Педагошке идеје Жан Жак Русоа
2018
1
1.Увод
Тема овог семинарског рада јесу педагошке идеје Жан Жак Русоа. У првом делу
писано је о биграфији Жан Жак Русоа. У овом делу говоримо и о педагошком погледу и
значењу Жан Жак Русоа. Говоримо о томе да је био представник ситне буржоазије и да је
био противник ауторитарног васпитања. Затим смо описали његов став према васпитању и
које све врсте васпитања постоје према њему. Он сматра да мајка сама треба да одгаја дете
и да се нико не меша. Потом смо у овом поглављу описали који су задаци васпитања, где
истиче да је васпитачева улога да ствара што повољније околности за развој детета, за
његово стицање све бројнијих искустава и да га зближи са природним последицама.
У другом поглављу говоримо да према Русоу постоје пет степена развоја детета. У првом
степену говори о томе да родитељи треба сами да васпитавају своју децу, у другом
степену да дете треба да осети последице својих дела, у трећем говори о схватању науке, у
четвртом говори о моралном васпитању где дете треба да гаји љубав према свима, тј. циљ
је одгајање доброте. Затим смо описали васпитање детета као посебан свет. Русо је
заслужан што је утврдио да се природа детета разликује од природе одраслог човека.
Затим смо описали слободно васпитање где истиче да треба васпитати слободног човека,
који цени слободу изнад свега. У овом поглављу говоримо и о његовом ставу према
женама, где жена постоји само да би рађала и угађала мужу, где жена треба да буде
послушна, понизна и итд.
Педагошке идеје Жан Жак Русоа
2018
2
2. Биографија Жан Жак Русоа
Међу највеће духове француске у XVIII. веку треба да убројимо Жан Жак Русоа који
је у педагогији делимично наставио сензуалистичку традицију Џона Лока, а делимично на
свој начин протествовао против средњевековног васпитања тиме што је у средиште
васпитног настојања поставио дете, његове психичке и развојне особине, и тражио између
осталог нарочито његову активност. Остао је код сензуализма и деизма, а успротивио се
рационализму, те га је савладао на њему својствен начин.
Русо се родио у Женеви 1712. Имао је веома тешку младост, а касније и врло буран живот.
Мајка му умире при порођају, тако да је отац водио бригу о дечаку који је иначе имао
веома бујну машту (Жлебник, 1962, стр. 110). По природи је био слабашно и осетљиво
дете. Након стицања основног образовања Русо изучава граверски занат. Због мајсторове
суровости Русо напушта занат и почиње да скита по свету. Једно време је радио као слуга,
кућни учитељ, преписивач нота, секретар итд. Пошто није могао да настави даље
школовање, постао је самоук читајући много књига пре свега дела славних филозофа
Декарта, Лока и других (Жлебник, 1962, стр. 48).
Касније одлази у Париз где је ушао у круг књижевника и филозофа, а посебно се
спријатељио са Дидером. Године 1750. академија у Дижону расписује конкурс на тему
„
Да ли је напредак у наукама и уметности ослабио или унапредио морал
˝? на шта је Русо
одговорио да је морал ослабио, што је више цивилизација напредовала. Већ у том првом
литералном раду Русо јасно формулише концепцију коју касније разрађује у својим
делима: у првобитном стању људи су били равноправни и слободнији него касније, у
вештачком политичком уређењу. По њему цивилизација није донела срећу човечанству
(Жлебник, 1962, стр. 49).
Након пар година иста академија расписује нови конкурс овога пута са темом „
О извору
неједнакости међу људима
“. Русо се и на други конкурс одазвао, а 1762. године је издао
расправу „
Друштвени уговор
“. Његово главно педагошко дело је књига „
Емил или о
Педагошке идеје Жан Жак Русоа
2018
4
2.1. Педагошки погледи и значење
Када говоримо о Русоу као педагогу и филозофу битно је напоменути да је он био
представник
ситне буржоазије
(занатлије, надничари, сиромашни сељаци...). Због овог
његовог друштвеног и социјалног положаја разумљиви су и његови филозофски ставови,
поготово идеја о равноправности свих људи. Творац је теорије о васпитању саображеном
природи детета, о слободном развоју и слободном васпитању, о потреби индивидуалног
прилажења детету. Русоа је због своје сложености и дијалектичности његових мисли
тешко класификовати. Русо је изузетни противник ауторитарног васпитања (Радовановић,
2009, стр.45).
2.1.1. Природно васпитање
Као идеолог једнакости, природног права (врховна власт припада народу),
природних праваца и природне вере, и то у много демократскијем облику него Лок, који је
признавао краљеву власт,
Русо
је постао представник природног васпитања. Русо је гајио
култ природе, па је познато и његово начело „
вратимо се природи
“. Такође код Русоа
сусрећемо опет начело „
васпитање треба да је у складу са природом
“, али се то начело
код њега појавило на нов начин, раније него код Коменског.
Док Коменски изводи начела о методи одгоја и наставе из складности са спољашњом
природом,
Русо
мисли на природу детета, коју треба у васпитању безусловно имати у виду
и њој се прилагодити.
Русо
кроз ова његова начела захтева да мајка сама доји дете и да се
нико не меша у развој детета и не поспешује га, што је у ствари срж његове теорије о
слободном васпитању (Русо, 1989, стр. 231).
Педагошке идеје Жан Жак Русоа
2018
5
2.1.2. Три врсте васпитања
Русо говори о три врсте васпитања
:
васпитава природа,
васпитава човек и
васпитавају ствари.
Природа васпитава
тиме што у нама развија способности.
Људи
нас васпитавају тако што
нас уче употребљавати оно што у нама развија природа, пре свега способности.
Ствари
нас одгајају тако што стичемо властито искуство у средини која утиче на нас. Услов за
добро васпитање је складност све три врсте васпитња. Васпитање које потпуно зависи од
нас самих је оно које пружају људи, делимично зависно оно васпитање које пружају
ствари, а сасвим независно од нас је васпитање које пружа природа. Васпитач се мора у
свом раду подредити природи детета и детету мора давати слободу (Русо, 1989, стр. 233).
2.1.3. Задатак васпитања
На основу оваквог оцењивања васпитања које пружа природа, Русо је одредио улогу
васпитања коју треба да пружају људи.
Према Русоу васпитачева улога
је да ствара што
повољније околности за развој детета, за његово стицање све бројнијих искустава и да га
зближи са природним последицама (Грандић, 2007, стр. 58). Тиме се на прво место ставља
искуство детета. Русо заснива своју велику веру у природу детета на вери у човека, на
свом хуманизму, којем је полазна тачка његово уверење, да је човек по својој природи
добар и да међу људима постоје неизмерно мале разлике. Пошто природно васпитање не
формира дете за природно стање неискварености и једнакости, због тога право васпитање
најпре мора дете одвојити од поквареног друштва и пресећи везе, које спајају дете са њим.
