Минерали

су природна хомогена тијела, одређених физичких својстава и

сталнох хемијског састава, који се може изразити хемијском
формулом.Разликујемо неколико група минерала: пирогени, пнеуматолитски,
хидротермални, хидратогени, хипергени, метаморфни, биогени.

Пирогени

минерали

настају из растопа магме и најзаступљенији су у литосфери, већином

су силикатног састава, односно силикати(магнетит, апатит, пирит).

Пнеуматолитски минерали

настају из гасова и пара(топаз, берил).

Хидротермални минерали

се образују у пукотинама стијена при кретању

топлих раствора кроз њих(пирит, халкопирит, галенит).

Хидатогени минерали

настају понирањем и кретањем воде кроз пукотине и стијене, постепено се
растварају и стварају нове минерале-карбонати(калцит доломит),
сулфати(гипс, анхидрит), хлориди(кухињска со).

Хипергени минерали

настају

распадањем примарних минерала у површинским дијеловима и на самој
површини литосфере-глина(илит, монтморилонит).

Метаморфни минерали

настају када се минерали нађу под условима повећанох притиска и повишене
температуре, смањује им се запремина а повећава густина и долази до њихове
метаморфозе.(андалузит, епидот).

Биогени минерали

настају узајамним

дејством биљног и животињског свијета са минералима и стијенама.(ћилибар)

Физичка својства минерала-

боја, огреб, сјај, тврдина, густина, цјепљивост,

прелом, еластичност, савитљивост, провидност, магнетичност,
луминисценција, проводљивост за топлоту и електропроводљивост.

Боја

зависи

од хемијског састава и структуре.Минерали сталних боја тзв. идиохроматски.

Огреб

представља боју минералног праха насталог гребањем када се минерал

спраши, парањем неким тврдим минералом или другим предметом.

Сјај

се

огледа у рефлектовању свјетлосних зрака од површине минерала.

Тврдина

је

отпор који минерал пружа при парању његове површине неким тврдим
предметом или неким тврдим минералом.Одређује се помоћу Мосове скале
идући од тврђих према мекшим.

Густина

представља однос масе 1цм3

минерала према маси исте запремине воде, при нормалном притиску и
температури од 4ц изражену у грамима. Густина се одређује једном од
следећих метода: методом мензуре, помоћу пикнометра, помоћу Мор
Вестфалове ваге и помоћу тешких течности.

Цјепљивост

под ударима или под

притиском минерали се раздвајају на мање дијелове. Цјепљивост може бити
листићава, љуспаста и ромбоедарска.

Прелом

минерали који немају цјепљивост

карактеришу се преломом.Под утицајем спољњег притиска минерали се
ломе.Преломне површине могу бити шкољкасте, неравне, фиброзне, земљасте
а по опипу глатке и храпаве.

Еластичност

представља особину минерала да

се под утицајем спољне силе савијају, и да се по престанку дејства силе
враћају у првобитни положај(лискуни).

Савитљивост

представља особину

минерала да се под притиском савијају, а да по престанку притиска задржавају
савијени облик.(хлорит и гипс).

Провидност

завиди од количине свјетлости коју

минерал пропусти кроз своју масу.Провидни и непровидни.

Магнетичност

минерали који у свом хемијском саставу садрже гвожђе(магнетит и
хромит).

Луминисценција

је појава да неки минерали изложени зрацима

недивљивог дијела спектра свијетле карактеристичном бојом.Појава када
минерал и даље свијетли иако је утицај спољних зрака престао назива се
фосфоресценција.

Систематика минерала

–силикати, оксиди и хидроксиди, карбонати, сулфати,

сулфиди, фосфати и халогениди.

Силикати

улазе у састав све три групе

стијена: магматских, седиментних и метаморфних.Према начину повезивања
силикати се дијеле у шест група: незосиликати, соросиликати, циклосиликати,
иносиликати, филосиликати и тектосиликати.

Текстосиликати

Кварц спада по

кристалној структури у силикате а по хем. цаставу је силицијумов диоксид.
Примарни кварц настаје из магме.Боје је стакласто сиве, без израженог
својства цјепљивости, карактерише се шкољкастим преломом.Секундарни
кварц настаје из топлих раствора.

Оксиди и хидроксиди.

Оксиди су једињења

кисеоника са једним или два метала.Хидроксиди су једињења метала са
хидроксилном групом.(Магнетит, хематит, корунд, лимонит, опал,
боксит).

Карбонати

су соли угљене киселине.Најпознатији су карбонати

земноалкалних (магнезијум, калцијум, бариј) и алкалних( калијум, натријум и
литијум) метала.

Сулфати

су соли сумпорне киселине.Гипс и анхидрит.Гипс

представља калцијум сулфат-дихидрат.Примјењује се у пољопривреди за
гипсовање засољених земљишта.Анхидрит представља калцијум сулфат без
кристалне воде.

Сулфиди

представљају једињења сумпора са неким металом.

Пирит је име добио због своје златножуте боје и зато што даје свијетложуте
варнице при удару чекићем.Појављује се у магматским стијенама.

Фосфати

су

соли фосфорне киселине која је трохидрична и тробазична.Према врсти јона
гради и три врсте соли(примарне секундарне и терцијарне).Представници
фосфата су : апатит, фосфорит и вивијанит.

Нитрати-

чилска шалитра и

калијумова шалитра.

Халогениди-

хлориди, флуориди и јодиди.

Магматске стијене

настају хлађењем и очвршћавањем магме, у дубљим

слојевима и на површини литосфере.Имамо дубинске(интрузивне), површинске
(ефузивне) и жичне магматске стијене.Дубинске магматске стијене кристалишу
испод површинског дијела литосфере.Појављују се у следећим облицима:
батолити, громаде, лаколити, факолити и лополити.Жичне магматске стијене
настају када магма при ерупцији уђе у пукотине сусједних стијена и прима
облик жила.Површинске магматске стијене : купе, плоче, лаве, вулканске
бомбе. Начин одвајања стијена у природи назива се лучење стијена и оно може
бити: плочасто, стубасто, коцкасто и кугласто.Према структури магматске
стијене дијеле се на стијене са зрнастом, порфирском и стакластом структуром.
Према укупном садржају силицијум диоксида магматске стијене су подијељене
у 4 групе: киселе(више од 66%), прелазне или неутралне(52-66%), базичне(45-
52%), и ултрабазичне(мање од 45%).

пјеску и садржи висок проценат кварца.Фелдспата и лискуна. Боље задржава
воду него пијесак, али је слабије водопропустан.Земљишта богата фракцијом
праха су склона превлаживању и сабијању.

Фракција глине

(мање од 0,002мм)

састоји се највећим дијелом из високодисперзних секундарних и фитосиликата
и хумуса. Има велики значај у образовању земљишне плодности. Посједује
високу адсорпциону способност.Земљишта гдје преовладава глина слабо
пропуштају воду, имају високу водоодрживу способност и капиларним путем
могу подизати воду на велику висину.При влажењу глина јако бубри, а при
исушивању се скупља и током сушних периода земљиште постаје тврдо и то се
неповољно одражава на успјевање биљака.

Двочлане класификације су засноване на садржају физичке глине и физичког
пјеска: пјесак, пјескуша, лака средња и тешка иловача, лака средња и тешка
глинуша.

Тестурне класе земљишта: скелетна земљишта, пјескови и пјескуше, иловаче и
глинуше ..Према односу иловаче и глинуше три текстурне подкласе: лаке
средње и тешке иловаче и лаке средње и тешке глинуше..

Класификација на основу садржаја скелета...Земљиштима која садрже скелет
уз текстурну класу додаје се и назив који говори у количини скелета у њима
тако имамо скелетна земљишта (апсолутно скелетна >90, јако скелетна 70-90,
и скелетна 50-70) и скелетоидна земљишта ( јако скелетоидна 30-50,
скелетоидна 10-30, слабо скелетоидна <10)

Структура земљишта

је скуп структурних агрегата различите форме, величине

и отпорности на дејство воде.Чиниоци образовања структурних агрегата су:
минерални и органски колоиди, вишевалентни јони коагулатори, климатски и
биолошки фактори, дјелатност човјека и вријеме.. подјела структурних агрегата
се врши према форми(облику), величини,отпорности на воду, чиниоцима
агрегације, бонитету структуре. Према форми: кубоформни, призмоформни,
ламиноформни и фрагментарни. Према величини: микроагрегате и
макроагрегате.Према водоотпорности на стабилне и нестабилне.Према
чиниоцима агрегације структура земљишта може бити природна, вјештачка и
мјешовита.Према бонитету на повољна и неповољна.

Физичке особине земљишта

Основне физичке особине земљишта су: густина чврсте фазе земљишта,
густина сувог земљишта, специфична површина, конзинстенција, боја и дубина
земљишта

Густина чврсте фазе земљишта(специфична маса,

тежина)

представља масу чврсте фазе земљишта без пора у јединици њене

запремине. Вриједности зависе од минералног и органског састава земљишта.
Густина органских материја у земљишту је много мања него минералних. То
значи да се специфична маса земљишта смањује са повећањем садржаја
органских материја у земљишту.Са дубином профила вриједности специфичне

масе се повећавају.Вриједности специфичне масе посредно дају извјесну
представу о хемијском и минералном саставу земљишта, односно о садржају
органских материја у њима и тешких минерала.

Густина сувог земљишта

(запреминска маса)

представља масу чврсте фазе исушеног земљишта у

јединици укупне запремине земљишта, тј. запремини чврсте фазе и пора
заједно.Вриједности зависе од његове растреситости или збијености, процеса
бубрења и скупљања, влажности, механичког и агрегатног састава, механичке
обраде и активности педофауне.Вриједности јој варирају у широком интервалу
и повећавају се идући од површине ка дубљим хоризонтима.Узрок томе је
мањи степен хумозности дубљих хоризоната и притисак горњих на дубље
слојеве земљишта. Високе вриједности негативно утичу на развој корјена
биљака.

Специфична површина

представља укупну површину свих честица земљишта

у јединици масе или рјеђе у јединици запремине.Поред укупне специфичне
површине разликује се спољашња и унутрашња специфична површина.
Спољашња специфична површина представља збир свих површина честица у
јединици масе или запремине земљишта које су откривене према крупнијим
капиларним и некапиларним порама.Величина спољаше и укупне специфичне
површине земљишта се повећава смањивањем њихових димензија.Величина
унутрашње специфичне површине мало зависи од дисперзности земљишта,
већи утицај има минерални састав.

Боја земљишта

је визуално најуочљивија

морфолошко физичка особина земљишта.На основу боје се могу добити
подаци о многим особинама земљишта као и о плодности..Плодност земљишта
је била одређивана у зависности од садржаја хумуса тј да ли је земља била
црна или тамносива.Боја се некад наслеђује од матичног супстрата, али се
махом јавља као резултат педогенетских процеса.Органске материје у
зависности од степена хумифицираности дају земљиштима црну или смеђу
боју. Оксиди и хидроксиди гвожђа дају земљиштима црвену,црвенкастосмеђу,
рђастосмеђу, смеђу или жуту боју у зависности од степена њихове хидратације.
Редукована једињења гвожђа дају земљиштима плавичасту, зеленкасту,
маслинасту или сивкастомодру боју.Силицијум диоксид(кварц) каолинит и
водорастворљиве соли и гипс дају земљиштима бјелу до сиву боју. Влажна
земљишта су увјек тамнија него сува. При опису боје неког земљишта потребно
је увјек нагласити да ли је она уједначена или мозаична(Мунселови каталози).
Тамнија земљишта боље апсорбују сунчеве зраке и боље се загрејавају него
земљишта светлије боје.

Дубина земљишта

је вертикално растојање од

његове површине до матичног супстрата.Дубина зависи од матичног супстрата,
рељефа, климатских услова и старости земљишта. Најдубља земљишта се
образују на растреситим и полувезаним седиментима.Плића земљишта се
образују на елувијуму шкриљаца.На теренима са већим нагибом преовладавају
плитка или веома плитка земљишта. У удубљењима и подножјима рељефских
узвишења налазе се врло дубока у знатној мјери преталожена земљишта. На
равном терену налазе се нормално дубока земљишта.Дубина земљишта

везана земљишта и поред тога што пружају мали отпор при обради и корјенима
биљака не представљају повољну средину за развој.У тим земљиштима се не
остварује добар контакт корјена и чврсте фазе и то за посљедицу има слабије
снабдијевање биљака хранљивим материјама и слабије укорјењавање и када
задува јак вјетар долази до изваљивања многих врста биљака.

Тврдоћа

земљишта

је способност да пружа отпор продирању у њега под притиском

неког тврдог тјела.Одређује се помоћу тврдомера.Велика тврдоћа је обележје
лоших физичко хемијских особина земљишта и тада је потребно више енергије
за обраду, отежано је ницање биљака, корјен слабо продире у земљиште.
Земљишта са знатном тврдоћом слабо пропуштају воду и ваздух и биљке се
слабо развијају. Са повећањем влажности тврдоћа се смањује.Јако хумозна
земљишта имају мању тврдоћу него слабо хумозна.Што је већа тврдоћа већи је
и отпор који оно пружа радним органима машина за обраду али је тада
потребна мања вучна сила.

Специфични отпор земљишта при обради

представља силу по јединици површине попречног пресјека пластице
земљишта потребну за њено одсјецање превртање и трење о радну површину
плуга. Најмањи специфични отпор показују земљишта лаког механичког
састава као што су пјескови и пјескуше а највећи иловаста и глиновита
земљишта као што су смонице и солољци.Начин коришћења земљишта знатно
утиче на величину специфичног отпора.Величина специфичног отпора зависи и
од стања конструкције плуга,квалитета материјала од којег је направљен.

Минерализација

је разлагање органских остатака,као и хумусних материја до

крајних продуката-неорганских једињења.Ослобађање органски везаних
елемената.Протиче у три фазе:иницијално биохемијска фаза,механичко
уситњавање и микробиолошко разлагање.

Хумификација

је мјера којом се надокнађује недостајућа количина органске

материје у земљишту: уношењем органских ђубрива у земљиште, ђубрењем

Хумус

..хумусом се назива сложен динамички комплекс високомолекуларних

азотних једињења образованих при разлагању и хумификацији органских
остатака..Хумусне материје се класификују у три групе: хуминске киселине,
фулво киселине и хумине.Хуминсе киселине се слабо растварају у води,а
добро у слабо алкалним растворима.При међусобном дејству са катјонима
минерално дијела земљишта образују соли хумате, који повезују земљишне
честице у структурне агрегате.Фулво киселине су добро растворљиве у
води,слабо алкалним растворима,минералним киселинама и органским
растварачима. Раствори фулво киселина у води су јако кисели.Хумине чине
фулво и хуминске киселине.

Форме хумуса