Испитна питања из основи економије:

1. Расподела дохотка са становишта теорије радне вредности

Маркс

је сматрао да буржоаска економска теорија систем расподеле своди на

издвојен проблем изван друштвене репродукције, који је условљен технологијом.
Своју критику поменуте технологије образложио је на следећи начин

: Различити

дохоци притичу из сасвим различитих извора, један из земље, други из
капитала, трећи из рада.

Они дакле, не стоје ни у каквој непријатељској вези, јер

не   стоје   уопште   ни   у   каквој   унутрашњој   вези.   Дејствују,   или   пак,   заједно   у
производњи, онда је то хармонично дејство, израз хармоније... уколико, између њих
има супротности, онда потиче из конкуренције који од агената треба да присвоји
више од производа, од вредности коју су заједно створили, да сваки добија већи
део, тако да се сама њихова конкуренција појављује само као стимулативни израз
њихове хармоније.
Из овог произивлази да једнакост и комбиновање поменутих величина мора важити
у свим стањима равнотеже. По овој теорији економске категорије расподеле су у
ствари   цене   фактора   производње.   Од   деловања   понуде   и   тражње   на   тржишту
фактора производње зависиће и сама расподела резултата производње.
Марксистичка политичка економија сматра да начин производње опредељује и
карактер

расподеле

. Пошто се капиталистички начин производње заснива на

приватном капиталистичком власништву на средствима за производњу, то се и
расподела врши по принципу приватног власништва. Капиталиста који организује
производњу   мора   располагати   капиталом,   од   чега   ће   један   део   употребити   за
куповину средстава за производњу (постојани капитал), а други за куповину радне
снаге (променљиви капитал). Пошто је купио и платио вредност, и организовао
процес произвдње, капиталиста је у таквом начину производње стекао право да
присвоји   целокупан   резултат   те   производње.   За   износ   добијеног   новца   од
капиталисте   радник   купује   средства   за   живот.   Трошењем   тих   средстава   он
репродукује   своју   радну   снагу   и   тако   остварује   могућност   да   опет   прода
капиталисти. Најамни радник у капитализму је на то принуђен, јер је одвојен од
средстава за производњу и принуђен да капиталисти једино чиме располаже, а то је
његова радна снага.
Капиталиста који купује радну снагу и плати његову вредност, стиче право да
користи њену употребну вредност. На тај начин капиталиста не присваја само
вишак   вредности,   већ   и   противвредност   радне   снаге   коју   радник   остварује   у
процесу   производње.   Ако   капиталиста   прода   своју   робу   по   вредности,   он   ће
реализоване   робне   вредности   моћи   да   надокнади   утрошена   средства   за
производњу. И да присвоји одређену

масу

вишка

вредности

(разлика између

стварног коштања робе и капиталистичког коштања). Тиме је омогућен
континуиран наставак капиталистичког процеса робне производње.

Закон

просечног

профита

је специфичан облик деловања закона вредности у

капиталистичкој производњи. Он је општи регулатор кретања капиталистичке
робне производње – доводи до спонтане сразмере алокације фактора производње на
поједине гране и делатности, као и сразмерне расподеле укупне масе вишка
вредности на појединачне капитале.

2. Неокласична теорија граничне продуктивности фактора производње.

Неокласична

теорија

је техничке делове производње представила производном

функцијом као математичким односом аутпута и инпута. Обично се као импут
узимају рад и капитал.
У неокласичној теорији производна функција је подгнута на друштвени ниво, у
којој   су   агрегатни   капитал   (К)   и   рад   (Л)   учествовали   у   стварању   друштвеног
производа   и   сходно   својим   доприносима   делили   у   виду   профита   (камате)   и
најамнине.   Претпоставка   о   постојању   агрегатне   функције   предствавња   стожер
неокласичне теорије расподеле.
Полазећи   од   концепта   постојања   агрегатне   производне   функције   Q=F(K,L),
неокласична теорија дефинише проиводњу као функционално зависну од количине
ангажованих   фактора   производње.   Овакав   концепт   производне   функције
имплицитно   представља   да   је   питање  техничке  оптимизације   унапред   решено.
Питање економске отимизације јесте питање расподеле оствареног производе на
дохотке фактора производње који су учествовали у његовом стварању.
Из производне функције може се видети да цене фактора производње одређене
технолошким карактеристикама производње, па и односи расподеле – профитна
стопа као гранична продуктивност капитала (Q/К) и стопа најамнине као гранична
продуктивност   рада   (Q/L).   Гранични   производ   се   изражаа   прирастом   аутпута
произведеног ангажовањем додате, граничне јединице неког фактора производње
уз непромењени обим ангажовања осталих фактора производње.
У   условима   тржишне   привреде   када   фирме   максимизирају   свој   профит,   сваки
ангажовани   фактор   производње   кошта   сразмерно   његовом   уделу   у   стварању
укупног удела фирме. Другачије речено, доходак који присвајају власници фактора
производње једнак је вредности њиховог граничног удела у процесу производње.
Савремена економска теорија не третира профит као доходак од капитала већ га
посматра   као   економски   вишак   који   се   формира   као   привремени   резултат   у
условима неравнтеже.
Критичари некласичне теорије расподеле најозбиљнију замерку упућују јединици
мере   агрегатног   капитала.   Наиме   да   би   се   одредила   цена   капитала   мора   се
претходно   одредити   величина   агрегатног   капитала.   Сама   величина   агрегатног
капитала није независна од расподеле тј. од факторских цена. На тај начин долази
се у контрадикцију: да би се одредио гранични производ капитала који је једнак
цени   капитала   мора   се   знати   цена   капитала.   Суштина   је   у   томе   што   се   за
одређивање вредности капитала потребна цена капиталних добара.

3. Тржиште радне снаге (тражња за радом и гранична продуктивност рада).

Рад

, у својим различитим формама, представља посебну, односно, специјалну

врсту робе; то је роба у којој се рефлектује лични интерес сваког човека. Зарада
(надница) је цена по којој послодавац купује ову врсту робе.

Тражња за радом и гранични производ рада

Ако не постоји тражња за мишоловкама неће бити потребе ни за произвођачима
мишоловки. То је општи принцип применљив за све врсте производа на отвореном
и слободном тржишту. Индивидуе ће моћи продати своје производе и услуге.
Уколико постоји тражња за производима и услугама који они нуде. При том важи
правило; уколико је већа тражња за одређеним производом биће већа и његова
тржишна цена, а самим тим бива већа и тражња за радном снагом која се бави
израдом тог производа. То значи да је тражња за радном снагом изведена тражња.

продуктивности рада може резултирати и падом тражње за радном снагом. Раст
продуктивности је користан за потрошаче који плаћају нижу цену производа, али и
неповољан за запослене у тој индустријској грани, јер може довести до пада
номиналних зарада, али не и реалних.

На тражњу за радом утиче расположива понуда осталих фактора производње.

Рецимо, пад понуде семенског материјала у пољопривреди може да смањи
гранични производ пољопривредних радника, а тиме и тражњу за том категоријом
радника.

5. Капитал, земља и њихови дохоци

Капитал

представља вредност која се оплођује, без обзира на свој конкретан облик

оплодње

Капитал ће се најчешће дефинисати као богатство у виду новца, добара

или друге имовине која се користи ради увећавања богатства. Капитал је
производни фактор који је неохподан у сваком процесу производње. Као такав, он
је резултат минулог рада па је његова вредност у ствари вредност акумулираног
минулог рада.

Капитал увећава радникову производну снагу и увек је плаћен –

профитом. Продуктивне услуге капитала плаћају се као и друге робе и услиге, а
њихова цена је профит. Капитал има цену јер је редак, односно ограничен, а његова
оптимална алокација, односно употреба, постиже се у односима понуде и тражње,
дакле, у процесу размене.
Капитал у тржишној привреди увек може да се преобрази у свој новчани облик.
Новчани капитал никад сам по себи не може дуго да егзистира, јер док је у чистом
новчаном облику он се не оплођује. Зато он увек тежи да се што пре претвори у
један од своја два основна појавна облика:

реални

(средства за производњу; машине, опрема, постројења,

зграде,репродукциони материјал, залихе полупроизвода и гот. производа) и

финансијски капита

(новчани кредити, штедни улози, обвезнице, акције)

Инвестицијама

се ствара нови реални капитал. Инвестиције у времену

представљају разлику између садашњег фонда реалног капитала, и фонда реалног
капитала из претходног периода.
I

t-I

Инвестициона и капитална добра су трајна добра која пружају услуге за временски
период дужи од једног обрта произодног процеса. Мерење капитала обухвата две
јединице мере: за количину или вредност и за време.

Карактеристика

капитала

јесте да се он формира у једном временском периоду, а

да пружа услуге и даје приходе у низу временских интервала у будућности. Пошто
у економији време данас и време сутра не представљају исте величине,уводи се
категорија звана

дисконтовање

чиме се реализује поступак свођења капиталних

прихода и издатака на исту временску јединицу мере. Ако можемо релативно лако
да узимамо и да дајемо новац на зајам по текућој каматној стопи

, онда нам

данашњи динар за годину дана вреди (

I+i

). Ако би динар ставили у облику депозита

код банке, за годину дана би добили (

I+i

) динара. Поставља се сада обрнуто

питање: колико вреди данас један динар прихода који ће се остварити за годину
дана? Одговор је инверзан

I/(I+i)

динара. То је због тога што када ставимо данас у

банкарски депозит

I/(I+i)

, добићемо од банке након године дана тачно један динар

натраг јер смо штедели по текућој каматној стопи

Сваки власник капитала увек има могућност да свој капитал пласира у неки од
облика банкараских депозита и тиме оствари одговарајућу

камату

, што је свакако

најсигурнији и најизвеснији начин оплодње капитала. Зато се каже да

камата игра

улогу опортунитетног трошка капитала.

Профит

се јавља као прираст у односу на укупно уложени капитал у процесу

производње. На основу овога структура робне вредности изгледа: W=c+v+pf,
односно pf=W-(c+v).
Профит предузетник присваја тек по реализацији робних вредности, што ће рећи да
је

профит преображени (реализовани) вишак вредности

. Дакле, профит и вишак

вредности јесу два израза за исту вредност. На нивоу националне економије маса
профита једнака је маси произведеног вишка вредности (pf=m).

Различити облици доходака од капитала

Савремена   економска   теорија   профит   третира   као   економски   вишак,   који   се
формира као привремени резултат привређивања у условима економске равнотеже.
У условима дугог рока тј. дугорочне равнотеже (када је економски профит једнак
нули), награде фактора производње се испољавају у суми њихових ''природних''
доходака   -   најманине,   камате   и   ренте.   Када   говоримо   о   дохоцима   фактора
производње   (у   овом   случају   дохотку   од   капитала)   претпоставили   смо   да   су
домаћинства   власници   фактора   производње,   које   уступају   предузећима.   У
стварности, међутим, као власници капитала појављују се предузећа, па су према
томе она и присвајачи дохотка од капитала. Различитим начинима и путевима тај
доходак ће се ипак вратити домаћинствима. Један део ће отићи у виду камате
домаћинствима   која   имају   штедне   улоге,   други   део   ће   отићи   у   виду   камате
власницима који имају хартије од вредности, трећи део ће отићи домаћинствима у
виду дивиденде ако поседују акције предузећа итд.

Земља и земљишна рента

Постоје углавном два основна теоријска гледишта. Прво гледиште

ренту

објашњавају као вишак вредности изнад просечног профита. Друго гледиште
настоји да ренту објасни преко граничне корисности (продуктивности) земље као
фактора производње.

Земљишни капитал

има једну посебну специфичност у односу на друге облике

капитала. Наиме, сви други облици капитала произведени су и створени у
претходним процесима производње, као и такви могу се даље увећавати, док се
земљишни капитал (његова величина, положај и сл.) не може произвести. Капитал
се улаже у куповину земље првенствено ради стицања власништва на одређеним
земљишним површинама и у том смислу то је непроизводно улагање. Са друге
стране, то власништво на земљу треба да донесе одговарајући доходак (ренту)
власнику земље.

Ренту

присвајају власници земље по основу својине. Неокласична економија то

присвајање изводи из њеног карактера ''произвођачевог вишка''. Произвођачев
вишак у овом случају се остварује формирањем цене пољопривредних производа
изнад цене која је довољна да покрије трошкове производње са најлошијег
земљишта.

6. Одступање од оптималне алокације ресурса - асиметричне информације

Један од услова кији мора да буде испуњен да би конкурентно тржиште постигло

Парето оптималну алокацију

ресурса је да постоји савршена информисаност

учесника на тржишту. Међутим, учесници на тржишту немају потпуне

Јавна добра

карактерише неисцрпивост и неискључивост.

Неисцрпивост

значи да

се јавна добра добра троше заједнички, а њихова потрошња неће смањити
расположиву понуду. Нпр коришћење уличне расвете као јавног добра омогућено
је истовремено великом броју људи.

Неискључивост

код јавних добара објашњава

да је немогуће икључити потрошаче који не плаћају или бар није могуће искључити
их уз разумне трошкове. Немогуће је обезбедити народну одбрану неким
грађанима, а некима не. Природа јавних добара је таква да појединац има мало
избора у погледу потрошње, односно мора да прихвати дату количину и квалитет
јавног добра који се нуди. Одлуке о употреби, обиму понуде и цене јавног добра се
не доносе на тржишту већ су предмет државног одлучивања. Појединци својим
понашањем утичу на то да нека приватна добра временом постану јавна и обрнуто.
Нпр. некада је ватрогасна заштита била потпуно пиватно добро, а сада је јавно као
последица урбанизације.
Једна од карактеристика јавних добара јесу

позитивни екстерни ефекти

(нпр

обавезно основно образовање). Приватни капитал који се руководи јединственом
рачуницом приходи - трошкови није заинтересован за улагања у добро које
продукује позитивне екстерне ефекте за читаво друштво. Код приватних добара
постоји директна веза између потрошње и плаћања, док јавна добра изискују велике
трошкове (изградње/набавке и одржавања).

Free-rider ''слободни корисник''

је особа која користи јавно добо, а не плаћа.

Понуду јавних добара држава регулише директном производњом јавних добара и
уговарањем производње са приватним предузећима уз одговарајућу надокнаду.
Производња и потрошња одређених добара може довести до појаве екстерних
ефеката које тржиште неће регистровати.

Екстерни ефекти

се јављају онда када активности појединаца или група људи

утичу на благостање других ( без њиховог знања тј. сагласности). Екстерни ефекти
се састоје од трошкова или од користи који се нагомилавају, не онима ко их ствара,
већ другим појединцима или друштву у целини. Екстерни ефекти могу бити

позитивни

(екстерне користи) и

негативни

(екстерне штете). Са становишта

економске ефикасности, неку активност требало би започети само ако користи од
те активности превазилазе трошкове које та активност намеће читавом друштву.
Под   друштвеним   трошковима   подразумевамо:   индивидуалне   трошкове   које
предузеће   има   у   обављању   своје   активности   и   трошкове   који   погађају   друге
субјекте   који   не   учествују   у   тој   активности   .   Држава   у   случају

негативних

екстерних ефеката

може јасније дефинисати својинска права и штитити их

сртиктније. У сличају загађења воде или ваздуха држава може увести плаћање
пореза од стране предузећа/загађивача. Када су негативни екстерни ефекти
незнатни, најбоље решење је да држава не чини ништа јер ће трошкови државне
интервенције у циљу отклањања негативних екстерних ефеката врв. превазићи
реализоване

користи.

Према Коузу

,једног од најпознатијих представника теорије својинских права

нема потребе да држава намеће порезе предузећима која стварају екстерне ефекте.

Коузова теорема

указује на чињеницу да ће заинтересоване стране саме доћи до

ефикаснијег решења проблема преговарањем, ако су јасно дефинисана својинска
права. Ова теорема често се наводи као аргумент против улагања државе у
решавање проблема екстерних штета.
Претпоставке Коузове теореме: