Univerzitet u Novom Sadu
Filozofski fakultet
Odsek za filozofiju
Seminarski rad iz Helenske filozofije
Tema:
Pojam dijalektike kod Platona
Student:
Kosta Kurćubić
Mentor:
Nikola Tatalović
Novi Sad
2012
2
Apstrakt:
Autor u radu nastoji da prikaže osnovne karakteristike Platonovog pojma dijalektike
Ključne reči:
Sokrat, sofisti, Platon, duša, um, znanje, ideja, opšte, pojedinačno, dijalektika
4
1. Sokratov uticaj
Po Platonu saznanje je moguće zato što postoje ideje (eidos). Ideje su istinski „svet“,
ili samo suštinsko, samo postojeće, supstancijalno. Naše istinsko saznanje je saznanje toga
„sveta ideja“. Svet ideja jeste istinski svet i tek zato je moguće istinsko saznanje. Sam taj svet
ideja, odnosno sama ta takva istina, jeste oslonac za naše mišljenje i vodi samo naše
mišljenje. Ono se kreće samo u sebi zbog samog tog istinskog sveta, da bi ga saznalo. Samo
to kretanje mišljenja jeste takvo upravo zbog tog sveta, koji mišljenje tako spoznaje.
Za Sokrata vrlina je znanje. Vrlina postoji u znanju vrline i bez znanja nema dobrog
delanja. On prvo govori o vrlini i moralu, pa na osnovu toga zaključuje da postoji istinsko
znanje; zato što postoji vrlina postoji i pravo znanje (vrlina po sebi kao ono opšte jeste uzrok
istinitog znanja vrline). Sokrat povezuje moralnu i saznajnu sferu. Sjedinivši ih, svodi ih na
umnost. Samu umnost i znanje možemo da otkrivamo, da dolazimo do nje i posedujemo je, i
u tom smislu smo različiti po mudrosti, po znanju, pa i po sopstvenim moralnim normama.
Kod Sokrata znanje ima istu vrednost za moralno delanje, kao što kod Platona same
ideje imaju za znanje. Kao što je moguće znanje zato što postoji „svet ideja“, tako je i
moralno naše delanje i praktično postupanje moguće samo zato što postoji pravo znanje, koje
moramo otkrivati u sebi samima. Zato što postoji istinsko, opšte znanje (znanje dano u pojmu)
i zato što smo nosioci tog takvog znanja u sebi i što smo sama ta umnost, mi smo zbog toga i
moralna bića i postupamo u skladu sa znanjem. Sokrat postavlja samu tu umnost i samo
znanje kao nešto što možemo da otkrivamo, ali tako da ga nikad ne možemo do kraja da
osvojimo i posedujemo kao konačno i završeno, već smo stalno iznova u saznavanju i u
stalnoj težnji. Ali već to znanje koje smo stekli, koje imamo i koje nam služi, upućuje na
prirodu naše umnosti. Sokrat je, kao i sofisti, bio zainteresovan za praktične oblike ponašanja,
ali nije mogao da se pomiri sa sofističkim shvatanjem da je istina relativna, da nema nikakve
postojane norme, nikakvog trajnog predmeta znanja. Bio je ubeđen da etičko ponašanje mora
da bude utemeljeno na znanju, a da znanje mora da bude o večitim vrednostima koje nisu
predmet promenljivih i varljivih čulnih utisaka niti ličnih mnenja pojedinaca, već su iste za
sve ljude i sva vremena. U takvom Sokratovom shvatanju znanja i umnosti (koja je opšta i
data svakom kao neka „unutrašnjost“) pripremljeno je i Platonovo učenje o idejama i pri tome
to idealno (koje je kod Sokrata – unutrašnje, koje se kod njega može shvatiti kao svest i
umnost uopšte, koja sadrži znanje) kod Platona je postavljeno kao svet ideja.
