Naslov originala:

P.D . Ouspensky:
Psychology of the Possible Evolution of Mankind,

Routledgc & Kegan Poul Ltd, London, 1957

Za Izdavaca:

Slobodan Blagojcvic

CIP - Katalogizacija u publikaciji

Narodna bibliotcka Srbijc. Beograd

P. D. Ouspensky

Psihologija moguce evolucije

covecanstva

(Uvod u ucenje Gurdijeva)

Prevod: Dusica Milojkovic

Uspcnski Pjotr Damjanovic

Psihologija moguce evolucije covecan-

stva; prevod sa cnglcskog originala

Dusica Milojkovic.

- Beograd : Opus. 1997. - 87 sir.:

Prevod dela: Psychology of the

Possible Evolution of Mankind

ISBN - 86 - 7453 - 016 - 11

Grafidko i tchnicko uredenjc:

Slobodan Vitkovic

Korcktura: Dusica Milojkovic

Izdavac: OPUS-VIDEO. Bcoarad

Stampa: Grafika, Mladenovac

OPUS . Beograd

1997

SADRŽAJ:

1. UVOD 7

2. PRVO PREDAVANJE 9

3. DRUGO PREDAVANJE 27
4. TREĆE PREDAVANJE 45
5. ČETVRTO PREDAVANJE 57
6. PETO PREDAVANJE 71

Ustanovio sam da za većinu ljudi glavnu teškoću

predstavlja to da uvide da su zaista čuli

nove stvari,

odnosno stvari koje nikada ranije nisu čuli.

Oni to nisu jasno formulisali, ali su zapravo u sebi

uvek pokušavali da ovom protivureče i da ono što su čuli
prevedu na svoj uobičajeni jezik, ma kakav on bio.

ja to

svakako nisam mogao da uzmem u obzir.

Znam da čoveku nije lako da shvati da je zaista čuo

nove stvari.

Toliko smo naviknuti na stare priče i na stare

motive da smo odavno prestali da se nadamo i da verujemo
da može postojati ma šta novo.

kada nove stvari čujemo, mi ih smatramo za stare

ili mislimo da mogu da se objasne i protumače nečim

starim. Istina je da nije lako uvideti mogućnost i neophod-
nost sasvim novih ideja,

da to s vremenom zahteva

preocenjivanje svih uobičajenih vrednosti.

Ne mogu da vam garantujem da ćete od početka čuti

nove ideje, to jest ideje koje nikada ranije niste čuli;ali ako
ste strpljivi, veoma brzo ćete početi da ih zapažate.

tada

vam želim da ih ne propustite, i da ne pokušavate da ih
interpretirate na stari način.

Njujork, 1945.

PRVO PREDAVANJE

Govoriću vam o izučavanju psihologije, ali moram

da vas upozorim da je psihologija o kojoj govorim veoma

različita od svega što vam može biti poznato pod tim
imenom.

Za početak moram da kažem da psihologija praktič-

no nikad u istoriji nije bila na tako niskom

nivou

kao

danas. Ona je izgubila svaki dodir sa svojim

poreklom

svojim značenjem, tako da je sada teško čak i definisati
pojam psihologije, odnosno reći šta je psihologija i šta ona

proučava.

to je tako uprkos činjenici da nikada u istoriji

nije bilo toliko psiholoških teorija i da se o psihologiji
nikada nije toliko pisalo.

Psihologija se ponekad naziva novom naukom. To

je potpuno pogrešno. Ona je možda

najstarija nauka,

i u

svojim najsuštinskijim crtama je, na nesreću, zaboravljena
nauka. Da bi se razumelo kako psihologija može da se
definiše, neophodno je shvatiti da ona, osim u savremeno
doba, nikada nije postojala pod svojim sopstvenim ime-
nom.

ovog ili onog razloga psihologija je uvek sumnji-

čena

za pogrešne ili subverzivne tendencije,

bilo verske,

bilo moralne, bilo političke prirode, i morala je na različite
načine da se prerušava.

Psihologija je hiljadama godina postojala pod ime-

nom filozofije. U Indiji se svi oblici

joge,

koja u suštini

predstavlja psihologiju, opisuju kao jedan od šest sistema

filozofije.

Učenja sufija,

koja su opet prvenstveno psiho-

loška, smatraju se delom za verska, a delom za metafizič-
ka. U Evropi su čak i sasvim nedavno, tokom poslednjih
decenija devetnaestog veka, mnogi radovi iz oblasti psiho-
logije smatrani filozofijom.

uprkos činjenici da se goto-

vo sve filozofske discipline, kao što su logika, teorija
saznanja, etika i estetika odnose na rad ljudskog uma i
ljudskih čula, psihologija se smatrala inferiornom u odno-
su na filozofiju i nečim što se odnosi samo na niže, odnosno
trivijalnije strane ljudske prirode.

Paralelno sa svojim postojanjem pod imenom filo-

zofije, psihologija je još i duže postojala kao vezana za ovu

ili onu religiju. To ne znači da su religija i psihologija ikada

bile jedna te ista stvar ili da je uočavana činjenica da

izmedju religije i psihologije postoji veza . Nema, medju-

tim, nikakve sumnje da je gotovo svaka religija - svakako
da ne mislim na savremene

falsifikate religije

- razvila

ovaj ili onaj oblik psihološkog učenja, često povezan i sa
izvesnom praksom, tako da je proučavanje religije veoma
često uključivalo proučavanje psihologije.

Postoje i mnogi odlični psihološki radovi koji se

nalaze u sasvim pravovernoj verskoj literaturi različitih
zemalja i epoha. U ranom hrišćanstvu je, na primer,
postojala zbirka knjiga različitih autora pod zajedničkim

imenom Filokalija (Philokalia), koja se u naše doba koristi

u pravoslavnoj crkvi, naročito za podučavanje kaludjera.

U vreme kada je bila povezana sa filozofijom i

religijom, psihologija je takodje postojala i u obliku umet-
nosti. Poezija, drama, skulptura, ples, pa čak i arhitektura,

predstavljali su sredstva za prenošenje psihološkog znanja.

Gotske katedrale su, na primer, u svom osnovnom znače-
nju bile psihološka dela.

U drevna vremena, pre nego što su filozofija, reli-

gija i umetnostpoprimile svoje posebne oblike u kojima su
nam sada poznate, psihologija je postojala u obliku

miste-

rije,

poput onih u Egiptu i staroj Grčkoj.

Kasnije, nakon nestanka misterija, psihologija je

postojala u obliku

simboličkih učenja,

koja su nekad bila

povezana sa religijom toga perioda, a nekad nisu. To su,
na primer, astrologija, alhemija, magija, a od savremenijih
masonerija, okultizam i teozofija.

Ovde je neophodno napomenuti da se svi psihološki

sistemi i doktrine, oni koji otvoreno postoje ili su postojali
i oni koji su bili skriveni ili prerušeni, mogu podeliti u dve
glavne kategorije.

Prva:

sistemi koji proučavaju čoveka

onakvog ka-

kav jeste, ili onakvog kakav pretpostavljaju ili zamiš-
ljaju da jeste.

Moderna "naučna" psihologija, odnosno

ono što je pod ovim imenom poznato, spada u ovu katego-
riju.

Druga:

sistemi koji čoveka ne proučavaju sa stano-

višta onoga što on jeste, već sa stanovišta onoga što bi
mogao postati, to jest sa stanovišta njegove

moguće evo-

lucije.

Ovi poslednji sistemi su zapravo oni prvobitni, ili u

svakom slučaju stariji, i samo oni mogu da objasne zabo-
ravljeno poreklo i značenje psihologije.

Kada shvatimo važnost proučavanja čoveka sa sta-

novišta

njegove moguće evolucije,

shvatićemo i da pravi

odgovor na pitanje: Sta je psihologija? treba da bude da je
psihologija proučavanje principa, zakona i činjenica čove-
kove moguće evolucije.

Ovde, u ovim predavanjima, govoriću isključivo sa

tog stanovišta.

Naše prvo pitanje će biti - šta čovekova evolucija

znači, a drugo, da li su za nju neopho4ni neki specifični

uslovi?

Što se tiče uobičajenih savremenih stavova o čove-

kovom poreklu i njegovoj prethodnoj evoluciji, odmah
moram da kažem da oni ne mogu biti prihvaćeni. Moramo
da shvatimo da o čovekovom poreklu ne znamo ništa, i da
nemamo nikakvog dokaza o čovekovoj fizičkoj ili mental-
noj evoluciji.

Ako uzmemo istorijsko čovečanstvo, odnosno čove-

čanstvo u proteklih deset ili petnaest hiljada godina, mo-
žemo naći nepogrešive znake o postojanju višeg tipa
čoveka, čije se prisustvo može ustanoviti na osnovu drev-
nih spomenika koje sadašnje čovečanstvo nije u stanju da
ponovi niti da oponaša.

Što se tiče praistorijskog čoveka, ili stvorenja po

izgledu sličnih čoveku pa ipak veoma različitih od njega,

čije se kosti ponekad nalaze u slojevima tla iz ledenog doba

ili još starijim, mogli bismo da prihvatimo sasvim moguću

tezu da su ove kosti pripadale nekom biću sasvim različi-
tom od čoveka koje je davno izumrlo.

To, medjutim, nije dovoljno. Čak ni najdetaljniji

opis ovih moći nam ni na koji način neće pomoći da
razumemo kako se one javljaju i odakle dolaze.

U uobičajenim poznatim teorijama, pa čak i u onima

koje sam već spomenuo i koje se zasnivaju na ideji o
mogućnosti čovekove evolucije postoji karika koja nedos-
taje.

Istina leži u činjenici da čovek, pre nego što stekne

ma kakve

nove

sposobnosti ili moći za koje ne zna i kojima

sada ne raspolaže, najpre mora da stekne one sposobnosti
koje

takodje nema,

ali koje sebi pripisuje, to jest za koje

misli da ih poznaje i da je u stanju da ih koristi i kontroliše.

To je karika koja nedostaje, i

to je najvažniji mo-

menat.

Na putu svoje evolucije, onakvom kako sam ga

prethodno opisao, to jest na putu koji počiva na naporu i
pomoći, čovek mora da stekne kvalitete za koje misli da ih

već poseduje, ali u pogledu kojih se zavarava.

Da bismo ovo bolje razumeli i da bismo znali koje

su ovo moći i sposobnosti koje čovek može da stekne, kako
one nove i neočekivane, tako i one za koje zamišlja da ih
već ima, moramo početi od čovekovog opšteg znanja o sebi
samom.

Tu odmah dolazimo do jedne veoma važne činjeni-

ce:

Čovek sebe ne poznaje.

On ne zna svoja ograničenja ni svoje sopstvene

sposobnosti. Ne zna čak ni to u kolikoj meri ne poznaje
sebe.

Čovek je izmislio mnoge mašine i zna da su pone-

kad, ako je u pitanju komplikovana mašina, potrebne
godine pažljivog proučavanja pre nego što je neko u stanju
da je koristi i kontroliše. On, medjutim, to znanje ne
primenjuje na sebi, mada sam predstavlja mašinu znatno

složeniju od svih koje je izmislio.

On o sebi ima svakakve pogrešne ideje. Pre svega,

ne shvata da je

zapravo mašina.

Šta znači to da je čovek mašina'?
Znači da nema

nezavisnih pokreta,

bilo unutraš-

njih, bilo spoljnih. On je mašina koju u pokret stavljaju

spoijni uticaji i spoljni utisci.

Svi njegovi pokreti, aktiv-

nosti, reči, ideje, osećanja, raspoloženja i misli predstav-
ljaju proizvod spoljnih uticaja. Sam po sebi, on je samo
automat sa odredjenom zalihom sećanja na prethodna is-
kustva i sa izvesnom količinom rezervne energije.

Moramo da razumemo da čovek ništa ne može da

učini.

On to, medjutim, ne uvidja i pripisuje sebi sposob-

nost da dela. To je prva pogrešna stvar koju čovek sebi
pripisuje.

Ovo mora veoma jasno da se razume.

Čovek nije u

stanju da dela.

Sve što čovek misli da čini, zapravo se

dogadja.

Dogadja se jednako kao što "grmi" ili "seva".

U engleskom jeziku nema bezličnih glagolskih ob-

lika koji bi mogli da se upotrebe za ljudskepostupke. Stoga
i dalje moramo da govorimo da čovek misli, čita, piše,
voli, mrzi, zapodeva ratove, bori se itd. A zapravo, sve se

dogadja.

Čovek nije u stanju da se kreće, misli ili govori sam

od sebe. On je marioneta koju nevidljive niti vuku tamo-
amo. Ako to shvati, može da nauči više o sebi i moguće je
da će tada za njega stvari početi da se menjaju. A l i ako nije
u stanju da uvidi i da razume svoju

potpunu mehaničnost,

odnosno ako ne želi da je prihvati kao činjenicu, on više
ništa ne može da nauči i za njega se stvari neće izmeniti.

Čovek je mašina, ali vrlo neobična mašina. On je

mašina koja u pravim okolnostima i uz pravi tretman

može

da zna da je mašina,

i pošto je to u potpunosti uvideo,

može pronaći način da to više ne bude.

Čovek, pre svega, mora znati da nije jedinstven. On

je mnoštvo. On nema jedno i nepromenljivo "ja" ili ego.

Uvek je drugačiji. Jednog trenutka je jedan, a drugog

drugi, trećeg treći, i tako dalje, skoro bez kraja i konca.
Iluziju o jedinstvu, odnosno ojednosti u čoveku stvaraju