гласнику Републике Србије", у складу са Пословником. Као носилац уставотворне и
законодавне власти Народна скупштина:1) доноси и мења Устав; 2) одлучује о промени
границе Републике Србије; 3) расписује републички референдум; 4) потврђује
међународне уговоре кад је законом предвиђена обавеза њиховог потврђивања; 5)
одлучује о рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање; 6) надзире рад служби
безбедности; 7) доноси законе и друге опште акте из надлежности Републике Србије; 8)
даје претходну сагласност на статут аутономне покрајине; 9) усваја стратегију одбране;
10) усваја план развоја и просторни план; 11) усваја буџет и завршни рачун Републике
Србије, на предлог Владе; 12) даје амнестију за кривична дела.

Народна скупштина образује стална радна тела, а може образовати и привремена

радна тела. Стална радна тела су одбори. Привремена радна тела су анкетни одбори и
комисије.

Одбори се образују за: разматрање предлога закона и других аката поднетих

Народној скупштини; сагледавање стања вођења политике од стране Владе; праћење
извршавања закона и других општих аката од стране Владе и других државних органа и
тела, као и за разматрање других питања из надлежности Народне скупштине.

Народни посланик, у складу са законом и Пословником, има право да: 1)

предлаже законе и друге акте; 2) предлаже аутентично тумачење закона; 3) подноси
амандмане на предлоге закона и других аката; 4) учествује у расправи и одлучивању о
предлогу закона и других аката на седницама Народне скупштине и њених радних тела;
5) учествује у подношењу предлога за расписивање референдума о питањима која се
уређују законом;

Подзаконске акте који омогућавају директну и непосредну примену закона

доноси Влада, органи државне управе, имаоци јавних овлашћења, а изузетно их може
доносити и Народна скупштина . За разлику од владе, која може да донесе подзаконски
акт када процени да је потребно донети такав пропис (без посебног овлашћења), органи
државне управе могу донети подзаконски пропис само ако су посебно овлашћени
законом или прописом Владе.

Међу подзаконским актима, посебан значај имају општи акти које доносе шеф

државе или Влада (уредбе, декрети, ордонансе, извршне наредбе). Подзаконски акти су
они акти који не утврђују нова права и обавезе субјеката, већ их само разрађују и
допуњавају. Подзаконски акти потичу из закона и доносе се са циљем примене закона.
Подзаконским прописима се не могу установљавати права и обавезе грађана. Као
подзаконске опште акте, Влада доноси уредбе и одлуке. Министарства и посебне
организације доносе правилнике, наредбе и упутства.

1.2.

Врсте нормативних аката у Републици Србији

Домаћи општи правни акти су: Устав, закони, подзаконски акти, општи акти

аутономне покрајине, општи акти локалне самоуправе, општи акти организација са
јавним овлашћењима, политичких странака, синдиката и удружења грађана,
колективни уговори и остали општи акти донесени у Републици.

Међународне опште правне акте чине општеприхваћена правила међународног

права и потврђени (ратификовани) међународни уговори, у том хијерархијском
редоследу. У том смислу, општеприхваћена правила међународног права изједначена

су са уставним одредбама, а односе се не само на постојећа, већ и на сва будућа
општеприхваћена правила међународног права.

Устав

је највиши општи правни акт у систему општих правних аката једне

државе, који уређује најбитније односе у држави, а пре свега саму државну
организацију и овлашћења државних органа, као и слободе и права грађана. Назива се
још и основни закон.

Устав, по правилу, уређује три сфере (области) :



државно уређење;



друштвено-економске и политичке односе у држави;



слободе, права и дужности грађана у држави, однос према држави

Устав има јачу правну снагу од потврђеног међународног уговора, а

општеприхваћена   правила   међународног   права   и   потврђени   међународни   уговори
имају јачу правну снагу од закона, подзаконских аката и свих других општих аката
донесених   у   Републици.   Отуда,   ако   закон   или   други   пропис   није   у   складу   са
општеприхваћеним правилом међународног права, није сагласан ни са Уставом, без
обзира на то да ли он садржи или не садржи одговарајућу одредбу. Устав, на пример, не
садржи   одредбу   о   општем   праву   на   приватност,   али   ако   неки   законски   или   други
пропис не буде у сагласности са општеприхваћеним међународним правилом о заштити
приватности, биће у супротности и са Уставом.

Закон

је општи правни акт државе који у унапред утврђеном законодавном

поступку доноси Народна скупштина. Закон је, после Устава, највиши правни акт у
правном систему Републике Србије. То је акт који у структури правних аката једини
има основ у Уставу, а основ је за доношење свих других аката ниже правне снаге
(подзаконских аката).

Важно је разликовати законе и законике. Закон уређује одређену конкретну

материју правног система (кривични закон), док законик има општији карактер −
уређује ширу област од закона. Пример законика је Наполеонов грађански законик или
историјски Хамурабијев законик или Душанов законик.

Законима се уређују друштвени односи у свим областима живота. Законом се

друштвена правила претварају у норме, које су обавезујуће за све грађане.

Појам закона се може дефинисати у формалном и материјалном смислу.
”У формалном смислу, закон је писани правни акт с највишом правном снагом,

који доносе посебни законодавни органи, по посебном поступку. При таквом
одређивању појма закона не улази се и у питање његове садржине. Тако сви акти које
донесе одређени орган (законодавни) у форми одређеној за доношење закона јесу
закони, без обзира каква им је садржина. Њихова садржина може бити различита, тј.
они могу садржати било опште било појединачне норме.“

У модерно доба улогу законодавца кроз примену начела народне суверености

преузима парламент као представнички орган.

„Појам закона у материјалном смислу се одређује по садржини акта, тј. по

нормама које акт садржи. Тако се као закон у материјалном смислу сматра само онај
правни акт који садржи опште норме – дакле, сваки општи акт, и то без обзира каква му
је форма. Може, дакле, неки акт по својој форми и не бити закон, већ нпр. уредба, а да
ипак буде закон у материјалном смислу, јер је општи акт. Као посебна врста извора
права, закони су само акти који су истовремено закони и у формалном и у
материјалном смислу, тј. само они које доноси законодавни орган у законодавној
форми и који садрже опште норме.”