Pedagogija
1.Poreklo, razvoj i značenje termina pedagog i pedagogija
Evropska civilizacija još od Herbarta uvodi termin pedagogija . U Srbiji su se koristili termini pedagogija i
pedagogika (jedno vreme je „pedagogika“ podrazumevala teorijsku, a „pedagogija“ praktičnu
pedagogiju)-oba ova termina danas znače isto, objavljivani su udžbenici pod oba naziva. Reč pedagogija
nastaje od reči kojom je nazivano lice (najčešće učeni Grk) koje je brinulo o deci robovlasnika u Starom
Rimu. Nastaje od 2 grčke reči: ago, agein-voditi, pais, paidos-dečak, paidagogus-onaj koji vodi dete. U
početku je to bio učeniji rob, koji je bukvalno vodio dete kod učitelja, a kasnije lice koje je ostvarivalo
celovitu brigu o razvoju i vaspitanju dece robovlasnika. Kako je vremenom proces vaspitanja proširivan i
na odrasle, ovi termini počinju da se odnose na vaspitanje svih, u svim dobima i uzrastima.
2.Vaspitanje i razvoj pedagoške misli do konstituisanja pedagogije kao nauke (najznačajniji predstavnici)
Kako se proširivalo ljudsko iskustvo i komunikacija, razvija se i delatnost vaspitanja, povećava broj ljudi
kojima vaspitanje postaje profesija i broj onih koji o njemu razmisljaju, pišu i proučavaju ga. Namerno
proučavanje vaspitne delatnosti, na osnovu prethodnog iskustva, ubrzava i podstiče razvoj pedagogije
kao nauke. Teško je odrediti granicu između „vaspitne prakse“, koja je postojala i „pedagoške teorije“ i
nauke koja je nastajala, kao i u koje vreme se to dešavalo. Do toga dolazi na različite načine i u različitim
epohama u pojedinim društvima. Istorija vaspitanja je starija i bogatija od istorije pedagogije. Muzej
razvoja pedagoške nauke raspolaže eksponatima iz najstarijih vremena, kao i druge srodne nauke.
Figurativni prikazi načina vaspitanja nacrtani po zidovima pećina, na posudama, vazama, primeri dečijih
igračaka, hijeroglifski zapisi o načinima učenja i usvajanja pismenosti, zapisane retorske tirade, filozofska
dela o idealnom školskom sistemu, manastirske freske...sve to govori o dugom putu jedne prakse i
nauke, koji je paralelan sa putem razvoja ljudske civilizacije.
U 1.veku n.e. Kvintilijan piše delo u 12 knjiga „O obrazovanju govornika“. U krugu didaktike, kao
najrazvijenijm delu pedagoške nauke, Komenski stvara početkom 17.v. celovito i sveobuhvatno delo
„Velika didaktika“, čime postavlja jedan od najstabilnijih stubova pedagogije, za koji se mnogi
izjašnjavaju da je on međa za određivanje vremena konstituisanja pedagogije kao samostalne nauke.
Većina društvenih koja svoje korene ima u filozofiji, kao i pedagogija, osamostaljuje se tokom 19.v. Delo
Komenskog smatra see najavom tog događaja. Početkom 19.v. pojavljuje se Herbart, koji je
sistematizator (a ne jedini onivač) pedagoške nauke. Ustanovljava pedagogiju kao univerzitetsku
disciplinu , piše prve udžbnike sistematske pedagogije, ostavlja za sobom sledbenike, u središtu Evrope
konstituiše autonoman i celovit naučni sistem pedagogije i oslanja ga na 2 čvrste osnove, filozofiju i
psihologiju. Plejada pedagoga i pripadnika drugih nauka koji su se bavili pitanjima vaspitanja, pre i posle
Herbarta, samo uključuju svoja dela u sve bogatiju riznicu jedne nauke, koja razvijanjem školstva i nauke,
sve više dobija na značaju (Ž.Ž.Ruso, J.H.Pestaloci, Dž.Lok, F.Frebel, K.D.Ušinski). 19.vek prolazi u
učvršćivanju državne škole i razrađivnju herbartovske pedagogije, kraj 19. i početak 20. donose borbu
pedagoških pravaca, teorija i škola. „Stara škola“ protiv „progresivista“,
„eksperimentalista“, „aktivista“ i „pedocentrista“ iz „nove škole“ (Dž.Djuj, Klapared, A.Ferijer, H.Gaudig).
Baš u pedagogiji se susreću najoštriji kritičari i reformatori svojih vremena i društava, pa ih pedagogija sa
poštovanjem ubraja u svoje graditelje (F.Rable, E.Roterdamski, Holbah, T.Mor, Dž.Belers, E.Kabe,
K.Marks, B.Rasel)
3.Zasnivanje pedagogjije kao nauke i njeni konstutitivni elementi
Postoje 4 uslova koje oblast treba da ispuni, da bi se smatrala posebnim naučnim sistemom. Da ima
predmet svog proučavanja i istraživanja, da ima dovoljno akumuliran i bogat fond znanja i naučnih
tekovina iz te oblasti, da ima razvijenu specifičnu metodologiju za istraživanje svoje oblasti i da ima već
izgrađen pojmovno-terminološki i leksički sistem(jezik nauke). Ljudi kroz svoj istorijski razvoj, za sve
svoje značajnije delatnosti, grade odgovarajuće naučne sisteme: zdravlje-medicinske nauke, sudstvo-
pravne nauke, poljoprivreda-agronomske, itd. Predmet pedagoške nauke je vaspitanje, naravno
pedagogija nije jedina nauka koja proučava problematiku vaspitanja. U prošlosti su vođene diskusije da li
da li vaspitnu problematiku treba podeliti naukamakoje proučavaju čoveka i vaspitanje sa nekih
specifičnih i posebnih aspekata(biologija, filozofija, psihologija, sociologija). Vremenom se pokazalo
neophodnim, vaspitnu problematiku izučavati celovito i u jedinstvu, konstituisanjem jedne integralne
nauke o vaspitanju(pedagogije) i multidisciplinarno, uz angažovanje drugih srodnih nauka. Naročito se
razvijaju pomoćne disciplne: pedagoška psihologija, filozofija vaspitanja, pedagoška antropologija,
ekonomija obrazovanja, pedagoška sociologija itd. Granese govori o sazrevanju „edukativne svesti“ na
istorijsko-društvenom planu, ne insistira na preciznosti definicija, već govori da je pedagogija „traganje
za kulturnom vrednosti procesa oblikovanja ličnosti“. Cela diskusija o pedagogiji kao nauci, vraća se na
početak diskusije o vaspitanju i zavisi od toga kako koji autor shvata vaspitanje. Otuda velliki proj
„pedagogija“, pedagoških pravaca, teorija, škola, itd.
4.Predmet i funkcije pedagogije
Predmet izučavanja pedagogije je vaspitanje, ne samo kakvo postoji u stvarnosti, već i kako se mora
voditi i organizovati sa vaspitanikom da bi se ostvarili zadaci i ciljevi. Druge nauke, najčešće, nemaju ovu
drugu dimenziju-nepredvidljivosti i budućnosti. Bitni su ciljevi, tako da se pedagogija ne bavi samo
detetom i čovekom u ovom trenutku, i ne oslanja samo na psihologiju, filozofiju i srodne nauke, već se
bavi i perspektivom, tako da mora u osnovi da ima dobro razvijenu teoriju i filozofiju o čoveku, društvu i
vaspitanju. Specifičnost pedagogije je da proučavajući vaspitanje u sadašnjem trenutku, teži da odredi i
predloži ponašanje za budućnost-kako vodeti proces, predvideti postupke vaspitanika i vaspitača i njihov
odnos u procesu ostvarivanja cilja i zadataka vaspitanja.
Ističu se 3 funkije pedagoške nauke: Deskriptivna-opisuje vaspitanje kao pojavu, kada je i u kojim
uslovima nastalo, kako se i u kojim pravcima razvijalo, od čega zavisi, koji činioci učestvuju u njegovoj
realizaciji. Regulativna (normativna)-pedagogija kritički analizira, zauzima određene stavove, vrednuje
vaspitnu realnost, preporučuje sadržaje, organizaciju i postupke za vaspitnu praksu. Dinamička funkcija-
ogleda se u doprinosu unapređivanja vaspitanja i predviđanju kakva škola i vaspitanje treba da budu,
tj.šta sve treba učiniti da se praksa vaspitanja revolucionarno menja i usavršava.
5.Sistem naučnih disciplina u pedagogiji
Herbart prvi naučni sistem pedagogije gradi pomoću razlike između praktične i teorijske pedagogije.
Teorijska pedagogija: pedagoška telologija (svrha i ciljevi vaspitanja) i pedagoška metodologija (načini i
