OSNOVI MAKROEKONOMSKE POLITIKE
koja državi stoje na raspolaganju da bi raspodelu dohodaka učinila
pravednijom su: a) progresivno oporezivanje; b) transferna plaćanja (u vidu
raznih pomoći za stariju populaciju, nesposobne za rad, osiguranje
nezaposlenih lica itd.); c) razne vrste subvencija i pomoći siromašnijim
članovima populacije itd.
3.
Ekonomski rast i stabilnost
Treći vrlo važan zadatak države jeste briga o uspešnom funkcionisanju
ukupne ekonomije. Ova briga države manifestuje se kao vođenje
odgovarajuće makroekonomske politike. Posle Kejnzove ekonomske
revolucije, od kraja tridesetih godina XX veka, u razvijenim zemljama
Zapada sa uspehom su primenjene mere koje je Kejnz preporučivao da bi
se otklonile slabosti cikličnog kretanja tržišnih ekonomija.
Kejnzijanska makroekonomija imala je pozitivne efekte na rast i razvoj
ekonomije razvijenih tržišnih zemalja sve do 70-tih godina prošlog veka,
kada su se one suočile sa novim, dotad nepoznatim izazovima.
Makroekonomska politika se našla pred problemima koje nije umela da
reši. Kejnzijanski mehanizam nije mogao da reši istovremenu pojavu
inflacije i stagnacije proizvodnje – fenomen poznat pod imenom
stagflacija
ili istovremenu pojavu inflacije i pada proizvodnje – tzv.
slampflaciju
. 80-
tih godina država se bavila dugoročnim ciljevima, kao što je problem
ostvarivanja dugoročnog rasta i razvoja ekonomije.
Savremena makroekonomska politika uspeva da se izbori sa osnovnim
slabostima tržišne ekonomije – inflacijom, recesijom i nezaposlenošću.
Sinhronizovanim korišćenjem i kombinovanjem monetarne i fiskalne
politike, država ostvaruje dugoročnu stabilnost, postojan rast proizvodnje i
zaposlenosti.
211
