Основна начела кривичног права
УВОД
Кривично право је систем законскиx правних прописа којим се утврђују услови за
примену казни и других кривичних санкција према учиниоцима кривичних дела, а у
циљу заштте друштвеног и економског уређења одређене државе.
Кривично право у објективном смислу представља систем законских норми и део је
позитивног права, док у субјективном смислу представља право на кажњавање (ius
puniendi) које припада само држави која има најјачи апарат за примену принуде.
Регулише три питања: кривично дело, кривичну одговорност и кривичну санкцију.
Предмет кривичног права је одређивање кривичних дела и кривичних санкција, као и
одређивање основа и услова за примену кривичних санкција. Функција кривичног
права је заштита одређеног друштва државе од криминалитета. Кривично правно
нештити сва добра и вредности у једном друштву већ само она најважнија за појединца
као човека и грађанина и друштво као заједнице људи.
И кривично и грађанско право регулишу друштвене односе. Кривично право регулише
оне који настају поводом кд између друштва,односно његових органа и оштећених
лица с једне стране и учиниоца кд са друге стране. Грађанско право регулише односе
који настају између појединца, правних лица, појединца и правних лица поводом
ствари као и низ ситуација нпр. правна и пословна способност субјекта права ,појам и
врсте уговора, државину, службеност, залогу, рођење, смрт. Грађанскоправни односи
се заснивају и раскидају вољом странака, кривично правни односи зависе од
императивних норми које налажу покретање поступка када се ради о кривичним
делима која се гоне по службеној дужности. Сличности су да оба права познају правне
категорије као што су деликт, радња, последица, узрочни однос, одговорност и
примена санкције за деликт. Поред тога кривично право се може појавити као средство
1
Основна начела кривичног права
за обезбеђење и принудно извршење обавеза које су настале из грађанскоправних
односа.
Модерно кривично право настало је у другој половини осамнаестог века. До стварања
тих нових идеја дошло је на основу идеја Монтескјеа, Русоа, Волтера и других.
Међутим, најзначајнији утицај извршио је, не тако познати, Цезаре Бекарија. Он је у
својој књизи “о злочинима и казнама” објављеној 1764. ударио темеље модерног
кривичног права, а многе његове идеје и данас су актуелне и представљају општа
достигнућа кривичног права.
Од првих закона који се јављају најзначајнији су: Тоскански кривични законик,
Наполеонов кривични законик, Баварски кривични законик, чији је творац био познати
Анселм Фојербах.
Кривично право, иако у сталној узлазној линији, доживљавало је сталне осцилације.
Оне су се у појединим земљама кретале од либералног до тоталитарног кривичног
права. У погледу најновијих тенденција на плану кривичног законодавства појединих,
пре свега европских земаља, може се приметити стајање на провереним принципима и
достигнућима кривичног права и њихово потврђивање. И тамо где је дошло до
усвајања неких концепција и решења страних кривичном праву, од тога се одустало, и
извесним новинама вратило на проверена полазишта и начела кривичног права.
Данас држава тежи за исправним законом. Не сме да поставља само забране које су
нужне и корисне ради заштите људских слобода и права и заједничких функција
живота, и које уживају општу подршку и прихватљиве су за све или за огромну већину
грађана (lege in timus).
1
1
Lege in timus – са овим се жели показати да су закони прихватљиви искључиво у случајевима када баже
за већину.
2
Основна начела кривичног права
1.2 Карактеристике начела кривичног права
Начело
законитости
обично се изражава у латинској формулацији nulum crimen , nulla
poena sine lege. Ово начело значи да нико не може бити кажњен за неко понашање ако
пре него што га је предузео оно није било законом предвиђено као кривично дело и за
исто није била законом прописана казна.
Ово начело налази се прописано у Универзалној декларацији о правима човека и
Европској конвенцији за заштиту људских права, али је дуго било под знаком питања у
међународном кривичном праву услед схватања да се и обичајима могу прописивати
норме. Ово схватање се напушта у међународном кривичном праву, а на то указују и
члан 22. и 23. Римског статута који јасно прописују начело законитости и забрањују
аналогију код међународних кривичних дела.
Начело законитости и у кривичном и у међународном кривичном праву има четири
сегмента:
Nulla poena sine lege scripta - забрањује примену неписаног, обичајног права
Nulla poena sine lege praevia - забрањује ретроактивну примену закона (често се сматра
најбитнијим сегментом)
Nulla poena sine lege certa - захтева да дело и санкција буду јасно одређени
Nulla poena sine lege stricta - забрањује примену аналогије и проширивања криминалне
зоне преко ње.
Начело
легитимности
налаже да кривичноправна репресија и кривично право у
целини морају бити суштински оправдани и нужни. За појам легитимности, тј.
оправданости и прихватљивости кривичноправних норми и института од пресудног
значаја је вредносни елемент а не строга формалност. Стога је легитимност од већег
4
Основна начела кривичног права
значаја код стварања норми, а не код примене јер би процена легитимности у сваком
појединачном случају угрозило правну сигурност. Само се у најочигледнијим и
најдрастичнијим случајевима може допустити непримењивање кривичноправних
норми у конкретном случају.
Ово је од посебног значаја у међународном кривичном праву јер се њиме штите нека
од најважнијих добара човечанства.
Начело
индивидуалне
субјективне
одговорности
има два своја дела. Субјективна
одговорност односи се на то да неко може одговарати само ако је крив, ако постоји
субјективан однос према учињеном делу. Индивидуална одговорност односи се на то
да свако одговара само са своје поступке, за оно што је сам учинио. Ово начело је
достигнуће новијег периода у кривичном праву, јер је раније доминирала објективна
одговорност. Изузеци од овог начела данас су ретки и у кривичном праву (у области
дела учињених преко средстава јавног информисања) и у међународном кривичном
праву (командна одговорност). Из овог начела произлази и захтев да се законским
описима кривичних дела обухвате само она понашања која је могуће да избећи, која се
једном апстрактном учиниоцу нормалних, просечних способности објективно могу
урачунати, која са аспет општих људских способности дозвољавају управљање
узрочним током.
Начело
хуманости
у кривичном праву има два своја аспекта. Први аспект значи да
заштитна функција кривичног права мора бити хуманистички оријентисана, тј. да се
кривичним правом пре свега штите најважнија добра човека. Други аспект је оно што
се уобичајено подразумева под начелом хуманости, а то је да у односу на учиниоца
кривичног дела кривично право и кривичне санкције треба да буду хумане. Кривичне
санкције нужно садрже одређену нехуманост, зато ово начело треба схватити као
тежњу да се избегне непотребна нехуманост.
Казна и друга кривична санкција која се примењује према учиниоцу кривичног дела
мора бити праведна и сразмерна учињеном делу. Горња непрекорачива граница
5
