Производња је неопходни процес у ком човек присваја природу и обликује њене
предмете, обрађује, дорађује или дограђује, како би обезбедио материјалне услове за
живот и задовољио своје потребе.

Производња је процес стварања једног производа с циљем да се производ прода.
Производња се може одвијати у приватним домовима (кухињски сто и гаража), у мањим
радионицама или великим фабрикама. Производња-у ужем смислу речи обухвата
непосредни процес производње

Опште карактеристике производње, које су заједничке свим њеним облицима су:

1. Циљ и сврха производње
2. нужан и непрекидан процес
3. увек има друштвени карактер
4. конкретна делатност
5. одвија се у три нужна фактора производње

Производња у ширем смислу речи обухвата економски и логички повезан систем 4
процеса:

1. Производња
2. Расподела
3. Размена
4. Потрошња

Расподела-економски процес који дефинише у којем односу учесници у овом процесу
учествују у присвајању резултата процеса производње

Размена-промет и трговина, показује који производи туђег рада се прибављају за
производе властитог рада

Потрошња-коришћење природних или произведених добара или услуга с циљем
задовољавања различитих људских потреба

Врсте производње:

1. Појединачна производња,(познати купац)
2. Масовна производња,(непознати купац)
3. Серијска производња

У индустријској производњи треба, где год је то могуће, радити на што већој серији истих
производа. Појединачна производња подразумева мали број комада уз минималну
технолошку припрему, серијска производња подразумева производњу већег броја комада
исте врсте а технолошка разрада је детаљнија. Масовна производња подразумева веома
узак асортиман производа који се ради дуже временске периоде а технолошка припрема
иде до најситнијих детаља. Сваки застој или корекција током производње знатно утиче на
цену производња па самим тим и на цену готовог производа.

Без обзира на различиту проблематику управљања у различитим видовима производње,
управљње се своди на три основна питања:

1. планирање производње,
2. управљање процесом производње,
3. контролу процеса производње.

Сва три питања представљају различите стране истог проблема, због чега се морају
посматрати јединствено.

потрошњи   произведених   вредности   учествује   целокупно   становништво   једне   земље.
Активно   становништво   је   креатор   друштвеног   производа   и   националног   дохотка,   док
неактивно становништво учествује у потрошњи ових вредности, без доприноса у њиховом
стварању.   Због   тога   је   обим   друштвене   производње   условљен   учешћем   активног
становништва у укупном становништву.

Однос   између   пољопривредног   и   непољопривредног   становништва     зависи   од   броја
запослених   у   секундарним   и   терцијарним   делатностима.   У   економски   недовољно
развијеним   земљама,   пољопривредно   становништво   преовлађује   над
непољопривредним,   док   је   у   економски   развијеним   земљама   доминантан   удео
непољопривредног становништва.

Поред   анализе   радно   активног   становништва,   неопходно   је   спроводити   и   аналазе
структуре   становништва   и   по   неким   другим   критеријумима,   као   што   су   пол,   старост,
образовање   и   слично.   Сврха   оваквих   анализа   јесте   увид   у   допринос   појединих
популационих група друштвеној репродукцији, али и њихов положај у њој.  Паралелно са
општим друштвеним и привредним развојем повећава се број становника укључених у
процес   производње,   али   се   и   подиже   старосна   граница,   јер   савремени   технолошки
процеси захтевају више квалификација.

На основу наведеног можемо закључити да укупан број становника земље или региона
показује колики је радни потенцијал, старосна структура показује колики је број радно
способних, а стручни ниво представља реалну слику о стварно расположивом потенцијалу.

2.1.2.Природна богатства

У   природна   богатства   једне   земље   убрајамо   шуме,   обрадиво   земљиште,   енергетске
изворе, минералне изворе, климатске услове, биљни и животињски свет, стабилност тла.
Оно укључује целу природу коју је човек у могућности да експлоатише ради одржања и
повећања   друштвене   производње.   Човек   својим   радом   активно   делује   на   природу
користећи је ради стварања употребних вредности којима подмирује своје разноврсне
потребе. Дакле, производњом се одређени облици природног богатства  трансформишу у
економска   добра,   док   се   други   видови   користе   непосредно,   као   слободна   добра.
Природно богатство врши снажан утицај како на призводњу, тако и на животни стандард
становништва. Оно је вежан чинилац формирања потреба људи и развоја друштва..

Природно богатство је темељна претпоставка било какве производње. Улога природног
богатства у друштвеној производњи је одређена низом фактора, међу којима су
најзначајнији: квалитет и квантитет самих ресурса, њихов размештај, као и достигнути
степен развоја производних снага. Квантитативни и квалитативни односи међу појединим
ресурсима могу се мењати зависно од степена истражености територије