одређених производа. Те вишкове су размењивали са другим племенима и тако долазили до оног што
им је требало. Тако, на пример, ако су имали вишак животињске коже, а требало им је жито, морали су
да нађу друго племе које има жита у изобиљу и које жели животињску кожу. Такав начин трговања се
назива трампа. Сложићете се да је проналажење друге стране за трампу био тежак и мукотрпан посао
и да је изискивао много труда и времена. Данас бисмо тај уложени рад назвали високим трансакционим
трошком. Поред тога, није било лако утврдити колико шта вреди. Колико се кожа може добити за корпу
жита? Колико секира вреде три џака соли?
Са развојем трговине појављује се и новац, мада не одмах у облику у каквом га данас познајемо. Са
појавом новца, куповина и продаја одређене робе нису се морали одвијати истовремено. Зарађени
новац се могао и уштедети за повећање куповне моћи. У различитим историјским периодима функцију
новца обављали су различити
предмети (робни новац)
. Договором полако почиње да се издваја неко
употребно добро, најчешће предмет опште тражње, који се радо прима у замену за неки производ. У
Риму су, на пример, војску често плаћали џаковима соли (sal, латинска реч за со, представља корен
речи salary, плата). У Африци се као прановац користила слонова длака. Со се користила као средство
плаћања за мање набавке и у древној Кини. У Кини су били општеприхваћени и ножеви као
праисторијски новац.
Занимљиво је да су се временом и честом употребом ножеви потпуно деформисали и изгубили
функцију сечива, тако да су од њих на крају циркулисали само метални прстенови и остатак алки које су
на њима биле причвршћене. Стари Словени су као средство размене употребљавали комаде платна
(одатле реч платити). Амерички домороци су користили ниске зрневља, амерички колонисти дуван и
виски, а цигарете су биле у функцији новца у логорима ратних заробљеника током Другог светског рата.
Сталним коришћењем одређеног предмета у размени, постепено се код учесника у трговини губила
свест о његовим употребним својствима и све важнија постаје његова вредност као средства размене -
његова прометна вредност. Ово ћемо касније детаљније размотрити. Да би нека роба била
универзално средство размене, било је неопходно да испуни неколико битних услова: да буде
стандардизована (да би јој се лако одредила вредност), општеприхваћена, дељива, лака за ношење и
да не буде лако кварљива.
Када је
ковани новац
у питању, већ од 2500. године пре нове ере различити племенити метали као
што су злато, сребро и бакар, користили су се у Египту и Малој Азији за плаћање робе и услуга.
Основна предност овог новца је у постојаности материјала из ког су се израђивали и у једноставнијој
употреби. Увођењем кованог новца, плаћање се могло вршити одбројавањем тачног износа новца, а не
његовим мерењем. Тако временом размена постаје много једноставнија за све учеснике. Све док се
новац ковао од сребра или злата, или док га је било могуће заменити за један од тих племенитих
метала, представљао је робну валуту (commodity currency). Кованом новцу су се приписивала
специјална својства и симболизовао је божанства, па су се на њему утискивали ликови разних владара
и богова.
Новац који нема своју унутрашњу вредност (новац какав ми користимо) назива се незаменљиви
папирни новац
(fiat currency) и вреди онолико колико се њиме може купити у одређеном тренутку.
Веома дуго се релативна вредност неке валуте утврђивала у односу на племените метале, а најчешће
у односу на злато и сребро. Данас то није случај, јер су подлога одређених валута (само) стабилност и
економски интегритет држава које их издају.
Најстарији папирни новац води порекло из Кине. У доба Кублај Кана, 1282. године, папирне
новчанице су израђиване од дудове коре. Најстарији сачувани новац је куан. Пуштен је у оптицај у
периоду од 1368. и 1399. године за време династије Минг. Први папирни новац у Европи штампан је у
Шведској 1661. године, а у Француској су прве папирне новчанице пуштене у оптицај у 18. веку. У
Британији су прве папирне новчанице биле у облику соло меница (хартије од вредности). Њима су се
1690. године исплаћивали војници у Масачусетсу којима, због неуспеле опсаде Квебека, није могао
бити подељен плен. У почетку су папирне новчанице имале гаранцију да могу бити конвертоване у
ковани новац или у одређену количину племенитих метала. Највећа предност папирног новца је у томе
што је много практичнији за употребу од кованог новца или племенитих метала.
Даљи развој трговине наметао је потребу дематеријализације новца и стварања једнобразних
јединица које су имале прометну вредност. Почев од 1694. године и оснивања најстарије централне
банке на свету - централне банке Енглеске (Bank of England), ове институције преузимају улогу
креатора монетарне политике и једино оне имају право да на својој територији (у одређеној држави)
штампају новац. Упоредо са папирним новцем у оптицају је остао до данашњих дана и ковани новац
(coins). За разлику од првобитног кованог новца, данашње кованице не кују се од племенитих метала и
немају вредност која произлази из вредности материјала од кога су исковане, већ из куповне моћи коју
новчићи обезбеђују.
На крају овог кратког прегледа историје новца неколико речи о
динару
. Назив валуте потиче од
римског новчића денар или денариус, који је у античко доба важио и на територији данашње Србије.
Валуту са овим и сличним називом, поред Србије, имају многе државе: Алжир, Бахреин, Ирак, Јордан,
Кувајт, Либија, Македонија, Тунис. Српски динар се први пут у документима помиње почетком 13. века
(у време Стефана Првовенчаног) и од овог периода динар кују сви српски владари. Динар, међутим,
није био и једини новчић на територији Србије, пошто је неколико десетина новчића, из ковница
локалних српских владара, па и далеко са Истока и Запада, било прихватано као средство плаћања.
У другој половини 19. века, по ослобађању од турске зависности, учињени су кораци ка
успостављању монетарног система Србије. За време владавине кнеза Михаила, 1868. године, искован
је први бакарни новац. Први сребрни новац искован је 1875. године, док је први златни новац издат
1879. године
Издавање папирних новчаница у Србији започиње оснивањем Привилеговане народне банке
Краљевине Србије 1884. године, када је у Бриселу штампана прва новчаница у апоену од 100 динара.
Закључно са 1918. годином новчанице са динарском деноминацијом штампају се у иностранству.
Динар се задржао и у различитим фазама постојања Југославије у 20. веку, а од 2006. Народна
банка Србије емитује динаре са обележјима Републике Србије. Стоти део динара је једна пара, назив
који се одомаћио захваљујући турском сребрном новчићу пара (арапска реч бара значи сребро).
3. Наука
о
финансијама
и
елементи
финансијског
система
3.1. Елементи финансија и финансијског система
Финансије
се јављају са појавом новца, робне производње и робно-новчаних односа. Појам потиче,
како се сматра, од латинских речи finis (граница, крај, крајњи рок плаћања) и finatio (закључак, судска
одлука, али и различите врсте плаћања). У савременим језицима ова реч се најпре јавља у
француском језику, где у једнини la finance значи новчане послове појединца, а у множини les finances
представља приходе и расходе и целокупно државно новчано газдинство. У немачком језику, у
множини finanzen добија исто значење као и у француском језику и односи се на новчане трансакције
државе, тј. приходе, расходе, дугове итд. У енглеском језику, реч finance превасходно се односи на
приватне новчане послове. У српском језику се под финансијама подразумевају укупни новчани односи,
новчана страна сваког привредног посла, тј. целокупност новчаних токова националне привреде.
Без новца нема ни финансија. Све док постоји новац постојаће и финансије и финансијски односи,
јер се сва средства репродукције у једном тренутку налазе у новчаном облику. Новац као почетак и крај
сваког репродуктивног процеса феномен је који одређује природу финансија и финансијских односа у
савременом друштву. Финансије обухватају разноврсне новчане операције и плаћања: одобравање,
коришћење и враћање кредита, емисију новца, плаћање премија осигурања, наплату штете,
купопродају валуте, плаћање пореза, доприноса, царина, рачуна за струју. Општије речено, финансије
се односе на послове прикупљања (штедње), коришћења (инвестирања) и враћања новца у који су
укључени појединци, предузећа и држава. Свакога дана, свако од нас у неком тренутку обавља неку
финансијску активност која чини део финансијског система. Куповина у продавници, плаћање
готовином или картицом, подизање плате, полагање штедње у банци или узимање кредита, све нас то
чини нераскидивим делом финансијског живота земље.
Финансијски систем
заузима централни део привредног система једне земље. Састоји се из више
сложених елемената који омогућавају несметан ток финансијских средстава између различитих
субјеката. Он чини крвоток економског живота друштва кроз који непрекидно протичу финансијске
трансакције. Што је финансијски систем једне државе развијенији и здравији, то је виши ниво
благостања и животног стандарда у њој. Ради се о врло осетљивом и сложеном економском организму
који је под сталним утицајем промена које долазе из окружења и осталих подсистема. Исто тако,
финансијски систем константно мења односе у националној економији и са своје стране утиче на
промене у окружењу. Он је одређен степеном развијености привреде, стањем политичких односа,
нивоом образовања становништва, нивоом државне регулације, посебно у области дефинисања
власничких односа, и другим факторима. Ефикасан финансијски систем требало би да позитивно утиче
на раст и развој друштва и да га усмерава и унапређује. Последњих година смо, на жалост, сведоци
негативне међузависности финансијског система и његовог окружења. Проблеми са којима су се
суочила финансијска тржишта врло брзо су се прелили на остале друштвене системе и увели државе
широм света у глобалну економску кризу. Основни елементи сваког финансијског система су:
финансијска тржишта,
финансијске институције и
финансијски инструменти,
а њихова основна улога огледа се у повезивању субјеката са вишком финансијских средстава (које
називамо штедним јединицама) са онима којима недостаје новац за инвестиције (инвестиционе
јединице).
Финансијски систем можемо схватити и као посебан механизам помоћу кога се врши трансфер
средстава између различитих субјеката у привреди: сектора становништва (или домаћинстава), сектора
привреде, јавног сектора и сектора иностраних субјеката. Предузећа могу на разне начине преко
финансијског система и његових елемената да прибаве капитал који им недостаје за финансирање
планираних инвестиција, држава и њени органи могу да прикупе средства за финансирање својих
активности, као што су полиција и војска, образовање, здравствени систем и слично. Становништво,
такође, као учесник на финансијском тржишту може вишак својих средстава да положи у банку у облику
штедње и да после извесног времена добије припадајућу камату. Исто тако, ако неко жели да уложи
новац у куповину куће, стана или аутомобила може од банке добити кредит. Само здрав и ефикасан
финансијски систем може на прави начин ове улоге и да оствари.
