ОДАБРАНЕ ТЕМЕ ИЗ ПСИХОЛОГИЈЕ
Доц. др Емилија Марковић
2
ОСНОВНИ ПРАВЦИ У РАЗВОЈУ ПСИХОЛОГИЈЕ КАО НАУКЕ
Психологија је наука која се бави менталним животом и изучавањем психичких
процеса и психичких особина. У англосаксонској литератури она се често поистовећује са
науком о понашању, док неки еклектички приступи истичу да психологија треба да се бави и
свесним процесима и спољашњим понашањем. Идеја о понашању као предмету психологије
произилази из бихејвиористичких захтева методолошке заснованости психологије, а оно што је
подложно објективизацији јесте понашање. Психоаналитичари уводе и потребу изучавања
несвесног. Рот (1985) психологију одређује као систематско изучавање психичког живота људи
и жовптиња, а на основу научног проучавања објективног понашања и непосредног искуства.
Корени психологије налазе се у бројним филозофским разматрањима још од античког
доба, али си њен директан почетак везује за прву психолошку лабораторију основану у
Лајпцигу 1879. године од стране Вилхелма Вунта. Он је сматрао да је суштина разумевања
индивидуе психофизички процес , органска реакција којој се може приступити и са
физиолошког и са психолошког аспекта.
У развоју психологије као науке, ако кренемо од тога да је у њеном центру појам
личности, доминира неколико праваца:
Психоаналитички правац чији је оснивач био С. Фројд. Психоанализа човека посматра као
биће чије је понашање детерминисано несвесним деловањем инстиката и нагона. Нама
управљају две врсте инстиката- инстинкти живота (ерос) које води енергија названа либидо и
инстикти смрти (танатос) које води енергија агресивности. Упоређујући однос свесног и
несвесног, Фројд даје опис океана и санте леда, где само врх те санте припада свесном, док
читав океан представља несвесно. Структуру личности чине три инстанце- ид (оно), его (ја) и
суперего (надја). Ид припада несвесном и он је резервоар целокупне психичке енергије коју
позајмљује другим системима. Њиме руководи примарни принцип или начело пријатности
који теже непосредном задовољењу потреба, али пошто то није увек могућа, на сцену ступа
его као свесни део личности који је вођен секундарним принципом или начелом реалности
чији је циљ да спречи задовољење потребе док се не нађе објекат подесан за то. Дакле, ја
посредује између инстинктивних захтева и услова средине. Суперего је представник
традиционалних моралних вредности којима родитељи уче дете преко система награђивања и
кажњавања.Оно што родитељи не одобравају формира савест, оно што је одобрено и
подстакнуто формира ја-идеал. Овим системом управља принцип савршенства. Динамика
личности се одвија кроз кретање енергије и механизам поистовећивања. Што его успешније
задовољава потребе личности, то ће располагати и већом количином психичке енергије.
Суперего поистовећењем са родитељима и прихватњем захтева, што доноси награду, задобија
приступ енергији ида. Уколико, међутим, ја и над ја не задовољавају потребе и не смањују
напетост, ид поново задобија монопол над психичком енергијом и понашање постаје
импулсивно.
Бихејвиористички правац настаје као отпор на психоаналитичко становиште које истиче
детерминисаност понашања деловањем несвесног и у први план ставља потребу за
објективизацијом и споља мерљивим манифестацијама понашања. Они истичу значај учења у
4
факторе можемо поделити у три групе. Оне се тичу наслђа, деловања средине и активности
саме индивидуе.
Утицај генетике је веома сложен и још увек се не зна тачно како гени делују на развој
индивидуе. Ипак, постоји неколико генетичких принципа који овцо покушавају да објасне.
Прама принципу доминантних и рецесивних гена, доминантни гени ће увек надјачати
рецесивне гене и показати се у оним карактеристикама за које су одговорни. Рецесивни гени
ће имати утицаја само уколико су оба гена у пару рецесивна.Уколико наследимо рецесивне
гене за неку црту од оба родитеља, она ће се манифестовати и код нас, али ако наследимо
само од једног родитеља, можда се тај ген неће манифестовати никада; Гени повезани са
полом односе се на гене који припадају X или Y хромозомима. Обзиром да жене поседују два
X, а мушкарци један X и један Y хромозом, уколико дође до мутације на неком гену на
Xхромозому, мушкарци немају други X хромозом који ће компензовати недостатак на другом,
док је код жена мање вероватно да ће се мутације појавити на оба хромозома. Стога, неке
болести које су повезане са X хромозомом (хемофилија, на пр.) више погађају
мушкарце.Генетски запис је механизам по коме се гени модификују у неки образац и имају
различите ефекте у зависности од тога да ли се трансмитују на новорођенчад преко
сперматозоида или јајашца. Записани ген доминира над оним који то није. Генетски запис
може објаснити зашто се симптоми неких болести појављују раније ако су наслеђене од оца, а
касније ако су наслеђене од мајке; Полигенетско наслеђе представља генетски принцип по
коме многи гени могу судејствовати у стварању неке посебне карактеристике. У људском
геному постоји 30000 до 35000 гена, а тек нешто психолошких карактеристика је повезано са
једним паром гена, док је већина повезана са интеракцијом између гена. Број могућих
комбинација је огроман и црте које су под утицајем мешавине гена јесу полигенетски
детерминисане; Реакциони обимпредставља обим могућих фенотипа за сваки генотип.
Генотип представља постојећи генетски материјал, свеукупност наслеђених потенцијала;
фенотип представља видљиви и мерљиви део генотипа и обухвата физичке црте и психолошке
карактеристике попут интелигенције, креативности, неких карактеристика личности итд. Дакле,
неће се сва наша генетика манифестовати у животу. Овде долазимо до тога да оно што
наслеђујемо јесу гени, али они представљају само предиспозиције да се нешто и реализује. Да
ли ће се нека карактеристика реализовати или не, зависи од утицаја средине. Студије
бихејвиоралне генетике се баве проценом тога колико је понашање резултат интеракције
наслеђа и средине, али су оне усмерене превасходно на понашање популације, а не саме
индивидуе. Ове студије се углавном баве истраживањем близанаца и усвојене деце. Роуз са
сарадницима (1998) испитујући особине неуротицизма и екстроверзије код једнојајчаних и
двојајчаних близанаца закључује да једнојајчани близанци показују већу сличност, када су у
питању обе испитиване особине, него двојајчани. Ово сугерише на утицај наслеђа. Студије
рађене са усвојеном децом бавиле су се питањем да ли су усвојена деца сличнија
усвојитељима или биолошким родитељима, и оне углавном показују да је образовни ниво
усвојене деце сличнији биолошким родитељима. Ово говори у корист наслеђа као
детерминанте интелигенције. С друге стране, Спирман, на пр., наводи да је фактор опште
интелигенције наслеђен, док се специфични фактори интелигенције развијају и под утицајем
средине. Слично, Кател говори да је флуидна интелигенција урођена, док је кристализована
интелигенција резултат деловања утицаја средине и учења.
Скарова (1993) наводи три начина на које су утицаји наслеђа и средине повезани:
5
Пасивна генотип-окружење корелација се дешава онда када родитељи креирају окружење
које одговара њиховим генетским тенденцијама. Тако ће интелигентни и образовани
родитељи децу упућивати на књиге и учење, те ће вероватно и њихова деца бити образована.
Евокативна генотип-окружење корелација се дешава када деца генотипом изазивају неке
реакције окружења. На пр., активна и насмејана деца добијају више социјалних реакција и
стимулације околине од пасивне деце, деца са добрим моторичким способностима добијају
поткрепљење за учешће у спортским активностима итд.
Активна генотип-окружење корелација се дешава онда када дете трага за компатибилним и
стимулативним окружењем. Ова активна селекција окружења је повезана са индивидуалним
генотипом. Музички талентована индивидуа ће вероватно тражити средину која јој омогућава
да изрази свој таленат.
Уопштено, физички изглед, интелигенција, неке особине попут интоверзије-екстроверзије,
неуротицизма, темперамента итд., које су ослоњене на процесе у нервном систему
доминантно су под утицајем наслеђа. С друге стране, особине карактера, који се углавном
односи на моралну страну личности, доминантно су под утицајем средине и искуства
индивидуе.
Трећи фактор развоја индивидуе тиче се активности индивидуе и односи се на мотивациони
аспект. Уколико дете само није активно у ангажовању у активности, његови потенцијали неће
бити реализовани. Овде долази до изражаја и период готовости за учење. Ово је период у
коме су мождане структуре индивидуе најфлексибилније и најпријемчивије за обраду неке
врсте материјала. Ако се овај период прескочи, сви каснији напори биће отежани. Ово је узрок
тога што ћемо, на пр., теже описменити неписменог човека у 40 година старости, него дете од
шест година. Такође, иако је дете наследило предиспозиције, иако му средина пружа
стимулацију, а дете само из неких разлога није мотивисано за вежбање, резултати изостају.
ЛИЧНОСТ И ЦРТЕ ЛИЧНОСТИ
Иако не постоји сагласност разних психолога око тога шта предстаавља личност, сви се
слажу око тога да она представља целовит систем. Бихејвиористи личност виде као
свеукупност понашања неке особе. За Камерона, личност је динамичка организација узајамно
повезаних система понашања и која се развија од периода биолошког новорођенчета до
одраслог доба када постајемо биосоцијално биће у интеракцији са дугим људима и
производима културе. У психологији постоје два основна приступа у тумачењу личности-
номотетски и идиографски. Номотетски приступ настоји да дефинише неколико димензија
личности које су универзалне и које се простиру од минималног до максималног екстрема
присуства дате особине, а људи се међусобно разликују по позицији коју заузимају на
димензији, односно по степену присуства те особине. Примери ових теорија су факторске
теорије личности. Тако је за Ајзенка личност релативно стабилна и трајна организација
карактера, интелекта, темперамента и физичке конституције неке особе која одређује њено
прилагођавање околини. Идиографски приступ полази од тога да је сваки човек јединствена и
7
циљева, емоционалним реаговањем на критике и повредљивошћу (Heatherton, Vohs: Taylor,
Peplay, Sears, 2003: 100).
Опажање властитог селфа има две димензије: ниво и снагу (Leonard, Beauvais, Scholl, 1999:976).
Ниво самоопажања се односи на степен у коме индивидуа опажа да поседује дате атрибуте
(пре свега у односу на идеални селф) и он може бити ординални, када је референтни оквир
одређен поређењем себе са другима, или фиксни када се самовредновање врши на основу
јасног критерјума произишлог из интернализованих циљева. Неки аутори ово називају
независним или међузависним селфом. Снага се односи на то колико јако индивидуа одржава
перцепцију о властитом нивоу атрибута, те снажно опажени селф одражава сигурност у дату
перцепцију, док ће слабо опажени селф бити несигуран у ниво својих атрибута. Поменути
идеални селф може бити усмераван изнутра (Bandura, 1986), у случају интернализованих
црта,вредности итд. уколико су повратне информације о активностима током развоја биле
позитивне и неусловљаване. Али ако су ове информације биле негативне или позитивне, али
условљаване, онда до интернализације неће доћи, или ће бити делимична, те идеално ја, као
стандард понашања, постаје усмераванo од средине.
Други појам везан за личност је појам идентитета. Људи не поседују само један идентитет,
већ више њих. Разлика се може направити између личног идентитета, који представља
одраз тога како видимо себе у односу на друге у истој социјалној групи, и социјалног
идентитета, који обухвата оне аспекте самоопажања за које мислимо да су нам заједнички
са члановима исте групе, али који нас разликују од чланова других група (Arnoldatal, 2005: 333).
Ми имамо различите личне и социјалне идентитете, зависно од тога која нам је социјална
група најзначајнија у одређеном тренутку, а мотивисани смо да се понашамо на начин који је
конзистентан са нашим идентитетом. Изгледа да самоопажање, индивидуални и социјални
идентитет међусобно обликују једни друге.
Социјални идентитет представља „део индивидуалне слике о себи који потиче из чланства у
некој групи, укључујући вредности и емоционални значај групног чланства”. (Tajfel: Taylor,
Peplay, Sears, 2003: 105). Групе којима припадамо успостављају очекивања, норме, прописане
односе који воде понашање индивидуе у оквиру њеног социјалног идентитета. Постоје бар две
врсте социјалног идентитета (Roberts, Donahue: Leonard, Beauvais, Scholl, 1999: 979): глобални
или генерални и идентитет специфичних улога. Глобални социјални идентитет се формира
рано, још у породици као примарној социјалној групи. Њега индивидуе изражавају у свим
ситуацијама, кроз различите улоге и у односу на различите референтне групе. Сачињавају га
вредности, црте, компетенције итд. које су поткрепљиване у датој средини и култури. Што смо
старији, већ усвојене вредности нас воде да бирамо оне групе које подржавају те вредности.
Глобални идентитет је основа идентитета специфичних улога. То су идентитети који се
успостављају у специфичним референтним групама или за специфичне социјалне улоге, попут
идентитета родитеља, супружника, радног идентитета итд. Што су референтне групе
специфичније, то су специфичнији идентитети и атрибути повезани са њима. Значајност
појединачног улоговног идентитета зависи од социјалне и емоционалне привржености
индивидуе датој улози. Можемо, дакле говорити и о хијерархији идентитета која почиње
глобалним према важнијим и мање важним улоговним идентитетима. Временом, људи
почињу да се идентификују са референтним групама, оне постају референтни оквир за
самопроцену, а социјална идентификација јесте перцепција припадности референтној групи.
