Osnovne karakteristike ljudskog rada

Maturski rad Tema: Osnovne karakteristike ljudskog rada

Sadržaj:

strana

* Uvod ..........................................................

........

.....................

...

.... 2

Teze:

1. Osnovna ljudska potreba

.................................

.....

........

2. Izraz ljudske slobode

................................

...........

.........

Osnovna

utemeljenja

ći

........................................... 8

4. Svrsishodna ljudska delatnost

.................................

5. Izraz kvaliteta čovekovog bića

.........

..........................

.. 1

Literatura .................................................................................... 17

Maturski rad Tema: Osnovne karakteristike ljudskog rada

Uvod:

KARAKTERISTIKE LJUDSKOG RADA

Sve raskrivanje dolazi iz slobodnog, ide u slobodno i izvodi u slobodno.

M. Heidegger

Konkretan rad je dvostepeni čin neposrednog specifičnog Ijudskog

odnosa čija je odlika

promenljivost i usavršavanje

Utoliko se kroz prikaz radne

delatnosti individuuma, kao izraz njegovog zbrinjavanja preradom sveta koji ga
okružuje, razaznaje njegova okrenutost ka svetu u cilju permanentnog iskoraka ka
novom i mogućem, shodno pragmatično isposredovanim proizvodno-organizacionim
formama. Konkretna radna delatnost - ispostava ljudske zamisli u procesu rada, uvek
je u saodnosu sa pratećim sredstvima za rad i predmetima rada.

Čovek je, ulažući

napor ka unapređenju radne delatnosti, uvek razvijao i njena dva propratna elementa,
utemeljujući se kao stvaralac i biće vlastite samoprojekcije. Analitičnost koja sledi,
na simbioznoj eksplikaciji osnovnih postavki koje zaokružuju rad, predstavlja i ukaz
o čoveku kao biću potreba, slobode, moći, svrsishodnosti, samodelatnosti,
kvalitativnosti i prirodno određene suštine. Rad, mišljen kao delatnost i proces sa
negativnim reperkusijama, ostaje mimo ove analize.

Maturski rad Tema: Osnovne karakteristike ljudskog rada

stvarnosti, u cilju potvrđivanja kao opredmećujućeg čina u neposredno datim
uslovima.

Početna pozicija u tom procesu odnosi se na specifično

zadovoljavanje potreba - kvalitativnim  izražavanjem u svetu koji, samim tim,
postaje njegov svet. Te konkretne potrebe su, npr. potreba za jelom, pićem,
stanovanjem, reprodukcijom i slično, ali se sve one konačno sažimaju u jednu
jedinstvenu   -   da   se   putem   svakog   delovanja   Ijudsko   biće  izdvoji  iz   opšte
inkorporacije postojećeg i sebe doživi aktivnom pojedinačnošću, kao vlastitost
koja  nastaje  prerastanjem   zatečenosti.   Usmerena   čovekova   delatnost   postaje
izraz   Ijudskog  htenja  ka   ispostavljanju   sebe   upravo   onim   bićem   koje   teži
prevlasti nad svojom početnom osnovom. Momenat u kome se začinje čovekov
odnos sa datim uslovima najavljuje njegovu prevlast i dominaciju nad njima
što, preneseno na prirodno okruženje, nije isto što i prevlast nad prirodom.
Odnos koji gradi označava kvalitativnost u svakoj vrsti delovanja, pogotovo iz
ugla oslobađanja od diktata i dominacije prirode nad njim, pa utoliko ti procesi
koje   on   preduzima   predstavljaju   njega.   Kada   pojedinačna   svest   svojom
delatnošću, radom, u preradi iz prirode datih uslova čini određene radnje, onda
je na sceni njeno prirodno bil <=> kao konkretnog praktičnog bića, i tada je u
toku   proces   njenog   potvrđivanja   kroz   svrsishodni   i   vrednosno   određen
racionalizovan odnos. Čovek je biće koje ima potrebu  da pred sobom bude
potvrđeno biće -  za sebe.  Stoga se prva potreba - dolaženje do vlastitosti, i
manifestuje u vidu potrebe za radom kao vlastitim razotkrivanjem.

Maturski rad Tema: Osnovne karakteristike ljudskog rada

2. Izraz ljudske slobode

U činu zadovoljavanja prve potrebe kroz rad se, istovremeno, realizuje

još jedan proces njegove participacije sa svetom - proces ispoljavanja slobode. I ovaj
njegov   iskaz,   kao   uput   utemeljenju   Ijudske   egzistencije,   deo   je   specifičnog
zbrinjavanja   individuuma   određenim   radnim   oblicima.   Kako   je   svako,   Ijudsko
delovanje   permanentno   u   korelaciji   sa   društvenim   okruženjem,   tj.   kako   je
individuum samo na taj način posebno stvaralačko biće, to je svako stvaranje izraz
njegove   društvenosti,   odnosno   prikaz   njega   kao   društvenog   bića.   Zato   se
konkretizovanim   radnim   delovanjem   u   podmirivanju   vlastitih   potreba,   kojim
individuum   oživotvoruje   svoj   svet   —   stvarajući   sebi   potrebne   proizvode,   tako
usmerena i društveno – artikulisana delatnost ispostavlja kao  fokusni  momenat ka
ozbiljenju   njegovog   bića,   što   ne   omogućava   nijedan   drugi   fenomen.  Odluka  za
opstanak na  poseban  ili  specifičan  način predstavlja nužni momenat za iskorak  ka
sebi  kao slobodnom biću i, nesumnjivo, reprezent je njegove  unutrašnje zrelosti,
njegov kvalitet. Na delu je ispostavljanje onog vida unutrašnjeg govora koji se može
razumeti i kao  voljno – duševna  spremnost za  postojanjem  – počev od stvaranja
okvira   prve  ljudske   potrebe.  Stoga   voljno   –   duševna   suština   individuuma,   kao
specifično ljudska odlika, podrazumeva svako činjenje ka vlastitom potvrđivanju i
radi   njega,   kojom   se   nezaustavljivo   vrši   stalna   dogradnja   prethodnog   prirodnog
stanja. Odatle će i E. Fink (Eugen Fink) moći da kaže kako je "rad pokušaj ukidanja
samostalne   prirode,   on   je   moć   Ijudske   nemoći   nad   njom.   Permanentna   promena
oblika i sadržaja potreba postaje izraz i osnovno područje kroz koje se individuum
kreće. Ergo, momenat odluke individuuma usmerene ka opstanku kao budućem, čini
zrelost njegovog razumevanja sveta, a time i njegovog izvedenog prava na slobodu:
da bude u njemu na svoj način, pošto ga jedino tada doživljava autentičnim. Sa
nužnim   procesima   koji   datiraju   iz   nadolazeće   protivurečnosti   opšteg   društvenog
milijea (jer nije reč samo o delovanju jedne potencijalne volje), tzv. uspešna volja
koja teži da se opredmeti neće se zadržati samo na prirodnim uslovima i okruženju
koje   zatiče,   već   se   usmerava   i   prema   drugom   individuumu.   Time   njegova
postojanost u pravom smislu dovršava svoj iskaz - da čovek svoju slobodu odluke,
kako Hegel ističe, može da oživotvori pred drugim individuumom, da bude priznat
od drugog (da ima slobodu donošenja odluke) i da ta odluka ima takav legitimitet da
drugog obavezuje na njeno poštovanje, tj. na njenu realizaciju. Ova situacija po
svemu implicira odnos opredmećenog individuuma - gospodara i zavisnog - sluge, iz
čega proizilazi sva reperkusija takvog odnosa. Rad će najpre biti životno ishodište
sluge koji se njime "spašava" kao činom mudrosti pred gospodarem, pred silom.