Napomena: Neke opcije za prijavu su dostupne samo nakon kupovine dokumenta.
УВОД
Темеље српске безбедности поставио је још књаз Милош
Обреновић путем Попечитељства внутрених дела и Попечитељства војених дела, која су водили Димитрије Давидовић и Милета Радојковић. Они су представљали „ врховне чуваре јавног безбједија и поретка....“.
Међутим за време државе Срба под Немањићима,
полицијским пословима су се бавили властелини, жупани и сами кнезови и војводе. Значајни писани извори из историје Срба који се односе на обавештајно-безбедносне актиности датирају из периода владавине цара Душана.
У време Карађорђа и Обреновића кнезови и војводе су чували
власт, док су Турци столовали у Београду, чак и када је после Првог српског устанка формиран Правитељсвујушћи совјет. Први званични документ из времена Карађођа значајан за развој обавештајно-безбедносних активности је „Начертаније“ донето марта 1810 године. Првим чланом овог документа се раздвајају послови полиције и војске и успоставља функција „начелника полиције“ одговорног Попечитељству, а надређеног „ликторима“- помоћницима за унутрашњу, спољашњу и поверљиву службу. Карађорђе је донео и закон о шпијунима. Већина историчара не спори да је Вујица Вуличевић био најпознатији устанички шпијун, али су још у дилеми да ли је он радио за Карађорђа или за Милоша или за обојцу.
Кнез Милош Обреновић је у периоду своје прве владавине
(1815-1839) посветио велику пажњу организацији обавештајно-
1
безбедносним активностима, с обзиром на прилике које су тада владале и начина на који је дошао на власт.
За време власти Обреновића, најпознатији српски
обавештајац и професинални обавштајац био је Сима Нешић преводилаца код Турака. Он је погунуо на Чукур чесми 1862. године од залуталог метка док је раздвајао завађене Турке и Србе. Једна београдска улица и данас носи његово име.
1830. године кнез Милош доноси Уредбу о установљењу
„Тајне полиције за политичке послове“ у оквиру београдске полиције, и представља први законски акт о покушају стварања цивилних обавештајно-безбедносних органа у Србији. Значајна је и 1862. година када је основана Централна државна управа, у оквиру које је формирано седам министарстава, између осталих и Министарство унутрашњих послова.
У Краљевини СХС темељи безбедносног системе постављени
су тек 1922. године, доје је полицијско законодавство усвајано све до 1929. године. Министарство унутрашњих послова Краљевине СХС форимирано је 7 децембра 1918. године. У њему су постојала четири сектор: одељење за државну заштиту, одељење јавне безбедности, правно одељењеи одељење за самоуправу. Одељење за Државну заштиту Краљевине СХС имало је у свом саставу одсек за сузбијање унутрашње антидржавне и разорне пропаганде и акције, Обавештајну службу, Административни одељак, Одсек за полицијски надзор над странцима и путничким саобраћајем.
Са Краљевином Југославије обавештајно-безбедносни систем
су чинили: Војна обавештајна служба, Контраобавештајна служба и Шифранско одељење у Министарству војске и морнарице, затим Контраобавештајна служба и Политичка полиција у Министарству
2
У самој Србији пре рат 1941. године деловали су Обавештајно
одељење Команде српске државне стаже, па обавештајни одсек у штабу Српског добровољачког корпуса, Поглаварство полиције, а нарочито је било активно Одељење специјалне полиције Управе града Београда и његов четврти Антикомунистички одсек.
Након Мије Петровића, шеф специјалне полиције био је
Илија Паранос. Драги Јовановић је био управник и главни полицајац Београда, па и Србије све до 1944. године. Одељење специјалне полиције успело је да разбије организациону структуру Комунистичке партије у Београду и Србији.
По доласку Јосипа Броза Тита у Београд, комунисти су
почели да примењују Коминтернине методе безбедносне заштите КПЈ и КП Србије. У то време, као људи у које је највише имао поверења, Јосип Броз је задужио Александра Ранковића и Цана Бабовића за обавештајне и контраобавештајне послове.
Што се тиче развоја обавештајно-безбедносних активности
на простору Југославије за време Другог светсог рата од значаја је стварање обавештајно-безбедносних струкутра у оквиру Народноослободилачког покрета (НОП).
Током припрема, а и на почетку рата, обавештајно-
безбедносне установе су се развијале под непосредним руководством КПЈ. Озбиљне активности на плану организације обавештајних и безбедносних послова у структури КПЈ и НОП покренуте се отпочињањем оружане борбе.
У оквиру НОП деловале су две обавештајне организације:
Обавештајна служба Народноослободилачке војске и партизанских одреда (НОВ и ПО) и Служба безбедности.
4
У арпилу 1943. одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ оснива се
Комисија за борбу против пете колоне и тероризма, која је добила задатак да штити ослобођене територије од продора непријатељских обавештајних служби.
Читава обавештајна мрежа главних штабова НОВ и ПОЈ била
је централизована и непосредно потчињена Обавештајном одсеку Врховног штаба, који је руководио и управљао целокупном обавештајном службом. Титовом Обавештајним одсеком је руководио Александар Ранковић, члан врховне команде, познатији као друг Марко.
Први државни и институционализовани облик те службе
безбедности била је ОЗНА-Одељење заштите народа. У Упутству о организационој шеми ОЗНЕ, које је потписао Јосип Броз Тито, пише да се одељењима заштите народа ставља у дужност:
- политичка обавештајна служба и контраобавештајна
служба на окупираној територији и иностранству,
- контраобавештајна активност на ослобођеној територији, - контраобавештајна активност у војсци. Озна је преузела функцију политичке полиције и
контрашпијунаже од одговарајућих обавештајних центара, чиме су одвојени обавештајни и безбедносни послови. Створена је засебна безбедносно-обавештајна организација под непосредним руководством Јосипа Броза. Озна је форимирана Брозовим декретом током рата 1944. године у Дрвару. Била је то наредба врховног команданта НОВ и ПОЈ и Повереника за народну одбрану Националног комитета ослобођења Југославије од 13 маја 1944. године о оснивању Одељења заштите народа. Уз наређење
