3
Назив и сједиште Факултета
Педагошки факултет у Бијељини
ЗАВРШНИ РАД
ПЛАНИРАЊЕ ВАСПИТНО - ОБРАЗОВНОГ РАДА У
ОСНОВНОЈ ШКОЛИ
Ментор: Студент:
Проф.др Владо Симеуновић
Бијељина, 2014.година
4
САДРЖАЈ
УВОД
..........................................................................................................................................3
1. ПОЈАМ ПЛАНИРАЊА
.................................................................................................4
2. ПРОЦЕС ПЛАНИРАЊА И ПРОГРАМИРАЊА У НАСТАВИ
..................5
2.1. Наставни план и програм ...................................................................................................6
2.1.1. Наставни план ..................................................................................................................6
2.1.2. Наставни програм ............................................................................................................7
2.2. Планирање васпитно-образовног рада .............................................................................9
2.3. Предност планског рада над неорганизованим радом ...................................................9
2.4. Општа начела којих се треба придржавати приликом планирања ………………….10
3. ВРСТЕ ПЛАНИРАЊА
............................................................................................10
3.1. Годишњи план рада .........................................................................................................11
3.2. Оперативни план рада ………………………………………………………………….15
4. НАСТАВНИ ЧАС- појам и типологија
..............................................................16
4
.
1. Сврха наставног часа .......................................................................................................17
4.2. Структура наставног часа ...............................................................................................17
4.2.1. Уводни дио часа ............................................................................................................18
4.2.2. Главни дио часа ............................................................................................................18
4.2.3. Завршни дио часа .........................................................................................................19
4.3. Типологија наставних часова .........................................................................................19
4.3.1. Час обраде новог градива ...........................................................................................19
4.3.2. Час утврђивања и вјежбања ........................................................................................20
4.3.3. Час понављања и систематизације .............................................................................20
4.3.4. Час провјеравања знања ..............................................................................................20
4.3.5. Комбиновани час .........................................................................................................20
4.4. Извођење наставног часа.. ..............................................................................................20
3
УВОД
Свака активност човјека одвија се према утврђеном плану. Међутим, ако планирање
није потпуно, ако се таквим планирањем не обухвате све битне етапе рада и компоненте
које су битан предуслов за постизање постављених циљева, тада је ријеч о непотпуном и
несврсисходном планирању, тј. планирању ради планирања.
Његова суштина се огледа у
планском и рационалном временском распоређивању индивидуалног и колективног рада
који су неопходни за остваривање постављених циљева и задатака.
Схваћено на овај
начин, планирање не испуњава само значајну улогу у домену привреде и производње, већ
и у развоју просвјете, школства и васпитно-образовног рада.
Основна школа је школа коју ученик похађа као прву школу. Основно образовање и
васпитање је дјелатност од општег друштвеног интереса. Сврха основног школства је да
омогући ученику стицање знања, умијећа, ставова и навика потребних за живот и рад или
даље школовање. Школа је, свакако, основна и најзначајнија институција васпитања и
образовања у савременим друштвима. Она покрива најдуже раздобље организованог
васпитања и образовања личности у току живота, управо у периоду најинтензивнијег
развоја дјеце и младих. Због тога, у школи је веома битно да се том процесу приступа
плански, систематски и организовано. Школа је дужна осигурати континуиран развој
ученика као духовног, тјелесног, моралног, интелектуалног и друштвеног бића у складу с
његовим способностима и склоностима. Основно школовање обављају основне школе и
друге јавне установе, а остварују га на темељу наставног плана и програма.
Успјешност планирања и остваривање предвиђених мјера зависи од сагледавања бројних
и често сложених услова, а прије свега од способности наставника да сагледају и
анализирају путеве наставног рада школе, али и појединих разреда и одјељења као њених
саставних дијелова, стручних служби и услова у којима школа живи и ради, а евентуално
и локалних услова. Учење се дефинише као промјена у постигнућу која настаје у току
времена. Циљеви означавају начине на које желимо да се наши ученици промјене.
Наставу имамо само онда када се ученици заиста мијењају. Друштвене промјене
захтијевају промјене у настави и учењу. Потреба за промјеном ће се најприје појавити
онда када постоји неслагање између наших очекивања и реалности и онда када заиста
вјерујемо да ће промјене које спроводимо као наставници побољшати наш живот исто као
и животе наших ученика. Промјена је тешка и њен ток није линеаран.
Суштински циљ сваког образовног система је пружање ефикасних, подстицајних и
квалитетних образовних искустава ученицима. Остваривање овог циља је од кључног
значаја за успјех не само образовних институција, већ и сваког ученика. Једна од
најзначајнијих компоненти образовног искуства је квалитет окружења у коме ученици
живе, раде и уче. Мотивација је свакако један од најмоћнијих фактора који утичу на
учење. Наставници могу имати и позитиван и негативан утицај на мотивацију ученика.
Они могу да мотивишу ученике да улажу неопходан напор и тиме олакшају њихово
учење, нпр. да се фокусирају на учење ученика, да подстичу активност ученика у настави
и уклоне препреке.
4
1. ПОЈАМ ПЛАНИРАЊА
Планирање произилази од латинске речи planum што значи план рада и развоја неке
организације, осмишљавање плана рада. Свака свјесна активност човјека одвија се према
утврђеном плану. Планирање је активност којом се људи подстичу и усмјеравају да на
рационалан и што ефикаснији начин остваре постављене циљеве у различитим
друштвеним дјелатностима. Обухвата попис задатака које треба остварити у одређеном
времену, појединце и групе које их реализују, затим облике, методе, поступке и средства
за остваривање постављених циљева, као и начине контроле и процјене постигнутих
резултата. Актуелне промјене у савременој школи, попут увођења нове образовне
технологије, мијењања улога, функција и положаја наставника и ученика,
осавремењивања процеса наставе коришћењем интерактивних метода, примјена
другачијег система вредновања и оцјењивања ученикових постигнућа, представљају дио
сложеног процеса у коме се школа од традиционалне, класичне установе трансформише у
модерну организацију која учи. Традиционалну школу карактерише препознатљив
трансакцијски стил управљања у коме се на функционисање школе може дјеловати
плански и систематски, организовано и контролисано према утврђеном циљу.
Како је и васпитање и образовање веома значајна и организована друштвена дјелатност,
планирању у васпитно-образовном раду мора се посветити изузетно велика пажња. Оно
представља битан услов рада у настави, предупређује наставнике од случајних и
сувишних активности, јер омогућава да се процијени како, колико и на који начин се
остварују одабрани циљеви и задаци у настави и васпитању. Успјешност ученика у школи
одсликава успјешност школе као институције, што посматрано у перспективи, битно
доприноси развоју успјешности друштва у цјелини. Са мијењањем друштва и увођењем
промјена у школски контекст, мијења се однос према успјешности, другачије се
сагледавају чиниоци школског успјеха, начини оцјењивања и процес вредновања у
цјелини. Суштински циљ сваког образовног система је пружање ефикаснијих,
подстицајнијих и квалитетнијих образовних искустава ученицима.
Било је и покушаја оспоравања потребе планирања, посебно у многобројним правцима
„нове школе“. Међутим, незамисливо је да наставник без припремања и припреме
организује и изводи васпитно-образовни процес. Зато је расправљање да ли је потребно
или не планирати, односно вршити припреме за наставу у основи сувишно и
беспредметно. Човјек увијек има унапријед неки замишљен циљ коме тежи и кога жели
остварити промишљањем и пројектовањем. Тако је и у настави. Планирање у настави
мора бити потпуно. Добро планирање у настави подразумијева сагледавање наставе и
васпитања у тоналитету, имајући пред собом и дијете због кога се планира и друштво
коме су потребни активни носиоци научно-технолошких, природних и демократских,
друштвених промјена. Наравно, самим планирањем морамо да сагледамо и могућност за
остварење пројектованог плана као резултата планирања, јер било би илузорно планирати
нешто за шта смо сигурни да се неће остварити.
Уколико није јасно шта желимо и шта очекујемо да наши ученици науче, може доћи до
бројних негативних посљедица. Без јасних циљева учења губимо доста времена и
ангажујемо и себе и своје ученике у много бесциљних активности. Без јасних циљева
учења тешко је смислено и правично оцјењивати и евалуирати ученике. Иако ни добро
промишљени, пажљиво написани и јасно саопштени циљеви учења не могу ријешити све
проблеме у образовању, они су, ипак, веома добар почетак у правом смјеру.
Одлучујући значај у планирању представља оцјена квалитета знања ученика, рада
наставника, иновативних поступака, школских и ваншколских активности, социјално-
животне средине, специфичног састава ученика по разредима и одјељењима.
6
Школа не може да упозна ученике са свим знањима. Из укупног система научених
знања, за наставу и учење се бира и издваја основно, суштинско, без чега се не може
замислити савремено образован човјек, независно од тога шта ће радити и чиме ће се
бавити у будућности. Свако друштво одређује образовање какво жели за своје грађане. Од
тих опредељења, пре свега, зависи концепција система, а затим појединих врста и нивоа
школа. Садржај образовања се утврђује у оквирима: наставног плана, наставног програма
и уџбеника.
Наставни план и програм је основни и главни школски документ по коме се одвија
наставни процес, а који доносе и усвајају одговарајуће просвјетне власти.
2.1.1.НАСТАВНИ ПЛАН
Наставни план је школски документ којим се прописују: васпитно-образовна подручја,
односно предмети који ће се поучавати у одређеној школи, редослијед проучавања
предмета по разредима и број сати седмично за поједини предмет (Пољак, 1984, стр.55).
То је најчешће један од основних званичних докумената, конципиран и исказан у облику
табеле. Он садржи (Симеуновић, Спасојевић, 2005, стр.92):
а) попис свих наставних предмета који се изучавају у одређеној врсти школе, према
разредима, семестрима, односно годинама учења,
б) редослијед изучавања тих предмета према разредима или семестрима,
в) седмични број часова према појединим предметима,
г) укупну седмичну оптерећеност ученика једног разреда,
д) број годишње предвиђених часова за изучавање сваког предмета,
е) укупан збир годишње предвиђених наставних часова за сваки разред,
односно годину учења.
Поред редовне наставе, у наставном плану су предвиђени и други облици васпитно-
образовног и наставног рада (додатна и допунска настава, слободне активности,
екскурзије, културна и јавна дјелатност школе и др.) што све заједно чини структуру
школске године и укупно оптерећење ученика.
При утврђивању наставног плана полази се од: циљева и задатака васпитања и
образовања, могућности и особености ученика и појединих узраста и психолошких и
педагошких сазнања и достигнућа других наука.
Наставни предмети представљају дидактички заснован систем, чији садржаји укључују
знања, умијећа и навике одговарајућих области наука, предвиђених за учење.
Избор наставних предмета зависи од карактера и нивоа школе. Тако, општеобразовне
школе имају такав избор предмета који омогућава „стицање општег образовања, складан
развој личности и припрема за живот и за даље опште и стручно образовање и васпитање".
То су наставни предмети који дају знања из области природе (природне науке),
друштвеног живота (друштвене науке), технике, културе и умјетности.
Највише времена, највећи број часова у наставном плану даје се учењу матерњег језика и
математике, а релативно мали ликовном, музичком и физичком васпитању. Поставља се
питање који су разлози да се управо тако поступа?
Реалност мишљења се јавља управо у језику. Језик представља најважније оруђе за даља
сазнања објективног свијета, па без овладавања језиком нема ни овладавања наукама.
2
В.Симеуновић, П.Спасојевић, Савремене дидактичке теме, Бијељина, Педагошки факултет, 2005.година,
стр.92
