Уводне напомене
Питање вредности и узора адолесцената, као и утицаја
педагошких чинилаца на преференцију вредности истих, којим се бави
овај рад, никада није било значајно као данас. До пре само неку
деценију вредности су опстојавале и биле готово непромењене кроз
дуги низ генерација. Бити вредан, поштен, ценити и поштовати
ближње, поготово родитеље и старије, било је нешто што се
подразумева. Млади су из породице односили традиционалне
вредности које су ценили њихови преци давно пре њих, а њихови
потомци после њих. Хришћанске вредности, хуманост и човекољубље,
служиле су као путокази и стандарди који су руководили понашањем
младих. Материјалне сигурности деце и унука. Родитељи су стицали
материјална добра не да би они сами уживали у благостању, већ да би
њихови потомци имали сигурност и материјалну основу за живот. Још
и данас се могу видети остаци овог начина живљења, када људи који
живе од земљорадње не желе да продају ни најмањи део свог имања
или земље иако сами живе у најдубљој беди.
Након II светског рата, развојем индустрије и општим
развитком, многа друштва постају потрошачка. Код нас је тај тренд
дуго времена био успорен због снаге традиције и релативне
материјалне једнакости становништва. Средња класа је била
доминантна, а сиромашних као и богатих је било мање. Крајем
осамдесетих и почетком деведесетих у Европи долази до слома
комунизма, а са њим и до краха вредности које је он заговарао. Нашу
земљу, поред промене друштвеног система погађају ратови, верске
нетрпељивости и пад животног стандарда. Устаљени, традиционални
начин живота се мења, те се неминовно мења и свест људи. Велики
број вредности које су важиле до тада падају у воду. У нашој земљи,
услед осиромашења становништва престаје да доминира средња класа,
а преко ноћи настају нови богаташи који су се нагло обогатили.
Дојучерашњи вредни радници постају сиромаси, који не могу да
обезбеде ни најосновнију егзистенцију својим породицама. У то време
је било готово лицемерно младима говорити да вредно уче не би ли
„сутра“ боље живели. Они су јасно увидели да управо
најсналажљивији, најбезобзирнији и најнеморалнији „боље“ живе од
њихових поштених и вредних родитеља. Медији су у то време
(деведесетих година) само подгревали неостварене жеље младих. Сјај и
луксуз одређене елите која се појављивала на телевизији, опчињавала
је младе. Природно је и разумљиво што су желели да живе као њихове
омиљене „звезде“ и што су им људи без правих вредности постајали
узори.
Данас, наше друштво је транзиционо друштво. И даље
сиромашно али са више наде. Ипак, ми смо данас потрошачко друштво
у коме је веома важно „имати“. Материјалне вредности су постале
доминантне, а остаје питање шта је са духовним, хуманистичким
вредностима. Да ли је мање важно бити вредан, поштен, добар
пријатељ, спреман да се помогне другоме, од поседовања материјалних
добара? Управо је предмет овог рада утврђивање преференција
вредности и узора адолесцената, као и утицај педагошких фактора на
исте. Из истраживања која су наведена у овом раду, лако је уочити
разлику у преференцији вредности младих седамдесетих година
прошлог века и почетком двадесетпрвог века.
У истраживању Р.Секулић из 1972. године, само 5,9% младих је
преферирало економске вредности, док у истраживању спроведеном
2002. Године, чак 94% младих преферира исте.
Колико се тога променило у односу на резултате истраживања из
2002. године? Наравно разултати нашег истраживања се не могу
упоређивати, због различитог узорка испитаника, али ипак желимо да
сазнамо да ли ученици осмих разреда цене духовне или материјалне
вредности. Вредности су веома важне, јер оне усмеравају људско
понашање и стил живота. Шта желе и очекују данашњи адолесценти?
Да ли да заврше средњу школу, па затим и факултет, да заснују
породицу и уживају у њој, да раде и зараде довољно за живот (иако је
чак и овако нешто данас тешко оствариво), или да на брзину зараде
много новца и углавном не раде ништа? Деведесетих година су се
појавили голобради младићи у скупим аутомобилима, бахати и
наизглед моћни. Они су постајали узори и модели како треба живети.
На срећу ово време је иза нас, али да ли је нестало све што га је
карактерисало? Ко су данас узори младима и какве им вредности
намећу?
Породица, школа, вршњаци и медији су без сумње најважнији
фактори социјализације, они у највећој мери утичу и на прихватање
1. Дефинисање основних појмова
Ради што потпунијег и јаснијег разумевања предмета, проблема и
циљева истраживања, неопходно је дифинисати кључне појмове који се
у њему употребљавају. Да би се добили ваљани налази истраживања,
неопходно је дефинисати све значајне изразе употребљене у
формулисању проблема, циљева и хипотеза. Основни појмови у овом
истраживању су: социјализација, педагошки фактори, односно чиниоци
социјализације, вредности, узори, адолесценција и потребе, јер су
блиско повезани са вредностима.
Социјализација
(социалисатио) – претварање личне својине у
заједничку – (Вујаклија, М, 1980, 861)
Социјализирати
– подруштвенити, подруштвењавати, учинити
друштвеним, дружевним, дружељубивим – (Вујаклија, М, 1980, 861).
Социјализација се у хуманистичким наукама дефинише као процес у
току кога појединци усвајају и развијају одређене заједничке обрасце
понашања, делања и мишљења, што им омогућава да активно учествују
у друштвеном животу. Тај процес је не само дуготрајан, него и
вишеслојан, будући да у себе укључује разноврсне друштвено –
културне и индивидуалне аспекте.
У уџбенику Општа психологија, аутора Николе Рота (2000, 253),
се каже: „Тек социјализацијом људске јединке, то јест путем
социјалног учења (учења под дејством социјалних фактора), формира
се људска личност“. Исти аутор наводи и факторе социјализације, а то
су: породица и породични услови у којима се подиже дете, школа,
група вршњака, рођаци и познаници са којима дете долази у додир,
организације и друштва у које је оно учлањено, литература коју чита и
филмови које гледа.
Педагошки фактори, односно чиниоци социјализације,
према
ауторима Николи Роту и Славољубу Радоњићу (1999, 149)
представљају све оне чиниоце који имају утицаја на ток и резултате
социјалног учења. Под термином „чиниоци социјализације“ аутори
подразумевају првенствено институције преко којих се остварује
социјално учење. Ове институције они називају и агенсима
социјализације, а као најважније агенсе социјализације наводе
породицу, школу и вршњаке.
Појмом вредности се баве многе друштвене и хуманистичке
науке. На првом месту је, наравно, филозофија као наука из које су се
издвојиле све остале науке. Затим следе и науке које су настале из
филозофије, а које се баве човеком из различитих аспеката, то су:
психологија, социологија, антропологија, педагогија и сл.
Сам термин вредности потиче из хеленског језика, „Аxios“ – што
значи вредан, честит, достојанствен, примерен. Од њега долази термин
„Axioma“ – што значи поштовање, вредност, достојанственост, а који
ће бити употребљен за ковање термина АКСИОЛОГИЈА – филозофска
дисциплина која се бави вредностима (Перовић, М, 2001, 432).
Тимологија има потпуно исто значење као аксиологија, само што је
корен овог термина у грчком језику. Означава учење о вредностима
или теорију вредности (Вујаклија, М, 1980,914).
У свакодневном говору, појам вредности има веома широку
употребу, њиме се означава оно што је добро, напредно, лепо,
истинито, али и корисност, цена и сл. У социјалној психологији
вредности представљају најопштији појам и изражавају потребе,
ставове, интересе и мотиве. Са проблемом вредности човек се суочава
непрестано.
Интересовање за вредности произилази из сталне људске тежње
да осмисли свој живот и живот других људи, пошто се целокупна
људска историја може схватити и као процес селекције вредности, тј.
одржавања и мењања пожељног типа егзистенције. Истина је да се
човек не може уопште дефинисати уколико се не полази од неких
вредности.
Вредности се веома тешко дефинишу и увек се појављују у
паровима (добро – лоше, лепо – ружно, истинито – лажно...).
Вредносни атрибути не постоје независно од субјекта који о њиховим
квалитетима суди. Међутим, то не значи да су вредности произвољне и
Вредносна оријантација „имати“ – окренутост ка стицању и
имању је учесталија али и препознатљивија од вредносне оријентације
„бити“. Ова друга вредносна оријентација подразумева активност, али
не спољашњу, већ унутрашњу, продуктивну употребу људских
способности. Бити активан, овде би значило, испољавати своје
способности и даровитост које у различитом степену поседује свако
људско биће. То би значило, расти, испољавати се, волети, давати...
Узор или модел – су обично значајне и истакнуте особе вредне
пажње и поштовања. Људе се угледају на узоре током читавог живота,
али најинтензивније у периоду адолесценције и детињства. Први узори
су обично родитељи, а касније то постају особе ван круга породице, из
ширег социјалног окружења.
Узори или модели су одвек обликовали понашање и личност
деце, младих, па и одраслих људи. Они се могу имитирати, али се са
њима може и идентификовати. Појам имитације се обично везује за
споља видљиво понашање, а појам идентификације за унутрашња
својства човека, као што су црте карактера, систем вредности...
Узимајући у обзир напред речено, постаје веома важно пружити
младима добре узоре које ће имитирати или се идентификовати са
њима. Колико су битни узори или модели потврђује чињеница да деца
углавном не поступају онако како им васпитачи вербално сугеришу,
већ управо онако како виде од тих истих васпитача. Родитељи који,
примера ради, конзумирају алкохол или се агресивно понашају јасан су
модел својој деци, без обзира које им вербалне поруке преносили. Због
тога радује чињеница да је предложено васпитачима и наставницима
који се професионално баве децом, да управо из наведених разлога
пред децом не конзумирају дуван. Познато је да је човек производ
наслеђа и активности у одређеној средини. И за формирање
једноставних чулних и моторних способности потребна је активност у
одређеној средини да би се те способности развиле, а још у већој мери
је потребна активност када је реч о развитку сложенијих човекових
особина. Особине човека не формирају се простим пасивним
деловањем средине на њега, него управо активношћу човека у
одређеној средини и личним искуством. Све оно што није дато
биолошким наслеђем стечено је учењем. Учење се дефинише као
релативно трајна промена понашања на основу активности појединца.
На претходно речено се може надовезати теорија америчког психолога
Алберта Бандуре, који каже да је формирање одређених социјално
пожељних особина личности, вредности и ставова, резултат учења, а за
