UVOD
Instrumentima međunarodnog platnog prometa moraju se u isto vreme zaštititi interesi
i prodavaca i kupaca iz različitih zemalja. Uloga međunarodnog bankarstva u međunarodnom
platnom prometu je nezaobilazna jer se svi poslovi odvijaju preko ovlašćenih banaka ili
njihovih inokorespodentnih banaka – kontokorenata kod kojih banke imaju otvorene račune.
Nacionalni novac se u platnom prometu javlja u dva oblika: kao valute i kao devize.
Tačnije, sredstva kojima se vrše međunarodna plaćanja javljaju se u vidu valuta (stranog
efektivnog novca), deviza (kratkoročnih potraživanja u stranoj valuti) i plemenitim
metalima (danas najčešće zlatu, mada je u prošlosti srebro najpre bilo najviše korišćen
plameniti metal kojim su vršena međunarodna plaćanja). Srebro i zlato vršili su funkciju
univerzalnih mera vrednosti i svetskog novca sve dok sa razvitkom kapitalističkog načina
proizvodnje i razvitkom međunarodne trgovine nije došlo do razvoja menica. Izvoznik je
prilikom međunarodne trgovine robe vukao menicu na stranog uvoznika tako što bi je
akceptirao, a mogao je da je eskontuje („proda“ pre roka dospeća) kod banke u svojoj zemlji i
tako i pre isteka dođe do likvidnih sredstava u svojoj nacionalnoj valuti. Budući da ponekad
taj način plaćanja nije bio u potpunosti siguran jer banke nisu dovoljno poznavale svoje
dužnike, one nisu uvek eskontovale menice po istoj eskontnoj stopi. Tako su pojedine
najjače banke počele da se bave akceptnim bankarskim poslovima tako što su akceptirale
menice umesto uvoznika, uz naplatu određene provizije. Tako je međunarodni platni promet
započeo da se koncentriše u rukama specijalizovanih banaka koje su počele da uvode
ekonomičniji način plaćanja koristeći pri tome čekove, akreditive itd. Na taj način su
potraživanja domaćih banaka prema inostranstvu (devize) postale glavno sredstvo pri
realizovanju međunarodnih plaćanja.
Sama procedura izvršenja bankarske doznake odvija se na sledeći način:
Nalogodavac daje nalog domicilnoj banci da izvrši doznaku u inostranstvo. Pri tome, nalog
sadrži sledeće elemente: podatke o korisniku doznake, za čiji račun se dostavlja doznaka,
iznos doznake, osnov slanja doznake, oznaku o postojanju pokrića na računu.
Posle prijema zahteva nalogodavca za izvršenje doznake, banka proverava da li
postoji pokriće na njegovom računu. Zatim banka nalogodavca daje nalog korespodentskoj
banci u inostranstvu da isplati naznačeni iznos subjektu. U nalogu koji domaća banka
dostavlja inokorespodentu nalaze se dispozicije nalogodavca, kao i naznaka da li će se
doznaka izvršiti na teret njenih sredstava koja se vode na tekućem računu kod korespodentske
banke, ili na teret bankarskog kredita koji je sa bankom isplatioca ranije ugovoren i sl. Da bi
se obezbedila autentičnost naloga, banka nalogodavca mora da stavi potpise ovlašćenih lica
na nalogu koji dostavlja korespodentskoj banci. Kada inostrana banka primi nalog za
izvršenje bankarske doznake, dužna je da izvrši nalog tako što će naložiti domaćoj banci da
izvrši nalog u zemlji. Banka koja izvršava nalog po osnovu inostrane doznake može ga
realizovati korišćenjem instrumenta unutrašnjeg platnog prometa, odnosno odobravanjem u
korist tekućeg računa domaćeg subjekta, neposrednom isplatom u gotovu ili na neki drugi
način.
Bankarske doznake se dele:
1.Prema pravcu kretanja sredstava na:
- doznake iz zemlje u inostranstvo (nostro)
- doznake iz inostranstva za plaćanje u zemlji (loro)
2.Prema tome da li ima nekog dodatnog uslova plaćanja na:
- bezuslovne (ako nema nikakvih uslova) i
- uslovne (ako postoje neke prethodne radnje kojima se uslovljava plaćanje)
3.Prema tome sa čime je u vezi izvršenje plaćanja na:
- robne i
- nerobne.
Pošto se često koristi za avansna plaćanja, bankarska doznaka može biti i rizična jer
je neizvesno kada će robu dobiti i da li će uopšte dobiti robu koju je ugovorio. U slučaju
poslovanja sa uglednim i poslovnim spoljnotrgovinskim partnerom rizika gotovo da i nema,
ali kada se poslovni partneri ne poznaju dovoljno, to može biti rizično za kupca.
1.1 Bankraski ček
Bankarski ček je jedan od inostrumenata koji se koristi u međunarodnom platnom
prometu. Klasičnim čekom njen izdavalac (trasant) daje nalog drugom licu (trasatu) da na
račun trasantovog pokrića bezuslovno (po viđenju) isplati korisniku čeka (remitentu) iznos
naznačen na čeku.
Bankarske čekove izdaju inostrane banke i trasiraju iste (vuku) na neke druge
inostrane banke. Pošto se u ulozi trasanta i trasata pojavljuju samo banke, ovi čekovi su
najsigurniji sa aspekta naplate. Uobičajena je podela na nostro čekove i loro čekove. Nostro
čekovi se izdaju u domicilnoj zemlji, a plativi su u inostranstvu (transant je domaća banka,
trasat – inostrana banka, a remitent fizičko ili pravno lice). Elementi koji bliže određuju
sadržinu čeka odnose se na: naziv inostrane banke na koju se vuče ček, mesto i datum
izdavanja čeka, serijski broj čeka, oznaka valute i numerički iznos (i slovima) na koji glasi
ček, naziv i adresa remitenta, naziv domaće banke i potpis i pečat ovlašćenog lica. Potpisnici
čeka treba da su ovlašćena lica čiji su potpisi deponovani kod banaka na koje su vučeni
(trasirani) čekovi. Nostro čekovi se ne mogu izdati bez pokrića jer su vučeni na inostrane
banke kod kojih domicilne banke imaju svoje kontokorentne račune. Na teret njih se i vrši
isplata čekova. Loro bankarske čekove izdaje inostrana banka (trasant).
Za razliku od nostro čekova, loro čekovi su plativi ili u inostranstvu ili u domicilnoj
zemlji. Plativost loro čekova zavisi od toga da li su vučeni na inostrane ili domicilne banke.
Da bi loro čekovi bili vučeni na domicilne banke, neophodno je pre toga zaključiti
međubankarske sporazume kojima se bliže određuju odnosi između inostranih i domicilnih
banaka.
Loro čekove pokrivaju inostrane banke, čiji se računi nalaze kod domicilnih banaka.
Isto tako, sa izdavanjem čekova se može vršiti i odobravanje pokrića na računima
domicilnih banaka u inostranstvu.
Dokumentarna naplata, odnosno inkaso posao se obično realizuje tako što prodavac-
izvoznik, pošto otpremi robu i dobije odgovarajuća dokumenta, ova dokumenta poverava
svojoj banci (može i direktno inostranoj banci ili kupcu-uvozniku, što je ređi slučaj). U
pismenom nalogu banci on daje sve relevantne instrukcije u vezi sa naplatom (dokumenta
koja se šalju na naplatu, iznos koji se naplaćuje i valuta u kojoj se naplaćuje, postupak banke
u slučaju odbijanja plaćanja ili akceptiranja menice, uputstvo za plaćanje bankarskih troškova
i ostala specifična uputstva). Banka prodavca-izvoznika dostavlja predata dokumenta za
naplatu ili akceptiranje, sa svim potrebnim instrukcijama, jednom od svojih korespodenata
koga sama izabere (po pravilu, banci u zemlji u kojoj se vrši naplata ili akceptiranje i u mestu
gde se nalazi poslovno sedište kupca-uvoznika). Banka prodavca-izvoznika nema nikakvu
obavezu da ispituje ispravnost ili formu komercijalnih papira ili pratećih dokumenata.
Banka naplate u inostranstvu, pošto primi dokumenta od banke prodavca-izvoznika,
poziva lice ili organizaciju koji su naznačeni u nalogu da preuzmu dokumenta i
istovremeno izvrše isplatu. Nakon što primi od naplatne banke odgovarajuća dokumenta,
kupac-uvoznik ima obavezu da bez odlaganja izvrši uplatu, odnosno stavi akcept na menicu.
Kupac-uvoznik ima pravo da od naplatne banke dobije sva potrebna dokumenta za
preuzimanje robe. Pošto izvrši uplatu, ili stavi akcept na menicu, kupac-uvoznik
stiče pravo
raspolaganja nad robom. Banka naplate ima obavezu da obavesti prodavca-izvoznika o
ishodu naplate. Ova obaveza postoji i u slučaju pozitivnog i negativnog ishoda, s tim da
izveštaji moraju biti praćeni svim relevantnim podacima za prodavca-uvoznika.
Dokumentarnu naplatu suštinski možemo podeliti na robnu i nerobnu, a prema tome
od koga dolaza i kome se dostavljaju dokumenta – i na nostro i loro dokumentarnu naplatu.
Robna dokumentarna naplata odnosi se na naplatu komercijalnih papira, faktura, otpremnica –
sem finansijskih dokumenata. Dokumentarna ili inkaso naplata se ne odnosi samo na robu,
već se može odnositi i na naplatu hartija od vrednosti, menica, čekova itd, i u tom slučaju
govorimo o nerobnoj dokumentarnoj naplati („čistoj“ ili „prostoj“). Kod nostro
dokumentarne naplate robna ili finansijska dokumenta se šalju iz zemlje davaoca naloga u
inostranstvo putem domaće ili inostrane banke ili direktno – posredstvaom samo inostrane
banke, a kod loro dokumentarne naplate – domaća banka prima nalog od inostrane banke i
onda poziva domaće lice da otkupi dokumenta.
