Планете Сунчевог система
2
1.УВОД
Васиона, свемир, космос или универзум је огроман, по некима бескрајан простор у коме
се налазе разноврсна и безбројна небеска тела.
“Људско помињање Васионе њене величине и структуре, као и положај Земље у оквиру
ње, временом се мењао. При томе, кључне догађаје, који су условили промену схватања
о Васиони, представљали су технички проналасци. Због хармоније света овај назив је
Питагора пренео за назив света уопште, у том смислу су га употребљавали и грчки
филозофи. У средњем веку алхемичари су човека сматрали малим светом
микрокосмосом ,а спољашњи свет великим макрокосмосом . Наука која изучава космос,
назива се космологија.”
1
2.КОСМОС
Космос је бесконачно велики простор који нас окружује и у коме се налази безброј
васионских тела. Космос се још назива и свемир или васиона. На основу теорије коју је
први изложио белгијски астроном Леметр, свемир је настао као последица великог
праска тзв. Биг Бенга, који се десио пре око 12 милијарди година. Од тада,свемир се
непрестано шири. Када је реч о огромним раздаљинама, научници примењују посебну
јединицу мере за удаљености у свемиру - светлосну годину. Светлосна година
представља растојање које светлост пређе за годину дана брзином од 300 000
километара у секунди, тј. 9,5 милијарди километара. Поред светлосне године постоји
још једна мерна јединица – космичка година – када Сунчев систем обиђе око центра
Млечног пута сваких 226 милиона година.
Слика 1.
Космос
1
Манојловић Предраг, “Математичка Георафија”
Планете Сунчевог система
4
4.СУНЧЕВ СИСТЕМ
Сунчев систем је настао пре око 4,5 милијарди година из великог облака гаса и прашине
који се вртео око себе тј. из свемирске маглине. Вртложно кретање се убрзало и облак
се претворио у густу лопту у чијој су унутрашњости пристисак и висока температура
подстакли стварање звезде Сунца. Сунчев систем чине сви објекти у доминантном
гравитационом пољу Сунца. То су осам планета са 60 сателита, безброј планетоида,
комета и метероида. Од центра галаксије је удаљен 30 милиона светлосних година.
Полупречник Сунчевог система, односно растојање од Сунца до Плутона износи око 6
милијарди километара.
“Међутим гравитациони утицај Сунца не завршава се са путањом последње планете.
Сматра се да гравитациони утицај Сунца престаје на удаљености од око 6 билиона
километара.”
3
Слика 3.
Сунчев Систем
4.1.ХИПОТЕЗЕ О ПОСТАНКУ СУНЧЕВОГ СИСТЕМА
Иако је Сунчев систем једини истражени планетарни систем о њему се ипак не зна
довољно да би се потпуно објаснио његов настанак. Постоји више хипотеза о његовом
настанку. Најпознатије су:
Кант–Лапласова хипотеза
Џинсова хипотеза
Шмитова хипотеза
Хипотеза вруће маглине
3
Манојловић Предраг, “Математичка Георафија”
Планете Сунчевог система
5
4.1.1.КАНТ ЛАПЛАСОВА ХИПОТЕЗА
Прва научна хипотеза о постанку Земље и Сунчевог система је
Кант – Лапласова
хипотеза
. Независно један од другог немачки филозоф Имануел Кант и француски
математичар и физичар Пјер Симон Лаплас изнели су, у другој половини XVIII века,
врло сличну хипотезу о постанку Земље, која је касније названа Кант–Лапласова
хипотеза. Према тој хипотези, цео Сунчев систем у почетку је представљао усијано-
гасовиту масу, која се полако окретала око своје осе, услед чега је с временом добила
облик спљоштене лопте – елипсоида. Испуштањем топлоте у хладан космички простор
маглина се постепено хладила, згушњавала и смањивала. Смањивањем запремине она
се све брже окретала и постајала све спљоштенија. С временом је њена брзина кретања
толико порасла да је центрифугална сила постала јача од центрипеталне, услед чега је
дошло до одвајања гасних прстенова, у виду концентричних кругова, од централне
масе. Издвојени гасни прстенови наставили су да се крећу око централне масе, добијали
облик елипсоида, све се више хладили и згушњавали. На тај начин је од средишта
прамаглине постало Сунце, а од одвојених прстенова постале су планете. Од планета,
док су биле у усијано-гасовитом стању, одвајали су се нови прстенови од којих су
постали сателити. Према томе, Земља је прво била у усијано-гасовитом стању, а затим је
постепено хладећи се прешла у течно стање. Даљим хлађењем та течна зажарена маса
добила је на површини танак омотач, који је касније прешао у чврсту кору. Због своје
једноставности Кант–Лапласова хипотеза била је популарна током XIX века. Данас је
она углавном напуштена и има више историјски значај јер представља прву етапу у
решавању тако важног и сложеног питања као што је постанак Земље и Сунчевог
система.
4.1.2. ЏИНСОВА ХИПОТЕЗА
Енглески астроном и физичар Џејмс Џинс објавио је 1919. године
Џинсову хипотезу
,
која пре свега покушава да објасни ротацију и револуцију у Сунчевом систему. “Према
тој хипотези, пре више милијарди година близу Сунца прошла је нека џиновска звезда.
Услед њене огромне привлачне снаге, на Сунцу је створен велики „плимски талас”.
Приближавањем поменуте звезде Сунцу, један део његове масе се одвојио. Али та
одвојена материја није се спојила са звездом која се удаљила, већ је под утицајем
Сунчеве привлачне снаге наставила да обилази око њега. Хлађењем, згушњавањем и
спајањем првобитно усијаних честица одвојених од Сунца настале су планете и остали
чланови Сунчевог система (сателити, астероиди, комете, метеороиди).”
4
4.1.3. ШМИТОВА ХИПОТЕЗА
Поставио ју је 1946. године совјетски научник
Ото Јуљевич Шмит.
Према тој
хипотези, Сунце је пре више милијарди година прошло кроз облак космичке прашине и
својом привлачном снагом повукло део облака за собом. Ситне чврсте честице окрећући
се затим око Сунца међусобно су се спајале, постепено повећавале и на крају прерасле у
4
https://www.opsteobrazovanje.in.rs/astronomija/hipoteze-o-nastanku-suncevog-sistema/
