1
Хомерови епови, сами по себи, представљају преплитање онога што човек јесте,
што човек није, човека из прошлости, садашњости и будућности и онога чему човек тежи,
али и онога чему теже они који су изнад њега и који су га наводно створили.
Тема два највећа грчка епа свакако није Тројански рат, љубавни занос двоје
неозбиљних људи, нити путашествија по античком свету, већ хаос који наводно постоји,
судар сила којима се људи и богови служе. Те силе их покоравају, под тим силама се све
нама познато грчи и прелази у прах.
Карактери се непрестано преображени у односу са њиховом покретачком силом:
заслепљени силом којом су уверени да располажу, али и повијени под принудом оне силе
коју трпе. Сила и срџба, има ли разлике? Занос, заслепљеност, пожуда, мудрост, жеља за
осветом, а понајвише срџба, све су то покретачке силе које покрећу ниже карактере, које
покрећу „Песму о граду Илију“, које од било кога, био то бог или човек, ко им се потпуно
преда чине мртву ствар. Када се спроводе до крајње границе, човека буквално претварају у
леш, а бесмртног бога у ствар са само једним, и њему нејасним циљем.
Да бисмо схватили основни недостатак Хомерових епова, најпре је потребно да
схватимо како је све настало. Под „све“ не подразумевамо никакав чин проузрокован
руком богова или људи, већ само Биће и настајање.
Људи нису настали од богова, нити је Крон, Зевсов(Дивов) отац настао сам од
себе, нити су његови преци створени ни из чега. Све почиње Логосом. Логос је попут мајке
изродио све, а све што се рађа нужно постаје дејством неког узрока, јер ништа одвојено од
узрока не може настати. Основни узрок је Демијург који меша воду, ватру, земљу и ваздух
и њима отелотворава одраз своје мисли која постоји као апсолут, све је створено из ње као
непотпун одраз онога што јесте, и она као таква није доступна нашим интелектуалним
фрекфенцијама које само могу тежити истинској спознаји исте.
2
Небеске богове Демијург је највећим делом изградио од најчистије могуће
ватре, тако да су они најсјанија и најлепша његова креација након космоса, места у коме се
зве збива, па и радња Хомерових епова. Створени су као мимесис његове основне идеје,
нити космоса су проткане кроз њих, и дат им је задатак да наставе подражавање
Демијургове мисли. Свакоме од небеских богова је дао да у себи увек о истоме на исти
начин промишља, да тежи једноме и да у највећој мери стреми најбољем. Из претходне
реченице видимо да није оправдано, а ни могуће сплеткарање и бој свих богова, јер сами
по себи нису за то створени, а оно за шта нису створени-није им ни познато.
Платон Хомеров пантеон богова не прихвата као оличење првовибитне идеје
великог творца, већ као потомке тих богова насталих из ватре обликоване јаком песничком
фикцијом, те их стога назива „Боговима песника“.
Приметан је велики и итекако уочљив антагонизам међу овим античким
великанима. Хомерови богови су негде између апсолутне божанске моћи, у чијем
достизању их омета судбина, и чисте, најниже људске беде. Они нису носиоци моралних
етичких вредности, приказани су као донекле свемогући, као они који донекле одлучују о
људским животима, али и као скупина свих људских слабости. Нису приказани као
врховни идеал, не прописују моралне вредности, али и несхватљиво крваре од људске руке
(Афродита). Приказани су у хамартији, теомахији, као карактери који намећу теономије,
али их и сами крше, као робови хибриса, као карактери који подлежу истим покретачким
силама као и људи. Немилосрдно сламају, немилосрдно опијају оне којима располажу,
човека преобраћују у ствар, у компромис између човека и леша. Богови су противречност
која цепа душу, неславладива струја која заледи живот пре него што га оконча. Хомерови
богови залазе у недопустиво људима,а камоли боговима.
Још у првом певању
Илијаде
,
поред позивања музе, о чему је излишно и
говорити, приметно је апсолутно вршење Зевсове воље, Аполонов недопустиви бес због
отмице ћерке свог свештеника Хриса, слање стрела куге, мешање Тетиде(Ахилејеве мајке),
препирка између Зевса и Хере, теомахија због помоћи људима. На све то се надовезује
Зевсово размишљање о помоћи Ахилеју, слање Сна Агамемнону са упутствима за бој.
Теже облике понижења богова видимо у Атинином ковању плана са Одисејем о останку
војске Ахејаца, и у Афродитином проливању божанске крви проузрокованим Енејевим
рањавањем. Унижење богова се наставља. Афродита извлачи Парида из чељусти смрти,
