1
1. UVOD
Jedan od osnovnih koncepata ekonomike prirodnih resursa i životne sredine jeste koncept
održivosti, odnosno održivog razvoja. Uprkos različitim interpretacijama koje se u literaturi
mogu naći, ovom konceptu danas pripada centralno mesto u razmatranju drugoročne
perspektive opstanka i napretka čovečanstva. U tom smislu, paradigma održivosti je veoma
bliska starijem konceptu bezbednosti. Održivost, ili održivi razvoj, javlja se ne samo kao
suštinski preduslov, već i kao krajnji cilj efikasne organizacije brojnih ljudskih aktivnosti na
Zemlji. Pojam održivosti se uveliko koristi u mnogim naučnim disciplinama, kao i u raznim
privrednim granama, uključujući rudarstvo, metalurgiju i hemijsku industriju. Tematski okvir
zasnovan na principima održivosti se vremenom proširio tako da su unutar ovog diskursa
rarvnopravan status zadobila pitanja:
ekonomije i racionalnog korišćenja resursa,
socijalne pravde, te
problemi životne sredine globalnih razmera.
No, uprkos širokoj upotrebi sintagme ,,održivog razvoja’’ stiče se utisak o neodređenosti ovog
pojma. Velika disperzivnost ideje o održivom razvoju, njena nedovoljno konzistentna teorijska
konstrukcija, razgranata istraživačka praksa i problemi političke (zlo)upotrebe utiču na to
da ,,jedna od najkompleksnijih ideja’’ (uz globalizaciju i multikulturalnost) nastala krajem
prošlog veka pobuđuje veliku pažnju različitih nauka – prirodnih, tehničkih i društvenih. U
stručnoj javnosti, u tom smislu, ima mišljenja po kojima pojam održivosti još uvek ne sadrži
koncept, tako da preti opasnost da on ostane nedorečen. A, iz te neodređenosti proističu i
moguće nevolje u ostvarivanju ideje održivosti (u prvom redu, u domenu politike) koje se
najčešće sagladavaju po pitanju motivisanja svih relevantnih činilaca u ovoj oblasti. Ukoliko bi
se stremilo preciznijem određenju pojma održivosti, onda bi se trebalo odlučiti za jednu od
nekoliko – potpuno različitih interpretacija. Naime, održivost se može sagledati kao:
1.
zahtev da se sačuva fizički inventar prirode;
2.
zahtev da se sačuvaju funkcije postojećeg inventara prirode (ekosfere);
3.
zahtev da se obezbede osnovne potrebe za naredne generacije; te
4.
zahtev da se proaktivno dela i vodi računa o potrebama budućih naraštaja.
Mnogi teoretičari održivost sagledavaju u svetlu prve interpretacije, odnosno očuvanja
postojećeg inventara prirodnih resursa. Suština ovog pristupa ogleda se u tome da se svakom
narednom naraštaju dozvoli da koristi postojeće resurse u meri koja će potonjim generacijama
ostaviti resurse ,,identičnog kvantiteta i kvaliteta’’. Druga interpretacija čini se primamljivijom
budući da insistira na funkcijama pojedinih delova ekosfere. Rečju, izgubljene delove ekosfere,
ili ekosistema, moguće je zameniti, to jest, supstituisati odgovarajućim ekvivalentima koji bi
vršili istu funkciju. Težište nije na očuvanju nekog specifičnog prirodnog dobra ili pojedinačne
biološke vrste, već na očuvanju funkcija koje oni u ekosferi obavljaju. Ova interpretacija
održivosti, očito, ne polazi od principa ekološke ekvivalentnosti koji je osoben za ekologiju.
2
Prve dve interpretacije održivosti predstavljaju etički minimum ispod koga ne bi trebalo ići.
Otuda su preostale dve interpretacije održivosti, posmatrano sa etičkog stanovišta, mnogo
prihvaćenije budući da podrazumevaju predostrožnost u smislu obezbeđivanja osnovnih zaliha
resursa i za naredne generacije. Održivost ekonomske aktivnosti, očigledno, počiva na
različitim osnovama. Na prvom mestu, postoje jaki moralni razlozi da današnja generacija
ostavi potomstvu u nasleđe ništa manje šanse za razvoj no što ona ima sada. To znači da
sadašnja generacija ljudi ne bi smela da degradira planetu Zemlju, sa svim njenim
potencijalima. Pravo sadašnje generacije na iskorišćavanje resursa i životne sredine ne sme da
ugrozi isto takvo pravo budućim naraštajima. Druga grupa razloga za održivi razvoj je
ekološke prirode. Naime, ako priroda predstavlja vrednost samu po sebi, to jest, ako očuvanje
biodiverziteta (ili zaliha prirodnih resursa) ima opravdanje u stavu da čovek predstavlja deo
prirode, te da nema prava da je nepovratno menja, onda se svaki vid ekonomske aktivnosti
kojim se narušava diverzitet živog sveta, ili bogatstvo resursa, može smatrati neprihvatljivim.
U stvari, ova grupa razloga se takođe svodi na moralne razloge, s tom razlikom što se u ovom
slučaju ne naglašava odnos sadašnje generacije ljudi prema budućim naraštajima, već odnos
prema ostalim živim bićima, odnosno prirodi u celini. Prema tome, razlog za opravdanje
koncepta održivosti najčešće podrazumeva ekonomski argumenat po kome je održivi razvoj
efikasniji. Drugim rečima, nepoštovanje koncepta održivosti dovelo bi do neefikasnog
privrednog razvoja, u smislu sve većeg rasipanja resursa i energije, odnosno dugoročnog
pogoršanja odnosa između rastućih potreba ljudi i ograničenih resursa.
1
U ovom radu se sagledavaju različiti aspekti međusobne povezanosti koncepta održivog
razvoja i zaštite životne sredine. Najpre se izlaže nastanak same ideje održivog razvoja, prati
njen razvoj preko analize brojnih definicija ovog pojma, da bi se u središnjem delu rada pažnja
usredsredila na, po mišljenju većine teoretičara, ključni problem – ostvarivanje održivog
modela razvoja u praksi. U tom smislu, od koristi je poznavanje principa i indikatora održivog
razvoja za pojedine oblasti (ekonomiju, životnu sredinu i društvo), koji se analiziraju u drugom
delu rada. U zaključnom delu rada se ukazuje na, ključne prepreke u realizaciji održivog
razvoja – nedovoljan stepen razvijenosti svesti o intergeneracijskoj pravdi.
1
Đukanović, M., 1996,
Životna sredina i održivi razvoj
, Elit, Beograd, 263str.
4
3.
DEFINICIJE ODRŽIVOG RAZVOJA
Najuticajnija definicija održivog razvoja je ona koju je predložila Brundtlendova komisija:
Održiv razvoj je onaj razvoj koji zadovoljava sadašnje potrebe, ne ugrožavajući mogućnosti
budućih generacija da zadovolje svoje potrebe (1987). Pomenuta Bruntlendova definicija
održivog razvoja uključuje dva osnovna koncepta:
(1) koncept potreba i
(2) koncept ograničenja.
Prvi koncept se odnosi na postizanje ili očuvanje prihvatljivog životnog standarda za sve ljude,
dok drugi koncept zagovara korišćenje kapaciteta životne sredine u saglasnosti sa dostignutim
nivoom tehnološkog razvoja i društvene organizacije. Koncept potreba je osnova za
unutargeneracijsku pravdu, dok se na konceptu ograničenja zasniva međugeneracijska pravda.
Ovakvo poimanje održivog razvoja je opšteg karaktera, te može poslužiti kao orijentacija u
procesu definisanja nacionalne i globalne politike. Ipak, Izveštaj Bruntlendove komisije ima
najmanje četvorostruki značaj: - Prvo, koncept održivog razvoja, sagledan kao zadovoljavanje
sadašnjih potreba bez ugrožavanja sposobnosti budućih naraštaja da zadovolje svoje potrebe,
ističe u prvi plan razvojnost ovog koncepta; to jest, održivi razvoj je proces promena u kome
eksploatacija resursa, upravljanje investicijama, tehnološki razvoj i institucionalne promene
moraju biti konzistentne sa budućim, a ne samo sa sadašnjim potrebama.
Drugo, izveštaj Bruntlendove komisije ukazuje na važnost međunarodne saradnje, ali ukazuje i
na teškoću u ostvarivanju te saradnje koja se najsažetije može izraziti stavom: ,,Zemlja je
jedna, ali svet nije’’. - Treće, Bruntlendova komisija je ukazala na potrebu jačanja nacionalnih
ekoloških agencija, institucija i organizacija.
Četvrto, Bruntlendova komisija je predložila donošenje Programa UN o održivom razvoju i
održavanje međunarodne konferencije o životnoj sredini i razvoju. Sa stanovišta ekološkog
menadžmenta i ekološke ekonomije održivi razvoj se može definisati kao ,,upravljanje
resursima Zemlje na način kojim se osigurava njihov dugoročni kvalitet i dovoljnost’’ [6].
Rečju, održivi razvoj teži usklađenosti mogućnosti i ograničenja ekosfere. Trošenje
ograničenih resursa i zagađivanje životne sredine imaju svoju granicu. Sadašnje generacije
moraju uskladiti ekonomski i ukupni razvoj sa tim ograničenjima tako da obezbede najmanje
isti kvalitet životne sredine i za buduće generacije. Održivi razvoj podrazumeva i usklađivanje
razvoja sa principima socijalne pravde na lokalnom, nacionalnom i globalnom nivou, kao i
prelaz sa tržišne na ekološku ekonomiju.
Održivi razvoj je, prema tome, skladan odnos ekologije i privrede kako bi se prirodno
bogatstvo planete Zemlje sačuvalo i za buduće naraštaje. Može se reći da održivi razvoj
predstavlja generalno usmerenje, težnju da se stvori bolji svet, preko uravnoteženja socijalnih,
ekonomskih i faktora zaštite životne sredine. Suština koncepta održivog razvoja zasniva se na
principu intergeneracijske pravde (intergeneracijske jednakosti). Ovaj princip se odnosi na
nasleđivanje istog stanja životne sredine sa jedne na drugu generaciju. Nepoštovanjem ovog
principa se šteta, koju životnoj sredini nanese jedna generacija, prenosi na buduće generacije.
Dakle, iako održivi razvoj zavisi od biosfere i njenih ekosistema, na njega najviše utiču ljudi i
njihove aktivnosti. Frančesko di Kastri (Francesko di Castri), francuski biolog, slikovito je
izrazio koncept održivog razvoja služeći se metaforom ,,stolice održivog razvoja’’.
5
Ta stolica može da funkcioniše samo kada su njena četiri oslonca (razvoja) – privredna,
društvena, kulturna i životna sredina – od podjednakog značaja i jačine, sa čvrstom
međusobnom povezanošću i uslovljenošću. Ukoliko je neka od nogara stolice duža, odnosno
kraća od ostalih, jasno je da izostaje osećaj udobnog sedenja, odnosno razvoja. Nijedna zemlja
ili region nisu dostigli prihvatljiv dinamički balans između ove četiri dimenzije održivog
razvoja. Stolica renesansnog stila nije slučajno odabrana za ilustraciju koncepta održivog
razvoja. Metafora stolice renesansnog stila nalaže potrebu menjanja kulture i uspostavljanje
novog, humanijeg razvoja, preko potrebnog na putu prema održivom razvoju. Ako se prihvati
kriterijum ekološke održivosti kao jedan od ciljeva razvojne politike, onda se uspešnost mera
ogleda u izbegavanju akcidentnih situacija koje ugrožavaju ravnotežu između i unutar
ekosistema. Istovremeno, jedan od zadataka ekonomike životne sredine jeste da identifikuje
one ekonomske aktivnosti koje pogoduju održivosti, kao i one koje je narušavaju. Sistem se
može definisati kao ekološki održiv ukoliko ima svojstvo uravnoteženja. Otuda sledi da se
svako ponašanje koje umanjuje uravnoteženost sistema može smatrati neodrživim. Međutim,
do saznanja da li je sistem uravnotežen ili ne, može se doći samo naknadno (odnosno, ex post).
Naime, tek posle poremećaja može se sa sigurnošću zaključiti kako se ekosistem ponaša, to
jest, da li je održiv ili ne. Najviše o čemu se pre poremećaja može znati, jeste manje ili više
uspešno nagađanje. Merenje agregatnog nivoa korisnosti donosi mnoštvo metodoloških
problema, pa se kao donekle pogodniji za analizu javlja nivo potrošnje. Tako na primer,
održivost se može definisati u smislu neopadajuće potrošnje čovečanstva tokom vremena; u
tom smislu, čine se pokušaji kako bi se utvrdili uslovi koji to omogućavaju. Kako su energija i
ostali resursi (voda, sirovine, materijali) preduslov razvoja, tako je proces njihovog korišćenja i
trošenja uslov za ostvarenje održivog razvoja. Održivo korišćenje energije i drugih resursa
zasniva se na: - unapređenju njihove efikasnosti, - čuvanju i štednji u korišćenju i - korišćenju
nezagađujućih i obnovljivih izvora energije i drugih resursa.
3
Posebno se izdvaja proizvodnja i potrošnja energije (primarne i sekundarne), kao najčešći
uzrok zagađivanja vazduha i pojave pojačanog efekta staklene bašte. Zato je ograničavanje
emisije gasova staklene bašte (posebno CO2) deo budućeg razvoja koji počiva na paradigmi
održivog razvoja. Održivost se takođe može posmatrati u okviru ravnoteže tri oblika
bezbednosti, a to su: - ekološka bezbednost, - socio-ekonomska bezbednost i - resursna
bezbednost. Glavni ciljevi održivog razvoja svode se, prema tome, na sledeće: Koncept
održivog razvoja je usmeren na očuvanje prirodnih ekosistema i na racionalno korišćenje
prirodnih bogatstava zemlje ipovezano s tim na podizanje kvaliteta životne sredine i kvaliteta
života. Održivi razvoj podrazumava da čovek sačuva prirodu na održivim osnovama i da je
koristi onoliko koliko dozvoljava njeno reprodukovanje. Ukoliko se priroda eksploatiše
nekontrolisano i prekomerno u odnosu na kapacitet životne sredine, onda to vodi narušavanju
ekološke ravnoteže i ekološkim katastrofama. Koncept održivog razvoja stavlja u prvi plan
kvalitet životne sredine.
3
Nešković, S., 2010,
Ekološki menadžment,
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,
Beograd,180 str.
