ОСНОВЕ ПРОГРАМА ПРЕДШКОЛСКОГ ВАСПИТАЊА И
ОБРАЗОВАЊА ДЕЦЕ ОД ТРИ ГОДИНЕ ДО УКЉУЧИВАЊА У
ПРОГРАМ ПРИПРЕМЕ ЗА ШКОЛУ
Деца старосне доби од треће до пет и по година, као и деца која похађају предшколски
програм (припрема за школу), на основу важећег закона, могу се васпитавати и
образовати применом два модела (А и Б модел). Модел А гравитира отвореном
систему васпитања и акционом развијању програма зависно од интересовања деце, док
модел Б има карактеристике когнитивно - развојног програма и разрађене васпитно -
образовне циљеве, задатке васпитача и типове активности међу којима васпитач може
да бира и разрађује их зависно од потреба, могућности и интересовања деце. "Који ће
се модел примењивати у васпитно - образовном раду зависи од процене установе и
васпитача. Сваки васпитач и свака установа постају креатори сопственог програма
васпитно - образовног рада који, задржавајући језгро које се налази у Општим
основама предшколског програма и поштујући начела формулисана у њему, ипак носи
лични печат и представља показатељ њихове специфичности, квалитета, достигнућа и
напора, што такође има посебну вредност и представља основу за унапређивање праксе
и теорије предшколског васпитања и образовања".
Опште основе предшколског програма
не прописују образовне садржаје, него само
дају опште назнаке о њима. Начини на које се остварују циљеви разликују се код
програмских модела и једини захтев који се у том погледу поставља свима, је да не
буду у супротности са основним опредељењима Општих основа предшколског
програма. Садржаји и нису разрађивани, него се само сугеришу општим и
специфичним циљевима предшколског васпитања и образовања.
Оба модела имају следеће заједничке карактеристике:
1. циљне оријентације;
2. функције предшколске установе;
3. начела рада;
4. оријентација на сарадњу са окружењем;
5. законска регулатива.
Васпитно - образовни циљеви у оба модела су:
1. стицање позитивне слике о себи;
2. развијање поверења у себе и друге;
3. подстицање самосталности, индивидуалне одговорности и аутентичности израза
и деловања;
4. развој интелектуалних капацитета у складу са развојним потребама,
могућностима и интересовањима;
5. развој социјалних и моралних вредности у складу са хуманим и толерантним
вредностима демократски уређеног друштва осетљивог на породичне,
културолошке и верске различитости;
6. култивисање дечјих емоција и неговање односа ненасилне комуникације и
толеранције;
7. развој моторних способности и спретности;
8. подстицање креативног изражавања детета;
9. припрема деце за наступајуће транзиционе и комплексније периоде живота
(припрема и адаптација за полазак у вртић; у школу; за рекреативни боравак и
сл.);
10. развијање свести о значају заштите и очувању природне и друштвене средине.
У оба модула полази се од као физичког, сазнајног, социјалног и афективног бића које
је активно у процесу васпитања. Дете треба да се позитивно мотивише, као и да
програм активности детета прати узрасне и развојне могућности детета. Модели теже
да у потпуности очувају, подстичу и оплемењују спонтане стваралачке могућности и
својства предшколског детета. Они желе да у потпуности обезбеде услове за нормалан
физички, интелектуални, социјални, емоционални и морални развој детета.
У рализацији ових модела велику улогу имају предшколске установе, као и породичне
средине, требало би испоштовати следеће принципе:
(Опште основе предшколског
програма):
обезбедити сигурну средину у којој ће дете моћи да унапређује своје
физичко и ментално здравље, у којој ће се осећати прихваћено, вољено и
имати најбоље услове за раст и развој;
обезбедити разноврсније могућности и контакт детета са вршњацима, као
и са другачијим васпитним моделима;
створити сарадњу у којој родитељи са своје стране од предшколске
установе добијају непосредну помоћ али и прилику да свој родитељски
позив остваре на нов начин и уз размену са другим људима. На тај начин
предшколска институција се може сматрати допуном породичног
васпитања;
непрестано унапређивати, од стране предшколске установе, методе рада
и облике сарадње са породицом, обогаћивати васпитни репертоар
родитеља, размењујући са њима моделе успешнијег васпитног деловања
на децу као и начине заштите, неге, разрешавања конфликата са децом;
успешне начине образовања мале деце итд;
ублажавати боравком у предшколским установама културне, економске,
образовне, здравствене разлике и да социјално и здравствено деловање
предшколских установа заштити децу «под ризиком» те делује
превентивно и компензаторно;
интегрисати децу са посебним потребама са осталом предшколском
децом и обезбедити посебан корективан рад, методе и негу зависно од
врсте и степена специфичности (надарености, ометености). Лакше
степене ометености могуће је прихватити у регуларном раду
предшколске установе. За теже степене ометености потребно је при
предшколским установама отворити тзв. «развојна одељења» (обично са
мањим бројем деце и адекватно адаптираним простором и кадром).
оспосбити децу током целокупног предшколског периода да се
припремају за школу, што подразумева навикавање детета на:
разноврсне покрете руком и телом, сналажење у простору и времену,
навикавање на рад у групи и сарадњу са вршњацима, рад са различитим
медијима и материјалима, самосталност и одговорност за сопствене
пројекте, подстицање креативности, уочавање узрока и последица,
решавање логичко - математичких проблема и сл. Од предшколске
установе се не очекује да децу оспособи за функционално читање,
рачунање и писање, што не значи, да нека деца и неке васпитне средине
неће имати потребу да науче слова већ у предшколском периоду.
установе требало би да се врши на основу искустава и вредносних оријентација
васпитача, њихових и преференција родитеља, просторних и других могућности
установе, броја и модела организовања (целодневни или полудневни програми који се
одвијају у тој установи), броја деце и других фактора који чине специфичност
функционисања једне установе.
МОДЕЛ Б ОПШТИХ ОСНОВА ПРЕДШКОЛСКОГ
ПРОГРАМА
СХВАТАЊЕ ПРЕДШКОЛСКОГ ВАСПИТАЊА И ОБРАЗОВАЊА
Дефиниција
У моделу Б предшколско васпитање се дефинише као формативни процес којим се на
узрастима од рођења детета, до његовог поласка у школу, буде и актуализују његови
психофизички потенцијали, подстичу и усмеравају позитивне тенденције које се
испоље у развоју, задовољавају дечје потребе као сталан извор развојних могућности и
стварају услови за што боље и успешније изражавање и коришћење ових могућности за
постизање све виших нивоа у способностима, проширивање и усавршавање искуства,
изграђивање вољно - карактерних особина и ставова, оплемењивање емоција и мењање
понашања детета, односно, оформљивање и развијање свих позитивних својстава
његове личности.
Образовање се сматра делом васпитног процеса, којим се подстичу и
усмеравају све врсте дечјих сазнајних активности којима се стиче, усавршава,
уобличава и проширује искуство деце и преносе им се одабрана сазнања која је
човечанство током свога развоја прикупило и структуирало у областима науке,
технике, рада, производње, уметности и друштвених односа. Њиме се задовољава
основна дечја потреба за интеракцију и успешно укључивање у своју околину, што је
условљено изграђивањем, увежбавањем и унапређивањем одговарајућих вештина и
физичких, сазнајних, афективних и социјалних способности потребних за сналажење и
деловање у њој ( Опште основе припремног предшколског програма).
Без обзира у којем ће се правцу кретати дечји развој и учење, и колико ће
сазнања која ће дете стицати постајати општа и апстрактна, полазна тачка треба да
буде породични живот деце и искуства која су стечена у непосредној околини,
односно, процес васпитања и образовања треба да има корен у животном искуству
детета. Васпитно - образовни процес се не сме затворити у зидове установе, нити
ограничити задацима и садржајима које предвиђа програм, већ треба да ниче из
конкретног дечјег искуства, не одвајајући рад од игре, чин од мисли и знање од његове
конкретне примене у свакодневним животним ситуацијама.
Приликом програмирања и планирања васпитно - образовног рада и читаве
делатности установе не узимају у обзир само потребе и интереси друштва, установе,
породице, па ни самог детета, већ и читав контекст у коме се оно развија и учи, као и
сви остали фактори развоја, који нису мање утицајни и важни. Процес који се одвија у
предшколским установама се разматра и као саставни део ширег процеса васпитања и
образовања намењеног свим узрастима и у оквиру свих мера које се предузимају за
побољшање живота и рада у породици, локалној друштвеној средини и читавој
друштвеној заједници.
Поступак васпитача не треба да се усмери само према детету већ да тежи
најширем повезивању предшколске установе са породицом и друштвеном средином у
којој оно одраста, како би се обезбедио континуитет, који треба сагледавати
првенствено из угла детета, које се развија успостављајући постепено односе са
члановима своје породице и друштвене средине и проширујући своја знања о
социјалној и природној средини која га окружује. Успостављање добре сарадње између
предшколске установе и породице, према наведеним препорукама, од највећег је
значаја за остваривање циљева предшколског васпитања и образовања на друштвеном
нивоу.
Задаци васпитача у погледу утицања на развој и учење су (Опште основе
предшколског програма):
да у васпитању и образовању деце полази од нераскидиве повезаности читаве
проблематике друштвеног и личног развоја, околине у којој дете расте и развија
се, дечјих и људских права у целини, суштинске равноправности полова и
потребе хуманих односа на индивидуалном, и мирољубивих, на општем плану;
да посматра децу, прати њихов развој, упознаје и позитивно тумачи мотиве
њиховог понашања, утврђује шта посебно свако дете интересује, шта га радује,
какву слику има о себи, како се односи према другој деци, а како она према
њему, какве су му склоности и навике које је донело са собом из родитељског
дома, какве су му могућности деловања и др., како би му обезбедио
одговарајуће активности и подржао га у подухватима за које је највише
мотивисано;
да планира и доследно обавља васпитно - образовни рад у установи и процењује
његове резултате преко напредовања које уочи код сваког детета, приликом
чега ће свако дете бити критеријум само себи, а тек после тога вредности
створене изван њега, укуси других људи или стандарди просечних норми;
да ствара услове за стално напредовање детета у развојном погледу и учењу
непрекидним увођењем нових подстицаја, активности и садржаја у складу са
утврђеним законитостима дечјег развоја и специфичним карактеристикама које
га одликују као појединца;
да пружа детету прилике да примењује, вежба и унапређује оне способности
које су код њега најактуелније у одређеном тренутку, делујући сходно већ
постигнутом нивоу у овим способностима, својим темпом и прилагођено
сопственој когнитивној структури;
да свој развојни утицај првенствено врши повећавајући осетљивост детета за
проблеме, указивањем на оно што ће привући његову пажњу и подстичући га да
пита, а не давањем одговора на питања која није поставило;
да упознавање деце са чињеницама (тзв. информативни аспект образовања) буде
у функцији њиховог општег и интелектуалног развоја (формативног аспекта), а
физичко и социјално сазнање буде такво да се у перспективи може прерађивати
у логичко - математичко сазнање и примењивати на нове, за дете непознате
ситуације. Отуда у први план васпитач не треба да ставља преношење деци
готових знања и формирања навика, већ стицање уопштених умења и
способности које ће им помоћи да се брзо снађу у новим приликама и овладају
раније непознатим начинима деловања, а у случају потребе и да долазе до
нових, оригиналних решења за проблеме на које наилазе;
култивисања свега за шта оно испољи склоност, под условом да има васпитне и
образовне вредности;
да подстиче имагинацију деце, која је основа интелектуалне делатности човека,
помоћу разних тајни које откривају науке и загонетки које поставља свет у
којем живе и свет будућности;
да код деце негује љубав према истини, подстиче њихову склоност да
постављају питање и на њих одговара пажљиво, стрпљиво, истинито и
примерено разумевању детета, пружајући му обавештења, упутства и савете,
али тако да они буду подстицај за размишљање, трагање и постављање нових
питања;
да изграђује код детета поверење у сопствене способности да у непосредном
додиру са стварношћу релативно самостално долази до сазнања од општијег
значаја и одговора на питања о узроцима природних појава, законитостима
живог и неживог света, разним загонеткама које пред њега постави живот
стварајући погодне ситуације и упућујући га на средства и начине у
елементарном виду преузете из науке и експерименталних поступака;
да обезбеђује деци богата, разноврсна, више пута понављана и плодна чулна
искуства, доводећи их у додир и организујући посматрање појава, предмета и
њихових својстава, одређујући редослед посматрања и његовим усмеравањем на
оно што је битно, подстицањем деце да описују оно што виде, тумаче га и из
тога извлаче уопштења и закључке;
да ствара услове за проширивање и подизање на квалитативно виши ниво
дечјих искустава о предметима, појавама и процесима и њихово превођење и
систематизовање у физикално сазнање, развијајући тако сразмерно богату,
тачну и целовиту слику и боље разумевање средине која окружује дете;
да указује детету на моделе за сређивање искуства и начине да их самостално
конструише ширењем животног контекста у којем се обрађују већ стечена
искуства, богатећи га и расуђујући, уз бацање новог светла на упознате
чињенице и откривање нових веза и импликација;
да помаже детету у интегрисању нових искустава у структуру знања које је већ
изградило и повезивању искустава стечених изван установе, у породици, ужој
друштвеној средини (посебно од својих вршњака) и кроз изборне активности, са
искуствима стицаним у предшколској установи, односно, њиховом
систематизовању, осмишљавању и претварању у знање, захваљујући
расуђивању о њима и њиховом анализирању, уопштавању и тумачењу у светлу
објективних, већ стечених сазнања, што све треба да му послужи да на боље
организованој основи прибавља себи нова искуства;
да знања, која обезбеђује детету, буду „плодна“ (односно, да су у стању да
привлаче нова знања и могу да се проширују и реструктуирају) као и да се могу
уопштавати и примењивати у различитим, посебно новим, ситуацијама;
да ствара ситуације у којима ће предмет, чија се својства откривају, бити
испитиван на много начина и укључен у читав сплет односа, тако да његово
објективно сазнавање представља утврђивање шта с њим или помоћу њега дете
може да учини, шта он представља за друге људе, али и какав је његов положај у
простору и времену и логичке везе (по узрочности, сродству, примату итд.) са
другим предметима и појавама;
да се на овим искуствима гради и проширује речник деце, развија способност
комуницирања и формирају појмови, уз њихово подстицање да своја сазнања и
доживљаје изражавају кроз медијуме свих уметности, посебно кроз драмске и
