SADRŽAJ:

UVOD

………………………………...…………………………………………………...5

1. OSNOVNI POJMOVI O JAVNOM SEKTORU

…….………………………...………6

1.1.

Uloga javnog sektora…………………………………………..……...…………..6

1.2.

Evolucija razvoja javnog sektora……………………………………………….…7

1.3.

Osnovne karakteristike javnog sektora Republike Srbije………………...……...10

1.4.

Struktura i brojno stanje javnog sektora Srbije……………………………...…...12

1.5.

Uloga javnog sektora u društvu………………………...………………………..13

1.6.

Reforme javnog sektora u razvijenim državama……..……...………….……….14

1.7.

Javni sektor u savremenim tržišnim privredama…………………………......….15

1.8.

Nastanak, razvoj i značaj javnog sektora u razvijenim tržišnim privredama.…...17

2. JAVNA PREDUZEĆA

………………….………………………………………..…...20

2.1.

Pojam i vrste Javnih preduzeća………………………………………………......21

2.2.

Delatnost javnih preduzeća……...………...………………...……………...……22

2.3.

Značaj i neophodnost ostvarivanja Javnih preduzeća……...…………….………23

2.4.

Efikasnost Javnih preduzeća…………………………………………….……….25

2.5.

Menadžment u Javnom preduzeću……...………………...………………...……27

3. JAVNO – PRIVATNO PARTNERSTVO

…………………………………………….30

3.1.

Definisanje pojma Javno – privatno partnerstvo……...…………………………30

3.2.

Karatak istorijat javno – privatnih partnerstava……...………………………..…31

3.3.

Prednosti i nedostaci javno –privatnog partnerstva……...………………………33

3.4.

Tipovi javno – privatnih partnerstava……...………...………………………..…35

3.5.

Razvijenost modela javno – privatnog partnerstva……...………………….……39

3.6.

Javno – privatno partnerstvo i koncesije u Srbiji……...………………...……….39

3.7.

Razlozi za uspostavljanje javno – privatnog partnerstva……...………………....42

3.8.

Učesnici u javnom – privatnom partnerstvu……...…………………………...…43

3.9.

Uloga privatnog sektora kod pružanja javnih usluga……...……………………..43

4. KONCEPT DIMENZIJA I SPECIFIČNOSTI JAVNO – PRIVATNOG

PARTNERSTVA

……...………………...………………...………………...…………45

4.1.

Koristi javnog i privatnog partnerstva u okviru JPP aranžmana……………..…..48

4.2.

Rizici JPP – a i strategije za njihovo neutralisanje/minimiziranje……...………..52

5. JAVNO – PRIVATNO PARTNERSTVO, SAVREMENI MODEL FINANSIRANJA

RAZVOJA LUKA

………………………………………………………………….…..57

ZAKLJUČAK

…………………………………………………………………………..60

LITERATURA

………………………………………………………………………....62

Partnerstvo javnog i privatnog kao savremeni koncept upravljanja u

javnom sektoru

UVOD

Javno – privatno partnerstvo česo se pominje kao novi model obezbeđivanja javne

infrastrukture i usluga i ako ono datira još iz starih vremena. Prvi put se pojavljuje u Rimskom
carstvu kada su mnogi javni objekti izgrađeni dodelom koncesije privatnom partneru. Ono se
ponovo javlja u 16. i 17. veku, a naročito u 19. veku kroz javne radove i pružanje komunalnih
usluga. Od 1990. godine zemlje Evropske unije koriste javno – privatno partnerstvo. Po broju
sprovedenih projekata, njihovoj vrednosti i broju sektora u kojima je javno – privatno partnerstvo
primenjeno danas vodeću ulogu ima Velika Britanija.

Partnerstvo javnog i privatnog sektora nastoji da kombinuje ono što je najbolje iz ova dva

sveta, s ciljem da pruža javne usluge na lokalnom nivou, uz demokratsku odgovornost javnih
vlasti i upravljačke veštine i ekonomičnosti koje donosi privatni sektor.

Javni sektor predstavja izuzetno veliku i značajnu oblast koja pokriva državnu upravu,

lokalnu samoupravu, rad javnih preduzeća i javnih ustanova. U složenim uslovima savremenog
života,   uprava   je   ta   koja   raspolaže   velikim   stručnim   znanjem,   ljutskim   potencijalom   i
materijanim   resursima   za   efikasnu   socijalnu   regulaciju.   Socijalna   regulacija   koju   sprovodi
uprava   postaje   osnovni   društveni   proces   i   čini   bitnu   predpostavku   ekonomske   efikasnosti,
kulturnog   razvoja   i   opšteg   društvenog   napetka   u   uslovima   razvijenog   industrijskog   i
urbanizovanog društva. Sa porastom uloge uprave kao instrumenta socijalne regulacije, opada
njena uloga kao vršioca političke vlasti i prinude.

Državna uprava je deo izvršne vlasti, koji vrši upravne poslove u okviru prava i dužnost

republike. Državnu upravu čine organi državne uprave, koji po Zakonu postupaju u skladu sa
pravilima struke, nepristrasno i politički neutralno i dužni su da svakom omoguće jednaku
pravnu zaštitu u osvarivanju prava, obaveza i pravnh interesa, delotvorno ostvarivanje istih i da
poštuju ličnost i dostojanstvo stranaka.

Organi državne uprave pripremaju nacrte zakona i druge propise, predlažu vladi strategije

razvoja   i   druge   mere   kojima   se   oblikuje   politika   Vlade.   Takođe   prate   i   utvrđuju   stanje   u
oblastima   iz   svog   delokruga,   proučavanju   posledica   utvrđenog   stanja,   izvršavaju   zakone,
rešavaju   u   upravnim   stvarima,   vode   evidencije,   izdaju   javne   isprave   i   preduzimaju   upravne
radnje (izvršni poslovi).  Pojedini  od  tih  poslova  mogu  se  poveriti  autonomnim pokrajnama,
opštinama,   gradovima,   javnim   preduzećima,   ustanovama,   javnim   agencijama   i   drugim
organizacijama (imaocima javnih ovlašćenja).

Partnerstvo javnog i privatnog kao savremeni koncept upravljanja u

javnom sektoru

državi,   imovinska,   pravna   i   ekonomska   sigurnost   građana,   njihov   standard   itd.   Takođe,   od
sposobnosti i efikasnosti javnog sektora zavisi ugled države u međunarodnoj zajednici i njena
spoljašnja   bezbednost.   Dok   razvijenost   i   efikasnost   javnog   sektora   zavisi   isključivo   od
sposobnosti   državnog   menadžmenta   i   kontinuiteta   uspešne   državne   politike   nezavisno   od
koncepta državnog uređenja. Stoga, bi trebalo voditi računa da javni sektor čini  najsposobnija
meritokratija koju država ima – najelitniji deo društva – a ne eksponenti stranačkih nagodbi koji
su često bivali najobičniji vagabundi i kleptoktari.

Javni sektor i privreda predstavljaju sistem spojenih posuda čija je veza međusobno

uslovljena – efikasnost javnog sektora doprinosi razvoju ukupne privrede i obratno. Čak bi se
moglo reći da između javnog sektora i ostatka društva postoji dijalektička, odnosno jaka uzročno
– posledična veza.

Može se konstatovati da je javni sektor temelj na kome društvo egzistira i od koga zavisi

stepen razvijenosti društvenih funkcija. Od jačine i stabilnosti toga ,,stabla“, zavise i količina i
kvalitet plodova koje društvo može ubrati, jer loše ,,Stablo“, roda ne daje. Dakle sepen
razvijenosti društva i njegov stalni napredak zavise isključivo od kvaliteta umnih i materijalnih
resursa i njihove efikasnosti u javnom sektoru.

1.2. Evolucija razvoja javnog sektora

Mešanje države u slobodu delovanja zakona tržišta staro je koliko i njegova primena. Od

pojave velike ekonomske krize tridesetih godina prošlog veka, uloga države javnog sektora
stalno se povećavaju. Konkretni oblici, kao i praktična primena instrumentarijuma državnog
intervencionizma različiti su u raznim državama. Međutim, stvaranje homogenizovanih tržišnih
blokova (Evropska unija, OPEC, ASEAN idr.) nameću određena istovrsna pravila i za javni
sektor. Javni sektor, odnosno njegove funkcije, uključujući i vojne pojave, tehnološke izbore i
slično stavljaju se pod liberalizovane režime poslovanja, ali pod istim uslovima postojanja.

Evolutivni razvitak javnog sektora kod nas karakterišu dve razvojne faze.

Prva razvojna faza otpočela je 1974. godine usvajanjem XI amandmana na ustav SFRJ po

kome svi subjekti imaju status organizacije udruženog rada sa svim karakteristikama jednog od
oblika udruživanja rada i sredstava, ali i na pojačanom uticaju društvene zajednice na rad ovih
organizacija koja je proizilazila iz činjenice da su ti privredni subjekti obavljali delatnosti koje su
„nezamenljiv“ uslov života i rada građana ili rada drugih organizacija na određenom području ili
su te delatnosti bile neophodne za rad organa društveno – političke zajednice koja osniva tu

Partnerstvo javnog i privatnog kao savremeni koncept upravljanja u

javnom sektoru

organizacuju udruženog rada. S tim u vezi, i odredbe o ekskluzivnom pravu društveno političke
zajednice su vezane za osnivanje ovih organizacija.

Na bazi navedenih društvenih opredeljenja najpre je donet Zakon o preduzećima

koji je

trpeo brojne izmene i dopune, a kasnije zakon o privrednim društvima.

Delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća. Delatnost od opšteg interesa

mogu obavljati drugi oblici preduzeća, deo preduzeća i preduzetnik, u skladu sa zakonom kojim
se uređuje pravni položaj preduzeća. Javno preduzeće je preduzeće koje obavlja delatnost od
opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave. Javno preduzeće se
osniva i posluje u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj preduzeća od opšteg
interesa.

Državni kapital u javnom preduzeću podeljen je na akcije ili udele određene nominalne

vrednosti i upisuje se u registar. Državni kapital u javnom preduzeću čine novčana sredstva
uložena od strane države i pravo korišćenja nad stvarima i pravima koje su u državnoj svojini.

Delatnosti od opšteg interesa, definisane zakonom o javnim preduzećima i obavljanju

delatnosti od opšteg interesa

, su:



Propizvodnje, prenosa i distribucije električne energije;



Proizvodnje i prerade uglja;



Istraživanja, proizvodnje, prerade, transporta i distribucije nafte i prirodnog i
tečnog gasa;



Prometa nafte i naftnih derivata;



Železničkog, poštanskog i vazdušnog saobraćaja;



Telekomunikacija;



Izdavanje službenog glasnika Republike Srbije;



Informisanja;



Izdavanje udžbenika;



Korišćenje, upravljanja, zaštite i unapređivanja dobara od opšteg interesa (vode,
putevi, mineralne sirovine, šume, plovne reke, jezera, obale, banje, divljač), kao i
komunalne delatnosti.

Javna preduzeća se organizuju tako da se delatnost rada, radi čijeg obavljanja se osnivaju,
obezbeđuje:

Zakon o preduzećima, službeni list SFRJ, br. 77/88. i 40/89.

Danom stupanja na snagu zakona o privrednim društvima („službeni glasnik RS“, broj 125/04), prestao je da važi

zakon o preduzećima („Službeni list SFRJ“, 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02), osim čl. 392. do 399. i
čl. 400a, 400b, 400v i 421a zakon o preduzećima koje su ostale na snazi do isteka rokova za privatizaciju, utvrđenih
zakonom kojim se uređuje privatizacija.

Zakon je objavljen u službenom glasniku RS, br. 25/2000.

Partnerstvo javnog i privatnog kao savremeni koncept upravljanja u

javnom sektoru

1.3. Osnovne karakteristike javnog sektora Republike Srbije

Često se kod nas čuju kritike na račun javnog sektora, ali nažalost nedovoljno analitične i

nepotpkrepljene sa činjenicama. Uglavnom su te kritike obojene globalističkom
(imperijalističkom) ideologijom i usmerene na osetljive delove javnog sektora od kojih zavisi
stabilnost i bezbednost društva i države. U principu, može se reći da to rade politikanti i zločinci
(eksponenti pojedinih stranaka i ne vladinih organizacija). Jedni to rade iz neznanja, a drugi po
instrukcijama svojih spoljnih mentora. Ovi prvi ne bi se u to upuštali kad bi imali bar kritični
minimum spoznaje o društvu i državi, a drugi to rade iz interesa, jer su se opredelili za profesiju
vazalstva i nacionalne ideje. U analizi javnog sektora treba prići stručno, naučno i sveobuhvatno.

I ako se javni sektor ne može u globalu posmatrati zbrajanjem materijalnih i ljudskih

resursa (materijalna dobra koja su u vlasništvu države i ljude koji rade u tom sektoru), kao što to
čine pojedini politikanti, ipak se uopšteno može konstatovati da je taj sektor u Republici Srbiji
preobiman. Posebno se misli na onaj deo javnog sektora koji čini društvenu nadgradnju.
Obimnost tog dela ne odgovara nivou bruto domaćeg proizvoda, odnosno visina troškova
drastično prelazi optimalnu srazmeru prema BDP. Ovome treba dodati i da je nepovoljna i
kvalitativna kadrovska struktura koja znatno usporava naš napredak.

Gomilanje zaposlenih u javnom sektoru i narušavanje kvalitativne kadrovske strukture

naročito je izraženo posle 2000 – te godine. Nove vlasti su zapošljavale stranačke saborce i svoju
rodbinu, a i formirano je mnoštvo raznih agencija, kancelarija i služba – po nalozima starih
mentora – u kojima se najvećim delom zaposleni finansiraju iz budžeta. I pored toga što su na
platnom spisku države, Vlada nije u stanju da iznese tačne podatke o strukturi i broju zaposlenih,
pa se često u medijima operiše sa cifrom od 760.000 koje je izneo bivši ministar finansija Lazar
Krstić. Međutim, ne dopustivo je pravljenje takvih grešaka i davanje krive slike o javnom
sektoru, kao što je to uradio navedeni državni činovnik.

Da bi malo bolje rasvetlili trenutno stanje u javnom sektoru Srbije i politiku državnog

menadžmenta, navešćemo osnovne činjenice koje ih karakterišu:

1. Prevelik broj zaposlenih, a posebno u delu nadgradnje.
2. Nedovoljan broj kompetentnih i kreativnih kadrova na ključnim mestima u

državnoj upravi.

3. Nizak stepen discipline i odgovornosti u državnoj administraciji.
4. Visoki troškovi javne uprave i javnih služba i preveliko njihovo učešće u BDP.
5. Niska efikasnost javnog sektora, kao posledica ogromne birokratizovane

administracije.