UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE –
FAKULTET ZA EKOLOGIJU
BANJALUKA
SEMINARSKI RAD :
Predmet: Osnovi ekonomije
Tema: Paritet valuta i devizni kurs
Profesor :
Student:
Br. Index-a:
Uvod
Ekonomija se izučava još u delima grčkih i rimskih filozofa. Tu je posebno
značajan Aristotel, koji je izučavao pravila gazdovanja u domaćinstvima. Zatim se
ekonomijom posebno bave socijalisi – utopisti (Sen Simon, Tomas Mor, i dr.),
engleska klasična ekonomija (Adam Smit, David Rikardo i dr.) i nemačka klasična
filozofija (Hegel i dr.), da bi se ekonomija posebno afirmisala sa nastankom i
razvojem kapitalizma (XV – XVIII veka).
Ekonomiju definišemo kao nauku o zakonima društvene proizvodnje ili kao
nauku o ponašanju ljudi u korišćenju ograničenih resursa (materijalnih dobara) radi
maksimizacije sopstvenih ciljeva kao proizvođača i kao potrošača. Ekonomiju
možemo definisati kao nauku koja izučava mehanizam proizvodnje, raspodele,
razmene i potrošnje u datoj društvenoj strukturi i međuzavisnosti tih mehanizama i te
strukture. Privredu jedne zemlje čine privredne delatnosti, kao što su: Poljoprivreda,
Industrija, Trgovina, Saobraćaj, Turizam i sl.
Makroekonomija (potiče od grčke reči
makros
– velik i
oikonomije
– privreda)
je nauka koja izučava ponašanje ekonomije u celini. Ona svodi mnogobrojne varijable
ekonomskog sistema na manji broj društvenih globalnih veličina, velikih agregata,
kao što su: društveni proizvodi, nacionalni dohodak, ukupna potrošnja i ukupne
investicije, ukupna zaposlenost, štednja, platni bilans itd. I analizira ih. Dakle,
Makroekonomija izučava pojave, procese i probleme privrede, prati ukupna privredna
kretanja, svodi varijable ekonomskog sistema na manji broj agregata analizira ih i
izučava. Radi se o ekonomskoj analizi koja se odnosi na aktivnosti celokupne privrede
ili bar aktivnosti osnovnih grupa od kojih je ona sastavljena, što se odnosi, na
aktivnosti koje se mogu kvantitativno izraziti. Tu pre svega, spadaju društveni
proizvod i nacionalni dohodak, zaposlenost, potošnja i investicije, privredna
ravnoteža, monetarna stabilnost, ekonomski rast i razvoj, platni bilans i sl.
Makroekonomija određuje: pristup – agregiranje; predmet – čitav ekonomski
sistem, najčešće jedne nacije; metod – induktivna analiza odnosa između agregatnih
veličina i svrha – shvatanje međuzavisnosti koje postoje među glavnim agregiranim
varijablama, a posebno predviđanje ukupne proizvodnje njenih komponenti i
upotrebe.
Ideja o kvantitativnom izučavanju nacionalne ekonomije veoma je stara. Nju
srećemo još kod Boagilbera 1695.god. u Francuskoj, Zatim Kinga koji je 1969.god.
izvršio procenu engleskog nacionalnog dohotka, zatim Ekonomske tablice Fransoa
Kenea 1758.god. predstavljaju pravu računovodstvenu sliku celokupne privrede.
Makroekonomskoj teoriji pripada Sejov zakon tržišta, Maltusov zakon stanovništva,
Smitova i Rikardova teorija komparativnih troškova, kvantitativna teorija novca i sl.
Svoju punu afirmaciju makroekonomije dobija u Marksovoj ekonomskoj teoriji,
posebno u njegovoj teoriji reprodukcije. Veliki doprinos razvoju makroekonomske
teorije dao je Džon Majner Kajnz koji se javlja posle Velike ekonomske krize 1929 –
33.god. i dao je veliki doprinos načinu izlaska privrede iz krize. Zatim se 60-ih godina
XX veka javljaju monetaristi koji se bave problemima inflacije, 80-ih godina javlja se
simpli-sajd ekonomija koja se bavi problemima fiskalne politike (obaranjem poreza),
a danas se makroekonomija bavi pitanjima efikasnosti ekonomske politike, pitanjima
ekonomskog rasta i razvoja i uticaja na kontinuitet porasta životnog standarda.
Sve je ovo dovelo do pojave makroekonomskih modela privrednog razvoja
koji omogućuje predviđanja, a posebno pomažu da se predvide posledice raznih
ekonomskih politika. Makroekonomija je uglavnom usmerena na funkciju regulisanja
ekonomskog sistema koju treba da obezbedi javnu vlast (kontrola raspodele bogatstva
i dohotka, ekonomskog rasta i razvoja, korišćenje i zaštita prirode, planiranja
infrastrukture, standarda stanovništva, itd.).
2
Sa razvojem robne proizvodnje razvijao se i menjao način izražavanja
vrednosti robe. Tim razvojem je došlo i do novčanog oblika vrednosti robe, odnosno
došlo je do pojave i nastanka
novca.
Ovaj proces se ostvarivao transformacijom
prometne vrednosti robe.
1)
prost, jednostavan ili slučajan oblik vrednosti
- se sastoji u tome što se roba
jedne upotrebne vrednosti razmenjuje za odgovarajuću količinu robe druge upotrebne
vrednosti (R - R). To se još naziva
trampa
. Ovaj oblik vrednosti se naziva
prostim
,
jer se roba jedne upotrebne vrednosti razmenjuje za samo određenu robu druge
upotrebne vrednosti. Ovaj oblik se naziva i
slučajnim
jer su se viškovi proizvoda
slučajno pojavljivali i slučajno se dešavalo da vlasnici viškova roba različite
upotrebne vrednosti imaju interes da izvrše međusobnu razmenu robe.
2)
potpun ili razvijen oblik vrednosti
- naziva se
potpun
zbog toga što se
vrednost robe može izraziti različitim vrstama druge robe.
Razvijenim
se zove zbog
toga što su razmenski odnosi razvijeniji. Ovaj oblik izražavanja vrednosti je doprineo
razvoju proizvodnih snaga, jer vlasnik jedne robe nju može zameniti za različite druge
vrste robe čime se ubrzava robna razmena, a time ubrzava razvoj robne proizvodnje.
3)
opšti oblik vrednosti
- kada svaka roba izražava svoju vrednost u jednoj
jedinoj robi kao opštem ekvivalentu, nastaje opšti oblik vrednosti robe.
Ovaj oblik izražava vrednost robe jednostavno, tj. jednom robom i
jedinstveno, tj. istom robom. Ovaj oblik vrednosti čini
svaku robu kvalitativno
jednakom i kvantitativno samerljivo (uporedivom).
4)
novčani oblik vrednosti
- pojavio se u vreme kada je pronađena roba koja je na
svim drugim teritorijama izražavala vrednost svih drugih vrsta roba. Kada funkcija
opšteg ekvivalenta "sraste" sa jednom jedinom robom, ta roba postaje
novac
.
Prema tome, novac je roba koja vrši funkciju opšteg
ekvivalenta za svaku
drugu robu koja se nalazi u razmeni.
Dakle, novac je roba, koja pored svoje vrednosti i upotrebne vrednosti, ima i
društvenu upotrebnu vrednost, koja se sastoji u
tome da vrši ulogu opšteg
ekvivalenta svake robe.
3. FUNKCIJE NOVCA
Glavne funkcije novca su:
1)
novac kao mera vrednosti i merilo cene
2)
novac kao sredstvo prometa
3)
novac kao blago
4)
novac kao sredstvo plaćanja
5)
svetski novac
3.1 Novac kao mera vrednosti
i merilo cene
Osnovna funkcija novca jeste funkcija mere vrednosti koju novac vrši tako što
se manjom ili većom količinom svoje upotrebne vrednosti može izraziti vrednost bilo
koje druge vrste robe. Svaka roba meri svoju prometnu vrednost u novčanoj robi, npr.
zlatu, i to u onom odnosu u kojem količina date robe i određena količina zlata sadrži
jednaku količinu društveno potrebnog rada.
4
Da bi novac funkcionisao kao mera vrednosti neke robe, nije potrebno da on
bude i realno prisutan. Vrednost robe izražena u novcu predstavlja njenu cenu.
Cena
je novčani izraz vrednosti robe.
Pošto se vrednost sve robe meri u novčanoj robi (u zlatu) nemoguće bi bilo
meriti je ukoliko se prethodno ne bi odredila jedinica mere, odnosno težinska jedinica
novčane robe. Tako utvrđena težinska jedinica novčane robe, koja sluzi kao osnova
pri merenju vrednosti svake robe u novčanoj robi, naziva se
merilo cena
.
Dakle, preko novčanog izraza vrednosti, odnosno preko cene, sve robe postaju
samerljive i međusobno uporedive.
Funkcija novca kao mere vrednosti se ostvaruje kroz merilo cena. Promenom
merila cena, država smanjuje ili povećava prometnu vrednost domaćeg novca i tako
utiče na nivo cena u zemlji. Smanjenje merila cena naziva se
devalvacija novca
, a
povećanje merila cena naziva se
revalvacija
.
3.2 Novac kao sredstvo prometa
Da bi obavljao ovu funkciju, novac mora biti fizički prisutan kako bi se
vrednost robe mogla realizovati u novcu.
Sve do pojave novca, razmena robe je obavljana neposredno, tj. putem trampe.
Razvijena robna proizvodnja podrazumeva postojanje novca koji se pojavljuje kao
posrednik u procesu razmene robe. Neposredna trampa sada je zamenjena robnim
prometom R - N - R. Dok je trampa bila jedinstven proces, razmena robe posredstvom
novca predstavljala je odvajanje prodaje (F - N), od kupovine (N - R).
Svakom proizvođaču proizvedena roba služi kao sredstvo da nabavi drugu
vrstu upotrebne vrednosti. Razmena robe za robu je morala vremenski, prostorno i
količinski da odgovara obojici proizvođača. Pojava novca je olakšala, ubrzala i učinila
efikasnijom razmenu, jer prodaja nije više uslovljena kupovinom i obrnuto.
Sad će svaki robni proizvođač prvo prodati robu za novac i tako obezbediti
potrebna sredstva za kupovinu druge vrste robe, bilo za proizvodnju, bilo za ličnu
potrošnju.
3.3 Novac kao blago
Moguće je da dođe do prekida procesa robnog prometa, tj. da se izvrši samo
prva transakcija (prodaja robe), a da se pri tom ne otpočne sa izvršenjem druge (ne
obavi kupovina). Na taj način se novac povlači iz opticaja i prekida svoje kretanje,
odnosno prestaje da funkcioniše kao prometno sredstvo. Time se novac pretvara u
blago, a njegov vlasnik postaje zgrtač blaga.
Naime, novac važi kao opštevažeći predstavnik materijalnog bogatstva, tako
da posedovanje novca (tj. blaga), predstavlja posedovanje određene društvene moći.
Za akumulaciju bogatstva odgovarajuću prednost ima novac u obliku novčane
robe kao što su zlatne ili srebrne monete, poluge ili nakit, odnosno predmeti koji su u
datom momentu pogodni za čuvanje i manipulisanje. Zlatan novac se čuva zbog
potreba međunarodnog prometa u uslovima čistog papirnog važenja.
3.4 Novac kao sredstvo plaćanja
5
