Друга крагујевачка гиманзија
Смер:Општи смер
Предмет: Филозофија
МАТУРСКИ РАД
- ПЕРИПАТЕТИЧКА ШКОЛА -
Крагујевац , 4.2016.године
Садржај
1. Увод………………………………………………………………………..3
2. Хеленска етика …………………………………………………………...4
2.1 Tрајна актуелност хеленске етике…………………………………..5
3. Теофрастови карактери …………………………………………………11
4. Закљу
ч
ак …………………………………………………………………17
5.
Литература ……………………………………………………………………..18
2
Историја хеленске етике може се поделити на два дела:
1)
дофилософијски
2)
философијски
.
Дофилософијски део обухвата ове одељке:
1) мистеријске религије,
2) почетке етике укњижевности: епопеји, лирици, драми (трагедији и комедији),
3) почетке етике у философији и у софистици.
Дофилософијска етика има два главна обележја. Прво њено главно обележје
састоји се у томе што није систематски изграђена и што је конкретна. Дофилософијску
етику чине само поједине области из проблематике хеленског схватања света и живота
и многа и различна упутства за морално понашање у различним ситуацијтма у животу,
али у томе изобиљу нема систематичности, која би животна правила повезивала и
доводила их у у функционалну-генетичку целину. У томе изобиљу нема ни основне
мисли, на основу које би се могле разумети појединачне норме, као ни одређених
животних сврха, којима би свесно били подређени поједини прописи као средства за
сврху.
Сва правила у дофилософијској етици формулисана су сасвим конкретно. Етичка
схватања зависе од социјалне традиције, од политичких предрасуда или од нарочитог
васпитања уколико је оно израз класног, сталешког или породичног погледа на
друштво. Теогнидове елегије, на пример, младом родовском властелину дају савете и
упутства како он треба да се понаша у овој или оној одређеној ситуацији. Оне
обухватају сву сферу старог властелинског васпитања и млађем нараштају обраћају
пажњу на сваку врлину дорског племена.
Друго главно обележје дофилософијске етике састоји се у томе што она свој
ауторитет не црпе из неких апсолутних рационално докажљивих начела, него из
свагдашњег предања. Хомеров Ахилеј, на пример, држи се начела које му је отац Пелеј
истакао као звезду водиљу у животу, као и Хиполох своме сину Глауку, и које је
важило за све хомерске јунаке: ,,Свагда најбољи бити и одличан између других ;( VI
208, IX 784).Томе начелу остао је Ахилеј веран до краја живота.
Философијски део обухвата излагање развитка научне етике. То су логички
уређени и рационално засновани затворени системи, дакле етика којој је основа
4
исправност која се тиче сваког човека, и која је изграђена независно од претпоставки
које важе у животу или у религији, јер о научно-етичком систему може се говорити тек
у супротности према теолошко-научном систему. Тек онде где се морал ослободио из
религијске везаности изграђују се етичка схватања као философијско учење о моралном
понашању.
Хеленска философијска етика није ништа друго него рационална обрада мисли
које су већ одавно припремљене у дофилософијској етици. Она је или етика чистог
сазнања, или етика задовољства, или етика воље,или етика врлине, или етика дужности.
2.1. ТРАЈНА АКТУАЛНОСТ ХЕЛЕНСКЕ ЕТИКЕ
Оно што важи за хеленску философију уопште важи и за хеленску етику: она је
учитељица не само наше етике и наших наука него и целе наше духовне културе. Од
етичког мишљења источних народа стигла је на Запад тек понека мисао, и то преко
Хелена, али на сам развитак западних етичких система источних народи, због своје
географске одвојености, нису утицали. Како практичка тако и теоријска хеленска мисао
дале су основу свима каснијим системима, те се каснија етичка мисао, у решавању
својих проблема, од времена до времена, враћала хеленској етици и њеним
решавањима.
»
Етика може настати само онде
«
— каже Е. Шварц —
»
где су људи у већем
броју упућени једни на друге, где постоји заједница и где појединац не може чинити
или не чинити шта хоће. Тиме она по својој суштини увек стоји у одређеном односу
према држави или према оном што њу замењује. Али како је држава најпре код Хелена
постала проблем, тако је и етика постала проблем и развила круг проблема. Ту, на
хеленском земљишту, најпре се мисиило о свима битним етичким проблемима и ту су
најпре изречени — и остали живи све до данашњега дана.
« Хеленска мисао уопште, јесте непрекидна, ако не и постојана, покретна снага
европске културе, и њену привлачност човечанство осећа сваки пут кад год покуша да
се од ње удаљи. Све духовне епохе:и хеленизам и романизам патристика и схоластика,
препород и рестаурација, просвећеност и класицизам, нису друго него нова
уобличавања хеленског духа. Као што се у музичкој композицији званој рондо главна
тема појављује повремено, а пре сваког поновног јављања развија се нека друга,
узгредна или помоћна, тако и у развитку европске културе хеленска култура чини
главну тему, а препороди у развитку нису ништа друго него рефрени хеленске културе
као главне теме.
5
