4
УВОД
Област расхода у буџетском систему је нераздвојива од области јавних прихода и
као таква је у свакој земљи регулисана законом. По самој својој природи начина
располагања истим, ове области су предмет бројних спекулација - ко има право на
прикупљање прихода, а ко на расподелу и др. Не постоји држава која може опстати без
својих прихода, нити њени становници без равномерно распоређених расхода. Ове
потребе решавају политичке, економске, социјалне и правне структуре на начин који би
требао да буде свима у интересу.
Уређивање јавних прихода и расхода уређује се Уставом и Законом. Јавни расходи
се финансирају из буџета државе, републике, кантона, града или општине. Расходи за
које се средства обезбеђују у буџету се могу финансирати непосредно из буџета, преко
буџетских фондова и посебних рачуна у складу са посебним законима.
Kада се говори о државном буџету онда се мисли на једногодишњи документ, који
припрема министарство финансија, у сарадњи са другим министарствима, док га усваја
народна скупштина у облику, односно форми закона. Буџет има карактер финансијког
плана државе за једну годину и представља једну прогнозу финансија. Поред овога,
државни буџет је обавезујући за државне органе, на расходној страни, јер се предвиђени
издаци не могу и не смеју прекорачити без ребаланса буџета односно без измене буџета
по истој процедури по којој је донет.
За јавне расходе за које не постоје довољна средства у буџету доноси се посебан
закон - Закон о јавном задуживању или држава за мање буџетске јединице (општине)
доноси посебан закон који одређује посебне услове и мерила за допунска средства.
6
задовољења јавних потреба (јавни приходи), па тек онда извршити алокацију тих
средстава (јавни расходи).
Савремена теорија заузима становиште да је расходе потребно посматрати
паралелно са приходима. На овај начин може се стећи реална слика о величини пореског
терета и евентуалним могућностима повећања пореске пресије. Фискална теорија
упоређује финансијску активност државе која од привреде и становништва црпи
финансијска средства, и то путем пореза или других категорија државних прихода, да би
се путем расхода ова средства вратила назад привреди и становништву.
За разлику од савремених теоретичара, класичари су на јавне расходе гледали
једнострано и ограничено, као на акт потрошње добара, за њих су они били
деструктивног карактера. Традиционалне финансије су биле под утицајем манчестерског
либерализма, по коме је држава имала само административну улогу: обезбеђење
одбране земље, јавног поретка, администрације, правосуђа и школства. Економски и
социјални задаци били су искључени, пошто се сматрало да они улазе у сферу
приватних интереса и активности: мешати се у тај домен значило је ограничавати
приватну слободу и активност појединаца. Јавне расходе, сматрало се, треба свести на
минимум, ако се жели да нација осиромаши.
Јавни расходи по правилу представљају задовољење јавних потреба помоћу
новца, односно, то су издаци које држава чини у јавном интересу да би се
задовољиле јавне потребе. Постоји мноштво дефиниција јавних расхода:
Масоин: „Јавни расход је акт којим држава додељује приходе одређеним
наменама“.
Тангорра: „Државни расход је употреба једног дела јавног прихода у циљу
постизања ма ког задатка администрације“.
Стеин: „Државни расходи су систем јавних потреба изражених у
новцу“. Све ове дефиниције подразумевају следеће карактеристике:
1.
Јавни расходи служе за подмирење јавних потреба. Јавни расходи, по правилу,
имају као основни циљ задовољење јавних потреба, што представља основни
моменат на бази кога се може прићи разграничењу јавних расхода од расхода
приватних лица. Јавни расходи су много еластичнији од приватних расхода, но
величина јавних расхода је увек лимитирана могућностима пореских
обвезника. Док се расходи приватних лица врше ради задовољења
