УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ
ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА
ШКОЛСКИ СПОРТ
Тема: Педагошки значај школског спорта
- Семинарски рад -
Професор: Студент:
др Звездан Савић Милица Пауновић 486
др Небојша Ранђеловић
Асистент:
Никола Стојановић
Ниш, Април 2017
UVOD
Бављење физичком активношћу и спортом представља фундаментално људско право за
све, као и суштински елеменат целоживотног образовања у целокупном образовном
систему (International Charter of Physical Education and Sport, 1978). Резолуција Европског
парламента о развоју и спорту наглашава значајне образовне и социјалне функције спорта
и његов значај за физички развој појединаца (Resolution on Development and Sport, 2005).
Спорт је, као што знамо, присутан у школи кроз програмске садржаје физичког васпитања
и у оквиру система школског спорта, те као такав има своје место, задатке и улогу у
васпитно-образовном систему у форми школског спорта, а у оквиру физичког васпитања.
Физичко васпитање представља основу школског спорта (Andrews, 1999).
Школски спорт данас има вишеструки значај и може се посматрати са више аспеката. У
једном од својих аспеката школски спорт нуди могућност да појединац активно,
рационалније и квалитетније искористи своје слободно време. У данашњим условима
живота и рада, деца се све чешће сусрећу са проблемом слободног времена и начина
како да га реализују. Ако успемо „ сви заједно” да децу анимирамо да слободно време
каналишу ка школском спорту, свакако ћемо делом решити њихове проблеме и потребе
ка активним деловањем, тј. кретањем и потребом за дружењем кроз школске секције.
Школски спорт на индиректан начин развија и свест код ученика о правилним хигијенским
навикама и односу према свом телу. Зато морамо развијати и свест код градских и
републичких политичких руководилаца да неопходно више улагати материјална средства
у школске спортске сале и игралишта, него у институције за лечење и опоравак деце.
психофизичког расположења код младих вежбача. Школски спорт не доноси само
афективне и пожељне моторичке користи потенцијалном будућем спортисти (почетнику)
већ има и много шири смисао и значење, утолико пре што спортски садржаји пружају
богатство могућности за задовољење ученичких интересовања, образовних потреба и
васпитних вредности. Различите форме школског спорта и такмичарска остварења
доприносе колико подстицању и развоју физичког савршенства толико и подстицању
сазнајних и осећајних потенцијала индивидуе. На тој основи лако се може разумети
међусобна упућеност и прожимање физичког, интелектуалног, друштвено-моралног,
естетског и радно-техничког васпитања (Савић, 2014, стр. 57).
Када се размишља о школском спорту, мора се имати у виду следећа чињеница: како је
он посебан сегмент спорта, истовремено је својим природним одређењем и спона између
два значајна подручја физичке културе (физичког васпитања и спорта). Садржи
карактеристике (или би то требало да је тако) оба подручја, с тим што приоритет имају
карактеристике физичког васпитања. Школски спорт је део васпитно-образовног процеса.
Рад у секцијама, који се приближава спортском тренажном процесу али то није, школска
такмичења која поштују основна спортска правила али не морају, постигнути спортски
резултати који нису циљ, већ средство све су то значајне одреднице школског спорта, који
припада школи и едукативном процесу (Живановић, Ранђеловић, Стан- ковић и Павловић,
2010). Физичко васпитање као васпитно-образовно подручје и школски спорт као један од
сегмената физичког васпитања и прелазни облик између физичког васпитања и спорта
међусобно су повезани многоструким и сложеним везама и међусобно се допуњују у
остварењу заједничког циља очувању и унапређењу здравља кроз скла дан развој
личности помоћу физичке активности и вежбања. Физичко васпитање омогућује
ученицима да стекну физичко образовање, формирају позитивне ставове према физичкој
активности и спорту, док бављење школским спортом омогућава да се кроз такмичења
различитог нивоа унапреде моторичке способности и може да представља подстицај за
прелаз ка активном бављењу спортом у спортским клубовима у оквиру регистрованог
спорта. Врхунски спортисти представљају узоре и инспирацију за појединце који се
опредељују за бављење спортом видећи у томе могућност за исказивање сопствених
позитивних вредности. Закон о спорту то подржава истичући да „бављење спортом мора
бити хумано, слободно и добровољно, здраво и безбедно, у складу са природном
средином и друштвеним окружењем, фер, толерантно, етички прихватљиво, одговорно,
независно од злоупотреба и циљева који су супротни спортском духу и доступно свим
грађанима под једнаким условима, без обзира на узраст, ниво физичких способности,
степен евентуалне инвалидности, пол и друго лично својство” (Закон о спорту, члан 4).
Међутим, регистровани спорт је у неким својим испољавањима добио облике потпуно
другачије од овога. Принципи хуманости су данас у њему потиснути у задњи план. Ово
има свој одраз у спортском васпитању у оквиру школског спорта и доводи спортски
