Osnovi monetarne ekonomije – I deo

Navedite i objasnite osnovna načela novca i monetarne ekonomije.

Osnovna načela veoma su bitna za shvatanje dešavanja u svetu finansija danas, kao i promena koje de
se nesumnjivo dogoditi u bududnosti. Tih pet načela zasnivaju se na:



Vremenu



Riziku



Informacijama



Tržištima



Stabilnosti

Prvo osnovno načelo monetarnih finansija je: vreme je novac.

Ved na osnovnom nivou svi znamo za

ovo pravilo. Ako se neko zaposli u lokalnom supermarketu, koji se sada otvaraju širom Srbije, gotovo je
izvesno da de za vreme provedeno na poslu biti pladen. Vreme svakog od nas bukvalno ima svoju cenu.
Vreme deluje i na vrednost finansijske transakcije. Vedina ugovora o kreditiranju omoguduje
zajmotražiocu da kredit otpladuje tokom nekog ugovorenog vremena. Ako saberete sve vaše mesečne
isplate kredita, otkridete da ukupno ispladena suma daleko prevazila iznos uzetog kredita. Dakle,
novčana sredstva koja se pozajmljuju predstavljaju oportunitetni trošak za zajmodavca, pa zato
zajmodavac plada kamatu za njihovo korišdenje.
Načelo da je vreme novac takođe se može videti i u analizi akcija, obveznica, ali i drugih finansijskih
instrumenata. Koliko je investitor voljan da plati za akciju ili obveznicu? Kada utbrđujemo koje su
investicione alternative povoljne, mi ih poredimo, što znači da vrednuje različite isplate na neki datum u
bududnosti. Isto načelo se koristi i kada investitor analizira koliko treba da investira danas da bi ostvario
cilj u bududnosti.

Drugo osnovno načelo: rizik zahteva naknadu.

Život je prepun neizvesnosti. U vedini slučajnih događaja,

ishodi mogu da budu povoljni ili nepovoljni. Efikasno poslovanje u uslovima postojanja različitih rizika
zahteva da razmotrimo i analiziramo rizike kako bismo umanjili njihovo dejstvo, pojedine rizike
uklonimo, a pojedine prenesemo na nekog drugog. To znači da rizik zahteva naknade ako se dogodi
gubitak. Kasko osiguranje automobila je običan primer pladanja nekom drugom ko prihvata rizik, jer
vlasnik automobila ne želi da preuzme rizik na sebe. Visina naknade za rizik zavisi i od toga da li de
zajmotražilac biti u stanju da otplati odobreni kredit u celini ili u dogovoreno vreme. U SAD, džan
obveznice omogudavaju firmama pred stečajem da se izvuku, a te obveznice obezbeđuju visoke prinose
investitorima, ali investitori moraju prihvatiti i ogromne rizike. Dakle, svaki rizik zahteva naknadu, a ta
naknada se ugrađuje u kamatnu stopu.

Trede osnovno načelo: informacije su osnova odlučivanja.

Vedina tržišnih učesnika prikuplja informacije

pre nego što donesu bilo kakve odluke. Važnije odluke zahtevaju mnogo više informacija. Prikupljanje i
obrada informacija su osnova finansijskog sistema. Pre nego što banka odobri kredit, kreditni referent u
manjem broju slučajeva, a kreditni odbor uvek mora analizirati finansijske uslove pojedinca i firmi koji su
podneli kreditni zahtev banci. To praktični znači da banke u svom poslovanju troše puno vremena na
prikupljanjui informacija neophodnih za evaluaciju kreditnog rejtinga posnosioca kreditnog zahteva.
Najrazličitije vrtse finansijskih transakcija su tako organizovane da kupci ne moraju da znaju bilo šta o
prodavcu. Kada broker uzme gotov novac od kupca, nema potrebe da brine o njegovom identitetu.

Četvrto osnovno načelo: tržište određuje cene i vrši alokaciju resursa.

Tržišta su osnova ekonomskih

sistema. Ona su mesto, u fizičkom i virtuelnom smislu, gde se susredi kupci i prodavci, na kojima firme
emituju akcije i obveznice, i na kojima pojedinci kupuju različitu imovinu. Dobro razvijena finansijska
tržišta su neophodan preduslov za zdrav i stabilan ekonomski rast. Vedi stepen

razvijenosti

finansijskih

tržišta jedne zemlje znači brži ekonomski rast. Uključivanjem

cena

različitih finansijskih instrumenata,

akcija, obveznica, tržišta obezbeđuju osnovu za alokaciju kapitala. Ako finansijsk atržišta nisu dobro

regulisana

ona kao i da ne funkcionisu. Za pojedince koji su voljni da učestvuju na finansijskim tržištima,

izuzetno je bitno da njihovo funkcionisanje bude regulisano. Na taj način, stvara se i vrlo bitna uloga
države u funkcionisanju finansijskih tržišta. Kada država zaštiti investitore na finansijskim tržištima, ona
onda bolje funkcionišu.

Peto osnovno načelo: stabilnost poboljšava blagostanje.

Stabilnost je poželjna karakteristika ne samo u

ličnom životu pojedinca, nego i u celokupnom finasijskom sistemu. Sve dok pojedinci mogu da eliminišu
mnoštvo najrazličitijih rizika koji deluju na njihovu imovinu i život, pojedini rizici mogu biti samo
umanjeni merama monetarne politike centralne banke i ekonomske politike vlade. Fluktuiranje
poslovnih ciklusa je dobar primer nestabilnosti koju pojedinci ne mogu da eliminišu u smislu njihovog
uticaja na imovinu i život pojedinca. Kreatori monetarne politike mogu ublažiti ekonomsko usporavanje
pažljivim prilagođavanjem kamatnih stopa, a stabilizovanjem celokupnog ekonomskog sistema mogu da
otklone one rizike koje pojedinci ne mogu. Stabilizovanje ekonomije i finansijskog sistema je jedna od
osnovnih funkcija centralnih banaka. Dakle, funkcija centralnih banaka je da održe nisku i stabilnu stopu
inflacije, kao i visok i stabilan ekonomski rast. Centralna banka uspešno obavlja svoje funkcije ako
smanjuje:

rizike

zbog kojih pojedinci mogu da ostanu bez zaposlenja

i neizvesnost

sa kojom se suočavaju

firme.

Pojam, merenja, nominalni i realni BDP i stopa inflacije

Kako se BDP izračunava, šta je inflacija i kako se meri stopa inflacije? Bez objašnjenja tih pojmova
monetarne finansije se mogu teško razumeti. Definiciju koja najpraktičnije oslikava BDP dao je

Cechetti

Po toj definiciji, Bruto Domadi Proizvod je

tržišna vrednost

finalnih proizvoda i usluga proizvedenih u

jednoj zemlji tokom jedne godine.



Tržišnja vrednost – vrši se sabiranje tržišne cene prozvoda A x količina proizvedenih proizvoda A
+ tržišna cena prozvoda B x količina proizvedenih proizvoda B



Finalni proizvodi i usluge – Uzimaju se samo cene finalnih proizvoda i usluga koje kupe pojedinci.
Međuproizvodi koji su korišdeni za proizvodnju nekog proivoda ne ulaze u obračun.



U jednoj zemlji – Ukoliko srpska firma poseduje firmu u Somaliji, proivodnja te firme u Somaliji
obuhvata se obračunom somalijskog BDP-a.



Tokom jedne godine- Neophodno je odrediti vremenski period za obračun. Najčešde je to jedna
godina.

Prvi tip obračuna je dakle:

BDP u X godini = (tržišna cena proizvoda A u X godini x količina proizvedenog proizvoda A u X godini) +

(tržišna cena proizvoda B u X godini x količina proizvedenog proizvoda B u X godini)

deflator BDP u X godini = nominalni BDP u X godini / realni BDP u X godini

Stopa inflacije

definiše se kao stopa rasta opšteg nivoa cena.

Stopa inflacije = deflator BDP u Y godini – deflator BDP u X godini/ deflator BDP u X

Pošto je realni BDP namenjen da izuzme uticaj promene cena, stopa inflacije bi trebalo da bude jednaka
stopi rasta nominalnog BDP umanjenog za stopu rasta realnog BDP.

stopa inflacije = stopa rasta nominalnog BDP u X godini – stopa rasta realnog BDP u X godini

Međutim u Srbiji se koristi indeks potrošačkih cena za izračunavanje stope inflacije.

Indeks potrošačkih cena

Jedno od centralnih područja monetarnih finansija i novca je indeks potrošačkih cena, koje služi kao
zvanična mera i najčešda mera stope inflacije u jednoj zemlji. Indeks potrošačkih cena se definiše kao
mera prosečne promene cena fiksne korpe i usluga koje domadinstva kupuju radi zadovoljenja svojih
potreba. Ovim indeksom obuhvadeni su najvažniji proizvodi i usluge koje domadinstva kupuju radi
potrošnje, ali ne i kupovina polovne robe, primanja u naturi, životno osiguranje i pokloni. Lista proizvoda
redovno se revidira da bi se sačuvala njena reprezentativnost u pogledu strukture potrošnje i navika
potrošača. Proizvodi se uključuju u listu kada se njihov udeo u potrošnji domadinstava poveda iznad
0,1%. Prosečna mesečna cena proizvoda izračunava se prvo na nivou grada, zatim za centralnu Srbiju i
AP Vojvodinu i na kraju za Republiku Srbiju. Da bismo videli kako ovo funkcioniše, predstavljamo primer.
Pretpostavimo da pojedinci troše 25% svojih prihoda na hranu, 50% na troškove stanovanja i 25% na
troškove transporta. Primeri cena dati su u narednoj tabeli.

GODINA

CENE HRANE

CENE

STANOVANJA

CENE

TRANSPORTA

Troškovi

potrošačke korpe

Indeks

potrošačkih cena

2007.

100

200

100

150

100

2008.

110

205

140

165

110

2009.

120

210

180

120

cena potrošačke korpe u 2007. godini = 0,25 x cena hrane + 0,50 x cena stanovanja + 0,25 x cena

transporta = 150 dinara

Ako sada izaberemo 2007. godinu za baznu, iznos veličine indeksa bide:

indeks potrošačkih cena (CPI) = (troškovi potrošačke korpe u tekudoj god. / troškovi potrošačke korpe u
baznoj god.) x 100

CPI

(2008)

= 165 / 150 x 100 = 110

CPI

(2009)

= 180 / 150 x 100 = 120

Stopa inflacije 2008 = CPI

2008

- CPI

2007

/CPI

2007

x 100 = (110 – 100) / 100 = 10 %

Stopa inflacije 2009 = (120 – 110) / 110 = 9,09%

Pojedinci mogu izbedi inflaciju zamenjujudi proizvode i usluge koji su pretrpeli manju inflaciju za one
proizvode koji su pretrpeli višu inflaciju.

Pojam, funkcije i karakteristike novca

Novac je vrlo ograničena, sa aspekta količine, vrlo retka roba, koju koristimo da bismo kupili neku drugu
robu. Da bi ekonomski sistemi uopšte mogao funkcionisati, novac je nezamenjivo sredstvo. To znači da
ulogu novca ne možemo potceniti, kao što je to rađeno u nekadašnjim socijalističkim sistemima, u
kojima je novac korišden kao obično sredstvo za ostvarivanje targetiranih stopa ekonomskog rasta.
Novac nije dobro ni precenjivati.
Prema mišljunju starogrčkog filozofa Aristotela “sve mora biti izraženo u novcu, zbog toga što nam to
uvek omoguduje razmenu proizvoda i usluga i čini život u zajednici mogudim”. Bogatstvo izraženo u
novcu ima jedno vrlo važnu karakteristiku, a to je da novac možemo direktno zameniti za drugu imovinu.
Znači, novac je likvidni deo imovine, odnosno bogatstva. Imovina je likvidna ako se može zameniti za
proizvode i usluge:



bez viskokih transakcionih troškova



uz relativnu sigurnost odstupanja od nominalne vrednosti, odnosno vrednosti koja nije znatno
umanjena za iznos stope inflacije

FUNKCIJE NOVCA

Novac ima 4 osnovne funkcije:



sredstvo pladanja



sredstvo očuvanja imovine



mera vrednosti, odnosno obračunska jedinica



sredstvo odgođenog pladanja

Novac kao sredstvo pladanja

znači da novac služi kao sredstvo razmene i da ga svi učesnici na tržištu

prhvataju kao sredstvo pladanja. Specijalizacija je pretpostavka svake efikasne ekonomije. U procesu
specijalizacije pojedinci kupuju vedinu proizvoda umesto da ih sami proizvode. Praktično pojedinci de se
specijalizovati u proizvodnji onih dobara ili usluga za koje imaju najviše veština i sposobnosti.

Novac kao sredstvo očuvanja vrednosti

U određenim situacijama, držanje novca kao sredstva očuvanja vrednosti može takođe biti trošak za
vlasnika.. Ako novac drži na tekudem računu u banci, bez kamate, vlasnik tekudeg računa tada ima
oportunitetni trošak ako nastoji da držanjem novca u banci novac bude sredstvo očuvanja vrednosti.
Oportunitetni trošak predstavlja zarada od tog novca koju bi ostvario držanjem u nekom drugom obliku,
npr. oročena štednja koja donosi prihod po osnovu kamate.

Novac kao obračunska jedinica

znači da je novac sredstvo na osnovu koga se iskazuje vrednost

proizvoda i usluga. Na ovaj način vrednujemo određene proizvode i usluge u odnosu na druge proizvode
i usluge. Osim ove činjenice, novac je mera vrednosti koja omoguduje svi tržišnim učesnicima poređenje
relativne vrednosti različitih proizvoda i usluga. Tako vidimo koji je proizvod skuplji ili jeftiniji.

Novac kao sredstvo odloženog pladanja

Ova funkcija podrazumeva i funkciju novca kao sredstva pladanja i kao obračunske jedinice. To pravilo je
u pojedinim zemljama izuzeto, tako što se dug izražavao u novcu koji je imao funkciju obračunskog
sredstva, a dug ispladivao u nekoj drugoj valuti.

Radi lakšeg razumevanja pogledati primer ribara u udžbeniku “Osnovi monetarne ekonomije“ Doc. dr Siniša Ostojid 2008. str. 27

Korišdenjem novca, smanjuje se broj cena, jer u novčanom sistemu svi proizvodi izražavaju svoje cene u
novcu.



nepostojanje određene obračunske jedinice u ugovorima koji zahtevaju pladanje na neki datum
u bududnosti. U sistemu bartera teško se pronalazi proizvod ili usluga koji mogu poslužiti kao
obračunska jedinica za obavljanje pladanja u bududnosti, a koji bi bio istovremeno prihvatljiv za
obe strane.

Zbog nedostatka čistog bartera, u pojedinim ekonomskim sistemima počela su se tražiti organizovana
mesta razmene proizvoda i usluga. Uspostavljanjem mesta trgovanja, korist ostvaruju i kupci i prodavci.
Kupci smanjuju svoje troškove traženja proizvoda, a prodavac smanjuje troškove traženja potencijalnog
kupca.

Novčani ekonomski sistemi

Upravo činjenica da se u pojedinim sistemima organizovanog bartera pojavljuje neki proizvod kao
sredstvo pladanja uticala je na to da novac postoji u najrazličitijim oblicima. Najčešde korišdena vrsta
novca je robni novac. Rani oblici novca su kukurz, perje, duvan. Razvijeniji ekonomski sistemi počeli su
koristiti zlato i srebro kao robni novac, jer je taj novac bio prepoznatljiv i trajan, alko prenosiv,
standardizovan, jer se mogla meriti čistoda, ali i težina. U isto vreme zaltni i srebrni novac mogao se
fizički kovati u manje apoene, pa je bio i deljiv. Novac se dakle kovao u zlatu i srebru kao punovredni
novac, čija je nominalna vrednost bila jednaka njegovoj tržišnoj ceni. Međutim, ni upotreba robnih
standarda nije eliminisala inflaciju.

Pensatorni

sistem pladanja propisivao je tačno dozvoljeno odstupanje

čistode zlata i težine kovanog novca. U

numeratornom

sistemu novac nije morao imati identičnu

nominalnu i tržišnu cenu, ako što je to slučaj u pensatornom. Međutim u oba sistema pojavljivala se
inflacija. Ako bi se cena zlata povedala, usled naglog rasta troškova proizvodnje zlata, povedala bi se i
tržišna cena zlatnog novca merena količinom proizvoda i usluga. Tako bi zbog skoka cene zlata, mereno
količinom proizvoda i usluga po jedinici zlata i tržišna cena zlatnog novca porasla, a vlasnici svog novca
mogli su topiti takav novac, jer su imali zakonsko pravo da novac koriste i u nemonetarne svrhe. U
uslovima zlatnog standarda pojavljuju se novčanice, uporedo sa zlatnicima i srebrnjacima, a to je primer
reprezentativnog punovrednog novca. To je vrsta novca koji ima zanemarljivo malu vrednost, ali iza
njega stoji neki proizvod u koji papirni novac može da bude pretvoren, a to su najčešde srebro i zlato.
Upotrebom ovog novca smanjili su se transakcioni troškovi zbog smanjenja prenosa novca u zlato i
srebro.

Fiducijarni ili

fiat

novac

U vedini zemalja pladanje se obavlja papirnim i kovanim novce, čija je emisija u nadležnosti centralnih
banaka i depozitnih institucija, odnosno komercijalnih banaka. Za razliku od prethodnih novčanih
sistema, u kojima je novac predstavljao neki proizvod, najčešde zlato ili srebro, kao što je bilo u sistemu
robnog standarda, u fiducijarnom novčanom sistemu novac nema zlatnu podlogu. To znači da se u ovom
sistemu vrednost pladanja zasniva na verovanju, odnosno na poverenju da de učesnici u razmeni
zameniti novac za određene proizvode ili usluge. Dve su vrlo bitne karakteristike fiat novca:



prihvatljivost



predvidljivost vrednosti novca

Prihvatljivost

znači da je fiat novac opšteprihvadeno sredstvo pladanja u razmeni za proizvode ili usluge.

Pojedinci ga prihvataju zato što veruju da de modi da zamene taj novac za određeni proizvod ili uslugu.