1
Univerzitet u Novom Sadu
Filozofski Fakultet
Odsek za Filozofiju
Seminarski rad iz Helenske filozofije
Platonov pojam dijalektike
Student:
Aleksandar Ostojić
Mentor:
Nikola Tatalović
Novi Sad
2015
2
Apstrakt
: Autor u radu nastoji da prikaže i definiše kako pojam, tako i princip Platonove
dijalektike. Nastavljajući se na Sokratovu dijalektiku koja se kretala od posebnog do
opšteg pojma, pratićemo put Platonove dijalektike i njen razvitak od ideološkog do
ontološkog principa(teorije ideja). Da bi se pravilno shvatila dijalektika, neumitno je
potrebno da se prvo objasni Platonova epistemologija, odnosno problem i mogućnost
samog saznanja po Platonu. Osvrnućemo se i na dijaloge Parmenid, Protagora i Menon, u
kojima se jasno prikazuje značaj i sistem Platonove dijalektike, ali i neki od problema
koji se mogu uvideti, kao što je pojam negativne dijalektike koja se javlja u Protagori.
Ključne reči
: Platon, Sokrat, duša, saznanje, učenje, vrlina, ideja, dijalektika.
4
1.Sokratova dijalektika
Sam Aristotel kaže da postoje dva postignuća u nauci koja bi bez problema mogla da se
pripišu Sokratu – to je upotreba „idnuktivnih dokaza i opštih definicija“.
1
Odbacujući
sofistička relativna učenja, Sokrat je težio pronalaženju opštih definicija, odnosno stalnih
pojmova koji uvek ostaju isiti. Ono što treba razumeti, jeste da je izuzetno teško definisati
objektivnost opšteg pojma. Dakako, pored toga što je većina mislilaca isticala njegovu
subjektivnost, neosporno je reći (a mi ćemo se voditi time u daljem tekstu) da nam opšti
pojam ili definicija predstavlja nešto postojano i trajno. Ali šta je to što je postojano i
trajno? „U tome se nalazi dvosmislenost dijalektike i sofistike; Ono što je objektivno
iščezava! Koje žnačenje sada ima ono stalno u subjektu?“
2
Hegel primećuje ono što i
mnogi i skreće pažnju da niko pre Sokrata nije uspeo da iskaže misao kao suštinu. Doduše
to je prvi učinio Protagora, ali preko kretanja, koje predstavlja svest koja sve ukida i
predstavlja nemir pojma. Međutim, taj nemir je sam po sebi istovremeno nešto što miruje
i nešto što je stalno. To unutrašnje Ja, jeste negativno jedinstvo, ali baš zato je ono što je
pojedinačno, a još ne ono opšte koje je reflektirano u sebe. „I kod Sokrata je bio slučaj da
samosvesna misao ukida sve što je određeno, ali tako što je on sada u mišljenju shvatio
ono što miruje, ono što je stalno. To Stalno u misli, ta supstancija, ono što je po sebi i za
sebe, ono što apsolutno održava, određeno je kao svrha, i još bliže, kao ono što je istinito,
dobro.“
3
Za Sokrata, paravda ili vrlina ne bi predstavljali nešto što se razlikuje od
pojedinca do pojedinca, slučaja do slučaja, države do države. Trebalo bi da ostvarimo
opštu definiciju ovih pojmova, odnosno nijhovu unutrašnju prirodu, koja će biti
primenljiva na sve ljude jer onda dobijamo nešto pouzdano od čega možemo da pođemo.
Tek tada smo u prilici da prosuđujemo kako o pojedinačnim aktivnostima, tako i
moralnim kodeksima samih država.
Praktična metoda koju je Sokrat koristio da bi došao do ovih pojmova imala je oblik
„dijalektike“ ili razgovora. Njegova konverzacija ili njegov „metod“ posedovao je pre
svega ova dva određenja: 1) Iz svakog konkretnog slučaja, razvija ono što je opšte i na
videlo iznosi pojam koji se sam po sebi nalazi u svesti. 2) Što razlaže ono što je opšte ,
one odredbe predstava i misli koje su formirane, ocvrsle i u svesti neposredno usvojene,
pa sa onim što je konkretno, unosi u njih nered. Sokratova dijalektika sastojala se od dve
1
Aristotel,
Metafizika
, sa starogrčkog preveo B. Gabričević , „Liber“ , Zagreb, 1985., str. 328
2
Hegel, G.W.F
., Istorija filozofije II
, sa nemačkog preveo Nikola M. Popvić, BIGZ, Beograd, 1983., str. 40
3
Isto, str.41
5
njemu svojstvene veštine od kojih je prva
Mejautika
, a druga
ironija.
Iako bismo svakom
od ova dva pojma mogli da posvetimo pojedinačno razmatranje, trudićemo se da ne
izlazimo previše iz okvira predmeta ovog rada. Pomenućemo da je njegova ironija imala
subjektivan oblik dijalektike. Hegel razlikuje dijalektiku koja predstavlja obrazloženje
stvari, od ironije koja je naročit način ponašanja osobe prema osobi, mada je na taj način
Sokrat uspevao da natera svoje sagovornike da iznesu svoja osnovna načela, da se izjasne,
da bi zatim izvodio suprotnosti iz tih stavova, tj. nalazio njihove mane i kontradikcije. U
svakom slučaju, njegova dijualektia jeste išla od manje primerenih definicija ka
prikladnoj, ili od razmatranja pojedinačnih primera ka opštoj definiciji.
Ono što predstavlja centar shvatanja Sokratove filozofije jeste njegov stav da je vrlina
znanje. Drugim rečima, sama vrlina , nalazi se u znanju, a ona je nužna za dobro delanje.
Za Sokrata vrlina je znanje, ili drugačije, on hoće da naglasi da niko sa određenom
svrhom i znanjem neće činito
zlo
, jer niko ne bira
zlo
kao takvo. Sokrat je do umnosti
došao spajajući saznajnu i moralnu sferu. Ipak, koliko god ovo bio velik zaokret po
pitanju svesti i shvatanja u istoriji filozofije, problem u daljem napredovajnu nastaje zbog
Sokratove ne mogućnosti da izađe iz sfere etičkog. Dok je on
dobro
shvatao u posebnom
smislu preaktičnog dobra (koje se definiše kroz delanje), Platon , pa nakon njega i
Aristotel uspeli su da shvate pojam u višem smislu. Kako tvrdi Diogen Laerćanin; Jonci
su prnašli filozofiju prirode (fiziku), Sokrat etiku, a Platon je tome dodao dijalektiku.
Dakaoko, nemoguće je ne primetiti povezanost Sokratovog shvatanja znanja i umnosti sa
Platonovom teorijom ideja. Platon nas kroz Sokratove dijaloge lagano vodi do srži svog
učenja i umnosti kao najvećeg oblika saznanja, sa tom razlikom što je Sokratova
unutrašnja svest,umost uopšte kao najveći ideal kod Platona prezentovan kao svet ideja.
