обрадиве површине до приватног власништва, ропства и беде. Тако је дошло до
прве   неједнакости-   економска   и   формирања   фарађанскон   друштва.   Јавља   се
тежња за богаћењем, конкурентска борба и супротност интереса. Тако је за Русоа
грађанско   друштво   плод   једне   несрећне   еволуције,   која   је   природна   човеку.   |
Државаи   је   настала   као   свесни   споразум   који   су   богати   предложили
сиромашнима. Она је требала да послужи као гарант правде и мира. Народ се
уласком у државу није одрекао својих природних права, него је сваки члан унео у
заједницу своју личност и снагу под управом опште воље .

Постанком државе појавила се друга неједнакост - политичка. Супротност

између богатих и сиромашних допунила се супротношћу између владајућих и
подређених. После неког времена закониту власт замењује деспотска власт и
јавља се трећи и највиши степен неједнакости где сви људи у својој неједнакости
према деспоту постају једнаки, односно једнако бесправни. Деспотизам се
одржава на власти само док је на његовој страни сила. Против те силе употреба
друге силе је законита.

Русоово схватање државе је било напредно и приближило се марксистичком

објашњењу порекла државе, али Русо сматра да приватно власништво настаје кад
се јавља производња, а не вишак производа. Уочио да је приватна својина над
земљом условљава друштвену поделу и настанак полит. организ, али не сматра да
је потребно укинути приватно власништво и вратити се у првобитно природно
стање, већ да треба успоставити демократско уређење у ком би човек, иако се
покорава државној власти, остао слободан. Ту сви људи учествују у доношењу
закона и закони су израз опште воље (под општом вољом Русо мисли на вољу
већине, а не вољу свих). Воља појединца се може изразити само директно, тако да
он искључује репрезентацију. Ако народ не управља непосредно, он мора имати
бар   право   референдума,   јер   оно   што   је   прогласила   већина   мањина   треба   да
прихвати.   Суверенитет   има   само   народ,   а   карактеристике   суверенитета   су:   -
неотуђивост   -   недељивост   -   не   може   се   делегирати-заступници   народа   нису
његови представници, већ само изасланици.

Из друштвеног уговора изводи се право народа на устанак. Друштвени

уговор не постоји између појединца и појединца или између појединца и
суверена, јер се сваки члан удружује са свим, а не са сваким појединачно, тако да
народ не дугује покорност суверену чија се воља разликује од опште воље.

1. Жан Жак Русо

Жан Жак Русо (Jean Jacques Rousseau) је несумњиво једна од

најконтроверзнијих фигура у историји модерног мишљења. Још за живота, књиге
су му спаљиване, прогањан је, нападали су га најутицајнији интелектуалци тога
доба. Но сличну или гору судбину су доживљавали и многи други мислиоци, и
пре и после њега. Оно што га чини контроверзним је понајпре

распон

похвала и

оптужби  којима   обилују   радови   његових   следбеника   и  критичара:  за   једне
конзервативан,   за   друге   револуционаран   као   нико   пре   њега,   за   једне
најрадикалнији   мислилац   свога  столећа,  за   друге   сасвим   неоригиналан.  Од
различитих  и   у   великој   мери  међусобно  супротстављених   погледа   на   Русоа,
Касирер (E. Cassirer), поред осталог, издваја оне који у њему виде претходника
модерног индивидуализма (који се залаже за слободу осећаја, етичка повезаност
и објективна  дужност  се губе у „праву срца"),  оснивача државног  социјализма
(који даје предност целини над појединцем, губи се слобода осећања и деловања),
ирационалисту (који  критикујући  енциклопедисте даје предност  осећајима над
разумом),   Њутна   (I.   Newton)   моралног   света   (кантовско   тумачење   по   којем
коначно долази до заснивања етике на уму а не осећајима)... (Cassirer 1970: 3-4).
Ипак, неуралгична тачка већине коментатора је била и остала Русоово мишљење

слободе.

Док је с једне стране слављен као „мислилац слободе", с друге стране је

оптуживан   као   инспиратор   и   подстрекач   свих   тоталитаризама   од   његовог
времена,  преко  Мусолинија (B.  Mussolini)  и Хитлера  (A.  Hitler) све  до  данас,
„један   од   најозлоглашенијих   и   најопаснијих   непријатеља   слободе   у   читавој
историји модерне мисли" (Берлин 2002: 49).

Ове дијаметрално супротне оцене Русоовог мишљења слободе су

симптоматичне.   Оне   несумњиво   говоре   о   њиховим   заступницима,   њиховим
теоријским позицијама можда и више него о самом Русоу и његовом разумевању
слободе. Ипак, оне нас упућују и на важност и актуелност овог проблема као и на
препознавање   русоовског   приступа   као   могућег   места   на   којем   се   разлике   у
модерним артикулацијама слободе посебно јасно оцртавају. Стиче се утисак као
да се у Русоовој теорији слободе налази нешто посебно важно, али недовољно
јасно   изведено,   нешто   што   се   мора,   било   у   позитивном   било   у   негативном
смислу, довести до краја, изнети на видело и разјаснити. Као да је у овој теорији
садржано нешто опасно, засејано семе које се, по једнима, мора неговати и даље
развијати   са   свим   својим   пожељним,   у   крајњој   линији   револуционарним,
последицама,   или   се,   по   другима,   мора   ишчупати   заједно   с   корењем   које   је
пустило, показујући катастрофалне последице до којих доводи оваква теорија и
њено духовно потомство.

2. Слобода као самопроизводња

Русоов однос према природи је изузетно амбивалентан. С једне стране, у

то нема сумње, он се диви природи, можда више него ико други од његових
савременика просветитеља. Несумњиво да је и он сам заслужан, барем донекле,
за неспоразум до којег је често долазило, наиме, неспоразум како он заговара

повратак природи

, а чији врхунац представља Волтерова (Voltaire) заједљива

опаска   како   након   читања   Русоа   човек   добија   жељу   да   хода   четвороношке.
Међутим,   то   нас   не   сме   заварати,   његово   разумевање   политичког,   грађанског
стања,   опште   воље   и   свега   што   се   тиче   слободне   политичке   делатности
подразумева, као што ћемо покушати да покажемо, радикалан рез у односу на
концепт природе. Русо је, наиме, извршио

радикално раздвајање

природног и

грађанског стања као нико пре њега.

Најрадикалнији пре Русоа је био несумњиво Хобз (T. Hobbes). Хобзов

друштвени уговор као пут изласка из природног стања рата свих против свих
(историјски оличеног у грађанским ратовима тог времена) подразумевао је
одрицање од природних права (која сежу докле сеже моћ) свих особа осим једне,
наиме, осим самог суверена. С једне стране, Хобз заступа радикалан став о

апсолутној власти суверена.

Апсолутна сувереност владара постулира да је

праведност закона које он доноси утемељена у моћи, у његовом апсолутном
ауторитету који се не може довести у питање чак и ако не испуњава дужност
преузету уговором. Он се налази изван, тј. изнад свих закона, па тако и изнад
сваке обавезе, сваке дужности. Он је владар који има моћ,

потентиа

као и

потестас,

и физичку силу и правну, легитимну власт, док су сви остали

поданици, дужни да се покоравају.

С друге стране, основно природно право сваке индивидуе а то је право

самоодржања, које се изводи из темељног нагона (и страха од смрти), из онога
што је, према Хобзу, сама човекова природа заправо се испоставља

неотуђивим.

Пред-друштвена и никаквим уговором отклоњива природа човека је тако
природни остатак који мрси рачун апсолутистичком пројекту грађанског стања
(мира) и доводи до тога да се опасност (грађанског) рата стално изнова враћа.

У одређеном смислу Хобз остаје заглављен између

две апстракције:

апстрактног суверена чија воља је одвојена (апстрахована), одсечена и спољашња
свим поданицима, с једне, и апстрактне индивидуе која постоји пре и независно
(апстраховано) од сваког односа са другима као некакав неисторијски и
недруштвени атом (индивидуум) природе, с друге стране. Апсолутној моћи
суверена насупрот стоји апсолутна моћ страха од смрти и никакав разум и његова